Геокултура и медији

Геокултура и медији

Аутор: Милорад Вукашиновић

Крајем 19. и почетком 20. века настала је модерна геополитика, дисциплина која се бави изучавањем односа просторног и политичког. Узроке њеног настанка треба тражити у кључним друштвеним и економским карактеристикама доба које је научна историографија означила као „епоху империјализма“. Занимљиво, појава геополитике (израз је први употребио Р. Кјелен 1889. године) коинцидира не само са експанзијом капиталистичког начина привреде, већ и фундаменталном променом слике света, за коју је простор пре свега физичко-географска датост лишена своје „метафизичке суштине“.

Битка за овладавањем простором и његовим ресурсима карактерише готово све најзначајније геополитичке огледе тога доба, а понајвише ставове представника немачке школе. Нема сумње да је и Макиндерова „Географска осовина историје“ у основи осликавала тежњу за контролом простора, наравно онако како је циљеве дефинисала англосаксонска геополитика (теорија о „Срцу света“, затим контрола средње Европе, изградња „Санитарног кордона“ и спречавања савеза Немачке и Русије). Са ове временске раздаљине, могло би се рећи да су оба светска рата представљали манифестације „географске осе историје“, и да је у одређеној мери такав геополитички кључ примењиван све до шездесетих година 20. века. Управо тада се, под утицајем развоја науке и технологије, догодила друга фундаментална промена слике света која је неминовно имала за последицу корекцију предмета истраживања геополитике. Наиме, оно што је почетком 20. века наслућивала француска школа „посибилизма“, а то је простор као „могућност“, чије је политичко осмишљавање условљено факторима „меке моћи“, пре свега културом у најширем значењу, у том времену је све више долазило до изражаја. Поједностављено, појава „информатичког друштва“ са неслућеним могућностима повезивања људи и прожимања култура, постаје поље новог интересовања геополитичара, чиме се ова наука постепено ослобађа крутог „физичког детерминизма“. Заправо, битка за овладавањем просторном компонентом добија квалитативно ново одређење, кроз појаву „културних ратова“ чији је циљ овладавање људским душама.

На тим претпоставкама у круговима западне политичке и економске класе настао је мондијалистички покрет који је споља окренут општесветским темама (нуклеарним споразумима, еколошким питањима…..), али је суштина његовог постојања била усмерена ка унутрашњем слабљењу Совјетског Савеза и стварању осећаја културне инфериорности код дела тадашње комунистичке интелектуалне и политичке елите. О томе је на изванредан начин писала британска историчарка Ф. Саундерс у капиталном делу  „Хладни рат у култури“, доказујући на основу декласификованих докумената на који начин су специјалистичке службе финансирале многе пројекте у култури, уметности, књижевности, културну размену и свакако појаву дисидентског покрета на комунистичком истоку. Мало је познат податак да је ту врсту „културне размене“ подржало једно моћно крило унутар совјетске партије, које је крајем осамдесетих година политички деловало кроз личност М. Горбачова (проницљивији аутори тврде да је „перестројка“ само друго име за „теорију конвергенције“ – стапања демократског и комунистичког система, коју је много раније у име елитистичких кругова осмислио З. Бжежински).

Трећа фундаментална промена слике света догодила се по завршетку Хладног рата, када настаје „геополитика постмодерне“. Она се заправо поклапа са потпуном доминацијом САД-а у светским пословима, и одражава појаву Америке „као прве глобалне постмодерне империје“. Под утицајем „технотронске револуције“ као нов елемент у геополитичким истраживањима појављује се „виртуелни простор“, а упоредо са теоријом о „крају историје“ појављују се и оне о „крају географије“. Према овој интерпретацији, нови „дегеографизовани светски простор“ постаје подручје ексклузивног  деловања преостале суперсиле која успоставља „нови светски поредак“ у складу са својим тумачењем вредносних критеријума попут: демократије, људских права, права националних мањина, изградње мултикултурног друштва, без обавезе поштовања начела међународног јавног права заснованог на концепту суверених држава.

Таквом виђењу стварности савршено се прилагођавају медији, пре свега телевизија и у новије време друштвене мреже. Улога новинарске професије мења се из темеља. Уместо некадашње цензуре на сцени је „идеологизовано новинарство“ у оквиру којег се од новинара очекује не да преноси чињенице, него да чињенице прилагођава иделогизованој представи коју намеће „дух нове секуларне религије“. Дакле, новинар више није више преносилац чињеница него важан идеолошки актер у културном рату широког спектра.

Последњи догађаји у свету, нарочито после победе Трампа у САД-у, указују на улогу медија као „четврте гране власти“, која ослоњена на „дубоку државу“ настоји да делегитимише институцију америчког председника. По свему судећи улазимо у еру „постполитике“ у којој су сви исходи могући.