Геополитика глобалне кризе (2008 – 2018)

Геополитика глобалне кризе (2008 – 2018)

Аутор: Милорад Вукашиновић

Светска економска и финансијска криза, која је отпочела 2008. године, догађај је који је несумњиво покренуо талас тектонских геополитичких промена у свету. У протеклих десет година окончана је ера потпуне доминације САД-а и држава евроатлантске заједнице у светским пословима, што је закономерно отворило перспективе новог „вишеполарног света” чији институционални оквири (Г-20 и БРИКС) постају незаобилазан чинилац у решавању нагомиланих општесветских проблема. У таквим околностима сведоци смо промене геополитичких парадигми. У перцепцији „нове геополитике“ њени доскорашњи класични постулати добијају сасвим другачије значење. Глобализација као одраз западноцентричне слике света све више поприма обележја Истока. Под овим утицајем мењају се стратешка партнерства и настају колико до јуче незамисливи политички савези.

  Управо зато, анализи савремених међународних односа пожељно је приступити опрезно. Потребан је другачији научни мултидисциплинаран приступ, јер се доскорашњи, ослоњен на вредности и институције старог поретка, показао као неупотребљив. Сложеност предвиђања светских прилика произилази и из нејасне улоге транстериторијалних чинилаца који имају своје интересе, често супротстављене интересима актера на локалном или регионалном нивоу. Реч је о широком спектру организација (корпорације, НВО сектор, тајна друштва) које у односу на државне ресурсе испољавају „меку моћ”, суптилно усмеравајући токове званичне политике.

  Десетогодишњица кризе потврдила је постојање системског дефекта светске привреде који произилази из грозничаве тежње „капитала“ да непрестано тражи уточишта, где ће са што мање трошкова остваривати што веће профите. Ова врста антилогике отворила је Пандорину кутију и открила постојање незапамћених социјалних раслојавања од којих нису остала имуна ни економски најбогатија друштва (слоган покрета „Окупирај Волстрит“ у САД-у био је 1:99). Упозорења и протести милиона људи широм света, у круговима елите, остали су без одјека, тј. мере предузете за спречавање последица кризе (2008 – 2018) претвориле су се у покушај гашења пожара бензином. Свет је, како је написао један посматрач друштвених процеса, данас више „апсурдан него сигуран“.

Глобализација подела 

Проницљивији умови кризу су наслућивали још деведесетих година прошлог века. Руски политиколог А. Панарин писао је о глобализацији као еуфемизму који се користи у теоријској расправи ради легитимисања драматичних промена у класно-социјалној сфери на планетарном нивоу. Распад Совјетског Савеза означава почетак „светске социјално-економске контрареволуције“ која се огледа у рату глобалистичких елита против установа социјалне државе,  чији је планетарни симбол била прва држава социјализма. Он је указивао на драстично погоршање социјалног положаја радника, пензионера и незапослених, који су за време постојања СССР – а у западним друштвима стекли многе бенефите који су после краја Хладног рата почели да се урушавају. Из Панаринових критичких огледа о глобализацији јасно проистиче закључак да је реч о феномену који у друштвеном праксису има претежно дезинтегративна својства, а што није могло да не остави последице на строго геополитичком плану. Према Панарину, разарање Совјетског Савеза, Источног блока и СФРЈ прве су манифестације једне нове геополитичке логике коју је наметнуо процес глобализације, а у чијем су средишту интереси транснационалног капитала. Та околност, осим десуверенизације светског поретка, свакако је покренула и талас унутрашњих трансформација западних друштава који је постао јасно уочљив од почетка кризе 2008. године до данас.

   Шта је заправо суштина наведених промена? О томе је на убедљив начин писао Александар Зиновјев који је у јавни дискурс увео нови социолошки појам глобалног надруштва. Реч је првенствено  о „структури моћи коју чини неколико десетина милиона људи и која представља сложену појаву у многим димензијама и на многим нивоима социјалне хијерархије“. Њена врхушка се налази у САД-у, које су главна резиденција светске владе, испоручилац светских оружаних и полицијских снага, место дислокације за управљање различитим полугама светске власти, ковачница командних и идеолошких кадрова, и извршилаца воље господара планете. Основна улога ове творевине је у стварању претпоставки за располагање ресурсима националних држава. Теоретичар Колман истиче занимљиву тезу о томе да су САД „прва жртва“ једног таквог поретка, тешко оптужујући америчке политичаре да раде против „интереса америчког народа и државе“. Он указује на вишедеценијски процес подилажења интересима корпоративних кругова који се испољава кроз делокализацију производње, приватизацију јавних ресурса, разарање система социјалне и здравствене заштите, прилив миграната и промену претежне културолошке слике Америке. Све то води постепеном урушавању републиканског облика владавине у САД-у, разарању унутрашње кохезије америчког друштва, и последичном губитку статуса суперсиле у светским пословима.

Арапско пролеће

Једна од основних карактеристика светске економске кризе од 2008. године до данас јесте покушај њеног преливања на периферију светског привредног система. У одређеној мери реч је о понављању сценарија који је довео до распада Совјетског Савеза и Источног блока крајем осамдесетих година 20. века. Овога пута транснационални корпоративни кругови настојали су да системски дефект капиталистичке привреде прелију на подручје стратешки изузетно важног Блиског истока и Севера Африке. Реч је о догађајима који су колоквијално названи Арапским пролећем, по угледу на својевремена дешавања у Прагу 1968. године.

Наиме, без неког видљивог повода, отпочела је серија протеста и демонстрација на Блиском истоку и северу Африке, чији је јавно прокламовани циљ била смена ауторитарних режима и демократизација арапских друштава. Талас демонстрација почео је 17. децембра 2010. године у Тунису, а онда су „демократске побуне“ настављене у Алжиру, Јордану, Египту и касније Јемену, уз различите и често не баш сасвим јасне исходе. На „демократском западу“ ови протести изазвали су одушевљење леволибералних постмодерних елита и њима наклоњених медија. Ипак, врло брзо постало је јасно да се иза захтева за наводном демократизацијом Блиског истока крију најприземнији геополитички интереси западних сила. Поједини руски аналитичари уочили су занимљив феномен, а то је да су се на мети демонстраната нашли они режими који у арапском свету нису заступали концепт „политичког ислама“, већ супротно, режими који су симболизовали један особен модел „исламског социјализма“ (Египат, Либија, Сирија).

Тако су у Египту на власт дошли припадници Муслиманског братства – радикалног исламистичког покрета, што је ову велику државу гурнуло на ивицу грађанског рата, који је заустављен ефикасном интервенцијом војске и успостављањем власти с генералом Ел Сисијем на челу. За разлику од Египта, ситуација у Либији потпуно се отргла контроли, а земља се нашла под ударом снага унутрашње побуне и отворене НАТО агресије из ваздуха. Све то резултирало је убиством Муамера ел Гадафија у његовом родном Сирту 20. октобра 2011. године, уз отворено аплаудирање западних политичара и медија. Данас је Либија, која је била симбол „исламског социјализма“, потпуно разорена држава без ефективне власти и без икакве наде да ће се у скорије време окончати конфликт између локалних наоружаних фракција. Потпуно идентичан сценарио планиран је и у Сирији, где се „побуна наоружане опозиције“ против владе председника Асада претворила у драматичан сукоб који траје више од седам година и који је однео велики број људских живота. У међувремену је сиријски рат прерастао у конфликт светских размера у који је, према неким незваничним проценама, укључено чак 78 држава. По свему судећи, кључни моменат у сиријској кризи представљао је војни ангажман Русије који је почео у септембру 2015. године на позив легалне власти председника Башара ел Асада, а који је ову државу спасао либијског сценарија потпуног распада. Мада је ситуација у Сирији далеко од разрешења, нема никакве сумње да је на овом примеру Русија јасно исказала спремност да велике војне снаге ангажује изван своје територије и тако заштити своје стратешке интересе. На неки начин поновила се 2008. година када је руска војска у далеко мањем обиму војно ангажована на подручју Абхазије и Јужне Осетије.

   Феномен Арапског пролећа подстакао је и борбу за превласт унутар муслиманског ареала која је још увек у току и чији се исходи не наслућују. Као кључне државе у том процесу издвајају се сунитске Турска и Саудијска Арабија и шиитски Иран. За сада је очигледно да ниједна од ових држава немају способност да се наметну као предводници „милијарде муслимана широм света“. Наиме, Арапско пролеће показало је унутрашње слабости сваке од наведених држава, а неке од њих, попут Турске, натерало на постепено преиспитивање дотадашњих стратешких савеза, нарочито после покушаја државног удара и свргавања председника Ердогана. У вези с тим веома је индикативно повезивање Турске са Русијом које прети да из основа промени однос снага у том делу света. Други важан чинилац у исламском свету свакако је Саудијска Арабија где је још увек на делу ригидан вехабијски механизам владавине који је евидентно ослоњен на структуре америчког војноиндустријског комплекса, док је ситуација у шиитском Ирану знатно компликованија јер се ова велика држава налази под вишегодишњим економским притиском америчке администрације која у односу према званичном Техерану заступа произраелске интересе. За разумевање иранске позиције веома су важни и односи снага у Сирији,  Либану и Ираку, где ова држава има важан „контролни пакет акција“ на терену (подршка покрету Хезболах у Либану).

   Дестабилизација Исламског хартленда (Блиски исток и север Африке) покренула је и талас вишемилионских миграција ка европском континенту који прети да из основа промени културно-цивилизацијску слику Старог континента, и њеног доминантног институционалног оквира Европске уније.

Геополитика ЕУ

Економска и финансијска криза чинилац су дестабилизације европског континента и показатељ унутрашње слабости институција Европске уније. Са становишта геополитике основна слабост ЕУ је у њеном нејасно дефинисаном идентитету. У околностима кризе ово питање посебно добија на значају јер се унутар држава – чланица овог економско-политичког клуба појављују различити и врло супротстављени ставови који будућност Уније виде сасвим различито. Показала су се као сасвим основана упозорења да политика „великог скока ЕУ на Исток“, поред нових чланица и ширег тржишта, може да створи и бројне проблеме који објективно ограничавају њен глобални утицај.

У околностима када постоји 28 држава – чланица сагласност о многим питањима готово је немогуће постићи. Подела је посебно изражена у односу према вашингтонској стратегији глобалног интервенционизма, а у последње време и у односу према Русији. Наиме, новопримљене чланице ЕУ далеко су подложније утицају америчке политике у односу на водеће државе Уније попут Немачке, Француске, Италије и Шпаније. Стара Европа показује тежњу за геополитичком еманципацијом која се повремено манифестује кроз изјаве немачких или француских званичника о потреби стварања европске безбедносне структуре, али и  кроз реализацију стратешких договора са Русијом, посебно око изградње гасне инфраструктуре (Северног и Јужног тока), што је сценарио који не наилази на подршку САД и НАТО који изградњом противракетног штита у Пољској и Румунији настоје да спрече остварење оваквог исхода.

  Под утицајем финансијске кризе све је израженија и подела на богатије и сиромашније државе ЕУ. Проблем већине европских економија је у структуралном дефекту, паду реалних привредних активности и огромним унутрашњим и спољњим дуговањима, која захтевају солидарност и помоћ најбогатијих држава, која у овом тренутку суштински изостаје. Вилијам Хенкел указује да је евро фактор дестабилизације Европе јер је његова основна слабост у чињеници да не постоји ЕУ држава, односно да свака држава – чланица на финансијским тржиштима нуди своје вредносне папире и државне обвезнице, под веома високим каматама, што продубљује дефицит и паралише државу. У том смислу веома су индикативни примери Ирске, Грчке и држава медитеранског басена, које су на овај начин катастрофално презадужене. Један од разлога изласка Велике Британије из ЕУ 2016. године лежи и у финансијским разлозима, тј.  неспремности Лондона да се бави темом европске солидарности.

  Стратегија званичног Брисела о мигрантским квотама наишла је на оштро супростављање држава – чланица и представља још један разлог за поделе на Старом континенту. Овој политичкој стварности свакаку иду на руку и поруке председника Трампа и његов однос према досељавању миграната на америчком тлу. Утисак је да Трампове поруке наилазе на готово плебисцитарну подршку унутар држава Вишеградске групе, али и све више у традиционалним круговима Немачке, Француске, Италије и Шпаније где јачају покрети и идеологије на антимигрантској основи. Према проценама многих аналитичара на изборима за Европски парламент 2019. године очекује се убедљив трујумф ових групација, што ће за један дужи период одредити политику Европске уније према глобалним питањима, а према неким проценама бити повод за њену „унутрашњу трансформацију“ што је еуфемизам који се неретко користи као синоним за њен фактички распад. Према проценама одређених обавештајних кругова из САД-а, у ближој будућности могле би да настану три уније: Западни блок, Нова Европа и Православна унија. Западни блок чиниле би: Немачка, Француска, Велика Британија, Ирска , Аустрија, Италија, Шпанија, земље Бенелукса и Скандинавије, у састав Нове Европе ушле би  Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија и Хрватска, док би Православну унију предводила Русија, уз Украјину, Белорусију, Грузију, Молдавију, Румунију, Бугарску, Грчку, Србију, Црну Гору, Македонију, Босну и Херцеговину и претежно муслиманску Албанију. Лондонски Индипендент истиче да би у случају реализације овог сценарија „Европска унија изгубила све геополитичке добитке, настале распадом Совјетског Савеза“.

Појава Царства средине

Нема никакве сумње да је светска економска криза подстакла утисак о крају западноцентричне (американоцентричне) слике света. На овакав закључак упућују бројни показатељи, од кризе неолиберализма, преко демографске кризе, до краха једног псеудокултурног модела који је изгубио некадашњу привлачност за остатак света (концепт Америке као идеје). У средишту „новог вишеполарног света“ поново је „евроазијскоафрички континент“ с новим – старим актерима, и њиховим перцепцијама светске картографије. У том смислу није на одмет подсетити на једну занимљиву историјску закономерност у политици великих сила. Реч је о њиховој склоности да саме себе кандидују за „предводника света или носиоца цивилизације“. У том погледу изузетак није ни нова глобална сила Народна Република Кина чија концепција „Новог пута свиле“ из основа мења уобичајене представе о односу просторног и политичког као предмету истраживања геополитике.

По свему судећи, Кина ће бити прва светска сила која је у стању да изгради једну интегралну таласократску (поморску) и телурократску (копнену) моћ. Реч је о амбицији која очигледно произилази из стратешког концепта „Један појас – један пут“ који се састоји из „економског пута свиле“ и „поморског пута свиле за 21. век“. Телурократски (копнени) пут свиле на евроазијском континенту трасиран је по „паралели од Далеког истока до западне Европе“, уз напомену да су неколико његових меридијански оријентисаних вектора усмерени ка „поморском путу свиле за 21. век“ (индокинески, пакистански, средњоазијски, балкански). Таласократски (поморски) пут свиле такође је хетероген. Он се простире дуж далекоисточне обале Пацифика и има правац по „меридијану“, затим кроз Индијски океан апроксимативна траса је по „паралели“, да би се од Баб – ел – Мандеба , кроз Црвено море, Суецки канал и Средоземље, поново оријентисао по „меридијану“. Према томе, реч је о концепцији која има особен просторни израз и оригиналну геополитичку димензију која озбиљно угрожава досадашњи монопол евроатлантиста у светским пословима.

Користећи атмосферу која је у међународним односима настала на темељима економске и финансијске кризе после 2008. године, кинеска дипломатија отпочела је нову фазу деловања. Пре тога, свакако најважнији догађај било је потписивање кинеско-руског уговора о пријатељству (јул 2001. године) који представља темељни документ којим се регулишу међусобни односи две гигантске државе у 21. веку. Њихов заједнички интерес је стабилизација прилика у Евроазији, регулисање међуграничних евентуалних спорова, као и вишедимензионална сарадња у многим привредним секторима – посебно у области гасне инфраструктуре. Руско – кинески савез употпуњује став о томе да је сложена војнобезбедносна питања потребно решавати у оквиру војне организације ШОС–а, а заједничке привредне интересе усклађивати првенствено кроз деловање геоекономског савеза БРИКС-а, што не искључује сарадњу са оним актерима који прихватају „нову економску реалност“ и моћ која се несумњиво померила на Исток. На тај начин створене су претпоставке за реализацију глобалног геополитичког концепта „Један појас – један пут“ који има и свој балкански европски крак.

Глобализација Истока

   Искуство и последице кризе потврдили су становиште кинеских експерта да је глобализација „тенденција коју ниједна земља не може да избегне“. Из овог уверења проистекао је концепт „кинеске велике дипломатије“ заснован на високим стопама привредног раста који намеће потребу ширења утицаја далеко ван граница земље. На тој основи настало је и окупљање европских држава у оквиру Самита 16 плус 1 у Београду. Кинеска успешна инвестиција у луку Пиреј (2009. године), улагања у саобраћајну инфраструктуру на тзв. Западном Балкану, планирана изградња брзе пруге Београд – Будимпешта, као и дубока криза концепта ЕУ, свакако из основа мењају уобичајене геополитичке представе о европском простору „од Балтика до Јадрана“ који је кроз цео прошли век био ексклузивна зона утицаја англоамеричке геополитике у функцији спречавања територијалног повезивања Руса и Немаца (видети Х. Мекиндер, Географска оса историје, 1904). Самитом–форумом своје „Иницијативе појас и пут” (за коју се користи више енглеских скраћеница: BRI, OBOR…), Кина је потврдила амбицију да буде у центру „новог поретка“ на начин сасвим другачији од онога на који је у завршници прошлог и на почетку овог века то била Америка. Велики скуп одржан  2017. године у Пекингу (делегације 139 земаља, 29 шефова држава или влада) имао је за циљ да пружи нови замах пројекту обелодањеном још 2013. године, а који по свом обухвату (и трошку: безмало хиљаду милијарди долара) превазилази све што је досад виђено, укључујући ту и чувени Маршалов план којим је после Другог светског рата обновљена Европа и створена трансатлантска заједница. Посебност БРИ је у томе што је реч о транснационалном пројекту који претендује да обухвати преко 60 процената светског становништва, укључи три четвртине светских ресурса енергије и генерише 40 процената глобалног БДП.

   На Светском економском форуму у Давосу почетком 2017. године, председник Си дао је своју дијагнозу последица светске економске кризе која је била пре свега „резултат прекомерне тежње за профитом, а не последица глобализације“. Он је истакао да највећи проблеми у свету нису последица економске глобализације, додајући да „сваки покушај заустављања кретања капитала, производа и људи неће успети“, пошто је у супротности с историјским трендом.

   Разуме се да кинески председник није говорио само у име своје државе, него и других растућих економија (Индија) које указују да је ниво економске неједнакости забрињавајући, као и да је највећи проблем глобалне економије у недостатку мера за подстицање раста. Поједностављено речено, земље БРИКС-а сматрају да проблем није у глобализацији као таквој колико у расподели светске добити, што подразумева неминовну трансформацију постојећих или стварање нових глобалних институција. То је за сада свакако најзначајнија поука светске кризе.

ЛИТЕРАТУРА:

Радован Павић, Прилози политичкој географији НР Кине, ЗМСИ, Нови Сад, 1971;

Смиља Аврамов, Трилатерална комисија. Светска влада или светска тиранија, LDIJ, Нови Сад 2000;

Милорад Вукашиновић, Суочавања: изабрани разговори, Бонарт, Нова Пазова, 2003;

Смиља Аврамов, Цивилно друштво и невладине организације, Нова Европа, Београд, 2006.