Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
И мушкарац може бити представник нечисте силе: ако за живота прода душу ђаволу, попут Новака из приче Ноћ на мосту или ако је лош човек, па се након смрти повамири, као Сава Савановић у Глишићевој причи После деведесет година. Такав је и поменути Запорожац из Гогољевог Изгубљеног писма. Када се ђаво појави без маске, на његовом лицу види се:
„шиљаста њушка, која се стално врти и мирише све око себе, завршава се округластим рилом као у наших свиња; ноге су му толико танке, да кад би такве имао јересковски кмет, поломио би их чим би почео да игра казачок. Отпозади гледано, био је то прави губернијски чиновник у мундиру, јер му је шиљат и дугачак рап висио као скутови садашњег мундира. Једино се по козјој бради испод њушке, по малим роговима што су вирили на глави, као и по томе што је био црн као оџачар, могло закључити да то није ни Немац, нити губернијски чиновник, већ једноставно, ђаво коме је перостала још ова ноћ кад може да скита по беломе свету и добре људе наводи на грехе“ (Гогољ 1991).
Може бити неспретан, самим тим и симпатичан, као у Бадњој вечери (где је довољно да се Вакула само прекрсти, па да ђаво постане кротак као јагње), а може бити и зао и осветољубив, као Басаврјук у Вечери уочи Ивана Купале. Са друге стране, вештице су најчешће маћехе или бабе. Занимљиво је да је вештица заправо мајка ковача Вакуле из Гогољеве Бадње вечери, да се истим занимањем бави син вештице из приче Проклети кам Стјепана Митрова Љубише, а да се јунак приче Отисак срца на зиду (из књиге Нови Јерусалим) Борислава Пекића, који је ловац на вештице, и који уперава прст у своју мајку као такву, презива Блексмит, што у преводу на српски језик значи – ковач. За разлику од Гогоља, код Глишића, нечиста сила може се појавити у облику детета, које је према хришћанском схватању безгрешно. Радан Радановић је на броду под воденицом у глуво доба видео „малено детенце, као ћупић“ (Глишић 2005), у време када је носио главу шећера, симбол несреће која ће га снаћи. Црно дете је напало Радана и борило се са њим читав сат. Интересантан детаљ је смех црног детета („Ха, ха ха“), како Радан каже „некако сасвим извраћен“, који се појављује и у причи Ноћ на мосту („Хи, хи, хи“ и „Хо, хо, хо“), звук који је праћен језом оног који слуша неземаљске гласове који излазе из дечјег грла. У овој причи се појављују репата деца исплажених језика, која контаминирају простор око човека који мора да преноћи на мосту како би се ослободио враџбина у које се уплео. Ђаво има невероватну моћ трансформације, те се у побројаним причама неретко јавља у облику сенки, пластова сена, звукова (гребање, гроктање, пиштање, цичање, звиждање, звекет букагија). Интересантно је како Гогољеви и Глишићеви јунаци не сумњају у постојање оностраног. Због тога се у овим причама „необјашњиво и судбинско деловање натприродних сила претвара у деловање сујеверја и страха, или у последицу обмане“ (Јерков 1995). Глишић увек оставља малени прозорчић за објашњавање тих појава на неки здраворазумски начин.
Критичари су давно приметили да ова два мајстора имају много додирних тачака: то су реалисти који у великој мери из фолклора црпе инспирацију за своје најлепше приче, њихово време је колективно, места су хтонска (воденица, гумно, мост, замак…), приче нису директна исповест онога ко је награисао , њихови приповедачи су условни (карактеристика сказа), са читаоцем углавном ћаскају (в. Вулетић 1977). Време у којима су се збили њихови чудесни догађаји је далека прошлост, али је идеализовано, то је време које су истиснуле последице модерности. Илустративан пример је Глишићева прича Редак звер: „У Космају се виђало и вампира, и вештица, и здухаћа, и дрекаваца, и сваког чуда, али – дивљих људи никад дојако“ (Глишић 2001: 154). Из овог примера јасно је да су људи из Неменикућа под Космајем већ упознати са праксом појављивања нечистих сила у њиховом крају: стари чича-Ненад памти десетине вампира, чак је лично убио три, а стара баба-Вишња којој расту трећи зуби и која је видовита, виђала је и куге и виле. „Али, шта ћеш? Данас се свет изопачио, па, боме, и напасти којекакве наилазе и ето, најпосле – дивљих људи“ (Глишић 2001). Глишић критикује ново, које се одражава у понашању људи који се отуђују до те мере да и сабласти почињу да ходају њиховом земљом. Са друге стране, у причи Награисао описује се Змајевац, место где су се змајеви некада купали и ту остављали своје отресине, од којих су људи правили амајлије, али њих више нема јер „свет се данас изопачио, па ни змајеви не долазе више“ (Глишић 1995). Таква пракса видљива је и у Гогољевим причама: време и простор који су испуњени вештицама и ђаволима каткад је време за којим приповедачи жале што је прошло. Сви они говоре о догађајима које је неко други доживео, али видети неки од појавних облика нечисте силе у то давно време није изазивало чуђење или неверицу, већ су гости са оног света били саставни део живота људи нашег (и руског) фолклора. Оживљавањем тих прича, оживљавају и утваре иза наших кревета и шпорета и уносе у наш живот нешто од осећања која су морали имати људи о којима слушамо приче.
Ипак, занимљиво је како је Гогољев Хома Брут изгубио у борби за живот у сред цркве, а Глишићев Страхињ прошао иницијацијски тест убивши озлоглашеног вампира Саву Савановића у зарожанској воденици. Миодраг Павловић је у есеју Ко је Виј? (в. Павловић 1990), подсетио на низ питања која је Гогољ оставио отвореним. Једно од тих питања проблематизује пишчев избор жртве. Хома Брут има улогу било кога, и управо због тога он не успева да из цркве извуче живу главу. Са друге стране, Страхињ има нешто од предиспозиција за упокојавање вампира – он је странац. Ана Радин је истакла да су за ту работу најпогоднији суботари, крсници, вампирџије (деца жена које су зачеле са вампиром), мезимци и странци: „Најчешће се сматра да је странац еквивалент мртвог претка, еманација божанског бића, или супститут нечисте силе“ (Радин 1996). Осим тога, Страхињ се не узда у магијску моћ изговореног, него репетира пушку не оклевајући, и пуца у вампира мецима направљеним од салаутског маријаша. Сребрни новац чест је у употреби као заштитно средство (као и лук, глог). Опис вампира пронађеног у кривој јарузи идентичан је описима ископаних тела у Кисељеву и Медвеђи средином осамнаестог века: то су нераспаднуте мешине пуне крви и слузи. При коначном упокојавању вампира, поново је употребљена комбинована моћ хришћанског и паганског: Сава Савановић је заливен светом водицом уз читање молитви, након што је преко његовог гроба преведен непочишћен вранац без белеге.
Мноштво пробројаних примера, који творе спону између Гогољевих прича из Вечери у сеоцету крај Дикањке (са додатком Вија из збирке Миргород) са српском приповедном прозом, потврђују да је фолклорна имагинација у 19. веку заправо била највећи расадник идеја. Са њеног тла потекле су неке од најбољих прича српске и руске књижевности. И иако је реч „хорор“ у српску књижевност ушла тек осамдесетих година прошлог века, приче су биле ту да говоре о ономе што је тако дуго чекало на своју дефиницију. Морамо бити захвални својој фолклорној традицији што имамо тако живе и сликовите приче и портрете онога са чиме су се суочавали наши преци. То је, када је искоришћено на прави начин, нашу књижевност подигло на један виши ниво. Са друге стране, морамо зазвучати грубо и захвалити Петрограду што није прихватио Гогољеве списатељске првенце, чија негација га је нагнала да запише приче које су постале темељ фолклорне и хорор фантастике и које су постале инспирација многима. Највише српским писцима, којима је Гогољ био подстрек да завире у свој плакар пун бабарога.
ЛИТЕРАТУРА
Примарна:
Вукадиновић Б. (1980), Антологија српске фантастике (Врњачка бања: Замак културе).
Глишић М. (1995), „Награисао“, у Изабране приповетке (Београд: Драганић).
Глишић М. (2001), „Редак звер“ у Изабрана дела: Милован Глишић (Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића).
Глишић М. (2005), Глава шећера (Београд: Народна књига).
Гогољ Н. В. (1939), Краљ духова и друге страшне и фантастичне приче, са руског превео Павле Пољаков (Београд: Геца Кон).
Гогољ Н. В. (1991), Сабрана дела: Вечери у сеоцету крај Дикањке. Књ.1, са руског превеле Јелица Дреновац и Јелка Спаић-Матијашевић (Београд: Култура).
Митров Љубиша С. (1968), „Проклети кам: приповијест гробаљска крајем петнаестог века“, у Приповијести црногорске и приморске (Београд: Просвета).
Огњановић И. (1998), „Како су вампири нестали са света“ у: Приче о вампирима, приредила Ана Радин (Београд: Просвета).
Палавестра П. (1989), Књига српске фантастике I (Београд: Српска књижевна задруга).
Секундарна:
Волпол Х. (2011), Отрантски замак, са енглеског превела Милена Дасукидис (Панчево: Мали Немо).
Вулетић В. (1977), „Гогољ, Глишић и фолклорна демонологија“, у Научни састанак слависта у Вукове дане, Св. 2 (Београд).
Дамјанов С. (2011), Вртови нестварног (огледи о српској фантастици) (Београд: Службени гласник).
Зелигман К. (2010), Историја магије, са немачког превела Мирослава Станојевић-Кнежевић (Београд: Књига комерц).
Јерков А. (1995), „Поетичке промене и савремено читање прозе Милована Ђ. Глишића“, у М.Глишић, Изабране проповетке (Београд: Драганић).
Казимировић Р. Н. (1986), „Чарање, чини и мађије“, у Тајанствене појаве у нашем народу и Креманско пророчанство (Смедерево: Арион).
Мерешковски Д. (2009), Гогољ и ђаво, са руског превела Љиљана Суботин (Београд: Службени гласник).
Огњановић Д. (2014), Поетика хорора (Нови Сад: Орфелин издаваштво).
Павловић М. (1990), „Ко је Виј?“, у Читање замишљеног: есеји из светске књижевности (Нови Сад: Братство-Јединство).
Палавестра П. (1989), „Критичке одлике српске фантастике“, у Књига српске фантастике I (Београд: Српска књижевна задруга).
Поповић Т. (2009), „Глишић, Гогољ, сказ и ђаво“, у Глишић и Домановић (1908–2008) (Београд).
Радин А. (1996), Мотив вампира у миту и књижевности (Београд: Просвета).
Стефановић Караџић В. (1818), Српски рјечник (Беч).
Интернет извори:
Душанов законик [пдф издање], http://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/DUSANOV-ZAKONIK.pdf (приступљено 18.2.2017).
Јелисавчић М. (2016), „Од маргина до срца књижевности“, КУЛТ: часопис за културу, уместност и литературу [онлајн часопис], http://casopiskult.com/kult/carte-diem/od-margina-do-srca-knjizevnosti/ (приступљено 17.2.2017).
Остави коментар