Геокултурни код – политика великих сила према Балкану

Аутор: др Љубиша Деспотовић

Деловање сталних геополитичких детерминанти као што су велике силе, и земље из непосредног окружења Србије, битан су а често и пресудан фактор који утиче на квалитет геополитичког положаја Србије и српских земаља. Последице њихових геополитичких активности фокусирају се у намери запоседања и овладавања њеним просторима.

САД и НАТО:

САД су се након краја хладноратовске конфронтације наметнуле као главни глобални геополитички фактор. Оне журе да на простору Балкана запоседну простор настао повлачењем свог највећег ривала СССР-а, и са њега потисну његову наследницу Русију, која се већ две деценије налази у фази сталног геополитичког узмицања (особито је то било изражено у периоду Јељцинове владавине). САД настоје да контролишу све битне тачке у сигурносном бедему НАТО пакта на Балкану и Северном Средоземљу, да потпуно овладају главним стратешким коридорима, и запрече евентуални повратак Русије, али и Немачке, на просторе Балкана.

САД чине све да остваре симбиозу интереса са српским суседима и регионалним силама (Турска, Италија). Балкан САД-у и НАТО пакту служи као важна геостратешка зона изградње војне инфраструктуре (офанзивне и логистичке) али и као одскочна даска према ширем простору Средоземља те Блиског и Средњег Истока.

Укупно узевши, однос САД и НАТО пакта према простору Балкана више је него ангажован, агилан, систематичан и континуиран. Он је важан део доктринарне и стратегијске политике која се води према Балкану и Средоземљу, и у наредном периоду се могу очекивати нови потези који ће имати за циљ дубљу инфилтрацију њихових снага на овом простору која треба да им донесе нову и квалитативну предност у односу на своје традиционалне геополитичке ривале. Мисија САД и НАТО-а је да у потпуности оствари нову геополитичку стратегију (New Grand Strategy) али и планове настале на њој о тзв Атлантистичкој Европи З. Бжежинског, као једног целовитог простора, под доминацијом САД. У тој визији новог светског поретка, Балкан има више него запажено место. Он је виђен као зона директне америчке контроле и доминације а већина малих земаља у том простору мора се ставити под неку врсту протектората. Показује се тако да је матрица наступања САД сведена на три битне компоненте (фазе) доминације: геополитичка, геоекономска, и геоенергетска. Све оне узете заједно чине константу њиховог досадашњег али и будућег политичког ангажовања на простору Балканског полуострва и Средње Европе. С обзиром на ову чињеницу, Србија мора одлучније да гради капацитете своје државно-безбедоносне политике, која у међународном оквиру треба да остане политика неутралности и војног несврставања. Реалитет те политике најбоље се види на примеру окупације јужне српске покрајине. Расте значај Косова и Метохије у новој констелацији односа на Балкану, геополитички, геоекономски и геоенергетски. „Огроман енергетски коридор, коме ће се придодати богатства српске покрајине, повезаће земље савезнице Сједињених држава којима ће приближити испоруку енергената. (…) Укрштањем коридора IV, VIII и X, Косово и Метохија постају тачка важних економских и стратешких лакомости.“

У тим процесима посебно запажено место припада Турској, као једној од најзначајних регионалних сила на овом простору. Иако се почетком прошлог века повукла са Балкана (присиљена војним и политичким поразима у Балканским ратовима) Турска је недвосмислено остала важан балкански геополитички фактор. Та чињеница лежи колико у њеном положају толико, толико и у снази (величина територије, демографска експлозија, економски потенцијали, војна сила, и моћан политички савезник) која вишеструко превазилази снагу било које друге балканске земље. Турска слови за заштитницу ислама на Балкану, и уз подршку САД изнова покушава да се значајније инфилтрира на ове просторе, а пре свега у земље са већинским исламским становништвом, (Албанија, Косово и Метохија, БиХ, ) али и тамо где је он у значајном броју, као у Бугарској, Македонији, или нашој Рашкој области. Тај процес њеног уклињавања (повратка) убрзан је последњих неколико деценија, а нарочито сада кад је све извесније да Турска неће бити примљена у чланство ЕУ, као нека врста геополитичке и геоекономске компензације, али и као жеља САД и НАТО-а да још више учврсте своје положаје на Балкану.

Дакле, на делу су процеси тзв. неоосманизма, у којима у првој фази доминира религијско-конфесионална димензија (доминација), да би у каснијим фазама она требала да добије своју пуну политичку и територијалну финализацију као део спољнополитичке доктрине турског политичара Давутоглуа названом Стратешка дубина. Она представља комбинацију својеврсне империјалне носталгије, прагматизма, исламизма и пантурцизма.

РУСИЈА:

Русија се као велика словенска и православна држава, без обзира на повремене фазе геополитичке регресије и посустајања, позиционирала као незаобилазан фактор међународних односа, али и као великог геополитичког „изазивача“ и такмаца како атлантистичког Запада, тако и појединих регионалних геополитичких сила Евроазије као што су Турска, Кина, Јапан, Индија и сл. Она се и по властитом геополитичком доживљају сматра великом силом, као и по перцепцији њених вечних геополитичких ривала из света. Стога не чуди њена стална заинтересованост за просторе Балкана и Средоземља, и више или мање константну присутност њених интереса на овим просторима.

Још од времена Петра Великог, Русија Балкан види као изузетан геостратегијски коридор за своју политику изласка на топла мора Средоземља. Њено стално присуство у зони Црног мора и константан притисак да направи искорак ка Медитерану, имао је своју поморску као и копнену варијанту наступања. Поморска варијанта, (Црноморско-егејски правац) је објективно доживљавана као тежа с обзиром на баријерност уског мореуза Босфора и Дарданела вековима под стратешком контролом Турске, док је копнена варијанта (Украјина, Молдавија (бивша Бесарабија), Румунија, Бугарска и на крају Грчка) све православне државе, била мање геополитички баријерна али ипак несигурна с обзиром на стална уклињавања што германског, што британског политичког фактора, и самим тим непоуздана за озбиљније стратегијске продоре. Чак и онда када је за њу била повољнија геополитичка ситуација, када је највећи део тог правца био под контролом војне силе Варшавског пакта и СССР-а, она је остала неостварена, јер су се на његовом крајњем копнено-морском делу испречиле Грчка и Турска, као важне чланице НАТО пакта на овом делу Балканског полуострва.

Од времена престанка хладног рата, Русија се нашла у неповољним геополитичким околностима као и у фази константног узмицања и повлачења са овог простора, што је погодовало ширењу геополитичког утицаја САД и НАТО пакта до фазе њиховог потпуног заузимања овог веома важног геополитичког чворишта, доводећи самим тим у питање најважније геостратегијске и безбедоносне интересе Руске федерације. Данас Русија контролише у копненом смислу још само граничну зону са Румунијом – Тирапољску област (иако је и Молдавију препустила снажнијем утицају Румуније) која би у будућности могла бити значајна као одскочна даска за даљи геостратегијски продор ка срцу Балкана.

Иако још неспремна да озбиљније стане у одбрану својих интереса на Балкану (сада превасходно енергетских) Русија исказује још један вид слабости своје спољне политике која се огледа у сукобу две геополитичке оријентације које поред других чиниоца (економско, технолошко и војно заостајање) доводе до извесне блокаде и успоравања њених покушаја да се поврати на позицију велике геополитичке силе. То је сукоб евроатланске и евроазијске геополитичке оријентације. Присталице прве се залажу за јачање партнерских односа са САД и НАТО-м као примарним стратешким циљевима Русије (може се говорити о прећутном споразуму са САД да се Балкан препусти њеном утицају, а за узврат да се простор постсовјетских република, особито Украјина, врати под зону утицаја Русије), док други инсистирају на јачању евроазијске политике Русије као реалније и геополитички остварљивије оријентације (стратешка сарадња Русије са Кином и Индијом). Апсурдност и једне и друге оријентације лежи у чињеници да ће обе узете заједно или појединачно, пре или касније довести Русију у отворен сукоб са Америком и њеним савезницима у оба геополитичка подручја. Привременим маневрима САД препуштају Украјину Руским утицајима и тиме блокирају Немачке геополитичке аспирације ка том простору, док је у другом случају извесно у будућности очекивати пре свега, даља стратешка сукобљавања САД и Кине. У оба случаја, Русија ће неминовно доћи у позицију прво прикривене а онда и отворене конфронтације са Америком.

Важно је нагласити да се немачки геополитички планови на простору Балкана сукобљавају како са Руским интересима тако и са интересима САД-а. Стара германска геополитичка доктрина сањала је своју територијалну материјализацију (експанзију) ка идеји Багдада, чијa главна оса трансгресије пролази управо преко Балкана и српских етничких простора, ка Средњем Истоку и Индијском океану (Drang nach Osten). И она је у својој историјској реактуелизацији кренула да делује фазно, сходно својој тренутној економској, политичкој и војној моћи. Па је као таква остала у потпуном у складу са властитом доктринарном поставком о немачком наступању које се има извршити у три фазе: прва фаза, у намери остваривања економске доминације, затим, политичке доминације и на крају трећа фаза у форми војне доминације, а све на правцу планиране геополитичке трансгресије. Примере за овакву стратегију Немачке имали смо, како у Другом светском рату (све три фазе), тако и у процесима државног разбијања СФРЈ (прве две фазе), у којима је Немачка у сарадњи са Ватиканом била један од главних фактора њеног бруталног политичког растројства.

Енергетска политика Русије постаје основно средство њене државне обнове, како на унутрашњем плану, тако још и више у домену спољнополитичких односа, економског напретка, повезивања и изградње партнерских односа са ЕУ (која је у великој мери зависна од стратешких енергетских резерви Русије), али и као снажно средство изградње руске империјалне моћи и обнове њених геополитичких капацитета (нарочито тзв. енергетска безбедност). У таквој политици, Балкан па и Србија, добијају важно место у развоју стратешких енергетских коридора, како у регионалном (гасовод ка Грчкој) тако и у ширем европском смислу (јужни ток гасовода). Појачано интересовање Русије за боље позиционирање у Србији, нарочито у енергетској области (приватизација НИС-а, градња гасовода, оснивање заједничких предузећа), само је најава њеног озбиљнијег повратка на ове просторе. То ће изазвати нова и озбиљнија сучељавања Русије и САД, упркос лицемерним најавама изградње још бољих партнерских односа са НАТО-ом, које долазе са обе стране. Конкретни потези на терену сведоче сасвим супротно. Геополитичка сукобљавања Русије и САД на Кавказу и Балкану, у сегменту геоенергетике, добијају размере правог рата. Већ поменути пример привременог губитка територије Косова и Метохије, у великој мери узрокован је управо овим геостратешким, односно геоенергетским разлозима.

Руски релативно чврст став и подржавање Србије у покушају праведног решења Косовске кризе, има поред класичне међународно-правне (сувереност), и своју енергетску димензију. Ако би садашње нелегално проглашење Косовске независности, иза којег стоје САД у пуном капацитету своје политичке моћи, постало којим случајем, опште прихваћено у међународној заједници, легализовала би се и војна окупација дела српске државне територије (нпр. војна база Бонстил), преко које, да подсетимо, пролазе или ће проћи важни саобраћајно-енергетски коридори. Ту је нарочито значајан правац Драч-Варна (албанско-бугарски коридор, означен као коридор VIII) који је трасиран тако да у својој средишњој зони пролази управо преко територије јужне српске покрајине. Отуда потреба САД да га ставе под своју директну контролу.

Шанса Русије да бани своје интересе на Балкану у неким евентуалним сукобима са Западом, битно је ослабљена уклињавањем НАТО-а које је извршено ка Румунији и Бугарској, чиме је повезана територија стратешког запречавања руским националним интересима (са Турском и Грчком, као старим члановима НАТО пакта) како у Црноморском басену, тако и на Балканском полуострву у целини. Стога „у сагледавању места Балкана у стратегијским пројекцијама Русије, односно њен евентуални војни утицај на овом простору, пре би се могао реализовати ангажовањем ваздухопловних и копнених снага него изласком на топла мора, с обзиром на распоред осталих ванрегионалних чинилаца…“

Упркос тренутној ситуацији и постојећем неповољном односу снага, Русија се неће олако одрећи својих геополитичких интереса на Балкану. Балкан је нека врста опсесивног сна Русије, чијим овладавањем би се овај евроазијски џин извукао из своје геополитичке изолације, искорачио ка Медитерану а онда даље ка контроли светских мора. Својеврсни геополитички комплекс затворености Русије био би тим чином разбијен, а његов цариградски правац отворен. У том контексту расте и геополитички значај српских земаља, што су и до сада имали у виду значајни геополитички фактори у свету, али и традиционални српски конкуренти са овог простора.

Актуелни процеси балканизације показују да простор Балкана и српске земље на њему нису ушле у период геополитичког смиривања и трајнијег мира. Напротив, у овој фази деловања они се прикривају разним облицима спољнополитичке сарадње, интеграција и наводног регионалног повезивања. Истовремено се, испод њихове привидне интегративне копрене, одвијају процеси даље геополитичке инфилтрације Запада и исламског фактора. Иако слабо видљиви, ти тзв. сукоби ниског интензитета, одвијају се ту пред нашим очима као део остваривања, политике још снажније доминације НАТО пакта и САД-а на Балкану. Овај за њих својеврсни intermarium (копнени простор између Црног и Јадранског мора), значајан је сам по себи али и као зона са које се могу вршити контрола и даља геополитичка уклињавања ка Средњем и Блиском Истоку. Брзом сменом политичких догађаја, медијском манипулацијом и убрзавањем наведених процеса, ствара се својеврсни контекст геополитике хаоса у коме је тешко и стручњаку а камоли обичном грађанину да иза њихове маске интеграција и фасаде наводне пријатељске помоћи, препозна геополитичке опасности изолације Србије.

КИНА:

Народна република Кина је у последње две деценије свога привредног развоја израсла у глобалну економску силу света и у фази је убрзаног прерастања из регионалног у планетарног геополитичког играча, укључујући поседовање готово свих неопходних капацитета тврде и меке моћи који је за тај статус компетентно квалификују.¹ У контексту тако дефинисаног глобалног нарастања Кине у светску силу, посматраћемо њено стрпљиво и тактично геоекономско позиционирање према европском континенту и региону Балкана.²

Кинеска дискретна геополитика наступања ка региону Централне и Југоисточне Европе а у склопу ње и према Балкану која се одвија у последњој деценији, креирана је због неколико важних и за Кину виталних националних интереса. Као прво она се одвија у склопу дефинисане економске политике означене као going out чија је основна идеја водиља да се широком и постепеном економском инфилтрацијом у поједине светске регионе обезбеди пласирање вишка слободног капитала намењеног за инвестирање, кредитирање, приступ новим тржиштима, сировинској бази, новим технолошким достигнићима а преко свега овога и појачаног али дискретног културног и политичког утицаја који би Кинеској страни донео бољу медијску позиционираност, промену имиџа и свеукупан бољи третман него што је то до тада био како у очима државне елите у региону геоекономског наступања тако и у њеном јавном мњењу и медијима. Друго, у конкретном случају велике геополитичке важности региона Централне и Југоисточне Европе и његовог стратешког значаја јер у себи обједињује земље чланице ЕУ али и оне које настоје да постану као што је то Србија, БиХ и Македонија. Треће, кроз њега пролазе стратешки саобраћајни коридори који спајају веома важан геополитички интермаријум од Балтичког до Црног мора и Јадрана, затим и енергетски коридори особито секундарног капиларног карактера али веома разуђеног са могућностима даљег ширења и диверсификације. Четврто, економски веома значајног тржишта чији потенцијал постепено расте а то је од стране кинског државног врха препознато као шанса за кинеска улагања и ново стратешко позиционирање. Пето, велики културни значај региона и његова отвореност што такође ствара простор за интезивнији кинески културни утицај који је несумњиво у порасту у последње две деценије, јер Кина у склопу свог начина резумевања употребе средстава меке моћи шири свој политички утицај особито успешно преко важне полуге културе, науке и образовања. Кина је до сада отворили веома разуђену мрежу Института Конфиције у свету која броји више од 200 оваквих институција културе и образовања.³ Реч је о импозантној културној мрежи која пружа шансе свету да упозна вишехиљадугодишњу културу и цивилизацију Кине и њене импозантне тековине и вредности.⁴

КИНА И СРБИЈА:

Као на већ дефинисаном примеру ЕУ и земаља Централне и Југоисточне Европе, а посебно Балкана у контексту кинеске спољне политике, односе ове велике земље и Србије посматраћемо на економском и геополитичком, односно безбедносном плану у склопу најављене сарадње у пољу консолидације безбедносног идентитета и интереса Србије као и њених потреба у области војно-техничког развоја наменске индустрије. Овај след потеза у потпуности прати логику и методологију геополитичке трансгресије, која креће кроз развој економско-финансијских односа, па преко политичке до војно-техничке сарадње и подршке.

Кина је добро препознала значај и сложеност геополитичког положаја Србије на Балкану⁵ и исказала спремност да са њом оствари дубље и стратешки значајне односе који се крећу у распону озбиљне економске сарадње, финансијских инвестиција, инфраструктуре, спољне политике, безбедности и војно-техничких питања. Препознавши Србију као најзначајнију земљу централног Балкана, Кина је настојала да на прави начин валоризује предности које пружа њен геополитички положај и политика војне неутралности.⁶

У економском делу сарадње истичемо значај важних саобраћајних (европских и регионалних) коридора, који се уклапају у кинеску визију дисперзије новог пута свиле и регионалних мрежа комуникације (Коридори 10 и 11, Пупинов мост, модернизација српских железница на коридору 10 између Београда и Будимпеште, изградња београдског железничког чвора, обилазнице око Београда, најављена изградња луке на Дунаву и сл.). Кина је препознала могућности да улаже у посрнулу индустрију Србије која је успела да преживи предаторске облике приватизације и неолибералне деиндустријализације, особито важно у енергетска постројења (ТЕ Колубара и површински коп Дрмно, ревитализације хидроелектране „Бистрица“ на Лиму и сл.) затим преузимање Железаре Смедерево, најављено преузимање РТБ Бор, улагања у индустрију аутомобилских гума у Зрењанину, отварање велетрговинског центра „Змај“ у Земуну, градњу индустријско-технолошког парка у Борчи и сл. Све побројано јасно сведочи о озбиљним намерама кинеске стране да се економски и финансијски позиционира у Србији и тако створи реалну основу за даљу економску експанзију према региону Балкана и Средње Европе.

Литература:

1. Љ. Деспотовић (2017). Глобализација и геополитика идентитета, Каирос, Сремски Карловци.

2. зборник: Сједињене Америчке Државе и изазивачи, Народна република Кина као изазивач САД, ФПН, Београд, 2015, уредили Драган Р. Симић, Драган Живојиновић, Никола Јовић.

3. Џ. Миршајмер (2017). Трагедија политике великих сила, Чигоја, Београд.

4. Бергстен Ф; Фримен Ч; Ларди Н; Мичел Д. (2011). Успон Кине, Службени гласник, Београд.

5. Жерне Жак (2007). Кинески свет, Клио, Београд.