Аутор: др Александра Колаковић
Од средине 19. века у Европи су почеле да се одржавају манифестације у форми сајма и/или изложбе – Светске изложбе, а које су имале за циљ да земље учеснице добију прилику да прикажу свој развој, пре свега привредни и технички, али и културно-уметнички. Истовремено, била је то прилика да се спознају планови за будућности, као и да се реализује сарадња пословних људи. Уобичајена пракса је била да земље учеснице, у складу с задатом темом уређују павиљоне, односно, своје изложбене просторе, који су потом били доступни за посетиоце у периоду од шест месеци. Прва изложба организована је 1851. године у Лондону. Остало је забележено да је постигла велики успех, при чему је симболизовала и моћ земље организатора, дакле, у овом случају Велике Британије. Ово је подстакло и друге градове и државе да започну са сличном праксом. Француска је препознала значај ове манифестације и наредна Светска изложба организована је у Паризу 1855. године. На месту организатора изложби смењивали су се Лондон и Париз, као престонице великих колонијалних сила. Наредне изложбе су организоване у Лондону (1862) и Паризу (1867), при чему је Париз однео „победу“ јер је једини град који је организовао Светску изложбу 1878. и 1889. године, дакле, још два пута до 1900. године. Престиж који доноси организовање Светске изложбе увидели су и други градови, стога су манифестације организоване у Бечу (1873), Филаделфији (1876), Мелбурну (1880), Чикагу (1893), Бриселу (1897) и другим градовима. Ипак, Париз је успео да остане центар организовања ове важне манифестације. Данас је у Паризу и седиште организације Bureau International des Expositions (BIE), која организује изложбе широм света.
Exposition Universelle 1900 у Паризу била је не само показивање моћи великих сила, достигнућа 19. века и новог стила у уметности – Art Nouveau, већ и могућност за промоцију „малих“ и мање познатих народа и држава. Припреме за изложбу започеле су 1892. године, а за главног организатора је именован индустријалац Луји Делоне-Белвил. Изложбени простор био је са леве и десне стране реке Сене на простору од 1,12 километара од Ајфелове куле (изграђене за изложбу 1889. године) преко Марсових поља до Инвалида. Износ буџет за Светску изложбу у Паризу био је сто милиона француских франака и у склапање финансијске конструкције биле су укључене водеће банке и финансијске корпорације. Улазница је коштала један франак, али су посебно наплаћиване улазнице за пратеће догађаје. Међутим, овај планирани износ није било и довољан. На крају су укупни трошкови достигли 147 милиона франака, уз дефицит од 21 милион франака услед непланираних трошкова. Земље учеснице су такође издвојиле значајна новчана средства за припрему и организовање изложбе, на којој се појавило 76 хиљада излагача. Светску изложбу 1900. године у периоду од 15. априла до 12. новембра посетило је више од 50 милиона људи, што је десет пута више посетилаца него на првој изложби у Паризу 1855. године. Павиљони учесника били су национални (државни) или колонија, при чему су се посебно издвајали павиљони француских колонија смештени у околини Трокадера. Позвано је 58 земаља, а учешће је прихватило њих 40, међу којима су поред Француске биле: САД, Немачка, Русија, Холандија, Португал, Велика Британија, Кина, Јапан и др. Индустријски, пољопривредни и комерцијални експонати били су смештени унутар неколико великих палата између Инвалида и новоизграђеног моста Александра III. Посебно су се издвојиле Palais des Manufactures Nationale и Palace of Furniture and Decoration, као значајан изложбени простор.
У оквиру Светске изложбе одржане су и пратеће манифестације, међу којима су биле и Летње олимпијске игре, познате по првом учешћу жена на овој светски важној спортској манифестацији, као и по одржаним тркама аутомобилима и мотоциклима, балонима, у пливању са препрекама од два метра и подводном пливању, као и такмичењима у крикету и крокету. Занимљиво је да је земља домаћин имала највише спортиста учесника, као и освојених медаља. У трци голубова победила је птица која је за четири и по сата прелетела пут од Париза до Лиона, а у трци слободним балоном победнички балон је прешао 1925 километара од Париза до Русије за 35 сати и 45 минута. Изложба је поред уметности, науке и техничких достигнућа, нудила посетиоцима и забавне садржаје, међу којима су посебно били изуми: Дизелов мотор, звучни филм и инстант супа. Активно је током тајања изложбе радило неколико великих позоришта и музичких сала, од којих је највећа била Palais des Fêtes, која је имала петнаест хиљада седишта. Емил Лубе, француски председник, приредио је у септембру свечани пријем за 20.777 особа, међу којима су били градоначелници из Француске, Алжира и градова у француским колонијама. Вечера је служена у баштама Тиљерија припремљена у једанаест кухиња и сервирана је на 606 столова, што је још једно сведочанство о раскоши и значају Светске изложбе.
Да је све могуће, посетиоцима су сведочиле и нове грађевине у Паризу, сведоци успеха Француске да превазиђе пораз у рату са Пруском 1871. године, који је сматран националном катастрофом. Железничке станице Лион (Gare de Lyon) и Орсеј (Gare d’Orsay), Велика (La Grand Palais) и Мала палата (La Petit Palais) и прва линија метроа – Ligne 1, која је пуштена у рад, данас симболи Париза и Француске, изграђени су за потребе организовања Светске изложбе и промоције земље домаћина. Grand Palais је са својим гвозденим оквиром од чак девет хиљада тона метала (што је у поређењу са Ајфеловом кулом две хиљаде тона више материјала) била модерна грађевина, која је у себи имала спој неколико стилова: необарокног, Beaux-Arts и Art Nouveau. Унутрашњост је служила за експонате, слике и скулптуре, док је за изложбу француске уметности конструисана La Petit Palais, такође мешавина поменутих стилова у архитектури. Као симбол потпитивања Француско-руског споразума подигнут је и мост Александра III. Први камен моста руском владару поставио руски цар Николај II 1896. године, а свечано је отворен 14. априла 1900. године. Од земаља учесница се очекивало да за време трајања изложе својим павиљонима допринесу општем утиску привредног, културног, друштвеног напретка на прелазу два века, уз поштовање традиција и посебности сваког народа, заједнице и/или државе учеснице. Била су предвиђена додељивања диплома победницима више категорија, а које су потписали министар за трговину, пошту и телеграфску индустрију и генерални комесар изложбе.
Србија је у циљу припреме изложбе формирала Одбор, на чијем је челу био Светозар Гвоздић, добро познат франкофилским круговима у Краљевини и особа са изграђеним пословним везама у француском друштву. Већ 1897. године започеле су прирпеме и издвајање значајних финанасијских средстава како би се Србија представила Европи. Архитекта Милан Капетановић, професор нацртне геометрије на Техничком факултету Велике школе у Београду, добио је задатак да осмисли павиљон Србије на основу кога ће се представити не само српска традиција (ношње, храна, музика, костими, ручни радови и сл.) већ и подстаћи привредна и политичка сарадња. За Капетановића овај задатак није био тежак јер је имао исксутво пројектовања објеката у српско-византијском стилу. Поред Капетановића, на изградњи Павиљона Србије био је и ангажован угледни француски архитекта Амброаз Бодри (Ambroise Baudry), што је доказ колико се пажљиво и детаљно припремала промоција Србије. Павиљон Србије, простирао се на површини од 500m², са пет купола и монументалним улазом, био је смештен поред моста Алма (Pont de l’Alma), где је изграђен за потребе изложбе и прилаз павиљону преко Трга Алма. Србија је, такође, користила и друге изложбене просторе у околини Марсових поља у складу са договором и планом Светске изложбе.
У време Светске изложбе 1900. године дошло је и до промене српског дипломатског представника у Француској, што је још једно сведочанство о значају манифестације за Краљевину Србију. Искусни српски дипломата и угледни научник Стојан Новаковић непосредно пред отварање изложбе дошао је у Париз. Његов задатак је био вишеструк, а поред јачања политичких и економских контаката, предано је радио на афирмацији нове слике Србије у Француској. Непосредно након званичног ступања на снагу Француско-руског споразума (1894) у српској јавности су се појавили ставови да би Србија поред своје везаности за Русију (пре свега у политичком смислу), имала користи да се повеже чвршће и са Француском, пре свега економски, а потом и политички. Такође, српски владар краљ Александар Обреновић, имао је француске учитеље и веровао у потребу да се Србија представи на овом светски значајном догађају. Један од мотива било је и уверење да ће на овај начин Србија изаћи на Париску берзу и дођи до зајмова и инвестиција. Српско посланство је пратило ток изложбе и посете српском павиљону, као и оцене успешности промоције Србије и других држава. У просторијама Павиљона Србије били су изложени индустријски предмети, пољопривредни експонати, производи народне и домаће радиности. Француска штампа је након отварања похвално писала о српском павиљону, док је Стојан Новаковић писао: „Наш павиљон је доста добар; зачудили бисте се да видите Грачаницу покрај Сене усред Париза“.
У Српском павиљону били су изложени производи и предмети: житарице, дуван, производи Тополивнице у Крагујевцу, стилски намештај и теписи, који су презентовали трговачки, производни и индустријски потенцијал Србије. Један од посебно значајних експоната био је хидроинтегратор Михаила Петровића Аласа, француског ђака, сарадника Француске академије и оснивача београдске математичке школе. Овај експонат нашао се и међу награђеним бронзаном медаљом Светске изложбе, а српски излагачи добили су укупно 220 награда (седам Гран при награде, 35 златних и 53 сребрних медаља). Зидове Српског павиљона красили су пиротски ћилими, народне ношње и костими, што је било сведочанство српске традиције. У исто време, српску културу су представили најталентованији српски уметници епохе – Паја Јовановић, Марко Мурат, Бета и Риста Вукановић, Леон Коен, Ђорђе Крстић, Стева Тодоровић, Живко Југовић, Кирило Кутлик, Анастас Бовцарић, Светислав Јовановић, Пашко Вучетић и Антоанета Вулић представили су своја дела, међу којима су позната дела: „Крунисање цара Душана“ (Паја Јовановић је добио Златну медаљу на изложби за ову слику), „Слава у Србији“ (Бета Вукановић) или „Дахије“ (Риста Вуканић). Вајар Ђорђе Јовановић, ученик престижне академије „Жилијен“, изложио је скулптуре „Косовски споменик“ и „Змај Јова Јовановић“. Изложили су своје скулптуре и Петар Убавкић („Таковски устанак“ и „Александар Обреновић“) и Симеон Роксандић („Дечак који вади трн“). Посетиоци изложбе су могли да примете да је српска уметност под утицајем академизма и реализма, као и романтизма. Поред декорација, коришћене су тада у европским оквирима преовлађујуће алегоријске персонификације нације. Иако су српски уметници добили награде, анализе историчара уметности сведоче да су ипак нови уметнички трендови, који су се могли видети на изложби кренули другим путем. Одабир поменутих дела у српском случају био је такав да подржи афирмацију српске државе и националних интереса сведочећи о прошлости, ослобађању од османске власти и изградњи модерне државе.
Пажњу привредника привлачиле су изложене руде и пољопривредни производи, о чему су у депешама Посланства у Паризу извештавали Београд и тражили помоћ, додатне информације и објашњења појединих производа, руда и законских прописа. Детаљено планиран био је и избор воштаних фигура и предмета који су у шест тематских целина били изложени у Павиљону Србије. Представљена је борба за модерну српску државност кроз приказ устаничке Србије кнеза Милоша, док су друга група (међу којима је била минијатура улаза у манастир Високи Дечани) и трећа група премета (српски владари и ликови мешатана Скадра, Ђаковице, Косова и Метохије, Тетова и Гостивара) симболизовали српску средњовековну историју и државност. Четврта група предмета представљала је Србе који живе ван граница тадашње Србије – у Црној Гори, Јужној Угарској, Далмацији и Славонији. Посебна група предмета презентовала је обичаје који су пратили српску свадбу, док је шеста група предмета сведочила о Србима из Босне и Херцеговине. Преко ове поставке Србија је показала своју државну политику и националне интересе на Балкану, указијући на положај Срба у целом регону. Овим је и српско питање суптилно и посредно изнела пред међународну јавну сцену.
Један од посебних дана у Српском павиљону поред Сене био је 14. јун 1900. године. Тада је Емил Лубе, француски председник, након више позива, у пратњи привреде и других француских званичника посетио српску Грачаницу у Паризу. Том приликом председника је дочекао комесар изложбе гроф Камондо (Moise Comte de Camondo), француски банкар и колекционар уметности рођен у Отоманском царству, који је био и српски почасни конзул. Камондо је био важна особа за афирмацију Србије у Француској крајем 19. и почетком 20. века, важио је за поверљиву личност Обреновића. Један део својих финансија је усмерио у организовање Српског павиљона и учешћа Србије на престижној манифестацији. Србија је традиционално дочекала високу француску делегацију – тамбурашки оркестар „Вила“ свирао је Марсељезу, српску државну химну и разне српске мелодије, две пироћанке на разбојима ткале су пиротске ћилиме, а остало је забележено да је и Павиљон додатно и посебно припремљен за ову прилику.
Кроз пример учешћа Србије на Светској изложби у Паризу 1900. године, пре свега се може сагледати дипломатска активност тадашње Србије. Примећује се неколико нивоа деловања и више „порука“, које је павиљон Србије поред Сене слао тадашњим развијеним државама. Србија се представила као држава која се ослобађа оријенталног наслеђа, враћа својој традицији дуге државности из средњег века и прихвата најбоље моделе са Запада. Посебна пажња је посвећена економским потенцијалима, могућности сарадње и успостављања привредних веза. Овде пре свега је потребно имати на уму да се Србија, у ово време, борила за излазак на берзу у Паризу, као и за зајмове којима би подстакла даљи развој земље. Колико је за Србију била битна изложба сведочи и податак да је у Париз у време њеног трајања за српског посланика (амбасадора) послат Стојан Новаковић, један од најумнијих људи тадашње Србије и дипломата са значајним искуством. Такође, српски павиљон, посетили су и француски председник, француски министри и бројни угледни привреднци. Овим се преплићу економски и политички елементи значаја изложбе. Упоредо, Србија је показала не само народну традицију, ручне радове, музику и храну, већ и развој српске културе и уметности, као и научна достигнућа. Уз све наведено павиљон се по архитектонским решењима могао поредити са Грачаницом, симболом српске средњовековне државности, духовности и историје. На основу одабира да Српски павиљон на Светској изложби у Паризу подсећа на Грачаницу, могла пронаћи и симболика са тада актуелним српским настојањем да у своје окриље врати Стару Србију. Те 1900. године било је битно стицање политичке подршке Француске, посебно како је она од последње деценије 19. века склопила савез са Русијом. Успех и резултати српског појављивања на изложби нису се могли одмах видети, посебно јер је дошло и до промене династија 1903. године, међутим, када се посматра уплив француског капитала у Србију и појачана политичка заинтересованост у периоду након Светске изложбе, корени француског утицаја на Србију пред Велики рат, као и након њега, једним делом су се сигурно темељили и на Грачаници покрај Сене.
Остави коментар