ГЕОПОЛИТИКА ЈЕЗИКА У ПРОЦЕСУ ФОРМИРАЊА ИДЕНТИТЕТА СИНТЕТИЧКИХ НАЦИЈА

ГЕОПОЛИТИКА ЈЕЗИКА У ПРОЦЕСУ ФОРМИРАЊА ИДЕНТИТЕТА СИНТЕТИЧКИХ НАЦИЈА

Аутор: Љубиша Деспотовић

Иако често замагљивана, прећуткивана или пак напросто заборављана, геополитичка функција језика била је значајна како у културно-историјском контексту, тако и данас, када има незаменљиву функцију у  политичком конституисању националних идентитета. Као културно-историјска чињеница у последња два века у Европи, тако и на простору бивше Југославије, ова функција нарочито је значајна у фазама закаснеле националне конституције, у периоду бурних процеса стварања синтетичких националних идентитета. Овај процес се финиширао у првој, а нарочито у другој половини двадесетог века, када је у трагичним догађајима рата и ратних злочина вршена брутална национална хомогенизација синтетичких нација уз бројне политичке и историјске фалсификате, као и крађу језика и културе других нација. Означени процеси имали су наглашену геополитичку димензију, јер је иза њих увек стајала значајна улога спољнополитичког фактора, особито великих држава у региону средње и југоисточне Европе, као и наглашеног утицаја великих религијско-конфесионалних организација (цркава) и њихових политичких трабаната на терену. Колико ће ова димензија и функција језика постати важна, показују и последњи догађаји који су се одвијали на згаришту бивше Југославије, када су се под притиском великих сила довршавали давно отпочети процеси крађе и прекрајања српског језика (па самим тим и српске нације). „Језици поражених нација ће се означавати општим бесмисленим називима, као мртваци бројевима. Супротстављање природном и из дубине историје формираном језичком и етничком идентитету није долазило од народа који ту живи, него од притисака великих сила на Западу да тај простор дестабилизују и онемогуће његову природну културну повезаност са Русијом“ (Екмечић, 2002, стр. 34).

Важну улогу у стварању српског националног идентитета одиграо је српски језик, као њен основни супстрат, дефинишући судбину српског народа једнако важно ако не и важније од религијско-конфесионалне димензије и његове касније политичке историје. Борба за стандардизацију српског језика, као основе за настанак модерне националне свести и идентитета српске нације, биле су један од најважнијих фронтова у настојању да се конституише и модерна српска државност. „Уосталом, то није само српски задатак, јер у исто време постоје исте културне борбе у Италији, Немачкој, Мађарској и свим земљама Средње Европе“ (Екмечић, 2007, стр. 129).

Још од времена Српске револуције, Срби су народ који има јасну свест и убеђење да је нација заједница језика, баш онако како је то разумео и немачки филозоф и књижевник Хердер, када је говорио да ће границе између нација успостављати лингвисти а не генерали. Иако се ово предвиђање Хердерово није до краја остварило на терену реалне историје и политике, па чак ни на простору његовог властитог немачког језика, то ни у једном тренутку не умањује значај овог принципа за националну конституцију многих народа. Упркос бројним факторима који су спречавали српски народ да се конституише као модерна национална заједница око свог језика, чињеница његове важности за национално конституисање није тиме умањена. Религиозна нетрпељивост и искључивост, подстицана разним историјским фалсификатима и крађама учиниле су да српски језик постане један од основних камена спотицања у каснијој националној дефиницији синтетичких нација, предмет спорења и оспоравања, сукоба и размирица. Зато није на одмет мало подсећање како је почела ова језичка страдија српског народа. „Идеје да су Срби нација једног језика створили су немачки лингвисти XVIII века“ (Екмечић, 2002, стр. 125) У покушају систематизације Словенских народа у XVIII веку А. Л. Шлецер у свом делу „Општа историја севера“  из 1771. године, констатује да су Срби више од оног што су границе православне вероисповести на том простору, и да представљају део јужнословенског света који је конституисан као национална заједница српског језика, без обзира на различиту верско-конфесионалну припадност и организованост тог народа. На основу ове Шлецерове систематизације, први који је у историји употребио појам Јужних Словена био је  Ј. Аделунг, познати лингвиста. И сама реч (појам) Југославија била је такође производ немачког интелектуалног прегнућа. На основу Аделунгове систематизације словенских језика, поред руског и пољског језика постојао је и трећи велики језички круг јужнословеског говора, а то је српски језик. На основу ове језичке поделе немачке лингвистичке школе, Ј. Добровски и Ј. Копитар развили су даље учење по коме је кајкавско наречје припадало словеначком, чакавско хрватском, а штокавско српском језику“. У узајамној преписци су направили систематизацију јужнословенских језика. Слагали су се убеђењем да је кајкавско наречје словеначко, чакавско хрватско, а штокавско српско. (…) Обојица су оценили да су католички Далматинци, Дубровчани и становници других католичких покрајина употребљавали српски језик, „више од три стотина година“ ( Екмечић, 2002, стр. 127).

Још око времена Темишварског сабора (1790. године), Срби згушњавају националну свест око своје језичке посебности, инсистирајући да она мора да има и свој крајњи израз у настанку модерне српске државе. У жељи да истакну и обележе (утврде) свој национални идентитет, Срби тога времена јасно траже истицање српског имена како у називу нације, тако и у називу језика којим говоре. Сва тадашња лутња и непрецизности у називима српског језика и националног имена јасно је изразио Стефан Новаковић инсистирајући на његовој тачној примени. „Новаковић се није потписао као аутор, а циљ му је био да упозори свет да су Срби народ који не жели да га сматрају расцијанском, или илирском нацијом, јер то у њиховом поимању свога идентитета не постоји“ (Екмечић, 2002,стр. 133).

Управо на овако јасном и експлицитном ставу С. Новаковића, изреченом још у време Темишварског сабора, када Илирског покрета није било ни на видику, јасно се може уочити, снажна идентификација Срба са својим именом и језиком. Они већ тада јасно исказују свест о свом српском идентитету, инсистирајући да их као такве прихвате и ословљавају  страни путописци, језикословци, географи, државници  и други. Ову чињеницу посебно истичемо јер је сматрамо важном за касније процесе националног диференцирања на овим просторима, који ће бити диктирани разним геополитичким интересима и за рачун других нација, а свакако противно српском националном интересу, и на његову штету. Нарочито се то снажно одразило на тзв. српско – хрватске односе. До појаве Илирског покрета ови односи су били готово идилични, без сукоба и спорења. И то зато што су Срби и Хрвати живели одвојено, а делио их је пре свега језик, као и етничке територије на којима су обитавали. Срби су говорили српским језиком, и штокавским наречјем, а Хрвати, хрватским језиком и кајкавским наречјем. Појава Илирског покрета имала је за циљ присвајање  српског језика од стране Хрвата, и то као хрватског књижевног језика, а овим присвајањем језика желели су присвојити и Србе римокатолике, и тако их на једноставан начин прикључити хрватском националном корпусу. Поред наглашене димензије у позадини овог процеса лежали су геополитички интереси Аустрије и Ватикана, који су ширењем хрватског националног корпуса желели да парирају како српским националним интересима, тако и мађарским у оквирима двојне монархије. Ватикан је пак имао на уму ширење свог верског утицаја, што дубље на Исток, и постепено превођење православних под своју конфесионалну јурисдикцију. „Аустрија је још од XVIII века активно радила на спречавању српске идеје и расрбљивању српског народа. Илиризмом је настојала да парира Кнежевини Србији и њеној спољнополитичкој стратегији ослобођења и уједињења свих Срба под турском и аустријском влашћу. Беч и Римокатоличка црква настојали су да одрже Хрвате као посебну народну заједницу, да их ојачају на рачун Срба и употребе као средство за остваривање својих геополитичких интереса и мисионарских и прозелитских циљева. Иза верског мисионарства ишле су и тежње засноване на политичком и националном, ужем хрватском смислу. Тај смер у хрватској политици нарочито је дошао до изражаја након Првог хрватског католичког конгреса 1900. године“ (Суботић, 2007, стр. 151).

„Славене римокатолике је требало искористити, као будући бедем римокатолицизма, против северногерманског протестантизма који је из темеља пореметио снагу римокатолицизма. У ту сврху придобијања славенских народа за идеје Римске цркве Ватикан је предузимао духовне мере па је радио на стварању заједничког књижевног језика, како на Балкану (увођењем глагољашке штокавштине), тако и на руском православном истоку“ (Жутић, 2007, стр. 120). Већ почетком XIX века  припадници Илирског покрета су усвојили као правило доктринарни став римокатоличког монашког реда Исусоваца да треба усмеравати језичку политику ка прихватању „опћег и најразширенијег говора“ мислећи на штокавско наречје којим су говорили Срби, како Срби православне вероисповести, Срби римокатолици, као и Срби Мухамедовог закона.

„Народносни појам хрватства у том времену уопште није постојао. Тадашње територијално подручје Хрватске, које је било обичан географски појам, било је мало и безначајно да би се хрватским именом покрило цело подручје „Илирика“ и „илирског“ (србског) народа“ (Жутић, 2007, стр. 117.) О тим тешким политичким и културним приликама, хрватске културне елите, која је била у напону ширења хрватства, пише и Павле Ивић, истичући врло уску и оскудну језичко-културну основу, на основу које је Загреб покушао ширити свој национални утицај“. Ту се, међутим, испречио као сметња кајкавски говор Загреба који је затварао његов културни утицај у скучени простор Провинцијала на северозападу Хрватске. Тај говор, препун дијалекатских особености, био је једва разумљив људима ван тог простора и није чудо што је хрватска кајкавска књижевност, с уском људском базом и у погледу публике и у погледу потенцијалних писаца, и уз то притешњена на сопственом тлу латинским, немачким и мађарским језиком, почетком XИX столећа углавном вегетирала. Ако се хтело створити ишта велико, требало је напуштати, и то што пре, тај језик мале носивости и ту литературу танушног даха. Био је то једини начин да се одоли угрожености и да се у исти мах искористе шансе.Ту су истину добро схватили патриотски хрватски интелектуалци у тридесетим годинама XИX века“ (Ивић,1971, стр. 178).

Павле Ритер Витезовић се може означити као први модерни заговорник овог геополитичког пројекта којим се  преко језика настојало проширити хрватски национални, али и територијални корпус, и на идеји великохрватства, створити модерну хрватску нацију и државу.  У свом геополитичком делу невеликог обима „Цроатиа редивива“ из 1700. године, овај аустријски официр покушава да осмисли геополитичку стратегију супротстављања хрватске националне идеје српској, као одговор на иницијативу грофа Ђ. Бранковића Бечком двору о стварању српске државе на простору између две царевине, Турске и Аустрије. „Ритер је фалсификовао историјске чињенице и римску Илирију изједначио са великом Хрватском од Алпа до Црног мора, која је, по њему, обухватала Белу Хрватску (Словенија, Истра, Хрватска, Славонија и Далмација) и Црвену Хрватску (Босна, Македонија, Србија и Бугарска). Витезовић је значајнији идеолог великохрватсва и од самог Анте Старчевића јер је хрватство лукаво поистоветио са илирском идејом. Наиме, Ритер је најзаслужнији за стављање ватиканске илирске идеје у службу стварања „велике Хрватске“, односно ширења „апостолске“ Аустријске царевине. Панславизам је Ритеру био уствари панкроатизам у генеричком смислу.(…), знао је да на чакавској, односно кајкавској основи не може бити успостављена велика хрватска држава“ (Суботић, 2007, стр. 152).

Колико су се аутентични Хрвати чакавско-кајкавског наречја мучили са новим усмерењем ка прихватању српског језика штокавског наречја као новог књижевног језика, који нису разумели чак ни њихови интелектуалци, најбоље илуструје и следеће сведочење Антуна Мажуранића који 1852. године, наводи: „Ни најученији наши људи нису могли складно и углађено ни десет речи проговорити нашим језиком“ или, још прије неколико година скоро нити ко није знао за старију дубровачку литературу, и тко је што и знао, немогаше је разумијети … Већина учених Хрвата није ни знала, да су Хрвати, а и они, који су се држали за Хрвате нису хтјели Хрвата из другог краја признати за Хрвата“ (Суботић, 2007, стр. 153).

О значају дубровачке књижевности и на ком језику је она писана, најбоље сведоче речи Лазара Томановића, које на прегнантан и експлицитан начин дефинишу њену српску припадност и порекло, наглашавајући српски национални предзнак и свест Срба римокатолика Дубровника, Далмације, Боке Которске, и других делова о свом српском националном имену. „Ја сам био у Сријему, Бачкој, Банату и Шумадији; путовао сам кроз Далмацију, Црну Гору и Херцеговину; говорио сам са Бошњацима и Личанима: и свуда сам нашао један исти језик. Само што неке групе изговарају лијепо, неке липо, неке лепо итд. у томе је сва разлика! Кад се састане Далматинац, Бошњак, Црногорац, Шумадинац, и Бачванин најпростији, они се разговарају као да су се у једном селу родили и потхранили. Таквога јединства језичкога на оволиком простору не знам имали ли иједно племе у словенству, али знам да га нема ни њемачки ни италијански народ. Овијем истим језиком писали су дубровачки песници, писао је Качић, и испјеване су народне пјесме, које нам данас служе као образац како ваља писати. Друкчије, све што се боље усавршава наш књижевни језик, све се више истовјетује језику што се чује по народу од Скадра до Задра и Будима. Или ти, наш књижевни језик и језик народни један је исти, што опет ни један народ нема“ (Суботић, 2007, стр. 140). О истинитости ових речи, сведочи и Вук Стефановић Караџић, када у свом делу „Црна Гора и  Бока Которска“, дефинише распростирање српског језика и српске нације. „Тога ради мислим да неће бити излишно ако напоменем да се права домовина Срба, у којој и данас на милионе живе, простире преко данашње Србије, до Призрена и Пећи с оне стране Шаре и обухвата цијелу Босну, Херцеговину, Црну гору, крај око Бара, Аустријску Арбанију, Дубровник, Далмацију, Турску и Аустрију (војничку) Хрватску, Славонију, Сријем, готово цио Бачки комитат и дуж Дунава до Св. Андрије (изнад Будима) и један велики дио Баната. У овијем крајевима живи преко пет милиона Славена једне гране и једног језика, који се једино разликује по закону. Око три милиона (и то један милион у данашњој Србији, један у Угарској и један у Босни, Херцеговини, Зети, Црној Гори, Аустријској Арбанији и у Далмацији) Грчког су закона; од остала два милиона може се приближно узети да су двије трећине (у Босни и Херцеговини) Мухамеданског, а једна трећина (у Славонији, Хрватској, Далмацији и Дубровнику) Римског закона. Тако дакле између Срба који живе у Крагујевцу, пријестоници садашње Српске кнежевине и онијех из Дубровника нема друге разлике него, на пример, Дрезденаца и Бечлија, и то само по закону, а по језику разлика је још мања“ ( Караџић, стр. 19).

О Србима римокатолицима, као и о српству Дубровника и Далмације, обимно и студиозно писао је и Србин римокатолик, знаменити Лујо Бакотић. Он, такође, на научно сериозан начин сведочи о распрострањености српског живља на тим просторима још и пре примања хришћанства, а свакако и након тога, описујући њихово вишевековно битисање, које није могла да избрише ни конфесионална различитост на којој се стално инсистирало, особито када су Срби римског закона у питању. О томе он изриче следеће ставове: „Једна особита далматинска појава су Срби католичке вере. Било је и има и данас по који Србин католик и у Босни и у Херцеговини, али су ретки. Код нас у Далмацији су у доста великом броју. Већином су интелектуалци, али међу њима има и радника и сељака. Има их свуда по Даламацији, и у Книну, и у Сињу, у Имотском, у Макарској, у Шибенику, у Сплиту, у Каштелима, на острвима, али их највише има у Дубровнику и у околини дубровачкој“ (Бакотић, 1991, стр. 183). О Дум Ивану Стојановићу, канонику и декану дубровачке саборне цркве, оданом свештенику римокатоличке цркве, Бакотић вели: „Иако врло ревносан католички свештеник, он се је увек признавао Србином, и преко листа Дубровника у коме је стално до своје смрти, сарађивао, поручивао народу дубровачкоме: „Србин си по роду и по обичајима; у српству ти је једини спас; вјера ти ни најмање не пријечи да будеш Србин“ (Бакотић, 1991, стр. 183). Објашњавајући под каквим су притисцима изложени ови Срби, Лујо Бакотић истиче следеће: „Међутим клерикалци, то јест они којима је вера занат, и њихови следбеници, највише су мрзели Србе католике. Они католички свештеници којима је и Хрватство било један `посао` којим су могли да стекну личне користи, износили су против Срба католика све могуће лажи, проклињали су их и претили им мукама на овоме и на другом свету“ (Бакотић, 1991, стр. 184). А о каквој се српској интелектуалној елити ради најбоље ће посведочити њихова знаменита имена. То су људи који су упркос свим потешкоћама и ризицима у свом времену, јасно сведочили своје српско име и идентитет. „Да наведемо само неколико имена сада већ умрлих Срба католика. У њиховим су редовима били Медо Пуцић, Матија Бан, др Игњат Бакотић, др Влахо Матијевић, проф. Нико Матијевић, С. Кастрапели, Марко и Мирко Кастрапели, др Антун Пуљези, Антун Фабрис, др Ловро Павловић, дум Иван Стојановић, дон Јакоп Групковић, Перо Будмани, Јосо Михаљевић, Викентије Бутијер, Јово Метличић, Кажимир Ликетић, Јово Матачић, Иво Ћипико, Анте Монти и још толико других један бољи од другога у сваком погледу“ (Бакотић, 1991, стр. 189). О развијености њихове националне свести и привржености српству најбоље сведочи и следећи пример: „Како Срби Дубровчани нису дозвољавали да њихово католичанство спутава њихово народносно осећање добро се види у њиховом протесту Ватикану 1901. године када је папа Лав XИИИ булом Славорум Генте, Завод св. Јеронима у Риму, назвао хрватским ценећи дубровачко католичанство, које је показало чврстину кроз векове, Ватикан је усвојио протест Срба Дубровчана католика, и уклонио назив хрватски из Завода. (…). У одговору је стајало да им намера нипошто није била да вређају католичке Србе, већ да је грешку „учинило лице, коме је ствар била повјерена, назвавши погрешно све југословенске католике Хрватима“ (Ракић, 2007, стр. 101).

О разликовању српског и хрватског језика писало је много лингвиста с краја XVIII и током XIX века, и то су по правилу били немачки, француски, чешки, словачки и други лингвисти који нису били Срби, па се тако о њиховој стручној и научној пристрасности није могло говорити ни тада ни сада. Поред њих о томе сведоче и поједине вође Илирског покрета Људевит Гај на пример, који упркос свом про хрватском и про аустријско-ватиканском ставу нису могли да прећуте и пренебрегну ову чињеницу. Она ће каснијим манипулацијама бити прећуткивана и потискивана у заборав, истичући потребу тобожњег језичког и народног јединства у форми илирства у први план. „У историјским приказима српскохрватског језика последњих деценија није било истицано да су филолози у XИX веку јасно разликовали српски од хрватског (кајкавског), а затим и од правог хрватског (чакавског). (…) Српски језик се од хрватског, на разне начине, разликовао кроз цео XIX век. Практично је тек у првој Југославији, и то из политичких разлога, била наметнута концепција Ватрослава Јагића, по којој Срби и Хрвати имају један језик који се састоји од три наречја: штокавског, чакавског и кајкавског. На теоријским основама Јагићевог схватања настао је Новосадски договор. По овом договору је народни језик Срба, Хрвата и Црногораца проглашен за један језик, иако Срба (па дакле ни Црногораца) нема који говоре чакавски и кајкавски“ (Милосављевић, 2007, стр. 94).

За остварење оваквих геополитичких планова хрватски национални корпус није имао политичких, културних, научних, државних ни других капацитета. Он је поред обиља времена тражио јаку и јасну подршку великих геополитчких пројеката, на које би се наслонио, постао њихов део и црпео из њих неопходну снагу и енергију. Протекло је више од два века, када су у бурним историјским догађајима на овом простору пропадала Царства (Турско и Аустроуграско), и распадале се и рушиле велике државе (Краљевина Југославија и СФРЈ); где се уз обиље злочиначких чинова и геноцидних акција, истрајно градила идеја великохрватсва и Велике Хрватске, уз обилату подршку идеологија (фашистичке и комунистичке), да би за све то време уз крађу и фалсификате културе, језика, традиције па и војничке снаге једног народа, српски национ био оптуживан за великосрпске претензије и пројекте, као и брутално кажњаван, трпећи огромне губитке како на демографском и економском тако и на демократском и модернизацијском плану.

Правећи кратак историјски преглед ових настојања, Момчило Суботић с правом истиче следеће чињенице: „Гајева илирска, као и Штросмајерова југословенска идеологија су биле географски детерминисане, у функцији брисања српско-хрватске етничке границе и освајања српског етничког простора. Својим политичко – територијалним посезањима, Илирци настављају великохрватске идеје Павла Ритера Витезовића, чија је „Цроатиа редивива“ постала обавезна литература и упуство за рад Гаја, Старчевића, Штросмајера, Јагића, Кватерника, Франка, Супила, Пилара, Трумбића, Радића, Мачека, Павелићевих усташа и њихове „Цроатиа сацра“, до Туђмана и његове готово етнички чисте Хрватске. Сви они одреда позивали су се на „хрватско државно и историјско право“ и тезу о хрватском „политичком“ народу у стварању хрватског геополитичког „оптимума“. Већ је патријарх Рајачић 1861. године, уочио покушај Хрвата да илирством, а затим југословенством затупе српски патриотски осећај, да тек примљени српски језик прогласе југословенским, да под наводно заједничким именом, из уских кајкавских подручја запоседну српско штокавско подручје, а Србе приведу католицизму“ (Суботић, 2007, стр. 152).

Смештајући ове активности у шири геополитички контекст, него ли што је то само великохрватска идеја, историчар Н. Жутић с правом истиче значај који је тим процесима придавала Аустрија и Ватикан, нарочито у покушају сузбијања утицаја Русије и Православља на овим просторима. „Гајев свехрватски илирски покрет, као и Ритеров, служио је интересима Аустрије против мађарских тежњи за независношћу и као одбрана од „северних јеретика“. С друге стране, требало је Аустрији привући славенске народе и суседне славенске земље изложене утицају православне Русије и аутономне православне Србије. Отуда потиче Гајево свеславенско определење које у основи има прикривено аустрославистичко обележје и још прикривенији римокатолички експанзионизам“ (Жутић, 2007, стр. 129).

„Римокатолички фалсификатори српске културне баштине неуморно су радили. Далматински Српски глас, био је нарочито огорчен када је Матица хрватска већ 1897. и 1898. године под хрватским именом објавила две књиге српских народних песама о Краљевићу Марку, Милошу Обилићу, и другим српским јунацима. Сличан фалсификат Матица је направила 1888. године објавивши Искрице Николе Томазеа. У овом издању илирско име је замењено хрватским. Српски глас је овај поступак оштро осудио и поменуо издање Искрице у коме је Томазеово илирско име заменио српским. Томазеова српска осећања доказивала су његова дела: иако је под илирским називом објавио песме о Косову и Краљевићу Марку, он је наглашавао да су то српске песме“ (Жутић, 2007, стр. 141). О фалсификатима и крађи српске културне и књижевне баштине у то време, ево још неколико бизарних примера. Да није успела у својим намерама ова лоповска работа, изгледала би смешна и јадна као што и јесте била у својој суштини. „Покатоличени српски гуслари из Имотске крајине, српског презимена, а католичког имена (Мате Галић, Иван Култлеша, Мијо Шкоро, Анте Лончар, Иван Марић, Иван Вучковић и други), одједном према фрањевачкој епској верзији „пјевају лијепим хрватским језиком“ о „крвавим окршајима између хрватских кршћанских и муслиманских јунака“. О Србима и православљу нема ни помена (…). Ствараоцима „хрватске народне епике“ био је у тим тренуцима потребан свехришћански екуменизам како би се искористила православна (српска) епика за великохрватске националне претензије. Фрањевац Силвестер Кутлеша је чак ијекавски језички облик, који су употребљавали поменути гуслари, преводио на икавицу која је с временом од српског претворена у језички облик католика (Хрвата)“ (Жутић, 2007, стр. 143). О жестини којом је вршена кроатизација свега што је српско, бискуп дубровачки Мато Водопић пише: „Синци, сила нам је да будемо Хрвати, и то ваља бити ако нећеш да те многи прогоне, премда ни ми у дјетињству, ни наши оци, ни наши дједови, нисмо знали за то име“. Медо Пуцић, Србин католик из Дубровника, констатује: Али су Хрвати, формулисавши своје погледе на будућност примили српски језик као званичан, српску литературу као своју, српску земљу као своју рођену, обележавајући их само хрватским именом…“ (Суботић, 2007, стр. 178).

Пројекат геополитичке експанзије хрватства, на рачун српског језика, нације и територије, никада не би успео да није био усмерен као српском језичком бићу, и његовој широкој територијалној распрострањености. „Без српског језика у  Јавној употреби , Хрватска би остала у својим историјским границама, које су чиниле три жупаније: загребачка, вараждинска и крижевачка“. Ову чињеницу признаје и хрватски историчар Фердо Шишић, следећом констатацијом: „Практично је политика илирског покрета у суштини својој била чисто хрватска – а не југословенска: то више, што се она оснивала искључиво на хрватском историјском државном праву, идући у првом реду за тим да око Загреба окупи све хрватске земље унутар граница Хабзбуршке монархије, а од чести још и неке крајеве тадашње Турске, тј. такозвану Турску Хрватску ( или Јајачку бановину) и Турску Далмацију (или крајеве на сјеверу од доње Неретве) и да се тако састави област подобна да с успјехом узмогне својом снагом и величином одбити мађарске насртаје. …После царске забране илирског имена, хрватско име је постало његов баштиник за све католике нашег народа од Драве  до Будве, и од Јадрана до Дрине, који тако постепено, не уједаред, постадоше свијешћу Хрвати, тежећи сви к Загребу као своме идејном средишту“ (Суботић, 2007, стр. 154). Ово сведочење хрватског историка сјајно потврђује сву опскурност али и истинитост претходних навода (аргумената), потврђујући још једном њихову погубност по српске националне интересе. А шта се у Аустроуграској царевини сматрало под илирским именом најбоље сведоче следећи наводи: “ И сам назив „илирски“ односио се искључиво на Србе, које је службени Беч тако називао; у XVIII веку на бечком Двору су постојале Илирска дворска канцеларија и Илирска дворска депутација које су се бавиле политичким и државним статусом Срба у Хабзбуршкој монархији“ (Жутић, 2007, стр. 155).

Поред Вука Ст. Караџића , Јована Стерије Поповића, Саве Текелије, Патријарха Рајачића и других српских интелектуалаца тога времена, ову хрватску ујдурму препознали су и други интелектуалци који нису Срби, Ј. Копитар, Ј. Добровски, П. Шафарик и др., па и многи хрватски интелектуалци, а међу њима свакако најзнаменитији Владимир Дворниковић. „Да с илирством нешто дубоко није у реду, уочио је и познати хрватски научник Владимир Дворниковић. Он пише: „Тако су кајкавски Хрвати банске Хрватске изабрали екавску штокавштину коју заправо и не познаваху… Хрвати изабраше једно наречје које бијаше страно тадашњим културно-политичким вођама који говораху кајкавски“, и наводи да су Хрвати „прихватили штокавски, са Србима заједнички књижевни језик“, те тако „кајкавски Загреб“ постао је фанатичним чуварем класичног. Вуковог, херцеговачког иекавско говора, оног истог за који прави кајкавац нема ни трунке урођеног осећања и  слуха“ (Жутић, 2007, стр. 155). Упркос свему томе, у Загребу је на Првом хрватском католичком састанку донета одлука да се сви „Срби католици имају сматрати Хрватима“. Политика присвоји туђе тихо и полако, а онда громогласно објави да је то твоје, и запрети свакоме ко се усуди да посведочи истину. Таква судбина сналази и данас оне који имају националне куражи и достојанства да у српском народу сведоче ову истину.

Геополитички, позиција и територијална расцепканост хрватског етничког простора, логиком свог неповољног положаја, поред већ поменутих разлога, терала је хрватску политичку елиту на експанзионистичке кораке. Пошто је ширење било онемогућено и забрањено на Запад, они своју геополитичку оштрицу усмеравају ка српским територијалним целинама, како оним које су биле у оквирима Аустроугарске монархије, тако и оних које су још увек биле у саставу Турске државе. Овог узурпаторског експанзионизма великохрватства неће бити поштеђена ни главна територијална матица српске нације, Србија. У својим великохрватским и расистичким плановима оличеним у политичким ставовима Анте Старчевића, Хрватска се сагледава у границама које потпуно негирају свако национално, културно, територијално и државно  постојање српског народа. Каснија историјска догађања у XX веку само ће на бруталан начин потврдити сваку овде изговорену реч и тврдњу. Геноцид и ратни злочини, покрштавања и егзодус биће судбина српског народа у том веку. Биће то за њега век потпуног страдања, државног и националног растројства, верске и демографске дефанзиве, која ће га на његовом крају довести до потребе поновног националног сабирања, освешћивања и обнове. „Вековима пребивајући у положају „остатка остатака“, „преосталих подручја“, Хрватска не успева да се успостави  као географски довршена и геополитички самосвојна јединица.(…) С обзиром да не може да се шири на север и запад Хрватска тежи истоку, тј. на српски етнички простор. Парадокс хрватске геополитике садржан је у тежњи Хрвата да се политички вежу за запад, а да истовремено територијално прошире на исток. На то су утицали недостатци геополитичког положаја Хрватске, као и вековне Римокатоличке цркве према православном Балкану.(…). Ове идеје и покрети, засновани на „хрватском историјском и државном праву“ и хрватском „политичком“ народу, били су усмерени ка унијаћењу, покатоличавању и похрваћивању српског народа у западним српским земљама и стварању верски хомогене и етнички чисте велике Хрватске“ (Жутић, 2007, стр. 156).

О успешности овог геополитичког пројекта Велике Хрватске, која ће успут бити етнички и конфесионално потпуно „чиста“, са српским живљем који је у болној дефанзиви и нестајању на тој територији, искрено и непристрасно сведочи др Стипе Шувар, који је у тим тешким годинама страдања Срба у Туђмановом режиму, имао довољно интелектуалне куражи и достојанства да посведочи о потпуном националном растројству Срба на просторима свог вековног националног обитавања, на коме су касније изникле злочиначке и на геноциду засноване националне државе Хрвата, Павелићева НДХ и Туђманова Хрватска. „Нема земље у Европи у којој се у XX стољећу, ето, тако темељито успјело у стварању „чисте“ државе – нације, као што је Хрватска.(…) Утолико се  Хрватска у последњих пет – шест година посве приближила остварењу сна најзагриженијих и најбескрупулознијих хрватских националиста – „чисте“ нације – државе, у којој ускоро готово неће бити Срба.(…) Катастрофални исход по Србе у Хрватској, а који је ево, данас очигледан, могао се наслутити већ самим доласком на власт ХДЗ-а и Фрање Туђмана. (…) рат је Фрањи Туђману и покрету који је он створио и водио био потребан и да једном за свагда „ријеши“ српско питање у Хрватској онако како је оно, ево и „ријешено“. Срби у Хрватској су данас малобројна, распршена заплашена и асимилацији склона, углавном „урбана“, популација, с перспективом да у догледно вријеме и посве нестане“ (Шувар, 2004, стр. 335-338). Овакву актуелну ситуацију и судбину српског народа у Хрватској, Шувар види као последицу систематске и планске делатности тзв. хрватске политичке елите и њених страних ментора која се историјски припремала и студиозно планирала. Ево само неколико његових оцена које прегнантно илуструју наведене политичке и историјске чињенице: „Без обзира на узроке и поводе, па и на наслов у загребачком „Србобрану“ 1902. године, „До истраге наше или ваше“, Срби су у Хрватској почетком XX столећа били изложени хајци, чији је врхунац био рушилачки поход на њихове трговине и радње у Загребу. А онда су услиједили  и велеиздајнички процеси Србима у Хрватској и Босни и Херцеговини и манифестације антисрпских расположења у поводу анексије Босне и Херцеговине, атентата у Сарајеву и избијања Првог свјетског рата, када се пјевало: „Вјетар пири, Хрватска се шири, киша пада, Србија пропада“, а и узвикивало „Србе на врбе“!“ (…) Болно искуство прве Југославије олакшало је хрватским усташама, да се уз благослов и оружану силу Мусолинија и Хитлера, инсталирају на власти у квинслишкој Независној Држави Хрватској, а при чему им је стратешки циљ био истријебити Србе не само у Хрватској већ и све до Дрине и утоке Саве у Дунав, а све према крилатици: трећину побити, трећину прекрстити, трећину отјерати.“ (Шувар, 2004, стр. 336).

Павелићева усташка идеја као расистичка и злочиначка идеологија, имала је своју идејну припрему још од поменутог Павла Ритера Витезовића, али је свакако највећи идеолошки подстицај добила у ставовима Анте Старчевића „оца хрватске нације“, неопеваног србомрсца, расисте и фалсификатора, који је ношен идејом негирања свега што је српско, био највећа инспирација свим каснијим идејама стварања Велике Хрватске, укључујући и злочиначку методологију у постизању таквог циља. Он је тврдио да Срби као народ не постоје, тј. да су Срби у ствари Хрвати. Тврдио је да не постоји српски језик већ да је то хрватски језик.(…) Пошто је Старчевићева идеја о непостојању српства (у време када су постојале две српске независне државе Србија и Црна Гора) и о штокавцима као Хрватима, без изузетка, била непримењива, примењена је тактика постепене деструкције: Хрватима се проглашавају само они штокавци који су били римокатоличке вере. Тако је римокатоличкој популацији српског језика била ускраћена могућност избора српског имена. Срби католици, код којих је национална свест била и раније систематски потискивана, па су се раније називали Славонци, Босанци, Далматинци, Дубровчани или другачије, опирали су се кроатизацији кад год је то било могуће.(…) Кроатизација тог живља трајаће дуго и завршиће се тек у периоду државног атеизма у другој половини XX века“ (Суботић, 2007, стр.159).

Упоран у и доследан у свом антисрпском ставу Старчевић иде корак даље, он не остаје само на његовом негирању, већ захтева крвави обрачун са Србима, призивајући нови крсташки рат против било каквог облика српске егзистенције. Све што је српско има да нестане са лица земље, а на његово место треба да дође хрватски расни народ  аријевског порекла. У својим геополитичким сновиђењима Старчевић је Хрватску видео од Алпа до Црног мора, за њега су Словенци алпски Хрвати, Босна је историјски хрватска, илиро-Сербија ништа друго него Хрватска. Борећи се против хрватског „тора“ од три жупаније, Старчевић позива на крсташки рат против српства, српске историје, језика, културе. Отуда његове изјаве да у Србији живи „најплеменитији дио хрватског народа“, да су Немањићи „прејасна херватска династија Немањића“, Арсеније Чарнојевић „Арсениј Церновић из виђене обитељи херватске“, а ту је и својатање Милоша Обилића, цара Душана итд. У књижици „Име Серб“, Старчевић каже да још од времена када је „Св. Сава Немањић източну церкву херватску одцепио од патриарке цариградскога“…“славосербска пасмина“ продире у све „хрватске“ земље.“ (…) Као творац хрватске националне доктрине и сна о стварању велике Хрватске – најмоћније државе на Балкану, Старчевић је говорио о иранском пореклу Хрвата и „аријевској раси“, тврдећи да је за Србе „једини лијек сјекира за врат“; да је за „ту нечисту пасмину свако судија и егзекутор, као за бијесна пса“(Суботић, 2007, стр.160). На болесно умовање Старчевићево не би требало трошити превише речи, да његове оцене и ставове, а поготово његову крваву методологију  Павелићеве и Туђманове ратне хорде нису ревносно спроводиле у дело. О размерама њихових злочина и геноцида почињених према српском народу исписано је много документованих страница, а последица такве политике јесте данашња  хрватска држава , држава која је остварила хрватски „тисућљетни сан“ о независности и етничкој чистоти, поносна на морбидност начина на који је стварана.

Део тог великог плана био је и хрватски адвокат и геополитичар Иво Пилар. Он би се свакако могао узети за једног о најзнаменитијих хрватских геополитичара али и идеолога великохрватства. Оптерећен србофобијом и србомржњом до патолошких размера, Пилар у својим делима инсистира на чињеници немогућности сарадње Срба и Хрвата, а још више на потреби да се лош геополитички положај Хрватске коју види као „добро раскречену кобасицу“, поправи ширењем ка српским етничким просторима а нарочито према Босни и Херцеговини. О погубности и не научности његовог дела сведочи и  историчар В. Крестић у предговору своје књиге „Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914“. Он истиче: „Далеко би нас одвело да се задржавамо на радовима у којима су Срби у Хрватској и Славонији приказивани на начин који нема додирних веза са науком. Типичан пример те ненаучне, злонамерне и србомрзитељске књиге, која је надахњивала, а и данас надахњује, назови историописце, јесте Јужнославенско питање Иве Пилара. Објављена у два издања на немачком под псеудонимом Судланд, она се појавила и на хрватском 1943., а потом и 1990. године. Писана да би сејала зло, да би ширила мржњу која је уродила геноцидом, та књига пружала је накарадну слику о Србима и њиховој историји. Наказним представљањем Срба увлачила се у свест многих генерација, тровала их и служила им као библија из које су црпене морбидне агресивне великохрватске амбиције.“ (Крестић, 1995). „Пилар вођен „диктатом хрватског геополитичког положаја“, не признаје Србе западно од Дрине, иако су они у његово време чинили већину у Босни и Херцеговини, а Срби католици и Срби православни, већину у Далмацији. Идеје и дела Иве Пилара извршили су велики утицај на хрватску политичку и државну мисао. Оне чине основ хрватских геополитичких претензија и циљева, како код идеолога усташког покрета, тако и код савремених хрватских политичара из времена хрватског отцепљења и државног осамостаљења“ (Суботић, 2007, стр. 167).

Неопходно је у овом раду истаћи својеврсни континуитет који је идеја и пракса великохрватства имала до данас. Мењале су се царевине, државе, идеологије, вероисповести, конфесије, нације, језици,  режими, политике, династије, коалиције, странке, лидери, итд., али је упркос свему томе великохрватство напредовало, ширило се и као какво малигно ткиво освајало корак по корак и стопу по стопу, српски језик, културу, нацију, веру и на крају територију, створивши модерну хрватску државу на просторима који су колико до јуче били само њен недосањани сан. И Брозов режим се активно укључио у овај староставни геополитички пројекат и то у више димензија. Прво, забраном помињања (чак под претњом инкриминисања оних који би о томе говорили) усташких злочина и геноцида који је учињен над српским народом у ИИ Светском рату. Друго, значајном ревизијом броја српских жртава. Треће, активним брисањем  трагова наведених злочина. Четврто, настављањем културне и језичке политике која је даље водила потпуном отимању српског језика и његовом преименовању у хрватски књижевни језик. Пето, даљим фалсификатима на плану историје (национална структура учешћа у НОБ-у), као и на плану културе (довршетак отимања дубровачке књижевности) и брисања сваког трага који би водио ка њеном српском корену. Шесто, затирање националних институција Срба римокатолика. Седмо, политичко-државном растројству српске федералне јединице у оквирима СФРЈ. Осмо, економско и културно назадовање Србије. Девето, инсистирање на довршетку процеса формирања синтетичких нација, и сходно томе прекрајању етничких граница. Десето, спречавање демократског развоја Србије и српског народа у целини и др.

Правећи „државу равнотеже“ по начелу „слаба Србија јака Југославија“, чији је распад почео још за његова живота, Јосип Броз је одлучио да формирањем македонске и муслиманске нације стави „тежак противтег на српској ваги“. У тајним разговорима Тито и његов интимус Иван Стево Крајачић се договарају како да Србију сведу на простор од пре Балканских ратова, авнојевске границе да постану државне,  а Срби да постану Југословени, „јер авнојевске границе“ реферише Крајачић Брозу, „колико ја видим, код млађих политичара све више добијају на важности. Срби нису свесни да живе у републици Хрватској, која, ако се промени нешто на Истоку, може постати и држава! То се може догодити и Македонији, посебно у Босни и Херцеговини… Јер Муслимани кад им даш нацију , као и Македонци, увек ће држати хрватску а не српску страну.“ Броз му одговара да је “ дао задатак Бевцу (Кардељу) да створи такав устав где ће републике, а  не народи, имати право на самоопределење и отцепљење! Јер ми се, Ивек, морамо на време осигурати … А ми треба Србе да претворимо у Југословене“ (Суботић, 2007, стр. 174).

„Како је која сила, државна идеја и идеологија пролазила овим просторима, тако је од српског националног ткива, зарад својих политичких интереса, откидала и стварала нове нације. Најпре је то учинила Отоманска империја стварајући Муслимане, које ће Титов режим декретом произвести у нацију, са великим М, данас Бошњаци, затим је Аустрија извршила кроатизацију Срба католика, чију финализацију у Хрвате ће такође реализовати комунистички режим Јосипа Броза, Брозов комунистички систем произвео је Македонце и Црногорце, а од Срба католика – Буњеваца и Шокаца силом Хрвате.“( Суботић, 2007, стр. 181).

Да зло никада не долази само, већ да у својој прљавој работи тражи и увек налази нове саучеснике, потврђује чињеница да су и Срби сами учествовали у свом сакаћењу и ампутацији делова свог сопственог националног корпуса. Највише преко своје неодговорне политичке елите, али често и преко тзв. интелектуалне елите, која је скривала, прећуткивала или пак активно бранила културну и језичку политику која је преко тобожњег југословенства и приче о заједничком језику озбиљно штетила српском националном интересу. „Српска филолошка, историјска и политиколошка наука имају обавезу да укажу на чињеницу да су верске разлике на српском језичком и етничком простору, постале основне вододелнице на којима су организовани нови национални ентитети и њихове државе. Срби римокатолици постали су Хрвати, Срби мухамеданци постали су Бошњаци, а у току је и црногорска антисрпска државотворност“ (Суботић, 2007, стр. 182). Тако се друга половина двадесетог века на простору бивше Југославије показала као златно доба настанка и цветања синтетичких нација, које су обе југословенске државе користиле као привремени државни оквир у коме су активно припремале своју коначну националну конституцију, играјући на карту своје пуне националне и државне самосталности. Ови процеси не би сами по себи били за нас толико интересантни да се нису одвијали у контексту српског националног растројства, деструирајући најважније националне тековине (државу, независност, демократски развој, територије, народ, веру, културу, језик и сл.) које је уз бројне жртве и одрицања вековима стварао српски народ.  У име тих жртава, али и пре свега његове будућности, мирног и демократског развоја, неопходно је јасно и разговетно маркирати оне историјске процесе и токове, који су на судбински начин одредили и одређују његово постојање. Многи од набројаних процеса су за српски национални идентитет постали иреверзибилни, али њихова темпорална реактуелизација налази свој пуни смисао, у потреби доследне националне и демократске конституције Србије на почетку новог миленијума.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Л. Бакотић (1991) Срби у Далмацији, Нови Сад, Добра вест
2. Љ. Деспотовић;М. Дробац (2008) Геополитика и тероризам, Нови Сад, Стилос арт.
3. Љ. Димић (1996) Културна политика Краљевине Југославије I-III, Београд, Стубови културе
4. М. Екмечић ( 2002) Дијалог прошлости и садашњости, Београд, Службени лист
5. М. Екмечић (2007) Дуго кретање између клања и орања, Београд, Завод за уџбенике
6. Д. Гавриловић (2007) У вртлогу национализма, Нови Сад, Стилос
7. Л. Марковић (1991) Југословенска држава и хрватско питање, Зрењанин, Екопрес
8. П. Милосављевић (2007) Идеја југословенства и српска мисао,Ваљево, Логос
9. П. Милосављевић (2007) Српско питање и србистика, Бачка Паланка, Логос
10. П. Милосављевић (2007) О разликовању српског и хрватског језика, Б. Паланка/Ваљево, зборник радова 2.
11. В. Стефановић Караџић, Црна Гора и Бока Которска, Београд, СКЗ
12. П. Ивић (1971) Српски народ и његов језик, Београд, СКЗ
13. Ј Скерлић (1967) Историја нове српске књижевности, Београд, Просвета

14.. В. Крестић (1995) Историја Срба у Хрватској 1848-1914, Београд, Завод за уџбенике

15. Л. М. Костић (2000) Католички Срби, Нови Сад, Добрица књига
16. Л. М. Костић (2000) Насилно присвајање Дубровачке културе, Нови Сад, Добрица књига
17. Л. М. Костић (2000) Наука утврђује народност Б-Х Муслимана, Нови Сад, Добрица књига
18. Д. Руварац (1997) Ево шта сте нам криви, Београд, Светлокомерц
19. С. Шувар ( 2004) Хрватски Карусел , Загреб, Разлог
20. Т. Ракић (2007) Покрет Срба римокатолика у Дубровнику крајем 19. века, у зборнику : Српско питање и србистика, Ваљево, Логос
21. Н. Жутић (2007) Ватикан и српски језик и књижевност од 17. до 20 века, у зборнику: Српско питање и србистика, Ваљево, Логос.

22.М. Суботић (2007) Аустро-хрватски геополитички пројекат илирства и југословенства, у зборнику: Српско питање и србистика, Ваљево, Логос.