Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Познати руски дисидент Александар Зиновјев је у својим огледима O слому руског комунизма горбачовизам описивао као феномен који карактерише светоназоре партијско-политичке врхушке „позног Совјетског Савеза”, а који је, у крајњој линији, довео до распада велике државе и геополитичке катастрофе без историјског преседана. Међутим, погрешно би појаву „перестројске” било тумачити као некакав случајан историјски ексцес, а посебна грешка би била њено везивање искључиво за Михаила Горбачова, који је неоспорно једна трагична историјскa личност.
На овом месту вреди подсетити да су се први знаци „идеолошког песимизма” у Совјетском Савезу појавили шездесетих година прошлог века, упоредо с назнакама прве послератне опште светске кризе. У то време Никита Хрушчов је изговорио чувени слоган „Стићи и достићи Америку”, што је било неочекивано признање о инфериорности совјетског система у односу на колективни Запад. На унутрашњем плану, под изговором „дестаљинизације”, Хрушчов је покренуо нови талас репресија који је узроковао радикалну промену совјетске друштвене структуре, а чија је најпогубнија манифестација било уништење села и његове православне духовне основе. Овоме додајмо, да је криза совјетског модела на неки чудан начин коинцидирала са сличним процесима на Западу, где је закључно са 1968. годином окончано раздобље „изузетних година”. У трагању за излазом из једног таквог друштвеног амбијента настала је „теорија конвергенције” као покушај „стапања капитализма и социјализма” у један хибридни механизам превладавања светске системске кризе. Важна је напомена да је цео концепт био ослоњен на сарадњу „политичких елита” и да је, као такав, наишао на позитиван одјек у оним совјетским круговима склоним универзалијама. Отприлике у то време и Збигњев Бжежински објављује свој чувени мондијалистички манифест Између двају епоха.
Седамдсетих година 20. века догодиле су се радикалне измене дотадашње хладноратовске парадигме. Основни разлог ове промене је проистекао из „системског дефекта капиталистичке привреде” који је утицао на пораст популарности левичарских покрета у Америци и Западној Европи, али и у Азији, Африци и Латинској Америци, где су ове организације предводиле процесе деколонизације. Све то угрожавало је интересе САД и богатог капиталистичког света, па се из тих разлога променила и физиономија Хладног рата који се све отвореније испољавао, не само у реалним геополитичким координатама, већ и у свим сегментима људског стваралаштва. Један од тих механизама била је промоција идеологије потрошачког друштва (информациони рат, културна размена, научна сарадња, спорт). Чувени савез Америке и Кине, а касније укључење Католичке цркве у светску политику, једино се може објаснити на тај начин.
Совјетски идеолошки и политички апарат се у одговору на ове изазове показао као изразито неефикасан. Поменутој неефикасности свакако је погодовало постојање два центра утицаја у совјетској држави, који су неретко водили безобзирну борбу за превласт. Крајем седамдесетих година противречности између два табора (војска и партија) биле су толико велике да је већ тада постало јасно да је даље одржавање совјетског блока веома непродуктивно. Нема сумње да је избор Горбачова на положај генералног секретара партије (1985) потребно анализирати и у том контексту – као резултат компромиса два центра моћи. Све остало је историја и политички мит чије су геополитичке последице свима познате. Разуме се, да навођење ових чињеница, ни на који начин не ослобођа Горбачова или Јељцина, историјске одговорности за „разваљивање историјске Русије”.
Да наведемо нешто и о „глобалној перестројци” парафразирајући, поново Зиновјева, и његово опажање о „посткомунизму Истока који је изродио постдемократизам Запада”. Овде је више него јасна алузија на процесе незапамћене милитаризације Запада и драстично погоршање положаја дефаворизованих друштвених слојева у тзв. постисторијским поретку. Зиновјев указује и на појаву „глобалног наддруштва” као еманације „нове елитистичке класе” која има претензије да тирански влада светом. Дакле, „развал” совјетског блока био је неопходан предуслов за „трансформацију светског поретка” и опстанак оног типа капитализма који искључиво одговора интересима супер богатих. Ипак, постхладноратовско искуство показује да је победничка еуфорија на Западу кратко трајала. Већ 2008. године било је свима јасно да је неолиберална идеолошка мантра у потпуности истрошена. Од тог момента свет се незадрживо креће ка „свеопштем нереду” – што је еуфемизам за опасност од тоталног рата и уништења. Драматична ситуација у Украјини и тзв. ковид-пандемија само су врх леденог брега.
Коначно, у праву је Игњацио Рамоне када указује на „пораст ирационалног” који је духовни симбол глобалне перестројке. Нема сумње да је реч о појави која додатно усложњава било какве анализе и предвиђања будућности. Он подсећа на неке од историјских примера о којима је чувени Томас Ман писао у својој новели Марио и чаробњак (1930). Ево једног карактеристичног цитата који осликава расположење у немачком друштву тридесетих година прошлог века: „Масе су почеле да мисле да велике невоље које их сатиру не налазе лека у логичком расуђивању о стварности, него у средствима која их, заправо, одвраћају од њега, као што су средства магије, толико је истина да је угодно и мање мучно сањати него мислити. На овим психосоцијалним премисама је био припремљен терен за долазак Хитлера на власт”. Да ли нам се једна оваква историја понавља?
ЛИТЕРАТУРА:
Вукашиновић, М. (2022). Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад
Гускова, Ј. (2021). Спољна политика Русије у годинама југословенске кризе (1985–1995), Матица српска, Нови Сад
Зиновјев, А. (2003). Слом руског комунизма, БИГЗ, Београд
Рамоне, И. (1998). Геополитика хаоса, Институт за геополитичке студије, Београд
Остави коментар