Geopolitika novog doba
Autor: Milorad Vukašinović
Analizi međunarodnih odnosa u uslovima aktuelne svetske krize poželjno je pristupiti oprezno. Nesumnjivo je da je potreban jedan novi multidisciplinaran model istraživanja mnogih pojava i fenomena koji su bez presedana u ljudskoj istoriji. Od prvih vidljivih manifestacija svetske ekonomske i finansijske krize 2008. do danas uočljivo je da svet klizi ka „nestabilnoj multipolarnosti“ (izraz dr Srđe Trifkovića). Dakle, to više nije „unipolarni svet“ iz devedesetih godina dvadesetog veka, ali nije ni svet suštinske već „potencijalne multipolarnosti“. Čini se da je razjašnjenje pitanja o višepolarnosti svetskog poretka neodvojivo povezano s različitim doživljajem procesa globalizacije na Zapadu (SAD i EU) i u ostatku sveta (BRIKS).
Od šezdesetih godina prošlog veka na delu je jedan koncept „desuverenizacije svetskog poretka“ koji je proistekao iz fenomenalnog razvoja nauke i tehnologije. Pojava transteritorijalnih činilaca, posebno u proizvodnji i finansijskom sektoru, nametnula je osećaj „sužavanja svetskog prostora“, i samim tim, znatno uticala na pojavu jedne drugačije svetske političke geografije. Reč je o „novom internacionalizmu“ koji se u odnosu na stari internacionalizam razlikuje ne samo u odnosu prema državi, kao subjektu međunarodne politike, nego i državi kao do tada najefikasnijem načinu organizacije jednog društva. Prema novom globalističkom teorijskom konceptu, zapadni svet je ušao u postindustrijski period, ili „tehnotroničnu eru“ (Z. Bžežinski), što je nametnulo potrebu radikalnog preispitivanja dotadašnjih pravaca unutrašnje i spoljne politike oslonjene na autoritet nacionalne države. Nova era u svetskom razvoju trebalo je da počiva na „globalnoj međuzavisnosti“ , a tradicionalnu diplomatiju država treba da zameni „diplomatija korporacija“.
Sve do završetka Hladnog rata, koncept „desuverenizacije“ svetskog poretka tekao je postepeno, i uz ogromne otpore kako na spoljnopolitičkom (bipolarni svet), tako i na unutrašnjem planu, posebno u državama zapadne Evrope. Zanimljivo je da je u jednom internom izveštaju rađenom za potrebe Trilaterale, teoretičar S. Hantington najoštrije kritikovao upravo model „evropske demokratije“, čiju je slabost video u „preteranim očekivanjima ljudi“ (misli se na preterana socijalna davanja, prim. autora). Razume se, Hantington je govorio u ime elitističkih krugova Zapada, kojima je i sam pripadao.
Novi svetski ekonomski i politički talas, koji je sedamdesetih i osamdesetih razrađivan u organizacijama svetske zakulise i daleko od očiju javnosti, tokom devedesetih godina otvoreno je izbio na videlo. U ime pobede u Hladnom ratu, SAD su kao preostala supersila pristupile izgradnji „novog svetskog poretka“. Sila je postala osnovni način posthladnoratovskog premodeliranja sveta, a postojeće međunarodne organizacije poput UN, ostale su bez ikakvog autoriteta. Umesto minimuma univerzalno prihvaćenih pravila, ostatku sveta nametnuti su principi jednog neformalnog autoriteta (globalnog menadžmenta), čiji sastav određuju predstavnici multinacionalnih kompanija. To su principi sveopšte deregulacije i privatizacije, zatim liberalizacije i slobode medija, koja je transteritorijalnim činiocima omogućila da i u duhovnom smislu kolonizuju jedan prostor.
Na ovom mestu potrebno je napraviti malu digresiju, svakako radi razjašnjenja pojave o kojoj je reč. Naime, utisak je da se u našoj naučnoj zajednici ne pravi dovoljna razlika između globalizacije kao procesa i ideologije globalizma koju sprovode neformalni centri moći. Globalizacija je proces koji je posledica brzog razvoja nauke i komunikacione tehnologije. U tom smislu radi se o jednoj objektivnoj okolnosti koja proizilazi iz ekspanzije kapitalističkog načina privređivanja, koja ima svoj istorijat još od druge polovine 19. veka. Već smo naveli da su proizvodnja, trgovina i finansijska tržišta u dobroj meri globalizovani. Pod uticajem globalizacije dogodilo se i izvesno prožimanje kultura. Ono što je međutim sporno, to je ideologija globalizma čiji su pomenuti principi ne samo u funkciji ostvarivanja profita po svaku cenu, nego i urušavanja države kao garanta socijalne kohezije jednog društva.
Pre nekoliko godina objavljen je podatak da svega 358 pojedinaca poseduje bogatstvo koje je jednako bogatstvu 2,3 milijarde ljudi na ovoj planeti. To je jedna potpuno nova svetskoistorijska situacija koja nameće potrebu radikalnog preispitivanja naših uobičajenih predstava o politici, ekonomiji, ideologijama, ratovima i drugim fenomenima. Ova promena paradigme zakonomerno utiče i na predmet istraživanja geopolitike. Očigledno je da se njen fokus sa prostorne preusmerava na socijalno-duhovnu komponentu. Aleksandar Zinovjev pronicljivo uočava da se čovek umešao u „socijalnu evoluciju čovečanstva“, što je sinonim za totalitarizam mnogo gori u odnosu na sve što je do sada viđeno u ljudskoj istoriji.
Savremenici smo revolucionarne izmene uloge države u načinu organizacije jednog društva. Dok je „stara država“ imala monopol u regulisanju onih delatnosti koje su od vitalnog značaja za njeno funkcionisanje kao što su: sektor bezbednosti, zaštita strateških prirodnih i privrednih resursa, socijalna i zdravstvena zaštita stanovništva, dotle se u izmenjenoj paradigmi, pod pritiskom transteritorijalnih činilaca, „nova država“ povukla iz regulisanja ovih oblasti, pojavljujući se u isto vreme kao regulator naše privatnosti. Na delu je jedan „pravni intervencionizam“ putem kojeg se kidaju moralne i društvene vrednosti, duboko ukorenjene u običaje i tradicije jedne zajednice, i stvara se novi sistem vrednosti koji zakonomerno razara jednu zajednicu. Nastaje jedno novo društvo čija su obeležja socijalna apatija i kulturna šizofrenija.
Kritičari neoliberalizma ukazuju da je strogo ekonomistički pristup regulisanju društvenih odnosa doživeo potpuni krah, čak i u zapadnim društvima. Podsetimo, slogan građanskog pokreta „Okupiraj“ u SAD bio je 1:99. Pokret je uprkos početnoj masovnosti i entuzijazmu ubrzo izgubio na važnosti, ali je ukazao na ogromne protivrečnosti američkog društva. Na sličnim socijalnim parolama danas nastupaju levičarski pokreti u Evropi, gde jača i „antiimigrantska i suverenistička desnica“. I jedni i drugi složno su ujedinjeni protiv dekreta „briselske birokratije“ . Uporedo sa krizom ekonomskog i političkog Zapada, jačaju zahtevi koji stižu iz zemalja BRIKSA (Brazil, Rusija, Indija i Kina), koji žele pravedniju raspodelu kolača na svetkim tržištima. NJihovo razumevanje je da proces globalizacije treba da ide preko a ne mimo država. I u tome je sva drama aktuelnog trenutka.
Ostavi komentar