Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Концепција мондијализма појавила се у историјском смислу знатно раније пре завршетка Хладног рата. Поједини аутори изворе ове идеје уочавају у средњем веку, па и раније, у неким утопијским и хилијазмичким покретима. Основ мондијализма чини представа да ће у одређеном кулминационом тренутку светске историје доћи до окупљања свих народа света у „јединствено царство“ у којем неће бити места за противречности које су својствене земаљској историји. Поред мистичне верзије мондијализма постојале су и њене рационалистичке концепције, попут теорија О. Конта или Лесингове хуманистичке есхатологије. Занимљиво је да су класичне мондијалистичке концепције биле у власништву енглеских и европских умерених социјалиста, попут знаменитог Фабијанског друштва, којем је рецимо припадао Орвел. О јединственој светској држави говорили су и комунисти.
Идеологија мондијализма је свој врхунац и практично-политички утицај ипак остварила у 20. веку. Ради се о феномену који је у основи тангентално везан за успон глобализације. Када је 1900. године окончана експанзија капиталистичког начина привређивања, која је отпочела средином 19. века, мондијалистичке идеје све више су почели да присвајају светски пословни кругови. Ралф Еперсон написао је у својој култној књизи Невидљива рука да је амерички председник Вудро Вилсон, потписујући акт о оснивању Банке федералних резерви (1913), своју земљу и формално претворио у власништво једног приватног интернационалног банкарског картела. На његову иницијативу, по завршетку Великог рата 1918. године, формирана је Лига народа која је осликавала интересе описане транснационалне структуре која је тако институционално настојала да успостави „нови поредак“. На тлу САД мондијалистичке концепције додатно су разрађиване у оквиру Савета за иностране послове (од 1921) који је временом прерастао у лабораторију америчке спољне политике.
Мада је после Другог светског рата (1939 – 1945) успостављен систем УН са Саветом безбедности као извршним органом, у западним елитистичким круговима настављена је пракса даље „закулисне“ разраде различитих мондијалистичких пројеката (Билдерберг, Римски клуб, Трилатерала). Оваквим концепцијама свакако је ишао на руку феноменалан развој науке и технологије који је нарочито дошао до изражаја шездесетих година прошлог века (тзв. друга глобализација). Занимљиво је да су средином шездесетих година западне мондијалистичке концепције почеле да наилазе на позитиван одјек у делу совјетске комунистичке елите, па је на основама једне такве сагласности настала позната „теорија конвергенције. Њени заступници, попут Бжежинског, сматрали су још седамдесетих година да се „геополитичка двојност Хладног рата“ може превазићи стварањем „новог културно-идеолошког типа цивилизације“ који би био прелазни облик између социјализма и капитализма, тј. између „чистог атлантизма и чистог континентализма“. То би подразумевало прелазак Совјета с тврдокорног марксизма на умеренију верзију социјалдемократије, потом њихово одрицање од диктатуре пролетеријата, класне борбе и национализације средстава за производњу. Заузврат, капиталистички Запад би ограничио слободу тржишта, затим увео делимичну државну регулативу у привреди и друга ограничења, док би две идеологије јединство пронашле у традицијама просветитељства и хуманизма, одакле воде порекло и западни демократски режими и социјална етика комунизма. На оперативном плану било је планирано формирање светске владе којом би заједнички управљали Вашингтон и Москва. Као што је познато, и поред бројних уступака Горбачова и совјетске врхушке који су били у „духу конвергенције“, до остварења овакве мондијалистичке концепције није дошло. Наиме, оно што се догодило је добровољно распуштање Источног блока и Евроазије, уз изостанак било каквих уступака атлантиста који су „перестројку“ прагматично тумачили као знак слабости Русије и њен пораз у Хладном рату.
Коначно, у постхладноратовском периоду појављује се велики број неомондијалистичких теорија о преобликовању света, али у духу победничког Запада. То су: Фукујамина теорија која преобликовање света описује у знаку планетарног тријумфа либерализма и одговарајућег „краја историје“, потом су то геоекономске теорије (Ж. Атали) које промовишу наступајућу „еру новца“, или посткатастрофичари који предвиђају „раздобље цивилизацијских катастрофа“ и колапс међународног поретка после којег ће бити установљена планетарна држава којом ће управљати јединствена светска влада (К. Санторо).
Извесне неомондијалистичке концепције су изразито мистичног карактера. Такве су, пре свега, „теорија о глобалном загревању“ и деловање духовно-синкретистичког Покрета ново доба, а које следбеници проглашавају за „главну стратегију преживљавања човечанства“. Суштина њиховог ангажмана је да се „алармира светско јавно мњење“ како би владе националних држава решавање сложених еколошких или здравствених проблема пренеле на „једно светско тело“ које би имало способност да ефективно управља овим процесима. Теоретичар Џејмс Веб у свему томе уочава нови тоталитаризам, тј. фундаменталну везу између комунизма, нацизма и савременог „окултног препорода“ који је у основи неомондијализма. Он сматра да су сва ова три историјска покрета у суштини револуционарног карактера, уз напомену да следбеници Покрета ново доба стварање раја на Земљи повезују са „револуцијом духа”.
ЛИТЕРАТУРА: Франсис Фукујама, Крај историје и последњи човек, CID, Подгорица 1997; Александар Дугин, Мондијализам, у : Основи геополитике, Екопрес, Зрењанин 2004, 111-119; Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад 2011.
Остави коментар