Аутор: др Љубиша Деспотовић
Глобални поредак моћи у међународним односима у највећој мери зависио је од реалне позиције држава у геополитичком поретку света. Он се мењао током модерне политичке историје. До Првог светског рата највише је зависио од политичке воље великих сила и њиховог договора, који су постизани на међународним конгерсима и који су за неко време регулисали не само међусобне односе него и понашање и место осталих држава у међународном систему. У перироду између два светска рата, он је био нарушен из разлога пропасти већине царстава која су нестала са светско-историјске сцене (Руско, Немачко, Аустроугарско и Отоманско) и непостојања великих државних ауторитета у међународним односима који би их заменили и регулисали. У то време нису то биле ни САД које још нису у потпуности напустиле доктрину изолационизма из које су почеле да искорачују још током Првог великог рата, што ће одлучно учинити активним уласком у Други светски рат из кога ће изаћи као велика сила предводница атлантизма.
Велика Британија која се заглавила у соственим проблемима империје у стрмоглавом опадању моћи и забринута због наглог јачања нациста у Немачкој и њиховом убрзаном милитаризацијом државе и друштва који су јасно указивали да се спремају за један велики и офанзиван рат у борби за тзв. животни простор који им по учењу конзервативних кругова немачке геополитике као великој и виталној нацији припада. Особито је то било видљиво у одлучној спремности на тзв. версајски реваншизам и нова територијална освајања. Француска такође, још несвесна да неће бити у стању да се на дужи рок супротстави растућем експанзионизму Немачке. А посебно не, у том тренутку Совјетска Русија, која је покушавала да нађе баланс у својој спољњој политици између претећих опасности новог рата и потреба унутрашњег устројства, од претходног рата и револуције још недовољно опорављене и изграђене земље. Покушаји са Лигом народа такође су се показали као не ефикасни и анемични а за рат неспреман свет је сигурно клизио у нови велики конфликт из којег ће изаћи организован на сасвим другачијим основама.
Свету је потребан извесни поредак моћи сматрају реалисти јер њиме доминирају анархија и неуређеност. „Односи у ‘анархичном међународном друштву’ се крећу од сарадње и правно уређених правила понашања између држава, на једној, до отворене борбе за моћ, сукоба и ратова на другој страни.“ (Д. Симић 2009:107) Управо стога, неопходно је изградити известан поредак, који би претпостављену анархичност међународних односа смањио, а читав систем светске политике учинио предвидљивим колико је то могуће више. О тим новим системима глобалне моћи прочитајте више у редови који следе.
- Биполарни или двополарни поредак моћи
За појам биполарности у науци о међународним односима најзаслужни је Кенет Волц творац неореализма. „Тврдио сам да живимо у свету са две силе, дакле – биполарном свету“. А то је свет у коме постоје два пола са међусобно супротстављеним интересима и два центра моћи из којих се тим половима управља. „Зато остали актери појединачно нису способни да парирају ни једном од два пола. Они су принуђени или да се удружују како би заштитили своје интересе, или да се придружују једном од полова“. (Д. Пророковић:311) Волц истиче да биполарност одржава делотворну равнотежу снага у свету и да је једнополарност непожељна и неодржива на дужи рок. Јер безбедносну динамику коју намеће стварност међународних односа који су по мишљењу реалиста по дефиницији анархични, оба пола могу да апсорбују и држе под контролом јер за то једини имају реалне капацитете тврде и меке моћи.
Зато када треба да бира између биполарног и монополарног светског поретка, К. Волц се опредељује биполараност као повољнији и кориснији за стабилност светског система. Са њим је сагласан и Хенри Кисинџер који истиче да је право партнерство могуће само међу једнакима. Те да је тек тада могуће успоставити стабилност у систему међународних односа а кризе контролисати и свести њихово појављивање на минимум. „Одржавање баланса је у условима биполарности много лакше, што у одређеној мери утиче на стабилизацију прилика и функционисање светског политичког система“. (Д. Пророковић:321) Дакле, баланс силе је у том систему међународних односа успостављен и допуњен другим аспектима међународне политике.
Биполарни модел веома је сличан моделу ius strictum Џорџа Шванцербергера, који сматра да је саздан на постојању најмање два субјекта у систему при чему један од њих није спреман да призна премоћ оног другог; поменути „субјекти“ живе у миру или се припремају за рат, а „тобожњи правни поредак“ се успоставља када међусобно признају суверену једнакост. А та суверена једнакост се темељи по њему на три битна приципа: убедљивог поседовања физичког простора као територијалне суверености, признање таквог статуса од других носилаца суверености и давање другима једнаког признања. (Д. Симић 2009:110)
Ипак, овде није више реч само о моделу већ о конкретној доминицији два супре силе (САД и СССР) , које су из Другог светског рата изашле са највише капацитета да задрже своју позицију нових полова моћи у међународном систему осноса са нескривеном тежњом да њихови утицаји имају глобални каратер. Аспирације оба центра моћи биле су вишеструко димензиониране. То нису биле само велике војне силе, иако су се капацитети њихове моћи градили пре свега на аспектима тзв. тврде моћи од којих је војна снага најважнији, већ на свеукупном плану од којих је пре свега идеолошки као део меке мећи био јако важан, а за њим су ишли и други, привредни, финасијски, културни, обавештајни, медијски и др. Реч је пре свега било о сукобу два супротстављена система вредности и њихових идеолошких рецепција, где се на бази постојећих разлика градила свака друга диференцијација. Западни, либерални, атлантистички свет капитализма и демократије, и света социјализма, социјалне једнакости, класне солидарности, и идеократије.
И сваки од та два пола моћи је систем својих вредности доживљавао као исправан и незаменљив са јасном претензијом да задобије универзални карактер. Оно што је посебно важно тај унивезализам се није односио само на системе вредности два табора, већ се протезао и на сва друга важна питања међународних односа што је значило међусобно преговарање и уврђивање јасних граница протезења моћи и хегемоније сваког од њих.
Наравно и прецизних процедура којима се договори постижу и како се контролише њихово спровођење. „И поред трке у наоружавању, развоју оружја за масовно уништење, сталних тензија на релацији Вашингтона и Москве, периодичних криза и ратова у зонама ‘геополитичког додира’ два актера, човечанство се можда ипак сретало са мањим проблемима него што је то случај данас“. (Д. Пророковић:320) Баланс моћи је био успостављен и створен какав такав основ за мирну коегзистенцију оба пола светске доминације. „Са друге стране, уколико две супер силе постигну договор о питању важном за међународну безбедност, то постаје норма у међународним односима и остали актери је, вољно или невољно, морају примењивати“. (исто:317) Стога су многи заначајни теоретичари светске политике оптирали управо за овај модел односа сматрајући га оптималним са становишта баланса силе, и изградње мира у свету.
- Монополарност или једнополарни поредак моћи
Посматрано на нивоу самог модела основна карактеристика монополарног поретка моћи јесте предоминација једне светске силе у међународним односима. Она потиче из једног центра, и дифузно се шири у међународном систему. Доминантна суперсила једина у том периоду времена има достатне капацитете тврде, меке и паметне моћи, да оствари своју пуну супремацију, односно да постане чак и хегемон. Огромни ресурси моћи одређују не само ниво међународне већ и националне безбедности многих држава у свету. Дакле, реч је о толиким и таквим ресурсима који у великој мери одређују како глобални ниво односа тако и односа на регионалном или чак и локалном плану.
Реч је наиме о постизању тзв. хегемонистичке стабилности. По заговорницима ове теорије који сматрају да што једна суперсила концетрише већу моћ имаће и већу могућност да другима намеће готова решења. А да их истовремено приморава да у најмањој могућој мери оспоравају њену лидерску позицију. Зато ови аутори врше апологију хегемонизма САД, сматрајући да сила која може да успостави такав поредак какав жели, значи да може истовремено и да гарантује међународни мир (Pax Americana у актуелном случају). Наравно да се овде ради о оној школи мишљења која треба да доктринарно одбрани задобијену позицију САД и да јој какав такав привид научне теорије. Један од најгорљивијих заступника оваквог приступа је свакако и Вилијем Волфорт који истиче да је униполарна структура најстабилнија, јер у дугом периоду може донети мир и просперитет у свим деловима света. (Д. Пророковић:305)
Доминантну позицију монополарног пола моћи у светској политици САД су задобиле након урушавања држава социјализма на челу са дисолуцијом СССР-а те расформиравања Варшавског уговора као њиховог војног одбрамбеног блока. Том списку важних темпоралних маркера у међународним односима треба додати брутално разбијање СФР Југославије 1991. године и нелегално бомбардовање СР Југославије 1999. године. Симболично, то време тече од рушења Берлинског зида 1989. године, али је оно суштински почело онда када је Вашингтон као атлантистички геополитички хегемон успео да наметне своје интересе остатку света, који је наставио да животари на развалинама биполарности и краја хладног рата.
Вашингтон је не часећи часа, пожурио да се превасходно територијално наплати на рачун старог такмаца, без опаљеног метка и скоро без потрошеног долара, припајајући зону виталног територијалног ткива, Средње Европе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Источна Немачка), Прибалтика (Литванија, Естонија и Латвија) , и југозападног приобаља Црног Мора (Бугарска и Румунија) које је пре тога контролисао Варшавски пакт. А недуго затим и рушењем СФРЈ остварио реалну контролу над новонасталим државицама изузев СРЈ. Геополитичким речником речено, ставио је под своју контролу изузетно важну зону римленда, померајући тако векторе свога утицаја и моћи до самих граница Руске Федерације.
Кенет Волц као поборник биполарног модела, отворено је критиковао новонасталу позицију у којој су САД на себе преузеле улогу хегемона, сматрајући је спорном са аспекта међународног стабилитета и поновног отпочињања трке у наоружавању. Друге земље ће, сматра он у страху за своје интересе и независност, почети убрзано да граде капацитете своје тврде моћи од којих је војна сила најзначанија. То се најпре и десило са Руском федерацијом и Кином, али су и остале важне земље настојале да ојачају своју позицију у новонасталим околностима светске хегемоније. У разложној и утемењеној критици Волц саматра да ће таква позиција и агресивна политика САД довести до развоја низа неповољних процеса у међународним односима. Као прво, пробудиће Руску Федерацију и Кину у потреби да ограниче моћ САД и развијаће потребу да успоставе за почетак колико толико сношљиве односе и бољи положај за себе, јер ће све што долази од САД доживљавати као претњу по своју националну безбедност.
Дакле, створиће нове изазиваче а старе такмаце спремне да битно мењају новоуспостављене односа пуне асиметрије и дисиметрије. Јер, „до успостављања једнополарности долази у периодима када су укупни потенцијали моћи једног актера у апсолутној или релативној несразмери са показатељима осталих учесника“. Зато што се једнополарност најснажније исказује у контексту асимеријске позиције слабих и дисиметрије јаких односно најјачег, као што је то у осталом био случај са САД.
Затим, продубиће поделе у Европи што није добро са аспекта буђења старих антагонизама још из доба Другог светског рата, нарочито политиком проширења НАТО пакта према Руским границама и простору некадашњег СССР као примарне зоне руских геополитичких интереса. И Русија и Кина су сасвим јасно разумеле да је нелигитимна агресија и војни напад на СРЈ 1999. године, био атак без преседана у међународним односима. Брутални акт непоштовања међународног права и међународних институција какав је Савет безбедности УН, демонстрација голе силе и директна претња њиховој националној безбедности. Од те агресије ствари су почеле битно да се мењају у светској политици, и да полако али сигурно токове усмеравају ка градњи мултиполарности у свету. А конструктивна критика Кенета Волца се показала као исправна и антиципацијска.
„Асиметрија коју су покушале да успоставе САД преко управљања глобалном мрежноцентричном структуром није могла да заустави овакав развој ситуације, мада је донекле могла да га успори, што потврђује тезу структурних реалиста. Опадање потенцијала укупне моћи САД најпре се приметило на политичком плану, пошто идеолошка матрица и политичке вредности више нису имале статус неупитних“. (Д. Пророковић:304) Џозеф Нај је такву дисиметрију критиковао са тачке прекомерне употребе ресуса тврде моћи, без доброг баланса и паметне страгије употребе тврде и меке моћи. Моћ се по њему много чешће требало користити у свом другом лицу у садејству са другима пре него против других, што је подразумевало много више контекстуалне интелигенције него што је она реално примењивана. У времену монополарности се управо због тог вишка статусног адреналина чешће неголи што је то паметно или потребно приступало аргументима силе, уместо сили аргумента. Досадашња пракса светске политике показала је да дугорочно то није била исплатива стратегија јер је производила све више и више опонената и незадовољника у међународном систему односа. А опоненти ће упркос свој разнородности и разликама пре или касније доћи на идеју удруживања у правцу оспоравања наметнуте им хегемоније.
- Мултиполарност или вишеполарни поредак моћи
Мултиполарност је такав модел међународних односа када у њеној реалности имамо више од два потентна међународна играча (силе) са релативно упоредивим или приближним ресурсима тврде и меке моћи. Мултиполарност може бити схваћена и као способност неког актера да утиче на остале учеснике у културно-историјском, идеолошко-политичком или информационом смислу. У литератури је још могуће пронаћи и израз полицентризам који такође указује да у конституисаном поретку моћи постоји више центара или полова (језгара) утицаја који сваки у својој зони доминације утиче на динамику и квалитет међународних односа.
Често се дешавало у историји да су постојала три пола утицаја и ти пореци се у теорији сматрају нестабилним јер постоји тежња да се два центра моћи договоре на рачун трећег како би га избацили из игре и цео систем свели на биполарност, као њима знатно повољнијег међународног окружења. Тако да се за истински полицентризам у једном делу литературе узима постојање четири или више међународних центара моћи. Јер се по њима повећава број тзв. дијада (тесна веза између два центра моћи) односно интеракција између њих. „Најважнија карактеристика мултиполарног поретка јесте да се у њему успоставља равнотежа снага већег броја великих сила“. (Д. Пророковић:325)
Почетак друге деценије 21. века означио је јасније процесе изградње мултиполарности у свету. Пре свега због пораста моћи и утицаја Руске Федерације и Кине, али и земаља удружених у организацију БРИКС чији су они оснивачи и активни чланови. Дакле, кључни актери изградње мултиполарности су неевропске земље, а још прецизније незападне земље, тачније земље које припадају Евроазији. Не само Русија и Кина, већ и Индија, Јапан и Бразил који претендују на статус озбиљних сила у светској политици. Приметно је стидљиво подизање Немачке и Француске које формално делују у оквиру наводно једниствене спољне политике ЕУ, а у ствари покушавају да се изборе за што независнији статус својих нација и држава, потенцирајући пре свега за њих стратешке интересе националне безбедности и развоја (особито јасан пример Немачке и гасног споразума са Русијом који значајно трансцендира оквире ЕУ и налоге Вашинтона да се од њега одустане).
„Дакле, мултиполарност карактерише то што се у структури светског политичког система налази већи број актера (више од два) са релативно приближним (или једнаким) укупним потенцијалима моћи и ниједан од њих не може другима да наметне своју вољу“. (Д. Пророковић:326) Стога се у поруци земаља чланица БРИКС-а из 2015. године јасно истиче потреба за универзалним поштовањем правила и принципа међународног права, одбацујући политику примене двоструких стандарда и стављање интереса једне државе изнад других, што се често дешавало у протеклих неколико деценија од када су САД били једина суперсила и од када су оне одређивале правила понашања у међународним односима. Та времена на сву срећу полако али сигурно одлазе у историју, управо због све успешније изградње институционалне инфраструктуре мултиполарности у свету али и системски прављених грешака од стране атлантског хегемона који је све теже успевао да направи јасну стратегију употребе паметне моћи и тако за себе купи време што каснијег преласка на мултиполарни систем међународних односа.
Опасности које леже у будућности тичу се потпуног рушења монополарног поретка. До сада, историја нам то неумољиво сведочи, готово ни један поредак моћи у међународним односима није се мењао на миран начин. У последњем веку само било је то неколико пута уз велику економску деструкцију и цивилно-војне жртве. Глобална дестабилизација је најчешће увод у тектонске промене које предстоје. Ниједан хегемон се није добровољно повукао са своје привилеговане позиције. Узнемирава нас помисао да то неће бити могуће ни са преласком са монополарног на мултиполаран систем односа у светској политици који је у току. Еволуциони пут би за све актере био најповољније и најмирније решење, али се ипак плашимо да ствари са променом поретка моћи у свету можда неће ићи тим путем. Они који треба да изгубе највише (западне елите које глобализују) изгледа да нису спремне за мирну транзицију односа. Стога је у праву колега Д. Пророковић када констатује да урушавање једног и успостављање другог поретка ретко када пролази мирно. Трансформације структуре светског политичког система најчешће су праћене широм дестабилизацијом и избијањем низа регионалних или чак глобалног сукоба“. (исто:335)
Русија и Кина су више пута у последњој деценији јасно ставиле до занања да постојећи монополарни поредак моћи мора да иде са сцене светске политке. Из године у годину јасно демонстрирају способност да прерастају ниво регионалних сила и постају активни глобални играчи који хоће да се питају о укупном карактеру односа у свету а не само о националним интересима и властитој безбедности. Њима се све чешће прикључују силе регионалног значаја истичући своје интересе као виталне и ти интереси се морају убудуће више уважавати него до сада. Стога колега Пророковић врло сугестивно и са јасном аргументацијом поручује да је светски политички систем ушао у још једну фазу трансформације. Да је наступила ера мултиполарности. Не случајно он је и своју обимну научну монографију посвећену истраживању међународних односа насловио управо тим називом – Ера мултиполарности.
Слажемо се са њим да је тренд промена незаустављиво усмерен у правцу мултиполарности, али остајемо опрезни када је у питању њен темпо и радикализам. Глобалне елите које су остале маскиране иза инститиционалне моћи САД, транснационалних корпорација и финансијског капитала неће, нити ће, седети скрштених руку. Транзициони процеси ка мултиполарном поретку могу стога потрајати дуги низ деценија без дефинитивног исхода. Дакле, наилази период турбулентних промена, некада видљивих а некада не, када ће глобални играчи морати заиграти на карту све или ништа, а то може бити не само опасан него и трагичан сценарио.
За разлику од колеге Пророковића и мене, Џозеф Нај проналази соломонско решење сматрајући да свет није ни униполаран, ни мултиполаран, ни хаотичан, већ све то троје заједно, односно истовремено. Такво средње решење настало је као покушај теоријског компромиса спора између америчких реалиста и идеалиста у настојању да се одреде стратешке смернице даљег развоја спољне политике САД и очувања њеног статуса глобалне силе.[1]
Литература:
Д. Симић (2009) Светска политика, Факултет политичких наука, Београд
Д. Пророковић (2018) Ера мултиполарности, Службени гласник, Београд
[1] види у књизи Џ. Нај (2012) Будућност моћи, Архипелад, Београд, стр.254.
Остави коментар