Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Недавни иступ председника Француске Емануела Макрона и његове речи да „доживљавамо крај западне хегемоније“ (реч је о говору одржаном пред француским дипломатским кором непосредно после завршетка Самита Г-7 у Бијарицу), до сада је најотвореније признање, које нам стиже с једне важне западне политичке адресе, о томе да се глобална геополитичка парадигма неповратно мења, разуме се, у корист евроазијских џинова Кине, Русије и Индије.
Одмах су се појавила и различита тумачења узрока Макроновог наступа. Нису без значаја они аналитичари који ауторство његовог говора приписују чувеном „банкарском магу Ротшилду“, који је после готово 150 година донео одлуку да капитал пресели из Лондона на Шангајску берзу, али и да инвестира у Русију, „подржавајући тако генерално курс политике председника Путина“. Да ли случајно или не, тек председник Макрон указао је на чињеницу да је „одгуривање Русије од Европе била стратешка грешка“, јер се због тога ова велика земља не само повезала с Кином него је и сама Европа изгубила могућност да се, сагласно својим вредностима, позиционира као самостални геополитички субјект. У најкраћем, Европа је пропустила историјску шансу да се, после завршетка Хладног рата, трансформише на оним принципима који би јој омогућили бољу расподелу добити у процесима глобализације. Уместо сарадње са Русијом, наступио је период „нове конфронтације“ (ширење НАТО на Исток) који се данас као бумеранг-ефекат враћа тој истој Европи. Чини се, ипак, да је ствари потребно посматрати у њиховој историјској перспективи.
Као што смо више пута указивали, фундаменталне промене у међународној политици отпочеле су шездесетих и седамдесетих година 20. века. Тада је настала нова парадигма епохе – глобализација. Реч је о новом облику интернационализма који се у односу на стари интернационализам разликовао првенствено у односу према држави – као основном субјекту дотадашњег система међународних односа. Под утицајем феноменалног развоја науке и технологије настали су нови актери на међународној сцени (транснационалне корпорације, невладине оганизације) који су проистекли из „нове структуре америчке економије“ у оквиру које је уочен тзв. проблем хиперпродукције. Ради превазилажења овог проблема у време председника Никсона донете су две значајне одлуке: прва одлука се односила на штампање долара без златне подлоге, док је друга одлука била усмерена на укључење Кине у светски привредни систем. На тај начин социјалне и расне тензије у америчком друштву привремено су превазиђене, али проблем системски није решен. За време председника Регана настављена је стратегија подилажења корпоративним интересима кроз процес „приватизације јавне сфере“, укључујући и врло осетљиву сферу војне безбедности (поједини амерички аналитичари пишу од тада о приватизацији ратова). Све то праћено је заглушујућом пропагандом на унутрашњем плану и плашењем свог становништва од „комунистичке империје зла“.
Након завршетка Хладног рата овај модел „доминације тржишта над остатком друштва“ почео је да се примењује и на европском тлу, што је изазвало тешке социјалне потресе, пад поверења у државне институције и масовне миграције радне снаге са истока на запад Старог континента. Руски филозоф А. Панарин у то време писао је о „светској економској контрареволуцији“, мислећи не само на „транзицију“ која је подстакнута на некадашњем комунистичком истоку, него и на дубинске друштвено-економске трансформације које су од почетка деведесетих година погодиле „европски Запад“ и најдиректније утицале на погоршање социјалног положаја средње класе и нижих радничких друштвених слојева. Чини се да у наведеном контексту није наодмет анализирати и узроке разарања СФРЈ и уопште југословенску кризу.
Да закључимо. Нема сумње да је светска економска криза од њеног почетка 2008. године на најогољенији начин показала да је модел неолиберализма био још једна идеолошка утопија – попут већ виђених у 20. веку. Показало се да је, упркос различитим идеолошким конструкцијама, држава још увек незамењиви чинилац међународне политике. Победа Доналда Трампа на америчким изборима, Брегзит у Великој Британији, као и јачање суверенистичких покрета широм Европе, ову чињеницу недвосмислено потврђују. Неко је ових дана, алудирајући на Фукујамину теорију о крају историје, с правом закључио „како се историја ипак наставља“.
ЛИТЕРАТУРА: Милорад Вукашиновић, Тренутак истине, Европа-нација, Београд 2006; Александар Панарин, Савремени рат као борба богатих против сиромашних, Нова Европа, Београд 2007; Милорад Вукашиновић, У тамном срцу епохе, ауторско издање, Нови Сад 2009; Макрон за нови економски поредак и нове односе са Русијом, Данас, 27. 8. 2019 (електронско издање).
Остави коментар