(Како је Милман Пери у српској епици тражио одговор на хомерско питање)
Аутор: Мухарем Баздуљ
У огромној англосаксонској продукцији књига, ретке су оне које завреде да им се прикази објављују по практично свим релевантним медијима од Лондона до Њујорка. Још ређе се такве књига са било каквом конекцијом на „српске теме“, а да то евентуално нису последњи одјеци пропагандне машинерије из последње деценије двадесетог века. Јако су ретке такве књиге, али није да их уопште нема. Једна таква, која се појавила у априлу текуће године, није, међутим, колико сам успео да приметим код нас још увек привукла апсолутно никакву пажњу.
Реч је о књизи Томаса Џонса под насловом „Слушајући Хомерову песму: Кратки живот и велика идеја Милмана Перија“ (Thomas Jones: Hearing Homer’s Song: The Brief Life and Big Idea of Milman Parry).
Име Милмана Перија (1902 – 1935) познато је онима који се интересују за усмену књижевност. Његово име веже се за решавање хомерског питања. Фамозна књига његовог асистента Алберта Лорда (1912 – 1991) „Певач прича“ објављена је и код нас, код „Библиотеке XX век“, у два тома, у преводу Слободанке Глишић, још 1990. године.
Недуго након изласка књиге, почео је рат, а и аутор је умро, па је и њена рецепција у највећој мери изостала. У међувремену, ако би до наших страна и дошао какав одјек старе приче о Перију и Лорду, ствар се сводила на расправе да ли је Авдо Међедовић, „Хомер из Бијелог Поља“, заправо био Албанац, бошњак или Србин? Највећи албански и један од највећих савремених европских писаца, Исмаил Кадаре, написао је 1989. године роман „Досје Х.“ лабаво базиран на путовањима Перија и Лорда Балканом. Кадаре је одличан писац, па је и роман сјајан, али кад човек чита поменуту Џонсову биографску књигу о Перију одмах види да је она величанствен предложак за роман који би могао бити и бољи од Кадареовог.
Милман Пери је био чудесан тип. Отац му је био апотекар у Оукленду, у Калифорнији. Једанпут је у његову апотеку упао маскирани и наоружани разбојник. Перијев отац га је најпре погодио у раме тешком металном касом, а затим се, кад је овај кренуо да бежи, дао у потеру за њим, ухватио га и сачекао полицију да га ухапси. Мајка му умире од рака у време кад је њему шеснаест година, а он се наредне године уписује на одсек старогрчког и класичних језика на оближњем Беркли универзитету. Имао је двадесет година кад је упознао три године старију колегиницу Мериен којом ће се врло брзо оженити.
Одмах након венчања, посвећује се писању магистарског рада о „Илијади“ и „Одисеји“. Самоуверени и амбициозни Пери желео је да одговори на хомерско питање односно на дилему око које су се током деветнаестог века створиле две страствено различите школе мишљења међу класичарима. По првој, „Илијада“ и „Одисеја“ су компилације стихова који су писали многи песници током неколико векова, по другој је реч о радовима једног јединог песника, звао се он Хомер или било како друкчије. Прва школа је тврдила да је немогуће, да је незамисливо да један песник у глави има толики број стихова.
Углавном, након што је одбранио магистарски рад, Перију се рађа прво дете. Мала породица прелази у Париз где ће Пери да упише докторске студије на Сорбони. Тамо ће Пери упознати Матију Мурка, словеначког филолога и стручњака за усмену књижевност. Он ће му указати на јужнословенску епику, па због тога Пери, како пише у једном писму својој сестри из априла 1931, „почиње да учи српски језик да би могао читати српску епску поезију“. План му је, наставља у истом писму, да „за две године тражи Гугенхајмову стипендију да би провео годину дана у Југославији и нашао објашњење за ‘Илијаду’ и ‘Одисеју’.“
Срећом, Пери не чека стипендију него у Југославију први пут одлази истог тог лета. База му је у Дубровнику. Ту наставља да учи српски, учитељ му је руски емигрант Илија Кутузов. Он га једне вечери води у кафану у којој наступа гуслар Никола Вујновић који те вечери изводи, између осталих, и песму о Марку Краљевићу и Муси Кесеџији. Не остаје Пери ни током свог првог боравка у Југославији само у Дубровнику, него путује и у, рецимо, Београд.
Наредних година је све чешће у Југославији. Од 1932. с њим је углавном и Алфред Лорд. По залеђу Далмације, Херцеговини, Црној Гори и Санџаку сусрећу све више гуслара. Много тих прича су изузетно литерарне. Можда је у том смислу и најзанимљивија она кад девети октобар 1934, дан атентата на Краља Александра, затекне Перија, Лорда и њиховог „фиксера“, оног истог првог гуслара којег је Пери чуо, Николу Вујновића, у Горажду, у источној Босни. Дошли су аутомобилом са италијанским таблицама, а вести које се шире што преко радија, што од уста до уста, кажу да су Краља ујединитеља убили странци, по свој прилици Италијани. Пери, Лорд и Вујновић у паници крећу ка Дубровнику, возећи лудачки брзо: Каква је то прича за роман, каква прича за „филм цесте“ (за road movie)! Да сада не повлачимо политичке паралеле са временом кад је жалост за краљем Александром у Горажду била толика да се неки странци боје да их локално становништво не линчује…
У јуну 1935. Пери у Бијелом Пољу сусреће Авду Међедовића. Он ће му дати одговор на фамозно хомерско питање.
Крајем лета, Пери се враћа у Америку. Постоје планови нових путовања у Југославију. Има тек тридесет три; у најбољим је годинама. У децембру те године, међутим, устрељен је из пиштоља. До дана данашњег је нејасно да ли је у питању била несрећа, самоубиство или га је убила супруга.
Вредело би превести књигу Томаса Џонса. Инспиративна је из више перспектива. Ово је тек скица која жели да назначи неке акценте који нашу културу смештају у средиште пресека класичног и модерног.
Остави коментар