Геополитика деструкције Европе и геополитичке конекције са Русијом

Aутор: Љубиша Деспотовић

Да бисмо што боље описали и разјаснили укупан геополитички, геоекономски и геоенергетски контекст и положај Србије у геополитичком окружењу евроатлантизма, неопходно је да нашу контекстуалну анализу проширимо на место и улогу европских нација (организованих у геополитичком концепту ЕУ) и Руске Федерације у односу на геополитичке интересе и планове Вашингтона и НАТО-а. Ризикујући да ћемо у предстојећој експликацији морати поновити и нека општа места о деловању САД и НАТО-а према ЕУ и Руској Федерацији, сматрамо такав ризик прихватљивим с обзиром на намеру да у кратким аналитичким корацима назначимо што свеобухватнији оквир деловања ове геополитичке парадигме. За остварење такве интенције послужићемо се – као помоћним експликативним средством – предавањем које је оснивач приватне обавештајно-аналитичке агенције „Стратфор” (основане 1996. године) Џорџ Фридман одржао на Чикашком савету почетком пролећа ове године. Изложене поенте предавања могу се, по нашем суду, сматрати кондензованим видом америчке геополитике према Европи и Русији, не само у последњих неколико деценија већ готово читав век уназад. Тачније, од момента када је политичка елита Америке, по савету својих познатих геополитичара (прво А. Мехена и Н. Спајкмена а касније З. Бжежинског, Х. Кисинџера и др.), формулисала државну стратегију велике геополитичке експанзије САД на глобалном плану, у покушају да брзо, ефикасно и неповратно наплате изборену позицију највећег империјалног хегемона модерне епохе.

Актуелност, прецизност али и недвосмислена директност Фридманових порука помажу нам не само у разјашњавању позиције Вашингтона у актуелним геополитичким процесима већ јасно и врло експлицитно наглашавају ексклузивност интереса САД и њихову одлучност да на бруталан начин, ако треба, реализују своје примарне геополитичке циљеве. Овде је реч о својеврсној практично-политичкој експликацији идеологије политичке изузетности, прожете псеудомесијанским осећањем америчке елите о праву на светско вођство и остваривање доминације над другим нацијама. „Америчка политичка класа данас, као и пуно деценија за нама, пати од конгениталне националистичке болести која се генерацијама преноси – а назива се идејом изузетности.”[1] Сажета у глобалистичком концепту геополитике деструкције, она би се могла одредити као добро планиран идеолошко-политички концепт (кондензован у тријади појмова глобализам, глобализација и нови светски поредак) потчињавања света интересима САД и атлантистичке геополитичке парадигме, реализован кроз процесе делимичне или потпуне девастације државних, националних, идентитетских, институционалних, економских, културних, научних, образовних, војних, религијско-конфесионалних и територијалних капацитета нација које су означене као мета њиховог разорног деловања. Понекад су читави региони или пак простори били изложени свирепом дејству концепта геополитике деструкције. Овакав доктринарно-идеолошки концепт наметао се прво у форми прикривеног облика „пријатељске глобализације” и утеривања у стандарде неолибералне форме економске размене (пљачке), а у случају његовог одбијања или пружања превеликог отпора државе-субјекти оспоравања таквих „правила игре” егземпларно су кажњаване агресивним облицима политичких и економских санкција, па на крају и мерама бруталне војне одмазде. И сам З. Бжежински сасвим недвосмислено истиче идеолошко-политичку релацију између глобализације и хегемонизма, оцењујући је природном. „У том светлу, глобализација представља идеалну, природну доктрину за глобалну хегемонију. (…) Било како било, за Сједињене Државе у њиховој новој улози доминантне светске силе глобализација као доктрина представља корисне референтне оквире како за дефинисање савременог света тако и америчког односа према њему.”^[2]

Главне поенте овог геополитичког концепта САД, интерпретиране од стране Џорџа Фридмана, могле би се сажети у следећих неколико одредница:

– САД су цео планетарни систем земље означиле као поље остваривања својих глобалних циљева. У ту сврху није довољно само истицати већ постигнуту контролу океана или тзв. светског мора, већ и космичко окружење планете које се има сматрати легитимним простором за наметање хегемоније и за реализацију интереса Вашингтона.

– САД настоје да ефикасно контролишу геополитичке и спољнополитичке интересе својих европских савезника с једне стране, али и да ставе Русију у потпуну изолацију, имобилишући њене државне, економске, енергетске, војне и свеукупне националне капацитете за одбрану и развој.

– Садашња Европа је простор за манипулацију којим ће Вашингтон решавати своје приоритетне геополитичке задатке. „Стога ‘једнака правила за све’ престају вредети оног тренутка кад су угрожени амерички интереси. Осим тога, Америка – за разлику од свога европског економског пандана – поседује огромне војне могућности, па комбинација економске и војне снаге генерише незабележену могућност политичког утицаја.” [3]

– Назначени геополитички циљеви Вашингтона имају се остварити тако што ће се извршити додатна конфронтација и девастација Европе и Русије на свим пољима, а особито на простору њихове енергетске, економске, технолошке и политичке сарадње.

– За САД је најважнији задатак да не дозволе да се „немачки капитал и технологија споје са руским привредним ресурсима и радном снагом у непобедиву комбинацију. САД на томе раде већ цео век.

– У ту сврху неопходно је фрагментизовати европски простор и држати га у сталној позицији међусобне благе конфронтације. Фридман дословце каже: „Пољаци, Мађари, Румуни живе у сасвим другом свемиру у односу на Немце, а Немци у апсолутно другој реалности у односу на Шпанце.”

– Фридман нескривено поручује да ће „Европљани умирати у ратовима” који ће бити генерисани у блиској будућности. О томе сведочи и генерал-пуковник Леонид Ивашов, председник Академије за геополитичке проблеме: „Американци веома желе да започну рат на европском континенту. То Европљани морају да схвате. Са њима о томе треба разговарати на свим нивоима. Американци ће са задовољством помагати да рат потраје да бисмо ми, Европљани и Руси, што дуже међусобно ратовали, уништавали своје економије и инфраструктуру, а Американци владали и над њима и над нама. То је амерички сан.”[4]

– У том циљу, по сведочењу Фридмана, САД убрзано наоружавају Пољску, Бугарску и прибалтичке земље. Али такође и Украјину. „САД делују у Украјини демонстративно, мимо НАТО. Нама се пљуцка на НАТО. Када буде потребно да ратују, рећи ћемо им. За сада ми само припремамо рат.”

– Украјина је важна за САД као офанзивно-одбрамбени бедем који ће војни потенцијал САД и НАТО-а примаћи на само 400 до 500 км до руске престонице Москве.

– Циљ САД је изолација Русије и стварање тзв. међуморја (интермаријума) између Балтика и Црног мора, стратегија коју је осмислио Пилсудцки. „Постављање препреке између два мора за Вашингтон је много важније од борбе са исламским екстремизмом”, истиче Џ. Фридман.

– Стварањем тзв. санитарног кордона у међуморју лежи намера Вашингтона да се на „кратком ужету могу држати и Немачка и цела ЕУ” у што ефикаснијем блоку изолованости и конфронтираности према Руској Федерацији и Евроазији.[5]

– Са истом намером САД спроводе политику „завади па владај” и у простору Евроазије. Признајући да тако велике области не могу ефикасно контролисати у целини, они прибегавају политици стратешког конфронтирања нација и држава, подгревајући на тактичком нивоу стара непријатељства или генеришући нова. Додуше, нису у стању да целу Евроазију контролишу, „али смо у стању да подржавамо стране које су у непријатељству. Да обезбедимо да се концентришу једни на друге, а не против нас.”[6]

– Изложени ставови Џ. Фидмана представљају један јасан и кондезован програм геополитике деструкције, који у наглашено критичком тону Е. Влајки означава појмом амерички терор. „Све у свему, ова велика земља се игра светског полицајца обарајући се непрестано на сиромашне, проузрокујући унутрашње крваве сукобе, организујући кампање демонизације против непожељних, рушећи владе, организујући политичка убиства и подржавајући најцрње диктатуре; укратко, Америка проводи терор по читавом свету и инкарнација је терора.”[7]

Дакле, да реинтерпретирамо укратко наведене ставове:

– Европске нације организоване су од стране атлантиста у супранационални геополитички пројекат звани Европска унија.

– По већ давно дефинисаном пројектном задатку, окупљене су ове земље као блок будућег конфронтирања са евроазијском геополитичком структуром предвођеном Русијом.

– Највећи део европског континента је под атлантистичком окупацијом већ више од седам деценија, и њен крај се из ове перспективе посматрања још за дуго не дâ назрети. „Земље Европске Уније напуштају свој суверенитет у корист институције без тежине према спољњем свету, институције чији се завршни облик и циљеви не познају.”[8]

– Комплетна евроструктура, на челу са СР Немачком, стављена је у функцију остварења примарних и највиталнијих интереса САД, а особито оних који треба да изврше трајну изолацију и девастацију Руске Федерације и спрече спајање и симбиозу њених геополитичких интереса са интересима европских нација. „Циљ Американаца није дакле био да окончају рат, већ да дефинишу послератни светски поредак. Израз New World Order појавио се сваки пут када су Сједињене Државе сматрале да су близу потпуне доминације над светом: после Другог светског рата, на крају хладног рата и сада.”[9] О томе више него експлицитно сведочи и Торстен Хајзе, немачки посланик и вођа НДПН, када каже: „Немачка је окупирана земља од стране Американаца и Енглеза. Имамо 150.000 окупационих војника, а и даље је на снази мировни споразум из Другог светског рата. Ми смо колонија САД и понашамо се као верни пас који извршава команде свога газде. Наши политичари не могу да саставе владу док им то не дозволе Американци.”[10]

– У ту сврху САД и НАТО чинили су разна антиевропска и антируска непочинства и користили сва расположива средства, укључујући и генерисање нових конфликата ниског интензитета на европском континенту, као што су процеси разбијања (СФРЈ, СССР, Кипарске кризе, Украјинске кризе и сл.). У том контексту Франсоа Митеран је изјавио: „Француска то не зна, али ми смо у рату против Америке. Да, у сталном рату, виталном рату, рату без мртвих. Наизглед (…) Да, Американци су веома тврди, они су прождрљиви, они хоће неподељену власт над светом. Непознати рат, стални рат, наизглед без мртвих, па ипак рат до смрти.”[11]

– Зато с правом француски политичар Жан Пjер Шевенман још 2000. године на конгресу о „либералној модернизацији” изјављује: „Нема независне Европе у свету какав јесте ако се не успостави осовина Париз – Берлин – Москва, која је осовина европске независности.”[12]

– То такође потврђује и француски геополитичар средње генерације Анри де Гросувр, истичући да „независност Европе није луксуз нити таштина већ витални услов. Или је једна заједница господар својих виталних интереса, или их она поверава другој страни за коју они нису витални.”^[13]

– О томе на прилично драматичан начин сведочи и бивши амбасадор Француске Албер Шамбон, дефинишући суштину америчке и британске спољне политике, коју је формулисао на једној трибини објављеној у листу Le Figarо. Улогу Краљевског института за међународне односе (Royal Institute of International Affairs), a посебно ЦФР-а (Council of Foreing Relations) у Амстердамском споразуму (18. јануар 1999) окарактерисао је као погубну: „Према америчкој Европи, Амстердам је завршетак хегемонијске политике чији је циљ нестанак европских нација”.[14]

У чему се, дакле, огледају биланси геополитике деструкције која је на делу већ неколико деценија уназад, а усмерена је у правцу девастације европских нација и покоравања Русије. Ево само неких од њених маркантних обележја која илуструју деструктивне резултате државног и националног растројства европских држава и народа:

– Као прво, демографски слом европских нација и Русије: „Западна Европа и Русија више не обнављају своје становништво. Немачка, на пример, већ сада има дефицит од 100.000 особа годишње. Процес растакања и преокретања пирамида животних доба је увелико почео на европском континенту и водиће у велике економске и друштвене кризе ако енергична политика опоравка наталитета не буде брзо предузета.”[15]

– Политичке последице: У оквиру патриотски настројених политичких и интелектуалних кругова ЕУ све се чешће постављају следећа питања: „Који је крајњи циљ Европске Уније, у чију корист ми вршимо трансфере суверенитета, за коју спољну политику, са којим партнерима?”[16] Последице су савим видљиве и јасне. Реч је о комплетној институционалној девастацији модерне националне државе у Европи, која више неће бити способна да решава ниједно витално питање својих национа, укључујући и она основна питања њене унутрашње и спољне безбедности.

– Економске последице: „Зар Европа треба да буде само велико тржиште које нуди прилике за продају америчких производа, војнике за њихове ратове…”[17] Реч је о својеврсној политици глобализације сиромаштва од које се није могла сачувати ни Европа, особито у оним земљама које се налазе у зони њених ободних ареала. Тзв. европска полупериферија. „Такође, уместо да након приступања ЕУ опада број сиромашних, у новопримљеним земљама дешава се супротно. У Бугарској, у протеклих 10 година, значајно расте број сиромашних грађана. Проценат популације испод границе сиромаштва у Бугарској пре ступања у ЕУ је 2002. године износио 13,4%, а 2008. године, након ступања у Европску унију, 21%. Посебно је забрињавајући податак о паду броја становника Бугарске у протеклој деценији. Тачније, у деценији када је Бугарска добила кандидатуру за чланство у ЕУ и отпочела преговоре о чланству, и коначно до момента када је постала чланица ЕУ, изгубила је око 700.000 становника (или око 10% укупног становништва). Наравно, велики пад броја становника у периоду од 10 година може се објаснити и емиграцијом Бугара на Запад (где раде слабо плаћене послове, пре свега у Италији и Шпанији), али и негативном стопом наталитета и лошим друштвеним и економским условима након уласка Бугарске у ЕУ. Прецизније, податак о губитку скоро 10% становништва само у једној деценији показује и да би стопа незапослености (која је такође скоро двоцифрена) била још већа да нема исељавања из Бугарске. Тачније, неколико стотина хиљада Бугара ради у Италији, Шпанији и другим земљама ЕУ. (Углавном се ради о грађевинским радницима и болничарима за негу старијих особа, признају и извори блиски ЕУ.) Такође, у тој истој ‘европској’ деценији, у периоду од 2001. до 2011. за неколико пута је порастао спољни дуг Бугарске. Године 2000. он је био приближан дугу Србије. Међутим, већ 2011. године био је већи од спољног дуга Србије. Раст спољног дуга Бугарске пре и после ступања у ЕУ: 2000. година 10,4 милијарди долара, а 2011. годинe 46,8 милијарди долара.”[18]

Али ни центар Европе није поштеђен политике економског изнуривања и потчињавања. „Економски и трговачки рат бесни између Европске Уније (32% светског БДП-а) и Сједињених Држава (28% светског БДП-а) (…) Америка дерегулације и слободе светске трговине очигледно не може да поднесе конкурента који не би прихватио правила игре која је она наметнула и које она не примењује на себи.”[19] Последице таквог економског сатирања економија земаља чланица ЕУ видљиве су и из следећих података: „Просечни БДП по глави становника земаља ЕУ нижи је од БДП-а свих држава Сједињених Америчких Држава, осим четири најсиромашније: Арканзаса, Монтане, Западне Вирџиније и Мисисипија. Кад би припадале САД-у, БДП свих земаља ЕУ (осим Луксенбурга) био би међу најнижим. То је чињеница коју не желе чути Ширак, Шредер и Берлускони.”[20]

Принудно уведене санкције Руској Федерацији поводом украјинске кризе економски не штете само руској економији. Сведоци смо да се готово на дневном нивоу чују гласови оправданог протеста европских привредника који трпе огромне штете, а које се сада већ мере стотинама милијарди евра, у покушају да натерају своје вазалне владе на укидање ових за европске државе погубних мера и директно конфротирање са политиком економске деструкције коју из разлога себичних интереса форсира прекоокеански левијатан.

– Наведени девастациони концепт посебно малигно се остварује кроз стратегију тзв. геополитике сиромаштва, економске политике својеврсног навођења и присиљавања читавих региона и земаља да се „специјализују” за сиромаштво у процесима планске пауперизације, деиндустријализације и успорене модернизације, а део су пројектованог исхода елита које глобализују у настојању да за себе сачувају привилегован економски положај. Оне теже да обезбеде несметано и неправедно присвајање туђег рада и ресурса, једном речју да очувају и ојачају властити монополски положај у глобализованој структури финансијске, економске, медијске, војне и геополитичке моћи. На делу је, наиме, једна својеврсна геополитика сиромаштва – плански концепт контроле економских токова пропадања оних региона и нација који су геополитички опоненти моћних геополитичких сила и њихових савезника, и обрнуто, значајно економско уздизање и убрзан економски развој региона и држава означених као пивот-државе или државе стожери, чији је задатак регионално очување и унапређење постојећег геополитичког поретка моћи у свету.[21]

– Изузетно је занимљив и углавном прећуткиван проблем злоупотребе наркотика у сврху финансирања разних државних и парадржавних институција светске империје број један. „Континетална осовина би могла делимично да контролише дивовске финансијске токове од трговине дрогом. Процењује се да од осамдесетих година наовамо трансакције везане за дрогу износе петсто милијарди долара годишње. Реч је дакле о кључном геополитичком улогу који се ретко помиње.”[22] Разлози за то су сасвим јасни: Европа је преплављена наркотицима, у порасту су сви облици криминалитета и социјалне патологије која је генерисана и повезана са тржиштем дроге. Јавна је тајна да се хапсе и правно процесуирају само они нарко-босови који су ван система империјалне контроле. Размере деструкције које су последица конзумације дрога су немерљиве, особито на млађу популацију у Европи, чиме се додатно подстичу процеси депопулације становништва.

– Исламизација Европе такође је узела маха. Засекла је дубоко у национално и идентитетско ткиво европских нација и прети да се претвори у њихову неповратну разградњу и нестанак у наредних неколико деценија.[23] Те процесе разним средствима и начинима подстиче Империја тако што генерише и усмерава акције исламских радикалиста а вођена потребом да ефикасно контролише своје наводне европске савезнике (на пример, недавни шокантни терористички удар на лист Шарли Ебдо) или пак да деструише своје традиционалне геополитичке противнике (Сирија, Иран, Руска Федерација и др.).

Ево неколико занимљивих статистичких показатеља који указују на погубне тенденције исламизације Европе. Гледано кроз историју, ниједна култура се није спасла након што јој је стопа наталитета пала на 1,9. Тридесет једна земља у Европи има стопу наталитета у просеку 1,38. Од укупног популационог раста Европе од 1990. године, 90% чини исламска имиграција. Чак 30% становника испод 20 година у Француској су муслимани. У последњих 30 година број муслимана у Великој Британији нарастао је преко 30 пута. У Холандији преко 50% новорођенчади су муслимани. У Русији има 23 милиона муслимана, сваки пети становник Русије је муслиман. У Белгији 25% новорођених су муслимани…[24] „Ислам улази у срце Европе”, наслов је једног новинског чланка који говори да ће се 2050. године по први пут у историји човечанства изједначити број хришћанских и муслиманских верника. Западни свет добро познаје ове чињенице, али не предузима ништа озбиљно и систематски да заустави наведене негативне трендове.[25]

Та неактивност претворила се у дириговану и за европске нације самодеструктивну политику која подржава даљу радикалнију исламизацију Европе.[26] „Резултати тајних планова ЦИА и арапско-америчке политике последица су американизације Европе, или остварење јасне намере дестабилизације Старог континента. Напредак ислама и исламизма у свету нераскидиво је везан за културно, политичко-економско и геостратешко деловање Сједињених Држава од почетка 20. века.”[27]

– Последице на пољу геоенергетике су, чини се, највидљивије. Уочљива је велика структурална зависност Европе од енергената угљоводоника, особито нафте и гаса, што је упућује на сарадњу са Русијом. Упорно блокирање те сарадње од стране Вашингтона јасно указује на покушај маргинализације и енергетске зависности Европе, коју је тако лакше контролисати. САД такође дестимулишу и европски нуклеарни програм намењен мирнодопским пројектима производње електричне енергије не би ли и на том важном пољу сачували монопол над нуклеарном технологијом. На помолу је дакле драматична енергетска зависност европских земаља у наредној деценији уколико се не деблокирају постојећи политички оквири наметнути од стране САД.

Основни простор за еманципацију европских нација из леталног загрљаја Вашинтона и за њихову сарадњу са Евроазијом лежи пре свега у пољу тзв. геоенергетског партнеpства. Показало се тако да је геоенергетски фактор кључан за процесе геополитичке редефиниције нових односа на релацији Европа–Русија. Стога је С. Ђукић потпуно у праву када тврди да је притисак „САД које теже својим геополитичким интересима – изолација Русије и држање под контролом европских савезника. Од тога тешко Европа и Русија могу имати користи, али имају у најмању руку подозрења и политичко-економске штете које спречавају интеграцију Европе од Атлантика до Урала, и Евроазије на заједничком континенту. Европским народима, а то значи и руском, одговара једино такав пројекат будућности.” Будућа уједињена Европа, ако буде било довољно политичке мудрости и интереса да се она створи, биће свакако Европа која ће примарно почивати на овој геоенергетској осовини, чија ће геополитичка екстензија свакако далеко надмашивати постојеће европске континенталне границе.[28]

„Нова Европа” – нова шанса?

„Нова Европа”, као геополитичка иницијатива, почива на идеји ревитализације старе деголистичке идеје о изградњи велике геополитичке екстензије ПАРИЗ–БЕРЛИН–МОСКВА, као једино реалне и ослобађајуће опције за све нације и државе које су позициониране у географском простору њеног простирања. „Једино би мултиполарни свет и Европа која води сопствену политику били у стању да спрече последице америчке ратоборне политике. Та Европа, саграђена око идеалне осовине Париз–Берлин–Москва, била би фактор мира и економског просперитета.”[29] У таквој Европи нација, интегрисаној на партнерским и равноправним односима, са евроазијском геополитичком структуром, у којој ће доминирати реализација међусобно хармонизованих и компатибилних интереса заинтересованих страна, и званични Београд треба да тражи своју шансу.

Јасно је, из ове преспективе, да је геополитички концепт Нове Европе, дубоко интегрисане са Евроазијом, добра цивилизацијска алтернатива глобалном, корпоративном и предаторском капиталу који у крајњој инстанци, а за своје себичне интересе, управља неслућено моћним капацитетима велике светске Империје. На то оптимистички, али засновано на реалним економским показатељима, указује и познати немачки банкар Фолкер Хелмајер. „Осовина Москва–Пекинг–Брикс је победила. Западу је доста. Током 1990-их ове земље су чиниле приближно 25 одсто светског аутпута. Сада чине 56 одсто светског аутпута и 85 одсто светске популације. Контролишу приближно 70 одсто светских девизних резерви. Оне на годишњем нивоу расту у просеку 4–5 одсто. Пошто САД нису биле спремне да своју моћ деле са светом, нити да изграде сектор за развој тржишта базиран на сопственом систему, изгубиле су битку. Управо зато САД тренутно покушавају да увуку ЕУ у конфликт који би могао бити фаталан за Европу”, рекао је Хелмајер о будућности.

„Чињеница је да ове државе покушавају да се отргну контроли САД. То се види по стварању конкурентне институције АИИБ и нове Развојне банке БРИКС-а. Све то не одговара САД, а незадовољство се огледа у силним међународним конфликтима који се воде под изговором увођења ‘демократије’ и ‘слободе’. Довољно је осврнути се на неуспехе тог циља да би се утврдило да је све само шарена лажа”, каже Хелмајер. [30]

Нешто слично тврди и З. Бжежински, озбиљно забринут над судбином америчког глобалног вођства. „Глобално политичко буђење је историјски антиимперијалистичко, политички антизападно и емоционално изразито антиамеричко. У том процесу стављају се у покрет снаге које битно модификују и померају глобални гравитациони центар. То, за узврат, мења глобалну расподелу моћи, што има велике импликације по карактер америчке улоге у свету. (…) Од суштинског значаја је да Америка своју другу шансу после 2008. године успешно искористи, јер треће шансе неће бити. Америка хитно мора да обликује истинску постхладноратовску глобалистичку спољну политику”.[31] Не треба сумњати да се у крилу старе, уморне, опљачкане и окупиране Европе полако али сигурно јавља свест о потреби конституисања алтернативне геополитичке концепције као доктринарне експликације њене свеукупне еманципације. Свесни смо чињенице да ће процеси конструкције реалне алтернативе владајућој геополитици деструкције ићи споро, ометано, често са застојима и преиспитивањем, али убеђени да ће она једнога дана бити конституисана као нова реалност. Уосталом, ма како то патетично звучало, или ће Нова Европа бити изграђена или је, по већ наведеном сведочењу истакнутих Европљана, уопште неће бити.

Литература:

Алексис, Т. (2007 ), Геополитка Србије, Службени гласник, Београд.
Алексис-Жил, Т. (2013), Разарање Балкана, Метелла, Београд.
Бжежински, З. (2004), Амерички избор, Цид, Подгорица.
Бжежински, З. (2009), Друга шанса Америке, Службени гласник, Београд.
Брдар, М. (2007), Српска транзициона илијада, Стилос, Н. Сад.
Влајки, Е. (2006), Амерички терор, Бесједа, Бања Лука.
Гајић, А. (2015), У вртлогу транзиције, ИЕС, Београд.
Гаћиновић, Р. (2015), Спречити потапање Србије у „Атлантику”, Култура полиса, посебно издање, Н. Сад.
Гросувр де, А. (2014), Париз, Берлин, Москва, Пут независности и мира, Фонд Достојанство, Н. Сад.
Гускова, Ј. (2010), Савремени геополитички положај Србије, као резултат активности спољног фактора у условима глобализације, у зборнику Србија у савременом геостратешком окружењу, Медија центар Одбрана.
Дел Вал, А. (1998), Исламизам и Сједињене Државе, алијанса против Европе, Службени лист СРЈ, Београд.
Деспотовић, Љ. (2012), Српска геополитичка парадигма, Каирос, Сремски Карловци.
Деспотовић, Љ. (2014), Конструкција и деконструкција идентитета, ФЕППС, Н. Сад.
Деспотовић, Љ., Ђурић, Ж. (2014), Геополитика сиромаштва, Култура полиса, бр. 23, Нови Сад.
Кнежевић, М. (2014), Призма геополитике, ИПС, Београд.
Милошевић, З., Ђурић, Ж. (2014), (Дез)интеграција држава и идентитет, зборник радова, ИПС, Београд.
Милошевић, З. (2012), Идентитет Европе – будућност муслимана у ЕУ, ИПС, Београд.
Митровић, Р. М. (2014), Геополитичка транзиција Балкана, Прометеј, Н. Сад.
Петров, В. (2009), Очерки русскои геополитики, Троица, Москва.
Петровић, З. Пироћанац (2013), Вашингтерна и Срби, ИПС, Београд.
Петровић, Д. (2012), Геополитика средоземља, ИМПП, Београд.
Полшек, Д. (2007), Свјетско царство и његови непријатељи, Јасенски и Турк, Загреб.
Пророковић, Д. (2012), Геополитика Србије, Службени гласник, Београд.
Степић, М. (2001), У вртлогу балканизације, Службени лист, Београд.
Степић, М. (2004), Српско питање геополитичко питање, Јантар, Београд.
Степић, М. (2013), Геополитика неоервоазијства, ИПС, Београд.
Степић, М., Ђурић, Ж. (2013), Србија и евроазијски геополитички простор, зборник радова, ИПС, Београд.
Халед, Ф. А. (2012), Глобални ислам, Службени гласник, Београд.

[1] Петровић, З. Пироћанац (2013), Вашингтерна и Срби, ИПС, Београд, стр. 23.

[2] Бжежински, З. (2004), Амерички избор, Цид, Подгорица, стр. 101–102.

[3] Исто, стр. 104.

[4] Вид.: Правда, 7. 7. 2015, интернет издање.

[5] Вид.: Петров, В. (2009), Очерки русскои геополитики, Троица, Москва, стр. 77.

[6] Вечерње новости, 8. 4. 2015, интернет издање.

[7] Влајки, Е. (2006), Амерички терор, Бесједа, Бања Лука, стр. 77.

[8] Гросувр де, А. (2014), Париз, Берлин, Москва, Пут независности и мира, Фонд достојанство, Н. Сад, стр. 56.

[9] Исто, стр. 51.

[10] Вид.: Курир, 26. април 2015, интернет издање.

[11] Гросувр де, А., стр. 47.

[12] Исто, стр. 7.

[13] Исто, стр. 35.

[14] Исто, стр. 54.

[15] Исто, стр. 118.

[16] Исто, стр. 34.

[17] Исто.

[18] Гаћиновић, Р. (2015), Спречити потапање Србије у „Атлантику”, Култура полиса, посебно издање, Н. Сад.

[19] Гросувр де, А., нав. дело, стр. 48.

[20] Полшек, Д. (2007), Свјетско царство и његови непријатељи, Јасенски и Турк, Загреб, стр. 133.

[21] Деспотовић, Љ., Ђурић, Ж. (2014), Геополитика сиромаштва, Култура полиса, бр. 23, Нови Сад.

[22] Гросувр де, А., нав. дело, стр. 52.

[23] Вид.: Милошевић, З. (2012), Идентитет Европе − будућност муслимана у ЕУ, ИПС, Београд, стр. 24.

[24] Вид.: Лучић, Д. (2012), Исламска република Немачка 3, Лагуна, Београд.

[25] Вид.: Вечерње новости, 19. април 2015, интернет издање.

[26] „Обама води самоубилачку политику за Запад и санкције су његова велика грешка. Треба укинути санкције Русији и вратити се партнерству са Москвом. Русија може да помогне да се спречи ширење исламског фундаментализма и тероризма који злоупотребљава ислам. У том смислу, Путин је за нас оличење слободе и безбедности. Русија је пријатељска земља, треба одустати од тих апсурдних санкција…”, закључио је Маурицио Гаспари, потпредседник италијанског Сената. Вечерње новости, 17. 6. 2015.

[27] Дел Вал, А. (1998), Исламизам и САД, алијанса против Европе, Службени лист СРЈ, Београд, стр. 274.

[28] Деспотовић, Љ. (2014), Геоенергетика и геополитика: гасовод Јужни ток, Политика националне безбедности, бр.1. ИПС, Београд, стр. 37.

[29] Гросувр де, А.,нав. дело, стр. 201.

[30] Вид.: Вечерње новости, 7. 7. 2015, интернет издање

[31] Бжежински, З. (2009), Друга шанса Америке, Службени гласник, Београд, стр. 117–123.

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И ЕВРОПА

Остави коментар