ГЕОПОЛИТИКА ЕГИПТА

Аутор: Растислав Стојсављевић, професор геополитике

Египат је држава која се простире на два континента. Са својих 95% се налази у Африци, док азијском делу припада Синајско полуострво. Службено име ове државе је Арапска Република Египат. Граничи се на западу са Либијом у дужини од 1150 km, на југу са Суданом у дужини од 1275 km. У Азији има границу са Израеолм у дужини од 250 km и Појасом Газе (10 km). Површина ове државе износи милион квадратних километара и у њој живи око 110 милиона становника.

Географски положај Египта је изузетно повољан. Својим северним делом излази на Средоземно море, док кроз државу пролази стратешки изузетно важан Суецки канал који је прокопан 1869. године. Овај канал повезује Европу са Индијским океаном и важна је трговачка рута. Друга важна географска особеност Египта је река Нил. Постоји изрека која каже да је „Египат дар Нила“. И заиста је тако. Да није ове најдуже афричке реке, не би на овом простору никла једна од првих светских цивилизација. Око 97% становништва Египта живи у долини ове реке. За њу је везана историја, митови и легенде старовековне египатске цивилизације. У њеној долини су саграђени највећи градови, пирамиде, светилшта и др.

Геополитички положај Египта је изузетно важан јер има обалску линију дугу 2500 km. Црвено море је издужено, тектонски предиспонирано, али му је обала врло неприступачна и опасна за пловидбу због великог брја коралних острваца и спрудова. Због тога Египат на обалама овог мора није изградио ниједну луку.

Територија Египта се у рељефном смислу може поделити на три дела и сва три су важна у геополитичком смислу. Долина Нила је важна због своје пловности и повезаности са Суданом и Етиопијом. На западу се налази пустиња Сахара која даје Египту стратешку дубину у случају напада из Либије. Синајски масив на истоку је већ једном био заузет од стране Израела и сада представља меки трбух египатске државе. На њему се налази највиши врх Египта (Катрин – 2184 m). Синајско полуострво било је место многих важних догађаја описаних у Светом писму (лутање јеврејског народа пустињом после избављења из египатског ропства у време Рамзеса II). Старозаветно име за Египат је било Мисир. Најнижа тачка Египта је депресија Катара према граници са Либијом (133 метра испод нивоа мора).

На обалама Средоземног мора, у делти Нила и Црвеноморском приморју, влада суптропска клима, док је у унутрашњости земље заступљена континентално-пустињска. Постоје два годишња доба: умерено хладнија зима од новембра до априла и веома топло лето од маја до октобра. Познат је ветар под именом хамсин. Овај назива на арапском значи педесет. Добио је име јер дува педесет дана годишње из пустиње са запада ка долини Нила. Доноси велике количине песка па штети усевима. Египат је веома сушна држава. Прима у просеку испод 200 mm падавина.

Река Нил је једини стални водоток. На територији Египта не прима ниједну притоку. Последња притока пре ушћа у Средземно море је река Атбара у Судану. Пространа делта реке која гарантује одређену стратешку дубину због замочварености терена има површину од око 23000 квадратних километара. На Нилу се налазе тзв. катаракте, природни прегиби у кориту реке. На једном од њих је формирана Асуанска брана, од истоименог града до границе са Суданом. Овде је река преграђена Насеровим језером. Најважнији благодет од Нила је његово изливање приликом високих водостаја од октобра до јуна. Река излази из свог корита, плави своју акумулативну раван и земљишне поседе који су испресецани вештачким каналима познатим као номе. Река се потом повлачи у своје корито остављајући за собом плодан муљ. То омогућава чак три жетве годишње.

Египатска цивилизација има магловите почетке. Прединастички период са легендарним Менесом који је ујединио Доњи и Горњи Египат почиње око 3300. године пре нове ере. Из тог периода познате су две престоние: Луксор и Теба. Египатска цивилизација бројала је 29 династија. Подела на Старо, Средње и Ново царство је уобичајена, с одступањима у вековима њиховог трајања. Доба царстава су подељена на два прелазна периода када су страни народи (Хикси и Хетити) проваљивали и због своје војне надмоћи освајали Египат.

У 4. веку пре нове ове просторе осваја Александар Македонски. Египатско царство је коначно пало под власт Римљана 30. године пре нове ере освајањима римског императора Октавијана Августа. У седмом веку државу освајају Арапи и шире ислам. Током средњег века се овде смењује неколико династија, док га Османлијско царство осваја у првој половини 16. века. Кратко време га је држао Наполеон, да би од 1882. године потпао под власт Британаца који ће га својим протекторатом прогласити 1914. године. Осам година касније Британци ће Египту признати независност. Египат ће тада постати краљевина до 1952. године када ће последњег краља Фарука збацити Насер и прогласити републику. Између 1958. и 1962. године Египат је био у државној заједници са Сиријом и Јеменом у тзв. Уједињеној Арапској Републици. Синајско полуострво је изгубио у рату са Израелом 1967. године да би га 15 година касније опет добио назад.

У Египту је најгушће насељена делта и долина Нила. Према верској структури око 90% становништва чине муслимани сунити, док 10% су копти, хришћани монофизитистичког учења. Копта највише има око града Асјута и у Фајумској депресији. Просечна старост становника Египта је свега 24 године, што их сврстава у првих 15 држава на свету. Наталитет је 20, а морталитет 4 промила, стога је природни прираштај 16 промила. Из овога се може закључити да Египат има растућу популацију. Почетком овог века у Египту је живело 40 милиона људи мање него данас.

Главни град Каиро са Гизом је највећи град у Африци са 22 милиона људи. Други по броју становника град у Египту је Александрија са 5,6 милиона становника. До 1967. године у привреди Египта је доминирала производња памука. Тада се привреда преоријентисала на друге биљне културе. Египат је богат нафтом. Главна налазишта „црног злата“ и природног гаса налазе се дуж обале Црвеног мора, на Синају и између Александрије и Ел Аламеина. Енергетску кичму државе представља хидроелектрана код Асуана.

Најважнија индустријска грана је текстилна индустрија. Базира се на производњи домаћег памука. Свила се производи у градовима Каиру и Демиети, а у околини Каира су погони за прераду вуне и јуте. Цинк и олово се прерађују у Наг Хамадију. Египат је једна од ретких држава која има бродоградилиште. Главне морске луке су Александрија, Порт Саид и Суец.

У геополитичком смилу најважнији град је Каиро. Саграђен је у 7. веку на месту где долина Нила прелази у делту. Каиро је и културни центар са бројним културно-историјским споменицима и занимљивим грађевинама као што су: Археолошки музеј, Викторијин колеџ, џамија Ел Акмар и Ибн Тулунова, болница султана Калауна и маузолеј Мамелука.

Египат је део региона МЕНА (Middle East and North Africa) и представља део важног „римленда“ у сукобу између таласократских и телурократских сила. То су прво увидели Енглези и током 19. века се борили са Французима за превласт. Прокопавање Суецког канала допринео је још већој геополитичкој важности Египта. Овај канал који се протеже од Суеца до Порт Саида наставља се на Суецки залив и, иако је међународна зона, налази се на територији Египта. Насер је покушао да национализује овај канал 1956. године и био нападнут од стране Француске, Уједињеног краљевства и Израела.

Велике количине нафте на северу земље, у приобаљу Средоземног мора, олакшавају њен транспорт и извоз. Неједнака густина насељености оптерећује привредне и саобраћајне структуре Египта, али им пустиња обезбеђује стратешку дубину према Либији и Судану. Египат је у преговорима са Суданом и Етиопијом око спорне бране коју званична Адис Абеба подиже на Плавом Нилу. С обзиром да ова саставница Нила доноси највише воде реци која настаје код главног града Судана, Картума, заједно са Белим Нилом, није ни чудно што је Египат забринут да би градња ове хидроцентрале снизила водостај у Нилу и угрозила њихова плодна поља.

Египат има територијални спор са Суданом око тзв. Халаиб троугла. Граница између две државе иде по 22. паралели, али Судан потражује право и на северно од те линије према споразуму са Британцима на почетку 20. века. Нема назнака да ће овај територијални спор бити ускоро решен.

Египту у геополитичком смислу иде на руку и његова демографија. Уз младо становништво очекивано трајање живота се повећало и сада износи 75 година. Медицинска нега се још развија, па је смртност одојчади сада на око 18 промила. Укупни фертилитет је 2,65 деце по жени што је испод просека за муслиманске земље у окружењу, али је далеко изнад просека већина европских земаља. Геополитичка предност је и што Египат има обиље квалитетне пијаће воде која потпуно подмирује домаће потребе. Око 75% становништва је писмено, што је изнад просека за муслиманске земље у окружењу.

Египат је био део тзв. „арапког пролећа“, серије рушења националних режима у Северној Африци и Југозападној Азији. За разлику од Либије и Сирије, у овој држави није дошло до грађанског рата, али су били велики немири. Председник Мубарак је смењен, као и неколико његових наследника. Ситуација се сматра стабилном од јуна 2014. године откад је на власти председник Абдел Фатах Ел Сиси. Четири године касније изабран је и актуелни премијер Мустафа Мадбули.

Ипак, Египат није држава која је сасвим безбедна од терористичких напада. Највише је изложен главни град, поготово у време летње туристичке сезоне. Туристи у луксузним летовалиштима имају ограничену могућност кретања, уз велике мере обезбеђења. У последњих неколико година се Египат све више окреће руском утицају и кинеском капиталу.

Евидентно је и да је Египат отоплио односе са Израелом. Барем пре 7. октобра 2023. године. Рат Хамаса и Израела у Појасу Газе једино више од Египта не одговара Саудијској Арабији. Почевши од 2020. године четири државе су потписале тзв. Аврамове споразуме, о већој сарадњи и разумевању са Израелом и могућем признању. На тај корак су се одлучили Мароко, Судан, УАЕ и Бахреин. Египат је последњих година показивао знаке отопљења односа са Израелом. То се огледало у отварању појединих граничних прелаза и успостављању авионских линија. Оно што оптерећује ове две државе је свакако историја сукоба која траје од 1948. године. Египат је учествовао у тзв. првој интифади, а потом и у Шестодневном и у Јом Кипурском рату. Синајско полуострво му је враћено 1982. године али се стиче утисак да ни данас Египат није дорастао у војној моћи свом североисточном суседу. Отуда умерене изјаве египатских званичника према актуелном рату у Појасу Газе као и неодобравање преласка палестинских избеглица на територију Египта. С обзиром на то да Појас газе има преко 2 милиона људи, Египат има бојазан да административно и логистички не би могао да спроведе операцију примања избеглица на територију Синајског полуострва. Не би требало сметнути с ума да је ово полуострво доста сушно, без већих привредних активности али и без већих насеља. Поставља се питање где би се сместио већи број људи, могућност њиховог преживљавања и у којем временском периоду би они боравили овде. Све ово изазива велику непријатност египатским властима које тренутно могу само немоћно да гледају на страдање палестинских цивила у Појасу Газе.

Египат је учинио велики корак прикључењу Русији, Кини, Индији, Бразилу и Јужној Африци у организацију БРИКС-а. Уз њега би се укључиле Иран, Саудијска Арабија, УАЕ, Етиопија и Аргентина. Свакако да се ова прикључења не допадају политичком Западу и да ће државе предвођене САД гледати да то на сваки начин спрече. Због овог прикључења може се очекивати јачи геополитички притисак на египатску владу, па су могући њени компромиси.

Египат има одличне дипломатске односе са Србијом. Није признао независност српске јужне покрајине, тзв. Косова. Остаје да се види како ће у наредним данима гласати у Генералној скупштини Уједињених нација по питању Резолуције о Сребреници.