Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Када Божо Вукадиновић каже да првом правом фантастичном причом сматра Врт благословених жена Милоша Црњанског, то би се могло посматрати као ударац испод појаса упућен српској књижевности. Не због тога што није изнедрила ништа боље (прича М. Црњанског је фантастична – у сваком смислу речи), већ због тога што није неговала и развијала оно што је у њеним мрачним ходницима бујало. Ако се, како Сава Дамјанов наводи, фантастика кретала бочним путевима књижевности, хорор је био понорница која је текла испод тог пута. Изнова затрпаван рационалистичким списима, и сâм је на почетку свог развијања неговао праксу објашњавања наоко натприродних појава. Много је дела протекло светом литературе док хорор у српској књижевности није добио место које му припада – што је чињеница која зачуђује, јер ипак „тамо где је фолклорна традиција јака, могућности књижевне фантастике су веће“ (Палавестра 1989), а домаћа фолклорна традиција пуна је језовитих прича. Те приче настајале су на врелу српске историје која документима сведочи о необичним појавама. Године 1349. донет је Душанов законик, а двадесети његов члан гласи: „И људи, који враџбинама узимају из гробова, те их спаљују, то село, које то учини, да плати вражду, а ако буде поп на то дошао, да му се узме поповство“.[1] Радован Н. Казимировић у књизи Тајанствене појаве у нашем народу и Креманско пророчанство пише о пракси прогона вештица у Хрватској, наводећи званична акта, од 1360. до 1758. када је царском одлуком забрањен.
„У средњем веку, онда када је идеал о поретку и заједништву још увек изгледао као могуће остварљива нада, прогањања вештица имала су релативно благе облике. Са све немирнијим друштвеним поретком епоха које су уследиле, безнађе владара испољавало се кроз средства за одбрану религије државе, а егзекуција вештица изродила се у грозне масакре“ (Зелигман 2010).
За време Карађорђа вештице су биле под истрагом у Србији, а трагови поступања са њима видљиви су у писму Карађорђевог војводе Антонија Пљакића, који у писму поручује Вожду да је једну бабу вештицу испекао у сред Књажевца, на шта добија одговор: „То си све добро учинио!“ (в. Казимировић 1986).
Први документовани случај појаве вампиризма у Србији – тада је и реч „вампир“[2] отишла даље у свет – везује се за Кисиљево 1725. године када су аустријске власти морале да сузбију епидемију необичних умирања која су започела смрћу Петра Благојевића, јер су се „сујеверни људи бојали да вампири из Србије не пређу у Немачку“ (Казимировић 1986). Wienerisches Diarum исте је године пренео вест. Први запаженији књижевни радови везани за ову тематику јесу приче Милована Глишића[3], чији фантастички домети нису пронашли места ни у Скерлићевој ни у Деретићевој историји српске књижевности (в. Дамјанов 2011).
У српској књижевности два огромна проблема пратила су хорор[4]: први је непостојање преведене (а и домаће) литературе из светске књижевности (како теоријске тако и хорор романа и прича), а други је одлагање дефинисања овог жанра. Иако га многи помињу, тек Дејан Огњановић у Поетици хорора (2014) даје дефиницију:
„Хорор је прозни приповедни жанр са доминантном одликом (differentia specifica) садржаном у естетској намери изазивања страве код читаоца, што се остварује двојако: а) кроз избор тематике прикладне том циљу (суочење са демонским / монструозним „Другим“) и мотива њој одговарајућих (често, али не нужно, повезаних са чудесним/фантастичним), и б) кроз особену жанровску реторику подређену задатку да код читаоца производи осећања неизвесности, стрепње, језе, страве, страха, изненађења, неочекиваног шока и грозе, при чему су та осећања за читаоца истовремено одбојна и привлачна“ (Огњановић 2014).
Хорор књижевност је током настајања прескакала многе препреке. Сматрана је бласфемијом, порнографијом, тривијалном литературом, али најозбиљнија замка био је рационализам који није дозвољавао продор ирационалног у свет којим је суверено владао. Међутим, кад се то једном десило, надирање страшних прича није могло да престане. Да је идејни систем ипак утицао на обликовање дела насталих у периоду сазревања готске књижевности, сведоче романи Ен Ретклиф, која је своје фантазмагорије објашњавала здраворазумски. Тај „ретуш“ присутан је и у делима српских предромантичара (Милована Видаковића, Јевстатија Михајловића, Јована Чокрљана), који су неправедно скрајнути из књижевних историја, а који су се на самом почетку модерне српске књижевности одважили да пишу романе са хорор елементима. У њиховим делима присутно је нешто од мотива који ће бити популаризовани у каснијој књижевности – како српској тако и у руској. Обе су имале слична полазишта: инспирацију су црпеле из фолклора, који је у оба случаја био непресушан и сликовит, и из европског романтизма[5] чије страшне приче су најпре налазиле пут до наших простора. Занимљиво је како ће хорор фантастика, када се одомаћи у српској и руској литератури, често бити повод за исмевање естетике општеприхваћених књижевних норми и сујеверја у народу. Најбољи показатељ јесу приче Николаја Васиљевича Гогоља, који ће читав паклени бестијаријум исмејати као неспретан и инфериоран, но тај подсмех није злоћудан. То је, како је и сâм навео у писму Шевирјову, била његова животна мисија – „већ одавно се трудим да, после мојих дела, човек може до миле воље да се наруга ђаволу“ (Мерешковски 2009).
Првим готским романом сматра се Отрантски замак Хораса Волпола (1764), роман који је обележио прекретницу, због отпочете праксе неговања готика, односно хорора[6]. Слављен је због иновативности и продора сабласног у књижевност, што је подстакло љубитеље страве да се и сами упусте у списатељске, али и читалачке подухвате. Инспирисан кошмаром, Волпол под маском приређивача пише роман чија се радња одвија у злокобном замку. У Предговору првом издању писац се ограђује од ауторства: према његовим наводима спис је пронађен у библиотеци древне католичке породице на северу Енглеске, и штампан је готским писмом у Напуљу 1525. године.
„Чуда, визије, враџбине, снови и други натприродни догађаји сада су напуштени чак и у романима. Али то није био случај у време када је наш аутор писао своје дело; још мање у време када су се испричани догађаји наводно одиграли. Веровање у све врсте чудеса било је тако уврежено у то мрачно доба, да аутор који их не би поменуо, не би остао веран обичајима времена. Он није у обавези да и сам верује у таква чудеса, али своје ликове мора представити као да верују у њих“ (Волпол 2011).
Волпол је опрезан, и осим што остаје изван колосека чудесних догађаја о којима приповеда, и псеудоним ће заменити именом тек када због сјајне рецепције публике, роман достигне друго издање. Квазидокументарност једно је од места додира српске предромантичарске књижевности са наведеним примерима: Видаковић је као предложак за писање Љубомира у Јелисијуму искористио стари рукопис који је читао у Раваници, а који је (према његовим речима) писао неки монах из Студенице, а инспирацију за Велимира и Босиљку пронашао је у истинитој повести коју је као мали слушао од стрица Апостола. Гогољ ће квазидокументарност у својим Вечерима у сеоцету крај Дикањке употребити кроз лик пчелара, Руди Пањка, у чијој кући се приповеда највише „невидовних чуда“. Њихова мотивација прикривања имена може имати слична упоришта: енглески готичар то чини због несигурности и страха да његово дело не буде одбачено и име угрожено, што може бити блиско и Гогољу, који је пре ове књиге доживео неколико неуспеха. Али аутор се не крије у потпуности иза пчелара: Пањко је приређивач који је издао књигу седамдесет година након Волпола, и, између осталог, ту је да употпуни форму сказа.
Још једно од занимљивих поклапања јесу хорор иконографски елементи. Замак се најчешће преставља као претећи и насељен непријатељском силом. У опозицији са замком стоји самостан, место предвиђено да буде склониште од опасности. Огњановић наводи како је ово место у каснијој литератури постало стециште первертиране моћи, што није нимало зачуђујуће ако смо свесни да је један од најнеморалнијих књижевних јунака заправо свештеник Амброзио из Луисовог романа Монах објављеног 1796. године. Занимљиво је да Јевстатије Михајловић у роману Цвет невиности или Добривој и Александра за место сусрета Добривоја и „духа“ бира капелицу, последње место којим би нечиста сила могла да господари. Капелица је подобна за режирање искушења због трулих подова који могу произвести утисак пропадања у пакао и подземних ходника, што је још једно од обележја које од Волпола постаје locus communis хорор прозе. У причи Симе Матавуља Привиђење нашег џентлмена[7] јунак у цркву улази како би се одморио, а не да би се помолио, те не чуди што баш на том месту види страшну утвару. Код Илије Вукићевића у Причи о селу Врачима и Сими Ступици, у Павловом сну црквена врата стоје накриво, светиња је контаминирана, што је показатељ да се и на јави дешава нешто лоше. Ипак, дело у којем је десакрализација богомоље спроведена на најбруталнији начин јесте Гогољева прича Виј.
У цркви нечисте силе имају апсолутну моћ, то је Grand Guignol целе приче. Према речима Миодрага Павловића, вештица заказује састанак у светињи јер је убеђена у надмоћ оностраног и своју победу. Бестијаријум у потпуности остаје заробљен унутра када певање првих петлова не допре до ушију наказа, и тиме црква постаје дефинитивно оскрнављена:
„Читав се вихор подиже црквом, иконе попадаше на под, полупано стакло прозора просу се озго на земљу, улазна врата откинуше се са шарки и безбројна гомила чудовишта улете у цркву. Страховит шум од крила и гребања канџи испуни цркву. Све се то разлетело по цркви и тражећи филозофа“ (Гогољ 1939).
А све то је остало прикљештено између рамова прозора и врата, због чега ће се неколико дана касније пут до некадашње богомоље затрти. Питање је, због чега студент филозофије, Хома Брут, који је принуђен три ноћи да чита опело за упокојење душе сотникове кћери вештице, не добија никакву помоћ од анђеоских сила, иако се сукоби два света дешавају на месту које је стециште божанског. Одговор може лежати у опису цркве и пре него што ђавољи накот промоли своје ужасно лице:
„Удаљене делове цркве сакривао је густ мрак. Висок, старински иконостас већ је давао знаке дотрајалости и изанђалости; покривен златом, дуборез би се још понегде засијао усамљеним варницама, позлата је понегде отпала, а понегде поцрнела, потпуно тамни ликови светаца гледаху некако језиво“ (Гогољ 1939).
Црква изгледа као да у њу дуго није крочила људска нога, сва је у тами и подложна појави нечастивог, а иконе су поцрнеле, те изгледају страшно и дотакнуто нечим злим, и то оскрнављење може значити да силе добра више нису у рамовима, и зато не могу да пруже помоћ Хоми. Млади филозоф као заштиту од језиве вештице и демона помагача користи моћ речи, односно – молитве које је раније научио од неког калуђера који је често долазио у додир са оностраним. Његови пријатељи ће касније, када буду пили за упокојење Хомине душе, коментарисати како је лако могао победити, само да се прекрстио и пљунуо вештици на реп, и да је сузбио страх. Пре ће бити да га је отварање очију пред Вијем коштало живота (јунак Глишићеве приче Ноћ на мосту преживеће сличне страхоте, али он се не помера, и жмури када је потребно – кршење норми које су прописане да би се човек заштитио и одбранио од демонског, приказано је и у Глишићевој причи Награисао: врач ће излечити Миладина, али ако се вратимо на почетак приче, јасно је да је његова породица пропала, а узрок томе може бити Миладиново никад потпуно излечење, јер су његова жена и син вирили док је врач бајао и покушавао да га излечи, а што је строго забранио), али занимљива комбинација паганске и хришћанске одбране спој је који је своју делоторност показао у неким причама са српског књижевног поднебља.
ЛИТЕРАТУРА
Примарна:
Вукадиновић Б. (1980), Антологија српске фантастике. Врњачка бања: Замак културе.
Глишић М. (1995), „Награисао“, у Изабране приповетке. Београд: Драганић.
Глишић М. (2001), „Редак звер“ у Изабрана дела: Милован Глишић. Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Глишић М. (2005), Глава шећера. Београд: Народна књига.
Гогољ Н. В. (1939), Краљ духова и друге страшне и фантастичне приче, са руског превео Павле Пољаков. Београд: Геца Кон.
Гогољ Н. В. (1991), Сабрана дела: Вечери у сеоцету крај Дикањке. Књ.1, са руског превеле Јелица Дреновац и Јелка Спаић-Матијашевић. Београд: Култура.
Митров Љубиша С. (1968), „Проклети кам: приповијест гробаљска крајем петнаестог века“, у Приповијести црногорске и приморске. Београд: Просвета.
Огњановић И. (1998), „Како су вампири нестали са света“ у: Приче о вампирима, приредила Ана Радин. Београд: Просвета.
Палавестра П. (1989), Књига српске фантастике I. Београд: Српска књижевна задруга.
Секундарна:
Волпол Х. (2011), Отрантски замак, са енглеског превела Милена Дасукидис. Панчево: Мали Немо.
Вулетић В. (1977), „Гогољ, Глишић и фолклорна демонологија“, у Научни састанак слависта у Вукове дане, Св. 2. Београд.
Дамјанов С. (2011), Вртови нестварног (огледи о српској фантастици). Београд: Службени гласник.
Зелигман К. (2010), Историја магије, са немачког превела Мирослава Станојевић-Кнежевић. Београд: Књига комерц.
Јерков А. (1995), „Поетичке промене и савремено читање прозе Милована Ђ. Глишића“, у М.Глишић, Изабране проповетке. Београд: Драганић.
Казимировић Р. Н. (1986), „Чарање, чини и мађије“, у Тајанствене појаве у нашем народу и Креманско пророчанство. Смедерево: Арион.
Мерешковски Д. (2009), Гогољ и ђаво, са руског превела Љиљана Суботин. Београд: Службени гласник.
Огњановић Д. (2014), Поетика хорора. Нови Сад: Орфелин издаваштво.
Павловић М. (1990), „Ко је Виј?“, у Читање замишљеног: есеји из светске књижевности. Нови Сад: Братство-Јединство.
Палавестра П. (1989), „Критичке одлике српске фантастике“, у Књига српске фантастике I. Београд: Српска књижевна задруга.
Поповић Т. (2009), „Глишић, Гогољ, сказ и ђаво“, у Глишић и Домановић (1908–2008). Београд.
Радин А. (1996), Мотив вампира у миту и књижевности. Београд: Просвета.
Стефановић Караџић В. (1818), Српски рјечник. Беч.
Интернет извори:
Душанов законик [пдф издање], http://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/DUSANOV-ZAKONIK.pdf (приступљено 18. 4. 2024).
Јелисавчић М. (2016), „Од маргина до срца књижевности“, КУЛТ: часопис за културу, уместност и литературу [онлајн часопис], http://casopiskult.com/kult/carte-diem/od-margina-do-srca-knjizevnosti/ (приступљено 18 .4. 2024).
[1] http://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/DUSANOV-ZAKONIK.pdf
[2] Занимљиво је да је „вампир“ једини интернационализам српског порекла, али и ова реч своје корене можда има у познијој грчкој кованици „ampyros“, што има значење „без (животне) ватре“.
[3] Милован Глишић бави се и темом „Нектанебове преваре“, односно феноменом који подразумева спремност појединаца да се лажно представљају као вампири како би се приближили женама. О томе пише и Гогољ у Вечерима у сеоцету крај Дикањке.
[4] в. http://casopiskult.com/kult/carte-diem/od-margina-do-srca-knjizevnosti/
[5] Највише немачког, и дела Е. Т. А.Хофмана, Шелинга, Шилера…
[6] Готик, готски роман и хорор само су неки од назива истог жанра који је кроз историју мењао називе: „У својој раној фази (крајем 18. и почетком 19. века) био је називан ‘готском романсом’, ‘готском причом’ или ‘готиком’; средином и крајем 19. века у истом жанру уместо форме романа преовладава форма кратке приче, па је углавном имао облик ‘приче о духовима’ (енг. ghost story); почетком 20. века јављао се кроз ‘чудне приче’ (енг. weird tales), да би од средине 20. века па све до данас за дела овог жанра, било да се ради о романима или причама, преовладао термин ‘хорор’“ (Огњановић 2014).
[7] Све приче из српске књижевности о којима ће бити речи (осим Глишићевих прича Награисао, Глава шећера и Редак звер и Љубишиног Проклетог кама у целости) налазе се у Вукадиновићевој Антологији српске фантастике и Палавестриној Књизи српске фантастике I.
Остави коментар