Ауторка: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар
Петроварадинска тврђава спада у ред најочуванијих и најлепших великих фортификацијских објеката у Европи. Ово колосално утврђење са посадом је за ондашњу ратну технику било неосвојиво. Њена површина износи 112 хектара, а дужина подземних војних четвероспратних галерија нестварних 16 км. Тврђава је имала „водени град“, односно канале између бедема који су, према потреби пуњени водом из Дунава, као и горњу тврђаву, која је данас туристичка атракција. Због свега наведеног не чуди што је овај бастион понео назив Гибралтар на Дунаву, док Новосађани воле да јој тепају ђава. Иза Петроварадинске тврђаве према Сремској Каменици мањи потес назива се Транџамент (франц. tranchee – ров, земљана барикада), а део према Сремским Карловцима Пуцкарош.
Петроварадинска стена са својим доминантним положајем у читавој Панонској низији, одувек је привлачила људе. Старија археолошка истраживања потврдила су да најстарији остаци пронађени на овом простору датирају из периода неолита (око 4.500 год. пре нове ере), али новија сазнања померају ову границу на период 19.000-15.000 год. пре нове ере. То је период касног или млађег палеолита, када су се људска станишта углавном налазила у пећинама. Овде је постојало утврђено насеље још у време вучедолске културе, што нам говоре пронађени бедеми из тог времена, који су били ојачани кољем и палисадама. Стога, можемо рећи да човек насељава Петроварадинску стену у континуитету од праисторије до данас.
Почетком 1. века пре нове ере подручје Петроварадина насељавају Келти, да би их два века касније сменили Римљани, који утврђују границу на Дунаву и подижу утврђење Кузум (лат. Cusum), на подручју између данашњег Петроварадина и Сремске Каменице. У то време се на Петроварадинској стени налазила осматрачница за утврђену Римску границу Лимес, која је одолевала нападима разних освајача. Добро организованом сигнализацијом, кратка порука из ових крајева била би примљена у Риму за свега 1 час и 30-ак минута. У петом веку читаво ово подручје разорили су Хуни. Падом Западног римског царства 476. год, Византија (Источно римско царство) је на овим истуреним тачкама учврстила своје границе и на месту Кусума подигли своје утврђење. У ранијим изворима то византијско утврђење је погрешно названо Петрикон. Данас је наука доказала да је Петрикон назив, не за Петроварадин, већ за Баноштор. Баноштор је на мађарском носио назив „Ко”, односно камен, а грчки еквивалент је „петрос”, што значи камен, стена.
О настанку имена Петроварадин постоји неколико легенди. Једна каже да је име настало комбинацијом више речи: „Петра” на латинском значи стена, „вар” на мађарском значи град и „дин” на турском вера. Из тога је изведено Петроварадин, „град на стени, чврст као вера”. Ово је скоро па општеприхваћен податак, који се често може прочитати. Друга, пак, легенда каже да су Дунавски духови ноћу рушили мост који би дању мајстори градили, и да би их одобровољили жртвовали су дечака по имену Петар Варади. Ова легенда је сувише слична оној о зидању Скадра на Бојани. Сада да се вратимо оном што историјска наука каже… Наиме, 1213. год. извршен је атентат на мађарску краљицу Гертруду, мајку краља Беле IV. Један од завереника је био извесни Петар Бан, син Турвеја или Тораја, који је имао велике поседе са обе стране Дунава, значи на месту данашњег Петроварадина и Новог Сада. Сматра се да је управо по њему настао назив Петроварадин, који се у средњем веку користио за поседе са обе стране Дунава. Над њим и његовом породицом извршена је егзекуција, због учешћа у атентату. Краљ Бела IV ће Петрове поседе касније поклонити новооснованом цистерцитском самостану. Иначе, о овом догађају говори чувени позоришни комад „Банк бан” Јожефа Катона, на основу кога је Ференц Еркел 1861. год. направио истоимену оперу.
Прекретницу у историји Петроварадина представља година 1235, када је угарски краљ Бела IV oвде населио монахе – цистерците (лат. ordo cisterciensis), из покрајине Шампањ у Француској. Иначе, цистерцити су монашки ред, настао у крилу католичке цркве у 12. веку, који је тежио обнови изворног бенедиктинског монаштва. Бела IV је 1237. год издао повељу, којом потврђује да је те године основан самостан цистерцита на Петроварадину и набрајају се његови поседи (а то је данашње Сајлово, Руменка, територије од Слане баре ка Телепу и Адицама). Стога можемо рећи да је ова повеља изузетне важности и да је то једна од рођенданских повеља града Новог Сада, поред оне издате пет векова касније, од стране Марије Терезије. Тиме заправо почиње историја цистерцита на Петроварадину. Током читавог средњег века овде је била цистерцитска опатија Белафонс (Бели извор) и самостан Блажене Девице Марије. Опатија је била чувена и по сремском вину из Петровардина, које је било својеврсни бренд. Уочи Мохачке битке 1526. год. нестала је некадашња богата опатија, а сремско вино је пренето у Токај. У то време је изграђена прва већа војна тврђава у оквиру жупе цистерцитског манастира, у циљу заштите од Татара.
Петроварадинска тврђава добија све већи значај са појавом нових освајача – Турака Османлија. У Петроварадину је 1463. год. мађарски краља Матија Корвин склопио уговор са Млетачком републиком и разговарао са властелом око одбране од Турака. Мађарски краљ Владислав II такође посећује Петроварадин и разним олакшицама подстиче сакупљање радне снаге за поправку кула и бедема на тврђави. Надбискуп Петар Варади 1501. год. уз велике напоре успева да обнови тврђаву. Петроварадинска тврђава у средњем веку састојала се из спољашњег и унутрашњег дела. Тако нам говори најстарији сачувани план из 1688. год. Спољашњи зид је био утврђен са две полукуле и спољним потпорним стубовима и опасан дубоким ровом. Главна капија тог спољашњег зида имала је мали покретни дрвени мост, а онда је насути пут водио до капије унутрашње тврђаве, која је била правоугаоног облика. У унутрашњем граду стајала је велика црква са два торња, окренута ка истоку, а са обе стране налазиле су се округле цистерне за воду. Командантова палата налазила се у северозападном делу унутрашње тврђаве. На левој обали Дунава налазио се мостобран, око кога је био ров испуњен водом.
Петроварадин постаје све значајније насеље, које се у писаним изворима тог времена назива Варош Варад. Иначе, први помен Петроварадина, као и данашњег Новог Сада, под називом Варадинум Петри, налазимо код арапског географа и картографа Мухамеда ел Идризија, половином XII века. Он је био у служби код сицилијанског краља Рожера Другог. Године 1521. год. угарски писац и црквени прелат Антун Вранчић помиње ово насеље и то под називом Стари Петроварадин.
Пред опасношћу од Турака заповедништво над Петроварадином преузео је Павле Тимори, ранији заповедник Будимског града. Његови захтеви за појачањем у војсци и новцу нису стизали. Уместо помоћи, од краља Лајоша II, стиже само упутство да се са главним снагама пребаци на леву обалу Дунава, а заповедништво над тврђавом препусти Ђорђу Алапију. Турска војска од 40.000 људи, предвођена великим везиром Ибрахим-пашом, стиже под зидине Петроварадина 13. јула 1526. год. Султан Сулејман Величанствени се са главнином својих снага улогорио надомак Илока. Опсада је трајала до предаје преживелих чланова посаде 27. јула 1526. год. Петроварадин ће остати у турским рукама све до Великог бечког рата (1683-1699). Турска владавина ће потрајати 161. годину и у том периоду тврђава задржава средњовековну форму, уз извесну адаптацију и доградњу.
Један од најпознатијих османских историчара у XVI веку, Кемал-паша-заде, овако је писао о опсади Петроварадина: „На обали дунавској беше један град, имађаше јаке шанчеве и чврсте бедеме… убојни војвода стигне под споменути славни град и опколи га. Од црвених застава правоверних бораца тако се променише околне пољане, као да су се претвориле у саме леје од лала… мудар паша са својом војном четом заузео је положај према граду, а многобројна коњица прекрила је околину као река када се прелије… Бедемима заклоњени неверници су позвани да се предаду, али када они и даље стални осташе при свом јогунлуку, непокорности и бунтовништву, мудри и искусни паша нареди витешким емирима да бомбардују град… Неустрашива војска је из дана у дан сипала убојиту ватру и град бомбардовала… Лагумари отворише легуме и допреше до под град, челичним чекићима јак темељ му подрише и снагу му пољуљаше… тада напунише барут међу греде, да се распадну бедеми… Када пара од стрела, као црни облак покрише хоризонт… те од бела дана постаде црна ноћ за очи душманске, тада у лагумима барут запалише… град који је досада тако чврсто стајао као планина и одмах се пољуља из темеља… јаке и чврсте куле наједанпут у ваздух одлетеше… Неверници су пуштени на веру да голи и без оружја пређу на супротну страну на територију Сегедина. Неверници су отишли у каменито сегединско поље. Сулејман је затим наредио да погинуле јањичаре ћехаје, аге јањичара, везире и све остале изгинуле борце сахране. Затим су предузете најнужније мере да се град снабде најпотребнијом опремом и да се тврђава поправи.“ Бројни путописци који су пловили Дунавом у време турске владавине, оставили су нам занимљиве и драгоцене описе Петроварадина. Чешки историчар Ханс Дерншвам је 1533. год. записао да је град веома бео и да му изгледа чврст. Млетачки путописац Марк Антонио Пигафета такође помиње мали, али леп град ограђен зидинама и кулама. Он каже да у тврђави живе само Турци, да је стара хришћанска црква претворена у џамију, а делимично и у складиште са врећама јечма и брашна. Лутерански теолог Стефан Герлах, у другој половини 16. века, помиње да се у тврђави налази мало топова од којих неки носе још грб цара Жигмунда Луксембуршког (1433-1437) и да осим „кукавих колиба” у којима станују војници, ту нема шта да се види. Нешто касније 1587. год, пруски лекар и апотекар Рајнолд Лубенау, Петроварадин описује као лепу тврђаву, изванредно саграђену, на стеновитом брду, у круг са лепим кулама и бедемима и опасану двоструким зидинама између којих се налазе дрвене куће, а у средини се истиче црква. Испод брда на ком је тврђава, унаоколо се простирала дугачка варош у којој се налазила хришћанска црква, на чијим вратима је стајало Maria virgo mater Dei miserere mei. Поред тврђаве простирали су се виногради, а на Дунаву су биле воденице. Најпознатији турски путописац Евлија Челебија, средином 17. века, Петроварадин назива кључем града Будима и каже: „Град Варадин лежи на обали реке Дунава; његова цитадел има шестоугаони облик, а налзи се на једном високом брду које се диже небу под облаке. То је шедадовски, чврст, неприступачан и уистину стар град. Мађарски историчари су писали да је подигнут још у доба Александра Македонског. Град има седам великих кућа; сви бастион изграђени су складно. Са стране града налази се једна капија. У тврђави постоји свега две стотине даском покривених кућа, без ограда и башча. Затим Сулејман-ханова џамија, складиште муниције, житни амбари… На југоисточној страни налазе се само брегови и по њима све сами виногради.”
Петроварадин је за време турске власти добио статус касабе, па је сходно томе морао имати хан, односно каравансарај, дућане, евентуално хамам, као и друге установе које би јој дале муслиманско обележје. До средине 16. века у вароши под тврђавом пописано је 90 домаћинстава у којима су живели Срби, а касније се помињу две муслиманске махале са 128 домаћинстава, од чега је 35 хришћанских. Од занатлија било је ту кројача, ципелара, сапунџија, сарача, мутавџија. Становништво се бавило трговином, бродарством и пољопривредом. Хришћани су бринули о функционисању скеле на Дунаву, а у ратно време о понтонском мосту, зашто су заузврат били ослобођени одређених намета.
За време Великог бечког рата (1683-1699) турска војска се, након неуспеле опсаде Беча, почела повлачити и напуштати већину градова, укључујући и Петроварадин. Царска аустријска војска стигла је у Петроварадин 18. јула 1688. год. Хитно се креће са припремама за изградњу новог одбрамбеног објекта, јер је предстојала још дуга борба за превласт у подунављу и на Балкану. Турци ће на кратко повратити Петроварадин 1690. год, али након пораза код Сланкамена (17. августа 1691) и код Сенте (1697) изгубили су позиције у читавом Срему. Још једном су опседали Петровардин 1694. год, али услед лоших временских услова су напустили опсаду. Тада наступа дужи предах од ратних дејстава, који ће омогућити систематску изградњу нове тврђаве.
Рушењем средњовековних и турских грађевина 1692. год. поставља се камен темељац данашње Петроварадинске тврђаве. Идејни пројекат потиче од француског војног архитекте, маркиза Себастијана Вобена, који је био једна од водећих градитеља модерних тврђава XVII и XVIII века. Међутим, Вобен никада неће видети ову тврђаву. По непотврђеним изворима, идејни пројекат је украден уз помоћ тадашње шпијунаже, а аустријски стручњаци су га применили и модификовали. Основа колосалне грађевине имала је више наглашених делова – Горња трђава, Доња тврђава на северу – Васерштат и Хорнверк на југу, Мала тврђава на острву – Инселшанац и Мостобран – Брукшанац. Са извесним прекидима изградња је приведена крају 1780. год, а уз тврђаву је изграђено и урбанизовано подграђе. На изградњи тврђаве радило је и околно српско становништво. Срби су због тешког кулука проклели Тврђаву, да јој „кисело дрво” уништи темеље и да је сруши. Прича се како је цигла додавана из руке у руку, од циглане с Транџамента до градилишта.
На свим старим цртежима и гравурама види се да Петроварадинска тврђава, Дунав и Мостобран чине једну целину, а начин грађења био је исти. Комплекс Петроварадинске тврђаве састојао се из три дела – глави део и два спољна утврђења уз реку: Мостобран (Bruckschanze) и Острвско утврђење (Inselschanze, на старом Ратном острву), који су срушени. Примећујемо јединствен градитељски приступ, карактеристичан за фортификационе објекте тог времена по систему француског војног архитекте, маркиза Себастијана Вобана, али су је пројектовали, кроз дужи временски период, аустријски војни стручњаци гроф Матијас Кајзерсфелд и гроф Луиђи Фердинандо Марсиљи. За извршење радова био је задужен пуковник Михаел де Вамберг, а потом пуковник Гисенбир. Сачувана је надгробна плоча у којој је исклесан епитаф пуковнику Вамбергу и данас се налази у Војној болници (некадашњем фрањевачком самостану у воденом граду Петроварадинске тврђаве). Градњу су надзирали престолонаследник Јосиф, принц Савојски, гроф Карафа и фелдмаршал Капрара. Стогодишња изградња тврђаве трајала је у доба аустријских владара Леополда I, Јосифа I, Карла VI, Марије Терезије и Јосифа II. Стална посада потиче из 1702. год, а сачињавале су је чете мађарских хусара и одред српских хајдука.
Након Аустријско-турског рата (1716-1718) и Пожаревачког мира граница је померена са Срема на централну Србију. Петроварадинска тврђава је тако остала у позадини и изгубила на значају. Радови су успорени и до 1753. год. рађено је само оно што је било најнужније. Ниједан започети објекат није био завршен. У извештају комисије Ратног савета из 1735. год. сазнајемо да је источна страна хорнверка била отворена, а земљани бедеми доње тврђаве су били запуштени и напола срушени. Тек 2753. год. започињу обимни радови, који мењају изглед воденог града, горње тврђаве, мостобрана, хорнверка. Граде се нове касарне, барутни магацини, оповске шупе, коњушнице и стаје. Ови радови трајали су до 1766. год.
У период од 1764. до 1776. год. војни инжењер мајор Шредер био је задужен за изградњу контраминског система (подземне војне галерије) испод Хорнверка (југ утврђеног Петроварадина). Између 1768. и 1776. год. интезивно је грађено четвороспратно подземље. Укупна дужина подземних комуникација и одаја наводно износи 16 км. Могуће да је стварна дужина много већа од наведене, јер се на терену стиче утисак да је део подземља грађен и ван оквира који су обрађени у доступним писаним документима. Овај јединствени систем имао је предвиђене инсталације минских поља, као и просторије за смештај војске и оружја. Укупан број предвиђених пушкарница премашује цифру од 12.000 и у случају напада омогућио би ефикасну одбрану подземља и надземља тврђаве. Процењивало се да у ванредним условима подземне војне галерије омогућују нужни смештај за око 30.000 људи. У оквиру подземља изграђена су два резервна ратна бунара (већи код Топовњаче, а мањи, бунар цара Јосифа II, у дубоком подземљу Хонверка). Већи бунар, који је погрешно назван „римски” пречника је 4 метра, а дубине 60 метара, а мањи, касније у народу назван „Кајзер” бунар пречника је 2 метра, а дубине 39 метара.
Као званична година завршетка Петроварадинске тврђаве помиње се 1780, мада су неки радови трајали до 1790. год. Ова тврђава постала је најсавременија тврђава Аустроугарске монархије, чије тадашње наоружање се састојало од 400 артиљеријских оруђа различитог калибра, што је за ондашње прилике био изванредно велики број. Простире се на 112 хектара и има „водени град”, односно канале између бедема који су, према потреби пуњени водом из Дунава, и горњу тврђаву, која је данас туристичка атракција. Ова фортификација заузима друго место у Европи. Већа од ње је само тврђава у Вердену, али је она претрпела знатна оштећења у Првом светском рату. Колосално утврђење са посадом је за тадашњу ратну технику било неосвојиво, па је названо „Гибралтар на Дунаву”. У време Наполеонових ратова баш у овој тврђави чуване су драгоцености из Бечке ризнице. Изградњом понтонског моста (1697-1698) тврђава се повезује са утврђеним Мостобраном на левој обали Дунава, где се развија насеље са око 1.000 становника, које називају Петроварадински Шанац. После Карловачког мира 1699. год, број становника расте и оно постаје једно од главних пограничних насеља између Аустрије и Турске.
Средином XVIII века започета је и последња фаза изградње објеката у комплексу тврђаве. У оквиру Горње тврђаве зидају се главне зграде: Дуга касарна, Једноставна касарна, Топовњача, арсенал, касније назван Мамула. Изграђен је и водовод. Сва комуникација тврђаве са светом изван ње, одвијала се кроз капије, а њихов стратешки распоред и саобраћај је утицао на јачину саме тврђаве. Сматра се да је на тврђави постојало око 30, што главних, што споредних капија. Тачан број је немогуће утврдити, зато што су поједине капије биле уцртане у планове, али нису грађене, док су друге пак грађене ван планова. За разлику од осталих делова тврђаве који су морали су бити грађени по унапред одређеним строгим правилима, код капија су инжењери имали апсолутну уметничку слободу. Капије су добијале имена по владарима или по местима до којих су водиле. Називи капија на Петроварадинској тврђави били су: Београдска капија, Капија Карла VI, Молинријева капија, Капија Леополда I… Педесетих година 20. века када је Петроварадинска тврђава прешла под цивилну управу, неке капије су срушене.
На бастиону Светог Луја на Петроварадинској тврђави смештена је кула са великим сатом. Сат је направљен у Алзасу (Француска) и грађанима Новог Сада поклонила га је царица Марија Терезија почетком XVIII века. Бројчаници се налазе на све четири стране куле. Пречник сатних кругова је око 2,5 м, а у самом сату налазе се три кугле (76 кг) и шеталица, које покрећу механизам сата. Механизам рада сата исти је као и тада, и дан данас добро функционише. Навија се ручно и то сваки дан. Већ годинама овај сат навија стари Новосађанин Лајош Лукачи, који је за тај волонтерски посао добио Фебруарску награду града Новог Сада. Интересантна чињеница везује се за овај сат. Наиме, велика казаљка показује сате (ради лакшег уочавања из даљине), а мала минуте. Ово је урађено врло смишљено како би лађари на својим пловилима, али и становништво, могли са велике даљине да виде колико је сати. У то време се у Новом Саду за коришћење овог сата наплаћивала сатарина. Сат је некада имао и друге намене, сем показивања времена. Наиме, поред сата се налазио један механизам који се користио у навигацији, али га одавно нема. Лађари су пратећи сигнализацију могли да знају да ли је могуће проћи даље Дунавом, односно да ли је река проходна. Самим тим је Тврђава имала велику улогу у контроли пловидбе Дунавом. На самом врху торња, на јабуци, налази се показивач страна света и ветроказ изнад ког стоји срце, уместо копља које се обично налази на сличним грађевинама. Још једна занимљивост се везају за овај сат, а то је његова тачност. Кад је хладно, он касни неколико минута, а кад је топло жури, што вероватно има везе са његовим великим механизмом. Сат је због овога у шали прозван „пијани сат”.
Када је Регулатив генерала Енгелсхофена ступио на снагу 1748, а Дворски ратни савет га потврдио 1751. год, Петроварадин је постао Слободна стрељачка компанија и као такав укључен у Петроварадинску регимент, а под јурисдикцијом Дворског ратног савета у Бечу. Становници су били подељени у две категорије; слободни стелци (или грађани) и бећари. Тако је 1776. год. пописано 370 грађанских 8 стрељачких) и 70 бећарских породица. Становници Петроварадина тог доба су били аустријски Немци и Немци из Рајха, Чеси, Хрвати, а у мањој мери Цинцари, Јермени, Јевреји, а касније и Срби из Комунитета Буковац (који је прикључен Петроварадину 1777. год). Током XVIII и XIX века јединице Петроварадинске регименте учествовале су у 30 ратова и преко 140 битака, које је Аустрија водила широм Европе. Након великих поплава 1827. и 1832. год. у Дунав је потонула мала фортификација, која је била изграђена на великом ратном острву.
Најтрагичнији датум у историји Петроварадинске тврђаве и Новог Сада је свакако 12. јуни 1849. год. Тада је мађарска револуционарна војска, по наређењу генерала Павла Киша, бомбардовала из 200 топова Нови Сад у коме су биле царске трупе. Гарнизон на тврђави је издао цара и пришао националним снагама Лајоша Кошута, који је од Беча тражио самосталну мађарску државу. Од страховитог бомбардовања Нови Сад је био готово потпуно сравњен с земљом, док је становништво у бегству тражило спас. Дужи период мира се враћа после пропасти сепаратистичких снага Лајоша Кошута, који одлази у емиграцију 1849. год.
У тренутку када је Тврђава коначно завршена, околности су се промениле, а нарочито касније Аустроугарском нагодбом 1867. год. и слабљењем турске империје. Војно-стратешки значај Тврђаве опада. Петроварадин тада постаје административно-војни и шпијунско-обавештајни центар са војном командом, а Тврђава постаје предстража аустријске царевине према Балкану. Петроварадинска тврђава постаје све већа тамница. „Дању и ноћу, чуо се испод земље звекет ланаца робијашких”, записао је Михајло Полит Десанчић. Неки од познатијих затвореника на Петроварадинској тврђави били су: Рене Декарт (1596-1650) француски филозоф, који се овде кратко задржао; Ђорђе Петровић Карађорђе (1768-1817) интерниран после слома Првог српског устанка, а пре одласка у Русију; Рожа Шандор (1810-1878) легендарни мађарски бећар (одметник и друмски разбојник); Васа Пелагић (1833-1899) српски социјалиста „бунтовник опасан по сваку ржаву”; Владимир Јовановић (1833-1922) првак српског омладинског покрета, осумњичен да је учествовао у завери која је довела до убиства кнеза Михајла Обреновића; Љубен Каравелов (1834-1879) бугарски књижевник, као противник владавине кнеза Михајла Обреновића; Јаша Томић (1856-1922) српски политичар и новинар, хапшен због убиства Мише Димитријевића и касније због штампарског преступа; Антун Густав Матош (1873-1914) хрватски песник, као десертер; Иво Андрић (1892-1975) југословенски књижевник и нобеловац, као припадник Младе Босне; Јосип Броз Тито (1892-1975) као млади аустријски наредник је затворен због ситног прекршаја (после је као државник овде доводио лидере Покрета несврстаних).
За време Првог светског рата Петроварадин је постао важно саобраћајно чвориште, где су се аустроугарске снаге пребацивале преко Дунава. За пребацивање војске понтонски мост је био недовољан, па је изграђен привремени мост на дрвеним стубовима, познатији као Поћореков мост. Мост је имао електрично осветљење и чувало га је сто војника. Једно време овде се налазила и Ратна команда против Србије. Након продора српске војске у Срем, велики број Срба је похапшен и стрељан на тврђави октобра 1914. год. Касније је овде доведен велики број заробљеника са балканског и италијаског фронта и они су коришћени као бесплатна радна снага за изградњу насипа на десној обали Дунава. Српска ослободилачка војска ушла је у Петроварадин, заједно са француским колонијалним трупама из Сенегала, 9. новембра 1918. год. После Првог светског рата велики број тврђава у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца је изгубио свој стратегијски значај и намену, па је срушен. Петроварадинска тврђава је поштеђена такве судбине захваљујући једном човеку, пуковнику Драгошу Ђелошевићу, који је своју одлуко правдао речима да му је била „сувише лепа да би је срушио”.
Између два светска рата у Краљевини Југославији на Тврђави су смештене касарне, Војно-ваздухопловна школа и команда Ратне речне флотиле. Пред сам Други светски рат, на тврђави је изграђен појас бетонских бункера за смештај митраљеза и посаде. Сломом и поделом Краљевине Југославије, након Априлског рата 1941. год, Петроварадин улази у састав Независне државе Хрватске. На тврђави је била смештена Пилотска школа, противваздушна одбрана, а потом и команда СС трупа. Петроварадинска тврђава ослобођена је 23. октобра 1944. год, један сат након поноћи.
Као искључиво војни објекат, Петроварадинска тврђава служила је све до 1948. год. Под заштиту државе стављена је 1951. год, од када представља културни и туристички објекат. На Тврђави се данас налазе Музеј и Архив Новог Сада, хотел и ресторани, атељеи и галерије ликовних уметника, академија уметности, астрономска опсерваторија, планетаријум и други садржаји. Последњих година овде се одржава музички фестивал Еxit.
Литература:
Петроварадинска тврђава, Енциклопедија Новог Сада, бр. 20 ПЕТ-ПОК, Нови Сад, 2002.
Славко Гавриловић, Граничарски војни комунутет и штабска места у Сремској војној граници (XVIII-XIX века), Зборник Матице српске за историју, бр. 65-66, Нови Сад, 2002.
Стари Нови Сад I, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1991.
Звонимир Вуковић, Игор Новаковић, Петроварадин јуче, данас, сутра, Нови Сад, 2005.
Жико Марковић, Нови Сад и Петроварадин, Нови Сад, 1984.
Трива Милитар, Нови Сад на раскрсници минулог и садањег века, Нови Сад, 2000.
Агнеш Озер, Живот и историја у Новом Саду, Нови Сад, 2005.
Културно-привредни преглед Дунавске бановине, бр. 5 и 6, Нови Сад, 1939.
Остави коментар