Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
У гостионици код ʻПолузвездеʼ на имен-дан шантавог торбара Јована Грчића Миленка, главни јунак приповеда о путу на који је пошао у недоба[1] на наговор своје жене, али његова „мркуша“ у једном тренутку неће да иде даље, зазире од нечег. То опирање даљем кретању оправдава сцена која следи: у коначишту које походи торбар, ђаво чучи иза шпорета. Још на путу, њему се указује привиђење од којег се заклања комбиновањем хришћанских и паганских мотива: прекрсти се три пута, и испљувком са левог длана кваси сва четири точка. У Грчићевој причи је, за почетак, проблематичан сâм приповедач, који је шантав, односно хром. Хромост као физичка обележеност карактеристична је за силе оностраног[2] (Хроми Даба[3] из предања и Лесажовог романа, Роми Вук је име врача коме иде јунак Глишићеве приче Награисао – храмље на леву ногу, има кукаст нос – који би, као савезник Нечастивог, а помагач људи, требало да излечи увелог, некада чувеног домаћина Миладина), као и други дефекти, које је Гогољ наденуо својим ђаволима – они су грбави, дугачког носа, модрих усана, дугачких ноктију, обучени у црвено. Ова боја постаће симбол препознатљивости нечисте силе код руског писца: у Изгубљеном писму код Запорошца ће се најпре уочити црвене чакшире, а тек онда ће признати да је давно продао душу ђаволу; у Сорочинском сајму ђаво губи црвену свитку; старац вештац у Страшној освети носи црвени кафтан, а пре него што убије свог унука, оно ће се у кревецу играти са црвеном лулом (о којој је раније писано као реквизиту који старац носи у зубима); у Вечери уочи Ивана Купале чудотворна папрат због чије моћи ће Петар прећи на страну зла, цвета црвеном бојом; у Зачараном месту утвара која задиркује деду на гробу има црвене очи…
Торбар поседује и шубару, што је још једно од својстава оностраног. Водан носи шешир, Хад носи шлем, а хришћански ђаво ћуловку (в. Радин 1996). Када га ђаво облачар понесе на леђима у Петров град (Вакулу, јунака Гогољеве приче Бадње вече ђаво на леђима носи у Петроград), он ће изгубити шубару и лулу, што ће касније постати залог истинитости његове приче, јер ће их торбарева жена пронаћи након што са неба испадну кроз оџак (место које као портал служи и Гогољевим демонима). Вештица из Вија је једном од очевих слуга украла управо капу и лулу, Запорожац из Изгубљеног писма носи лулу о појасу, а ујутру када је нестао, деда је открио да му недостаје капа. У потрази за њом, седа међу „њушке“ окупљене око ватре, вади лулу и жали се како нема чиме да је упали, након чега се нашао у средишту самог пакла. Исте реквизите има и вештац из Страшне освете. У Зачараном месту кириџије седају у круг и пале луле, након чега деди почињу да се уплићу ноге док игра казачок.
Ове одлике упућују на логичну сумњу у веродостојност онога о чему торбар приповеда. Његови доживљаји умногоме подсећају на тзв. ловачке приче, стварајући упитаност оног који слуша да ли да верује или не због прекомерног уплива фантастичног. Као и сваки искусни приповедач, он прибегава ретардацији, и колеба се при евоцирању сећања пре колико се необични догађај збио, производећи ефекат уверљивости (чему доприносе и честе интервенције у виду дигресија, које су најчешће поређења необичног са нечим блиским публици). Када прича постане неуверљива, он се куне, али у бабину преслицу (Гогољеви приповедачи се куну у сличне тричарије, нпр. у појницу). Једна од његових прича подразумева картање са ђаволом[4], што је работа коју и деда из Гогољевог Изгубљеног писма мора да испуни, и притом да победи, како би изашао из пакла. У последњој нити торбаревог приповедања, сазнаћемо о његовој борби са сотоном прса у прса, због које и јесте хром. Сукоб се десио у воденици, хтонском месту, које је у нашој књижевности најпознатије као коначиште Глишићевог вампира Саве Савановића. Оно што је претходило торбаревој борби јесте померање црвене капе, која је одскакутала на таван. Тада му је страдала лева нога, што још један доказ да је онострано уплетено.
Андра из исте Грчићеве приче сведочи како се баба Макрена ноћу дружи са вештицама и како их није тешко видети. Крчмарица се боји бабе Анушке која долази ту на ракију. Мићиног брата вештица је јахала три године и имао је маснице свуда по телу. Студенти из Вија се слажу да су „у Кијеву све женске што пиљаре по пијаци – све саме овејане вештице“ (Гогољ 1939). Она за чије упокојење је Хома читао молитве док није оседео, и напослетку, умро – иста је она која је скочила на његова леђа оне ноћи када је са пријатељима дошао до мајура близу Кијева, и која га је јахала све док ју није истукао цепаницом. Ноћи уочи великих празника најповољније су за дејство нечистих сила: код Грчића Миленка, торбарева згода се десила уочи Митровдана, код Гогоља се чудна збитија дешавају уочи Ивањдана, Божића, о чудесном оздрављењу у шуми на Беле покладе прича ковач из приче Мистерије Милете Јакшића, Матавуљев инжењер Наум (Наумова слутња) оболева и умире уочи Томине недеље, визија Глишићеве јунакиње дешава се на Задушнице. Оно неповољно што се вештицама деси ноћу, сутрадан се на њиховим људским обличјима одрази као деформитет – тако је млада девојка из Вија подлегла повредама, маћеха из Гогољеве приче Мајска ноћ или утопљеница три дана након што је пасторка злој мачки сабљом одсекла шапу, појавила се завијене руке, а вештици из Проклетог кама Стјепана Митрова Љубише појавиле су се опекотине, након што је сељак лептирици испржио крила. Ови примери показатељи су облика које демонска сила може узети, када је реч о животињама.
У поменутој причи Стјепана Митрова Љубише, вештице имају вепрове бркове и претварају се у сињијастог јарца[5]. Након што се у Сновиђењу на Теразијама суочи са лешином распаднутог лица модрог и зеленог (таква је и женска утвара коју види Јоца Марковић, Матавуљев поменути „џентлмен“ – и обе су фаталне жене), длакавог (попут Вија) и плесњивих очију, Пера Тодоровић видеће читаву плејаду животиња: црну мечкетину која мумла, вепра кога јаше човек налик на мајмуна, жуту лисицу која иде унатрашке… (в. Палавестра 1989). Када представници власти у Глишићевој Глави шећера говоре како ће сместити Радану, они желе да му „дрекну са јаретом“. У причи Ноћ на мосту истог аутора, Иван ће морати да истрпи нападе црног јарета са дугачким репом и других представника вражје менажерије, како би се повратио након гажења џиновског кола. Код Гогоља, животиње су истоветне: у Сорочинском сајму – свиње и свињске њушке[6]; у причи Вече уочи Ивана Купале – испечен ован[7] на столу претвара се у ђавола, Басаврјука; у Зачараном месту – медвед, птица, овца подражавају дедине речи на гробу; у причи Мајска ноћ или утопљеница вештица се претвара у мачку, а када се утопљенице играју гаврана, она се једина добровољно пријављује да буде грабљивица; у Изгубљеном писму[8] ђаво је описан као створ са псећом њушком у једном тренутку, а касније, читаву плејаду рила деда је видео у паклу: „свињску, псећу, јарећу, дропљину и коњску“ (Гогољ 1991). Уз ово, може се поменути мотив престрашене животиње (најчешће коња и пса), која оклевањем да приђе одређеном месту, антиципира присуство неке више силе. „Кашто узму врана ждријепца без белеге, па га одведу на гробље и преводе преко гробова у којима се боје да није вукодлак: јер кажу да такови ждријебац не ће, нити смије, пријећи преко вукодлака…“ (Стефановић Караџић 1818). Овакав ритуал готово дословно је спроведен у причи После деведесет година Милована Глишића. Са приближавањем гробном месту, вранац се отима, „усфркао се и почео копати ногом“ (Глишић 2005), што је сигуран знак да је онострано у близини. На сличан начин се понаша мркуша шантавог торбара у поменутој Грчићевој причи. Страх животиња од нечистих сила Глишић је описао и у причама у којима се путници у глуво доба сусрећу са злом: у Глави шећера волови запињу када се на кола попне црно дете, у причи Награисао Миладинов коњ скаче у страну, фркће, унезверен је, хоће да збаци газду и неће да иде преко дубодолине. Оглашавање петлова доноси олакшање онима који се боре са нечастивим, јер утваре тада нестају. Код Гогоља, у Вију пси нападају свиту која се упутила ка цркви где ће демонско почети да се бори за превласт, а Микита, једна од вештичиних жртава, био је псар. У Страшној освети коњ се окреће ка вешцу и смеје му се језиво када старац угледа привиђење које ће га коштати живота, а у Сорочинском сајму, након појављивања црвене ђаволове доламе, грнчар се присећа да су се волови два пута окретали ка кући када су полазили на вашар, као да су предсказивали несрећу.
ЛИТЕРАТУРА
Примарна:
Вукадиновић Б. (1980), Антологија српске фантастике. Врњачка бања: Замак културе.
Глишић М. (1995), „Награисао“, у Изабране приповетке. Београд: Драганић.
Глишић М. (2001), „Редак звер“ у Изабрана дела: Милован Глишић. Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Глишић М. (2005), Глава шећера. Београд: Народна књига.
Гогољ Н. В. (1939), Краљ духова и друге страшне и фантастичне приче, са руског превео Павле Пољаков. Београд: Геца Кон.
Гогољ Н. В. (1991), Сабрана дела: Вечери у сеоцету крај Дикањке. Књ.1, са руског превеле Јелица Дреновац и Јелка Спаић-Матијашевић. Београд: Култура.
Митров Љубиша С. (1968), „Проклети кам: приповијест гробаљска крајем петнаестог века“, у Приповијести црногорске и приморске. Београд: Просвета.
Огњановић И. (1998), „Како су вампири нестали са света“ у: Приче о вампирима, приредила Ана Радин. Београд: Просвета.
Палавестра П. (1989), Књига српске фантастике I. Београд: Српска књижевна задруга.
Секундарна:
Волпол Х. (2011), Отрантски замак, са енглеског превела Милена Дасукидис. Панчево: Мали Немо.
Вулетић В. (1977), „Гогољ, Глишић и фолклорна демонологија“, у Научни састанак слависта у Вукове дане, Св. 2. Београд.
Дамјанов С. (2011), Вртови нестварног (огледи о српској фантастици). Београд: Службени гласник.
Зелигман К. (2010), Историја магије, са немачког превела Мирослава Станојевић-Кнежевић. Београд: Књига комерц.
Јерков А. (1995), „Поетичке промене и савремено читање прозе Милована Ђ. Глишића“, у М.Глишић, Изабране проповетке. Београд: Драганић.
Казимировић Р. Н. (1986), „Чарање, чини и мађије“, у Тајанствене појаве у нашем народу и Креманско пророчанство. Смедерево: Арион.
Мерешковски Д. (2009), Гогољ и ђаво, са руског превела Љиљана Суботин. Београд: Службени гласник.
Огњановић Д. (2014), Поетика хорора. Нови Сад: Орфелин издаваштво.
Павловић М. (1990), „Ко је Виј?“, у Читање замишљеног: есеји из светске књижевности. Нови Сад: Братство-Јединство.
Палавестра П. (1989), „Критичке одлике српске фантастике“, у Књига српске фантастике I. Београд: Српска књижевна задруга.
Поповић Т. (2009), „Глишић, Гогољ, сказ и ђаво“, у Глишић и Домановић (1908–2008). Београд.
Радин А. (1996), Мотив вампира у миту и књижевности. Београд: Просвета.
Стефановић Караџић В. (1818), Српски рјечник. Беч.
Интернет извори:
Душанов законик [пдф издање], http://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/DUSANOV-ZAKONIK.pdf (приступљено 18. 4. 2024).
Јелисавчић М. (2016), „Од маргина до срца књижевности“, КУЛТ: часопис за културу, уместност и литературу [онлајн часопис], http://casopiskult.com/kult/carte-diem/od-margina-do-srca-knjizevnosti/ (приступљено 18 .4. 2024).
[1] „Ах, алʼ ноћ, ма да је и најлепша, остаје ноћ. Она никоме добра не мисли! Зрак, вода, земља, све се то испуни нечистим духовима. По ваздуху лете змајеви, по земљи ходају црвени вампири, по шумама вештице држе своје скупштине, из воде излазе пакосне виле водене, пак лове невине жртве“ (Огњановић 1998).
[2] Филм The Usual Suspects из 1995. године на сјајан начин се послужио овом чињеницом при прављењу главног обрта у филму (http://www.imdb.com/title/tt0114814/?ref_=nv_sr_1).
[3] Тако се зове и ђаво из приче Ђаволски послови Илије Огњановића (в. Палавестра 1989).
[4] Најпознатије картање са демонским противником извео је Милан Гласничанин, јунак Андрићевог романа На Дрини ћуприја.
[5] Јарац као појавни облик нечисте силе нарочито је популаризован у новом филму Роберта Егерса The Witch (http://www.imdb.com/title/tt4263482/?ref_=nv_sr_2).
[6] Тања Поповић наводи да имена јунакиња ове приче упућују на свиње: Параска – прасе (парасенок), Хиврја исто – „хрјо“ као звук гроктања (в. Поповић 1989).
[7] Место из ког је убица Саве Савановића зове се Овчина, а да би га поразио иде у Зарожје, што упућује на рог – „украс“ на глави нечистих бића.
[8] Бестијаријум из Изгубљеног писма истоветан је демонској постави из приче Ђаволски послови Илије Огњановића.
Остави коментар