Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Историјска искуства указују да су догађаји, попут актуелне пандемије вируса корона, одувек најављивали епохе коренитих друштвених и политичких промена. Не улазећи овом приликом детаљније у дубље сагледавање карактера процеса који се наслућују, сасвим је извесно да ће доскорашњи модели управљања светским простором, које је последњих неколико деценија наметнула ера глобализације, бити подвргнути радикалном преиспитивању.
Џ. Штиглиц је у књизи Глобализација и њене протовречности (2002) изнео занимљиву хипотезу о глобализацији као феномену који је у западним елитистичким круговима веома прецењен. Једна од упадљивих последица ове појаве, која је посебно дошла до изражаја за време корона кризе, јесте колапс глобалног лидерства САД и њеног стратешког концепта доминације широког спектра. Наиме, у сва три најважнија светска панрегиона: aзијско-пацифичком, европском и северноамеричком, појављују се контуре нових геополитичких образаца, које се своде на јачање улоге националних држава и убрзано одбацивања стега глобализације и пратећих мултилатералних механизама и транснационалних утицаја.
Реч је о својеврсном антиглобалистичком ресету који амбијент кризе тумачи као јединствену прилику за јачање унутрашњих потенцијала. Тако је Русија средином 2020. године усвојила нови устав, који даје приоритет домаћем законском оквиру у односу на међународно законодавство, док је Кина, под чврстом диригентском палицом председника Си Ђинпинга, окренута јачању огромног унутрашњег тржишта и стављању под строгу државну контролу свих економских активности. На идентичан начин реагује и ЕУ – као један од симбола глобализације – користећи различите протекционистичке механизме заштите свог тржишта (пример је однос према руској вакцини Спутњик V или настојање да се због непоузданости спречи инсталирање напредне кинеске 5G мреже).
Под утицајем корона кризе све је популарнији сценарио о крају глобализације (до 2030. године) који чак износи и Џозеф Нај, један од њених најутицајнијих корифеја. Он истиче да је, и пре пандемије, свет либерализоване трговине и финансија доведен у питање успоном Кине и растом популизма на Западу (ову појаву Штиглиц означава као нови протекционизам – прим.аутора). Нај предвиђа и трансформацију међународних механизама одлучивања у смеру све већег утицаја Кине која захтева поштовање и послушност у складу са растућом снагом. Истина, овај теоретичар оставља могућност да Америка, до 2030. године, сачува престиж у међународним пословима и као могући оквир наводи хипотезу о америчко – кинеској сарадњи у оквирима тзв. еколошке глобализације.
Реалистичнији пол аналитичког спектра предвидео је пад Америке, као водеће светске силе, још деведесетих година прошлог века. Тако је Пол Кенеди у делу Припреме за 21. век (1993) писао да ће будућност међународних односа суштински одредити трка демографије и технологије. Као факторе који ће утицати на ову трку означио је: регионално-географскe и етно-верски различите популационе експлозије, затим пораст значаја мултинационалних компанија, потом нове комуникационе, финансијске и индустријске револуције, проблеме у обезбеђивању довољне количине и квалитета хране, биотехнолошке иновације и заштиту животне средине. За Кенедија је, осим стратегијске пренапрегнутости, кључна тема деклинизам западне цивилизације, који се испољава не само у економској, него и у друштвеној и моралној сфери. Коначно, он је предвиђао да ће се америчком војном присуству у Европи све више супротстављати Русија, затим да ће Индијски океан све мање бити географски појам а све више зона ексклузивних интереса Индије, као и да ће Кина настојати, да јачањем армије што више удаљи америчку војску, ка архипелазима у средишту Пацифика и даље ка америчкој обали.
Да закључимо парафразирајући речи Срђе Трифковића, спољнополитичког коментатора часописа Хроника, који је још на почетку пандемијске кризе писао о краху неолибералне глобализације као идеологизованом концепту међународне политике, који је настојао да државе прогласи архаичним установама, а нације пуким друштвеним аранжманима. За проф. Трифковића кључни проблем савременог Запада су отуђене елите, криза образовног система и промоција културе радикалног конзумеризма. Наш угледни интелектуалац појаву трампизма оцењује као покушај спасавања традиционалне Америке и артикулације њене историјске улоге у складу са реалним капацитетима државе, која је у последњих стотину година била подијум за промоцију свих универзалистичких модела преуређења света, којима је по свему судећи истекао рок трајања.
ЛИТЕРАТУРА: Пол Кенеди, Припрема за двадесет први век, Службени лист СРЈ, Београд 1997; Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016;Срђа Трифковић, Свет после короне, Нови стандард, 27. 3. 2020.
Остави коментар