Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Завршетак Хладног рата, распад Совјетског Савеза и некадашњег Варшавског пакта нису допринели стабилизацији односа у свету. Осећај тријумфализма на Западу – посебно у САД из периода деведесетих година прошлог века (сетимо се Фукујаминог огледа о крају историје), убрзо је устукнуо пред све сложенијим проблемима савремене епохе. Данас је јасно да окончањем Хладног рата базични проблеми које је наметнуо процес глобализације нису решени. Настојање једне групе аутора да овај процес идеолошки уобличи – водећи првенствено рачуна о интересима транснационалних компанија, у врхунским научним круговима одбачено је као „још једна идеолошка утопија“. Наиме, поступак преношења типично државних надлежности на недржавне актере – који је започео још пре неколико деценија, показао се као изузетно ризичан али и негативан за целину односа у свету. Као фактор дестабилизације међународне политике означене су САД и „самоцентрична природа њене политике“ која после „победе у Хладном рату“ није била у стању да остатку света понуди један конзистентан модел односа који би колико-толико био универзално прихваћен.
Фарид Закарија, утицајни аналитичар СИО, недавно је поставио реторичко питање: Шта је срушило америчко столеће? Он истиче „да је америчка хегемонија у постхладноратовској ери била другачија од свега што је свет видео још од доба Римског царства“, као и да су је почетком деведесетих година прошлог века тешко уочавали и у вашингтонским аналитичким круговима. Као изузетак наводи есеј Чарлса Краутхамера Униполарни моменат из 1990. године у којем овај аутор, и поред тријумфалистичког наратива, ипак указује на ограничено трајање америчке хегемоније предвиђајући да ће веома брзо Немачка и Јапан – две растуће регионалне суперсиле, почети да воде спољне политике независне од Сједињених Држава. Мада је и ветеран америчке политике Хенри Кисинџер 1994. године у књизи Дипломатија предвидео појаву мултиполарног доба, Закарија заступа становиште да је Америка на спектакуларан начин проћердала своју „изванредну светску позицију“ која је трајала од рушења Берлинског зида 1989. године до колапса изазаваног Другим заливским ратом 2003. године. Повезујући крај америчке супермације с међународним системом у којем су дубоке структурне силе неумољиво деловале против било које нације која би акумулирала толико моћи, он у америчком случају уочава и запањујуће начине на које је Вашингтон – са позиција без преседана – испустио своју хегемонију,злоупотребио своју силу, губећи притом савезнике и храбрећи непријатеље. Закарија посебно указује на одлуке Вашингтона после 11. септембра које су допринеле губитку америчке позиције у свету, првенствено на тренд напуштања међународних споразума од Буша млађег до Трампа што „разбија морал и политички ауторитет САД“ чак и међу савезничким државама, попут Канаде или Француске.
Нема сумње да сви релевантни показатељи (економски, демографски, духовни) наводе на закључак о краху „американоцентричне“ слике света. На хоризонту се појављује један нови модел светских односа – мултиполаризам, који произилази првенствено из растуће економске и војне моћи евроазијских колоса Кине, Русије иИндије, а што намеће потребу за другачијим позиционирањем и осталих чинилаца светске политике – попут држава ЕУ, исламског света, Африке и Латинске Америке. За разлику од појма биполаризма који је својевремено преузет из географије и физике, мултиполаризам је појам и феномен чија научна обрада тек предстоји.
Трампизам
Избор Доналда Трампа за 45. председника САД изазвао је огромну пажњу широм света. Нема сумње да је његова победа, независно од личних симпатија и антипатија, пробудила наду милионима људи у Америци и широм света. Његов изненађујући избор 2016. године последица је незадовољства огромног броја Американаца економском ситуацијом чије се последице испољавају и у другим сегментима америчког друштва. Као што је познато, Трампова победа је озбиљно нарушила дотадашње функционисање америчког политичког дуопола (израз С. Трифковића) као једне врсте прећутног договора две кључне политичке странке (демократа и републиканаца) о начину функционисања система у којем заправо суштинске одлуке доноси тзв. дубока држава. Реч је о отуђеном центру утицаја који је до скоро своју неограничену моћ заснивао на деловању обавештајне заједнице, моћних војних компанија и утицајних медија у њиховом власништву, а ради остварења интереса корпорацијских врхова који су своје циљеве често пројектовали изван Америке. Отуда је Трампов најважнији слоган током кампање био : „Америка на првом месту“.
Након првог четворогодишњег мандата у Белој кући исходи Трамповог рвања са „дубоком државом“ нису спектакуларни. Нема дилеме да је више својом реториком и појавом, а мање конкретним потезима, амерички председник продубио поделе у тамошњем друштву. Према неким показатељима, чак 95% мањина гласа за кандидате Демократске партије. Широм САД у протекле четири године забележен је низ инцидената на расној основи, а у леволибералним медијима председник Трамп суочава се с незапамћеном медијском сатанизацијом и оптужбама за „сексизам, расизам и фашизам“. Амерички писац Чарлс Симић је приликом боравка у Србији говорио да се, после избора Трампа, Америка налази на ивици грађанског рата. Не улазећи овом приликом детаљније у објашњење противречности самог америчког друштва, које су постојале и пре Трамповог председниковања, мишљења смо да је његову оријентацију потребно посматрати у једном ширем епохалном контексту чији садржај намеће процес глобализације, а који се савременој Америци на неки начин враћа у облику бумеранг-ефекта. Осмишљен крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века као једна врста маневра која је требало да реши унутрашње противречности тадашње Америке, глобализација се данас манифестује као процес који све више поприма обележја Истока, и као такав објективно угрожава виталне америчкепривредне и геополитичке интересе. У вези с тим, Трампова спољна политика је још увек недовољно јасно артикулисана, између осталог и због различитих интереса у структурама саме америчке државе. То је посматрано из ове перспективе највећа опасност по савремени свет јер из визуре других држава америчка политика делује непредвидиво.
Фарид Закарија наводи да су „Трампови инстинкти џексонијански“, из чега произилази закључак да је он„националиста, протекциониста и популиста“, одлучан да „Америку стави на прво место“. Под Трампом, САД су се повукле из Транспацифичког партнерства, потом из ангажовања у Азији (изузетак је Северна Кореја), а у току је ипоступак разилажења с Европом. По Закарији, однос САД према Латинској Америци мери се задржавањем имиграната (Мексички зид) или освајањем гласова на Флориди, док јеблискоисточна политика „поверена Израелу и Саудијској Арабији“. За разлику од Закарије чији је поглед ипак ограничен америчким леволибералним светоназорима, занимљиво опажање догађаја у свету нам стиже из пера италијанског филозофа леве оријентације Франка Берардија Бифа, за којег је трампизам „нови облик фашизма“ чија је подлога у Европи, као и у Америци, масовна незапосленост и раднички очај, а за шта су највише одговорне владе „левог центра“ које су деведесетих година прошлог века прихватиле идеологију неолиберализма и тако урушиле европски социјални систем. Италијански филозоф сматра да ће покретачи следећег устанка и процеса ослобађања бити „когнитивни радници, глобална Силицијумска долина, сто милиона људи који свакодневно стварају и трансформишу глобалну мрежу, и имају моћ да репрограмирају и онеспособе ову глобалну машину“.
Синизам
Иницијатива „Појаса и пута“ као манифестација особеног вида „кинеског глобализма“ представља завршну фазунезапамћене привредне и друштвене трансформације ове земље која је започела још седамдесетих година прошлог века. Распад совјетско–кинеског савезништва био је главни разлог приближавања Кине и САД и самим тим укључења ове државе у светски привредни систем. Кина је 1971. године постала стални члан Савета безбедности УН-а, а после посете америчког председника Никсона Пекингу 1972. године створени су услови за успостављање дипломатских односа, који су од 1979. године прерасли у стратешко партнерство. Крајем седамдесетих година догодило се и да је Кина применом савремених агротехничких мера, у два узастопна пољопривредна циклуса, успела да самостално прехрани своје становништво. Од тада до данас обим кинеско–америчке трговинске размене непрекидно је растао па је на пример2012. године достигао цифру од преко 500 милијарди долара, уз међусобне инвестиције од преко 100 милијарди долара. Овај податак био је јасан сигнал за вашингтонску администрацију да је планирани концепт „обуздавања Кине“ и њеног свођења на „регионалну силу“ доживео потпуни неуспех (видети опширније у: З. Бжежински, Велика шаховска табла, 1999).
После завршетка Хладног рата, Кина је наставила да спроводи политику унутрашње стабилизације која је на привредном плану значила минуциозно државно планирање уз елементе тржишне економије. Нарочита пажња посвећена је развоју саобраћајне инфраструктуре која је била у функцији повезивања са оним регионима у којима су попут Тибета или Синкјанга постојале сепаратистичке тенденције. Све то омогућило је и планске унутрашње миграције ханског становништва ка овим подручјима и постепену промену њихове етничке слике. Овоме треба додати да је Кина, користећи атмосферу која је у међународним односима настала после догађаја од 11. септембра, успела да у Савету безбедности УН-а стави на листу терористичких организација „Исламски покрет источног Туркестана“ који се залаже за стварање самосталне државе у региону Синкјанга (септембар 2002. године). У велике успехе кинеске дипломатије свакако треба убројити и повратак Хонгконга (1997) и Макаоа (1999) под пуни државни суверенитет, чиме је стављена тачка на историју колонијалистичке владавине овим областима.
Почетком овог века кинеска дипломатија је ушла у нову фазу деловања. Свакако најважнији догађај је потписивање кинеско-руског уговора о пријатељству (јул 2001. године) који представља темељни документ којим се регулишу међусобни односи у 21. веку. Заједнички интерес је стабилизација прилика у Евроазији, регулисање међуграничних евентуалних спорова, као и вишедимензионална сарадња у многим привредним секторима – посебно у области гасне инфраструктуре. Сложена војнобезбедносна питања решавају се на највишем нивоу у оквиру ШОС–а, а заједнички привредни интереси усклађују кроз деловање геоекономског савеза БРИКС-а. На тај начин створене су претпоставке за реализацију глобалног геополитичког концепта „Један појас – један пут“. За кинеске експерте међународних односа процес глобализације је „тенденција коју ниједна земља не може да избегне“. Из овог уверења проистекао је концепт „велике дипломатије“ који Кина доследно спроводи.
Савремени „кинески глобализам“ по свему судећи произилази и из јединственог метафизичког разумевања света о којем пише Жао Тинјанг, истраживач Кинеске академије друштвених наука. Као аутор капиталне студије Tianxia: Tous sous un meme ciel (2016) он нас уводи у фасцинантан концептуални мост који „древну Кину повезује са глобализацијом 21. века“. Према Тинјангу, тјенсја системдинастије Жоу (1046–256) у суштини је теорија (концепција) настала у древној Кини, али која није искључиво везана за кинеско поднебље, већ се простире далеко изван те земље како би решавала универзалне проблеме у „процесу динамичне формације који асоцира на глобализацију“. Кинески стручњак указује на то да се концепт тјенсја односи на „светски систем у којем је свет прави политички субјекат“, насупрот западњачкој империјалистичкој визури у којој је свет одувек био „објекат освајања, доминације и експлоатације, а никада политички субјекат по себи“. Баш зато нам је потребна виша и свеобухватније уједињујућа визија од националне државе, или – како би рекао Лао Це, потребно нам је да „видимо свет са његове тачке гледишта“. Зарањајући до најдубљих корена кинеске културе, Тинјанг показује да је идеја да нема ничега изван тјенсје суштинскиметафизичка, јер тјен (небеса) постоје свуда. Према томе и „поднебесје“, како је Конфучије рекао, мора бити исто, како би било у складу са небесима. Посебно интригантна је Тинјангова деконструкција теорије прогреса која везана за логику хришћанства постаје западно „идеолошко сујеверје“ у оквиру којег се „свет третира као ратоборни ентитет, са групама племена која су међусобно супротстављена“. Тако је (западна) мисија освајања света уништила a priori интегритет концепта ‘света’ који је изгубио свој сакрални (свештени)карактер како би постао бојно поље посвећено универзалном достигнућу хришћанства. Отуда је задатак савременог „кинеског глобализма“, између осталог, и у реафирмацији „концепта света“ у складу са древним кинеским метафизичким поимањем историје.
Путинизам
Актуелни положај Русије на међународној сцени последица је турбулентних дешавања изазваних распадом (разбијањем) Совјетског Савеза почетком деведесетих година прошлог века. Председник Путин својевремено је у једном обраћању нацији урушавање велике државе назвао „геополитичком катастрофом“. Мишљења смо да без обзира на известан и логичан сентимент који у јавности постоји према совјетској ери, савремена руска друштвена и политичка мисао стоји на становишту о неминовности распада СССР–а. Занимљиво је да је у делу совјетског комунистичког врха још 1958. године процењено да је „совјетска империја неодржива“, првенствено из економских али и из стратегијских разлога. Огроман притисак који је за време Хладног рата обједињени Запад вршио на Совјетски Савез оваква уверења додатно је снажио, нарочито у врху чувеног КГБ–а који је био интелектуално и обавештајно језгро совјетског система. Укључење Кине у „светски привредни систем“ подстакло је додатну „изолацију“ Совјетског Савеза, а Реганова најава „ратова звезда“ и неуспех војне мисије у Авганистану, осећај да се нешто радикално мора предузети. Отуда је појаву Горбачова и концепцију „гласности“ потребно тумачити и у том контексту. Оно што је неспорно јесте чињеница да је крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, упоредо са „самораспуштањем Варшавског пакта и Совјетског Савеза“, настала Русија – држава које на међународном плану није било од Револуције 1917. године. Одређени ауторитадашња дешавања унутар Русије описују као „другу руску револуцију“ само у историјском смеру који је супротан у односу на комунистичку револуцију с почетка 20. века. Нема сумње да је током деведесетих година прошлог века руско друштво доживелу озбиљну регресију која се испољавала кроз радикалну промену власништва, настанак олигархијских структура, велики пад животног стандарда и деградацију улоге државе на унутрашњем и међународном плану. На развалинама једне мастодонтске државе настајао је нови систем друштвених односа који је крајем последње деценије 20. века претио да доведе у питање суверенитет Русије и елементарну егзистенцију руског народа. Доласком Владимира Путина и нове политичке гарнитуре тај процес је заустављен. Александар Зиновјев је ово раздобље у Русији назвао ером „путинизма“.
Основна карактеристика „путинизма“ је обнова руске државности на унутрашњем и спољнополитичком плану. Русија је упркос неповољном међународном положају и западним критикама на рачун „прекомерне употребе силе“ сузбила радикалне терористичке елементе на Кавказу (Чеченија, Ингушетија), али и сепаратистичке тенденције у регионима Далеког истока које су биле пре свега последица тешке економске ситуације. На економском плану одвијао се процес поновног подржављења нафтно-гасних ресурса, чиме су створене претпоставке за повећање животног стандарда становништва, али и модернизацију укупне руске привреде. У веома кратком периоду руске војне снаге су оспособљене за заштиту стратешких интереса земље и изван њених граница (Абхазија, Јужна Осетија, Крим, Сирија), што је додатно ојачало њен међународни ауторитет. Упркос привредној изолацији земље коју подстичу САД и ЕУ због наводне „агресије у Украјини“, председник Путин је као најутицајнија светска личност успео да ојача стратешку сарадњу са Кином и тако учврсти стабилност у највећем делу Евроазије. Русија је и на путу да обнови свој некадашњи утицај у исламском свету и Латинској Америци. Геополитика гаса свакако је важан аргумент и у односима са Европом (Северни ток 1 и Северни ток 2).
Нема сумње да је реализација руских стратешких интереса умногоме условљена њеном привредном структуром која још увек не садржи потребну развојну компоненту (изузетак су истраживања у војној индустрији). За Русију је велики баласт и социјално-пензиони систем наслеђен из совјетског периода, затим неповољна демографска ситуација, али и олигархијске структуре настале за време јељцинске епохе које повремено подстичу незадовољства у ширим друштвеним слојевима. Ипак, у својим главним цртама „путинизам“ се у друштвеном и политичком праксису показује као особена верзија „руске стабилократије“ и као такав дуго времена неће имати озбиљну политичку алтенативу.
Ресуверенизација
Познати амерички теоретичар Самјуел Хантингтон је после спектакуларних терористичких напада од 11. септембраистакао „да ми присуствујемо разарању још једне идеолошке утопије“ (идеологије глобализма). Тако је само деценију после окончања Хладног рата урушена представа о томе да се светом може управљати из једног центра утицаја. Подсетимо, оба глобалистичка пројекта у 20. веку тежила су преуређењу друштвене стварности полазећи од његове класне структуре, односно постављајући економска питања у средиште својих теоријских разрада. За разлику од марксистичко–лењинистичке визије преуређења светског друштва с пролетеријатом као авангардном револуционарном снагом, или нацистичке идеје о месијанској улози немачког народа, савремена верзија западњачког глобализма је прелаз у „постнационалну епоху“ заснивала на „концепту светског тржишта“ у чијем су средишту интереси транснационалних корпорација.
Идеолози „новог светског поретка“ још седамдесетих годинапрошлог века прогласили су националну државу „архаичном установом“ залажући се за постепен пренос јавних овлашћења на транстериторијалне чиниоце, пре свега у домену финансија, инвестиција и регулисања радних односа. На тај начин држава постаје и формалноправно власништво мултинационалних компанија. Канадски професор Пјер Валије је крајем седме деценије прошлог века ову тенденцију у западној политици дефинисао „као један модерни облик империјализма, који почива на технофашизму“. На опасности од „тржишне утопије“ упозоравали су посебно европски аутори сматрајући да она води глобалној социјалној кризи. Све то у свету се заправо и догодило од 2008. године до данас.Наш врхунски интелектуалац Смиља Аврамов упозоравала је да би било веома ризично потценити оне снаге које стоје иза кулиса светске политике, уз напомену да се центри транстериторијализованих финансија не предају тако лако. Актуелни догађаји у свету ову чињеницу недвосмислено потврђују (видети опширније у: М. Булатовић, Невидљиви ланци. Моћ непостојећег новца, 2018).
Ипак, после 2008. године, а нарочито после изласка Велике Британије из Европске уније и победе Трампа на председничким изборима у Америци 2016. године, утисак је да се незаустављиво успоставља један измењени светски поредак у чијој ће основи бити суверене државе. На овакав закључак упућују не само описани процеси у САД, Кини и Русији већ и политичке тенденције у остатку света као што су: јачање суверенистичке деснице у Европи, појава националистичких режима широм Латинске Америке, извесна еманципација исламског света, спектакуларан техолошки развој Индије и др.
Разуме се да је анализи савремених међународних односа пожељно приступити на један нов мултидисциплинаран начин. Ово тим пре јер историјска искуства наводе на закључак да у кризним временима рационалност није једини чинилац одлучивања. У околностима краха „западноцентричне слике света“ и кризе легитимитетатамошњих институција, највећи изазов за савремени свет биће њихова стабилизација. За свет који је несумњиво ушао у нову фазу „глобалне међузависности“ имератив времена је изградња једног другачијег међународног амбијента који је могуће успоставити само на основу строгих правних и моралних норми које би морале да буду универзално прихваћене.
Литература: Александар Зиновјев, Слом руског комунизма,БИГЗ, Београд 2003; Милорад Вукашиновић, Тренутак истине, Европа – нација, Београд 2006; Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, ИГАМ, Београд 2008; Момир Булатовић, Невидљиви ланци. Моћ непостојећег новца, Лагуна, Београд 2018.
Остави коментар