Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Показало се да је светска економска криза од 2008. године до данас била окидач фундаменталних промена у међународној политици. Заиста, криза је означила не само урушавање концепта неолиберализма као идеолошке платформе „западних елитистичких кругова“, него је на једном много дубљем нивоу манифестовала крах „западноцентричне слике света“. Семјуел Хантингтон је у знаменитом огледу о судару цивилизација (1993), у извесној мери наслућивао овакав исход, тврдећи да је тријумф Запада у незападним културама и цивилизацијама привременог карактера и да је „културна шизофренија“ једини стварни исход таквог деловања. У свом особеном идеолошком кључу посматрао је и догађајe од 11. 9. заступајући становиште да смо тога дана „присуствовали разарању још једне идеолошке утопије“ (идеологије глобализма – прим. аутора). Као представник „реалистичног атлантизма“ доносиоцима политичких одлука у САД и ЕУ предлагао је да ојачају сопствени геополитички ареал који је идентификовао с границама католичко-протестантског света (Европа се завршава тамо где почињу православље и ислам). Занимљиво је да је уочи завршетка Хладног рата овакав став о „геополитичком идентитету Европе“ заступао и папа Јован Павле II.
Мада је теорија о судару цивилизација до данас изложена бројним критичким судовима (Пол Бергман у књизи Терор и либерализам (2005) истиче „да јасне културне границе данас не постоје“, Тимоти Гартон Еш у томе уочава „екстремни културни детерминизам“, а Едвард Сед указује „да таква категоризација света поправљених цивилизација изоставља динамичну међузависност и интеракцију културе“), нема сумње да се садашње „преобликовање светског поретка“ у знатној мери одвија по одговарајућим културно-цивилизацијским обрасцима о којима је писао Хантингтон. Према томе његова „цивилизацијска парадигма“ није ништа друго него једна од верзија света вишеполарности. Из правнополитичког угла реч је о једном карактеристичном моделу „ресуверенизације“ који се одвија по одређеној динамици, али и који је условљен карактером саме глобализације која се исказује као феномен у оквиру којег се истовремено одвијају процеси социјалне интеграције и дезинтеграције. То је, чини се, кључна противречност савременог света коју смо за ову прилику са становишта геополитике описали као „глобалну међуреалност“ (неки теоретичари континентализма користе израз међувладавина).
У књизи Рат за душе људи (2010) навео сам нешто што се, на изненађујући начин, исказује у актуелним светским догађајима. Мада екстравагантно звучи, није без основа тврдња да смо савременици постојања „две Америке“ (председник Трамп и тзв. дубока држава) затим „две Русије“ (пропутиновска и прозападна), потом „две Кине“ (председник Си против глобалистичке партијске елите), онда „неколико исламских светова“ без јасног предводника, а после Брегзита појављује се више различитих виђења будућности Европске уније. Оно што је интересантно јесте чињеница да се ови различити „ентитети“ повезују, како на транснационалном, тако и на регионалном нивоу. Тако настају, наизглед, парадоксални савези, попут повезивања „атлантских центара“ Кине са сличним центрима у Америци, или „радикалног исламизма и атлантизма” у Босни, али и супротни примери савеза ислама и Русије у Абхазији, или сарадње „континеталне Кине“ и Русије у оквиру Шангајске групе. Нема сумње да овакве појаве „наука о међународним односима“ није у стању да објасни. Зато се увек и изнова враћамо геополитици као синониму за „опросторење политичког“.
Једна група теоретичара донедавно је користила синтагму о „сужавању светског простора“ као непосредној последици доминације униполаризма у светској политици. Из њиховог таквог доживљаја света отпочео је процес десуверенизације држава који се одвијао у складу са интересима транснационалног капитала (Д. Фузаро ову појаву назива апсолутним капитализмом). Негде у складу с тим догодила се „политичка унификација света“ и свакако недостатак осећаја за нешто што колоквијално означавамо као „јавни интерес“. Нема сумње да савремени свет још увек плаћа високу цену свега тога, јер се Глобална империја, упркос општесветским назнакама, још увек не мири са својим историјским поразом.
Отуда је пред нама обавеза да артикулишемо алтернативни модел глобализације. О томе је још тридесетих година прошлог века писао велики немачки правник Карл Шмит. Наслућујући да је „време државе у паду“ предлагао је другачији модел територијалне организације заступајући идеју о стварању „великог простора“ у оквиру којег би свака нација очувала свој политички идентитет. Није ли оно што се дешава у данашњем свету (јачање Кине, Русије и Индије, Брегзит, појава Трампа и суверениста у Европи) заправо суштинска манифестација једне овакве визије света?
ЛИТЕРАТУРА: Семјуел Хантингтон, Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, ЦИД, Подгорица 1998; Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад 2010; Алан де Беноа, Карл Шмит данашњице, МИР Publishing, Београд 2013; Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016.
Остави коментар