Геополитика победе

Геополитика победе

Аутор: Милорад Вукашиновић

Завршетком Хладног рата отпочео је процес геополитичке прекомпозиције на европском континенту који је текао у знаку потпуног тријумфализма Запада и пораза некадашњег комунистичког Истока, а што је кулминирало распадом (разарањем) СФРЈ, Чехословачке, Совјетског Савеза и Варшавског пакта. Упоредо са овим променама из медијског, академског и политичког дискурса нестао је појам „Истока“. То није само пуки, семантички или реторички преображај, него промена која има вишезначно геополитичко значење. Реч је о трансформацији некадашње Источне Европе у Западну Европу, што је подразумевало и усвајање новог система вредности који има свој одјек и у савременим историографским истраживањима.

    Западни планери су у трагању за новим историјским и политичким идентитетом држава некадашњег социјалистичког лагера проценили да се њихово укључивање у „евроатлантске интеграције“ мора заснивати на преткомунистичким идејним и државноправним постулатима. У овом настојању треба тражити основне узроке опште ревизије историје, посебно ревизије историје Другог светског рата. Мада је ова тенденција запажена на академском западу још пре неколико деценија (нпр. у радовима Ериха Нолтеа у којима се Други светски рат приказује као сукоб две тоталитарне идеологије нацизма и комунизма), цео поступак је доведен до пароксизма 2006. године када је Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила резолуцију о „осуди комунизма као тоталитарне идеологије“ што је представљало политичко – правни основ за усвајање низa сличних аката у некадашњим комунистичким државама. У некима од њих, попут Хрватске, Украјине, или у прибалтичким државама, на делу је отворена рехабилитација следбеника нацистичке идеологије, уз изостанак било какве озбиљније реакције декларативно антифашистички настројеног Брисела који је 9. мај прогласио Даном Европе, уместо даном победе над нацизмом.

   Тенденција ревизије историје Великог отаџбинског рата тема је којом се последњих година озбиљно бави савремена руска историографија, чији водећи прваци – попут Павела Владимировича Тулајева, уочавају „нови талас западњачке русофобије“ који се одвија под изговором наводне осуде комунизма. На ту тему професор Тулајев је 2015. године у Москви одржао занимљиво излагање о алтернативној историји 20. века, уз разуме се, посебно разматрање садржаја Другог светског рата. Према овој верзији историје, на почетку прошлог века, суперутицајно „братство међународних банкара“ донело је одлуку о преузимању финансијског система у САД-у. Све је кулминирало 1913. када је председник В. Вилсон потписао акт о формирању приватне Банке федералних резерви. На тај начин створене су претпоставке за укључивање Америке у Први светски рат, а за рачун међународних банкара, који су финансирајући Велики рат и револуцију у Русији 1917. године суштински тежили разарању европских хришћанских монархија. За „светску банкарско – масонску закулису“ најважнији геополитички циљ било је успостављање Источне Европе као ланца лимотромфних држава које трајно треба да спречавају потенцијални „копнени савез Русије и Немачке“. Отуда је природно да се у овим државама подстичу антируски сентименти (пример Пољске). Занимљива је и прича о успону Хитлера. Она је тангентално повезана са „унутрашњом консолидацијом Совјетског Савеза“ који је тридесетих година напустио идеју о „перманентној револуцији“ и у међународној политици почео да се понашао по класичним државним дипломатским обрасцима, штитећи првенствено своје националне и државне интересе.

Мада је у предвечерје Другог светског рата нацистичка Немачка показивала извесну „геополитичку двосмисленост“ који природно проистиче из положаја „немачке централности“ у Европи (Минхенски споразум из 1938., споразум Молотов – Рибентроп из 1939.), атлантистичка заједница је свој циљ постигла 22. јуна 1941. године, када је Хитлерова армада напала Совјетски Савез. Тулајев је у свом реферату посебно указао на моралну хипокризију „америчких корпорација“ које су све време рата финансирале нацистичку армију са којом је формално њихова држава била у рату. У чувеној Атлантској повељи (14. август 1941.) ратне страхоте на руском фронту описују се као „нацистичко –бољшевички рат“ уз сасвим јасне констатације о сигурном поразу хитлеровске армије. У исто време у круговима Савета за иностране послове 1942. године разматран је пројекат „Рат и мир“ чија је једина тема – послератно преуређење Европе, а што подразумева потпуни пораз Немачке, али и подједнако спречавање раста утицаја СССР-а. За „светску закулису“ главни послератни циљ је спречавање руско – немачког повезивања које је могуће спречити стварањем једне источноевропске федерације од Балтика до Јадрана. У том контексту простор Југославије – Србије постаје чинилац од прворазредног стратешког интереса. На тој основи, 24. јула 1942. године, председник Рузвелт и краљ Петар Други потписали су „Прелиминарни уговор“ – билатерални споразум по којем су долина Вардара и Мораве означени као коридори од „најважнијег безбедносног интереса за америчке интересе у Европи“. Занимљиво је да је пристајање на овај документ био једини услов који су Американци испоставили Брозу као услов за подршку после Резолуције ИБ 1948., као и да је овај стратешки документ умногоме одредио кључне принципе америчке геополитике на постјугословенском простору  1991 – 1999. и све до данас.

   Баш из ових разлога питање изучавања историје Другог светског рата намеће се као велики изазов и за нашу академску заједницу, посебно у околностима када савремени догађаји у свету и на Балкану неодољиво подсећају на атмосферу која је у међународним односима постојала у предвечерје Другог светског рата.