Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар
Деветнаести век је стигао међу добрано завађене православне Новосађане, његове прве године биле су обележене наставком лоших односа између Јелина и Срба. Када је избио Први српски устанак, новосадски Срби су сву своју пажњу усмерили ка југу где су им се браћа хватала укоштац са Турцима, али зађевице између Грка и Срба се нису прекидале. Новосадски Грци су били озлојеђени на околину због недостатка разумевања за њихове потребе, што је био разлог да ни они не покажу емоције и колективну солидарност према српском устанку. Држали су се првенствено свога посла, уз настојања да се као заједница консолидују и да очувају сјајне тековине свога покрета.
У пословима су као и увек Грци били активни и нове шансе за зараду видели су пре других: поред разних ограничења и забране трговине с устаницима које су спроводиле аустријске власти, Јелини су користили сваку прилику да тргују с обе странама пашалука. Турцима су продавали храну и мануфактурну робу а устаницима кријумчарили оружје и други војни материјал набављен испод руке у Брукшанцу и Тврђави. Због удаљености границе са пашалуком новосадски Грци су покренули бројне родбинске и пословне везе са сународницима и родбином из пограничних градова Митровице, Земуна и Панчева, који су од првих дана устанка развили живу трговину са зараћеним странама и зарађивали огроман новац. Уз њих су и Грци Новосађани помало шићарили.
Првих година устанка погранични рапорти аустријских војних власти били су препуни извештаја о заплењеном оружју, баруту и олову. На списковима трговаца из пограничних аустријских места највише има српских и грчко-цинцарских имена. Међу овим другима су: Гина Вулко, Стерија, Коста Димча, Симеон Деметар, сви из Земуна. Занимљив је био случај новосадског Цинцарина Михаила Пустеника, коме је приликом једног покушаја недозвољене трговине с устаницима на Сави био одузет товар с 843 пушке и пратећим прибором велике вредности. Пустеник се нашао у кријумчарском ланцу са неколицином земунских трговаца Грка који су више наредних година молили пограничне војне власти Аустрије да им врате заплењену робу, односно откупе за потребу домобранства. Тек је 1. априла 1809. године молиоцима стигло обавештење да је према особитој милостивој одлуци с највишег места дозвољено да држава откупи пушке намењене Србији.
За друштвени живот новосадских Грка и Цинцара у првој половини XIX века од изузетне важности била је гостионица „Зелени венац“ (у званичним документима града Viride sertum, или Grüner Kranz). Кафана је имала дугу традицију и деценијама је била место где су се радо састајали Новосађани свих вера и језика. „Зелени венац“ ће постати место окупљања Грка и Цинцара у време када су је купили и водили Цинцари Димитрије и син му Георгије Кода. Вредно радећи у својим занатским радионицама и тргујући на пијацама, вашарима и дућанима преко недеље, Грци нису пропуштали вечерња дружења у ,,Зеленом венцу“ сваке суботе. Долазили су са породицама (што је код Срба био редак случај, који су са женама излазили у шетњу или на балове и игранке, али су избегавали кафански амбијент, где су радије одлазили у друштву пријатеља и кумова) и живо се веселили уз грчке песме из Македоније, а туговали уз сетну музику Цариграда и Мале Азије.
Ретко су Грцима свирали Цигани, јер они нису имали довољно осећаја за грчку музику и јужњачки дерт. Углавном би на својим дуговратим жичаним инструментима свирали неки од градских Грка, међу којима је увек било добрих свираца и певача. Вече грчке музике није се могло замислити без карактеристичних игара, углавном из Македоније, Епира и Тесалије. Играле су се зеибекико, димитрула, заико и друге грчке народне игре. У кафани су склапани послови, уговаране свадбе и венчања и решавани лични и пословни проблеми који су се јављали у јелинској заједници. На грчка дружења и прославе долазили су и Срби, углавном о свецима који су били слављени као заштитници појединих цехова.
Посебно је био занимљив један дискретан обичај новосадских Грка којег су се они држали све до Буне. Иако су им посао и зарада били светиња којој су много шта подређивали, сваког последњег уторка месеца маја Грци своје радње и радионице после ручка нису отварали. То је био дан када су обележавали пад Цариграда, који се десио последњег уторка, двадесет деветог дана месеца маја 1453. године. Са дубоким пијететом одлазиле би грчке породице на парастос у Николајевску цркву, молили се свевишњем и палили свеће за оскрнављени и потурчени Константинопољ, за покој душе свога последњег цара и свих мученички страдалих хришћана. Губитак светога града није био само један далеки догађај из трагичне грчке прошлости, била је то велика, чудно узвишена туга, али и снажна инспирација свим потоњим покољењима Грка. После паљења свећа и служења парастоса за пострадале Цариграђане, Грци би сређивали своје трговачке дефтере, а увече су се окупљали у својој кафани „Зелени венац“. Музике није било и свирци су тог уторка имали слободно вече.
Настојања Хелена за очување своје школе
Последњи извештај о деловању Грчке школе у XVIII веку сачуван је у архивској грађи Историјског архива Града Новог Сад (Ф. 1, бр. 1533/1800) о догађају с пролећа 1800. године. У наведеном документу Грци су тражили финансијску помоћ од Града да би довршили изградњу своје школе. Лукави Јелини су свесно занемарили чињеницу да градска власт не признаје њихову школу, па су се Магистрату обратили само формално да би задовољили обавезну процедуру. Заправо су знали да им Магистрат неће ни разматрати
молбу, па су тутори новосадске Грчке школе, не чекајући одговор, послали Намесничком већу захтев у форми предлога да Нови Сад сноси све трошкове подизања школске зграде. Намесничко веће је и овога пута било благонаклоно према Грцима, па је молбу с анексом својих инструкција проследило на разматрање новосадском Магистрату, чиме је послата јасна поруку локалним властима да ово питање, односно грчки захтев, треба повољно
решити.
У преписци вођеној на латинском језику види се да зграда Грчке школе, купљена од оберкапетана Николића још 1784. године, није била довршена ни после шеснаест година. Нестао је велики део позајмљеног и дарованог новца у висини од око 7000 форинти; рачуне за овај трошак власти нису тражиле, нити је ико из Грчке општине било какву документацију нудио на увид јавности. Тражена помоћ од града није добијена и причекаће се још доста до коначног завршетка зграде Грчке школе. Магистрат је избегао да финансира изградњу, али је упутством Намесничког већа био принуђен да нађе решење за Грчку школу. На залагање српских сенатора Грчка школа ће своју наставу и наредних година држати у учионицама Српске основне школе.
Први већи неспоразум грчко-цинцарске заједнице са новосадским властима у новом столећу десио се 1804. године, када је царски комесар за директора Грчке и грчко-влашке школе у Новом Саду именовао градског сенатора грчког порекла, већ посрбљеног и српској заједници лојалног Манојла Николића. Пре него што је нови директор Николић сазвао грчко-цинцарско општество да их званично упозна са својим наименовањем, обратио се Магистрату захвалницом на поверењу. У тексту испод захвалнице извештава да је приликом летимичног увида у документацију школског пословања установио да се Грчка школа издржава дотацијама грађана Грка. Николић је за 28. јун позвао прваке грчко-цинцарске заједнице на састанак у школском дворишту Српске основне школе, да би их известио о својој новој функцији и да се званично представи грчкој заједници. Именовање једног Грка из власти, члана српског општества за директора Грчке школе, изазвало је подозрење новосадских Грка и Цинцара. Они су Николићево намештење схватили као спрегу Магистрата и царско-краљевског комесара у циљу држања грчке заједнице и њихове школе под контролом нимало благонаклоних Срба. Неки Грци су на Николића гледали као на отпадника, удаљеног од својих хеленских корена. И поред свега, састанку су се одазвали сви позвани чланови грчког општества и званично представљање новог директора школе је протекло коректно, али у упадљиво хладној и формалној атмосфери. Добродошлицу Николићу је као учитељ и економ школе пожелео Георгије Бељански, који је у име свога општества изјавио да су Грци захвални комесару што је за директора Грчке школе именован Грк који зна грчку књигу, али је дрско изнео примедбу да се његовим постављењем одступило од дотадашње праксе. Наиме, избори за руководства ове школе врше се већ двадесет година на други начин: епитропи и економи школе као чланови народа грчког и грчко-влашког бирају између себе једнога за префекта (директора) школе, па он пази на методику наставе и на успех деце у науци и владању. Самосталност у избору директора школе Грцима и Цинцарима је представљала симбол народне слободе и посебности њиховог општества, коју они уживају већ двадесет година и чега се ни по коју цену не желе одрећи. Тим речима је Бељански завршио обраћање новопостављеном директору Николићу на грчком језику.
Спор избија већ следећег дана, када су се Грци обратили Магистрату и учтиво замолили да ствари око избора школске управе и даље остану какве су биле или, ако то Магистрат неће, нека бар суспендује спровођење нове управе док грчко општество не добије решење на свој ракурс. Молбом Грци дају на знање да не признају избор Николића за директора њихове школе, чиме дискретно не признају ни ауторитет царског комесара који је именовао Николића за директора школе. Документ о овом спору налази се у Историјском архиву Града Новог Сада (Ф. 1, fasc. 7 No 1551, 1804).
Наредни и последњи спис из овог случаја издат је 20. марта наредне 1805. године и он explicite показује исход ове побуне Грка и Цинцара. У њему инспектор основних школа Имре Витес обавештава новосадски Магистрат да је донео закључак којим се за управитеља-префекта Грчке школе потврђује Георгије Бељански. Била је то још једна у низу победа новосадских Грка.
Пошто су одбили сваку иницијативу Магистрата којом би град наметнуо власт над њиховом школом, Грци су дефинитивно били приморани да рад школе сами финансирају. Премда је овакав начин издржавања школе био предвиђен приликом њеног оснивања, Грци су до тада више пута покушали да искамче нешто пара из градске касе, у чему су редовно били одбијени. Финансирање школе Грчкој општини није лако падало, јер
су се донације и завештања богатих Грка проредиле, а инфлација умањила вредност њених ионако недовољних фондова. Учитељске плате су касниле по неколико месеци, па су тутори Грчке школе, услед нередовних прилива средстава и непоштовања тестаментарне воље неких донатора, одлучили да школске принадлежности добију судским путем и ту није било милости ни према коме. Први овакав случај забележен је 1804. године, када новосадски сенатор Валтер извештава Магистрат о пленидби имовине Анастасје Поповић, удовице Николе Јовановића, који је део свога завештања оставио Грчкој школи. Анастасја већ читаву деценију није исплатила школи ни једну форинту, па су је школски тутори Константин Карајанко, Никола Дузи, Марко Патраћ и Коста Дера тужили и тако успели да извуку део покојниковог завештања.
На суду се 1808. године по истом основу нашао и случај породице Дука. Када је новосадски трговац Теодор Дука, члан племићке породице Сервијски и миљеник Марка Сервијског, писао тестамент 1804. године, међу својим наследницима именовао је и Грчку школу. Њој је наменио фонд у висини од 4000 форинти, а за руковаоца фонда одредио је сина Публија, свог већинског наследника. У време када је тестамент писан, завештана сума је била прилично велик новац, за који је могла да се купи лепа и велика кућа у трговачком делу града (у Бостанџијској, данас Грчкошколској улици, или код Велике пијаце). Публије није школи ништа исплаћивао годинама, па је на основу тужбе Јована Пустеника и Андрије Димића, трговаца и тутора Грчке школе, био позван пред Магистрат. Пред магистратском комисијом је дао изјаву у којој признаје да газдује завештаном имовином Грчке школе у наведеном износу. У следећој изјави пред судом Публије Дука каже да је вољан да измири своју обавезу према Грчкој школи, само моли туторе да га ослободе плаћања интереса.
Раздор између Срба и Грка кулминирао је насиљем, у коме су жртве била деца. Национално мотивисана туча грчке деце била је повод да деценијске супротности међу подељеним Новосађанима прерасту у нетрпељивост врло високог интензитета. О овом инциденту био је извештаван и сам врх Монархије. Представници грчко-цинцарске општине састали су се 9. априла 1807. године на протестном скупу, под председавањем сенатора Василија Поповића и градског бележника Матије Ланга, поводом догађаја који је узбунио већ подељену православну чаршију града. Директор Грчке школе Георгије Бељански је тужио учитеља другог разреда Српске основне школе Теодора Секулића због физичког напада и малтретирања грчких ђака. Све је почео када су 3. априла 1807. године грчка деца, Димитрије Вулпе стар 12 година, Петар Анастасијевић Пулитис истог узраста, Сава Поповић од 14 и Димитрије Василијев од 11 година, отишла у порту Саборне цркве да се тамо играју. Привучен њиховом грајом и грчким језиком, пришао им је српски учитељ Секулић и почео да се распитује шта уче у Грчкој школи, какав им је учитељ и слично. Деца су пристојно одговарала, све док на скривени знак учитеља из Српске школе нису истрчали ученици трећег разреда, њих двадесет петорица, похватали грчку децу и одвукли их у празну учионицу другог разреда. Учитељ Секулић тада je оптужио грчку децу да су разбили окно на школском прозору и уз помоћ још двојице српских учитеља, Јована Живановића и Мојсеја Игњатовића, мале су Грке „нечовечно ишибали виргасом“.
Пребијену децу учитељ Игњатовић је ружно изгрдио, говорећи им да су Грци гори од Јевреја, да су им родитељи суклате као и они сами. Забранио им је да икада више улазе у српску порту, нека се не усуде доћи чак и ако им ту родитеље буду сахранили. Затим их је ишибане и уплакане истерао из зграде школе. Изгледа да овакав инцидент није био једини, јер је градски сенатор и директор српских народних школа Јефтимије Јефта Анастасијевић истим поводом известио окружног директора школа Аврама Мразовића да се у Новом Саду грчки и српски ученици често туку, што погоршава ионако лоше односе ове две нације. Наведени инциденти су, каже сенатор Анастасијевић, последица тога што су грчки ђаци добили на коришћење учионицу у згради Српске латинске школе.
Овај немили догађај је брзином ветра обишао Нови Сад. Брутално пребијање недужне грчке деце осудила је већина житеља Новог Сада, док је цео новосадски грчко-влашки народ био увређен и спреман на различите реакције. Градске власти су још истога дана настојале да бес родитеља и у Грчкој школи смире, али управитељ-префект Бељански затражио је оштру сатисфакцију. Директор српских школа Анастасијевић није дао сатисфакцију коју је тражио Бељански, стајало је у пријави коју је Грчка општина поводом овог напада поднела Магистрату. Пријава је уведена у протокол Магистрата да би онда 16. априла та иста тужба коју су потписала 22 Грка била прослеђена Вишој школској управи у Ђеру. Међу потписницима тужбе на првом месту је био Бељански (он је вероватно тужбу на латинском језику својеручно написао), па Петар Угљеша, Јован Стајо и Никола Пејчиновић. У тужби Бељански оштро критикује поступак српских учитеља. Део тужбe гласи: „Деца су немилостиво кажњена за нешто што није доказано да су починила. Али рецимо да су ученици Грчке школе и разбили окно, нису га разбила сва петорица. Њихови родитељи су имућни, тако би се штета лако надокнадила и грчки би учитељ кривце већ казнио. Деца су тако истучена да синчић Георгија Вулпе мало што није у скамији издахнуо, и сада га ноћу муче грчеви. Међутим, одмах после изгреда пријавио је ученик првог разреда српске школе Јован Котуровић своме учитељу Живановићу да су друга српска деца, а не кажњени Грци, разбила окно; Котуровић је због тога био кажњен са 14 пацки. Што је најгоре, пошто нису кажњени, Срби се сада на јавним местима ругају Грцима, само се кају што сваком грчком ђаку нису ударили бар по 50 виргаса, нарушавајући тако братску љубав која је између Грка и Срба постојала већ толико година.”
Државни органи су веома брзо реаговали. Виши школски управитељ Пајнтнер је дописом од 25. априла наредио окружном директору Авраму Мразовићу да у својству инспектора допутује у Нови Сад и предузме истрагу. Мразовић стиже 18. маја 1807. године у Нови Сад и у присуству директора локалних школа Петра Алаге, Андреја Дубовског, Јефте Атанасијевића и Георгија Бељанског започиње једнонедељну истрагу поводом пребијања грчке деце. Пред истражну комисију довођена су и саслушавана кажњена деца, затим учитељи који су извршили насиље над њима и на крају родитељи кажњене деце. Комисија је 25. маја утврдила да је ствар преувеличана: деца нису шибана ни близу ономе како пише у тужби и да су у време испитивања била здрава; Јефта Атанасијевић је усмено укорио учитеље што су физички кажњавали децу без његовог знања и одобрења и забранио им да то убудуће чине, што је ушло у протокол. Документ су потписали сви чланови комисије осим Бељанског, који се жалио Вишој школској управи на пристрасну и непрофесионалну истрагу. Био је киван на то што кривци нису били адекватно кажњени и што грчка деца и њихови родитељи нису добили сатисфакцију. На крају се пожалио и на однос чланова комисије према њему, јер су га ови наводно отворено вређали, па је морао да напусти рад комисије пре завршетка њеног рада.
Пајнтнер је ипак уважио жалбу Бељанског и Мразовић је под његовим притиском наредио директору Атанасијевићу да узме под присмотру српске учитеље, под претњом да ако још једном учине нешто слично следи им отпуштање из службе. Инкриминисани учитељи Игњатовић и Живановић су по налогу Пајнтнера морали да плате путне трошкове и дневнице Мразовићу за боравак у Новом Саду. Учитељи су се званичним дописом пожалили Атанасијевићу, у коме га моле да се код Пајнтнера заузме за ублажавање казне. Наводе како су већ двапут у овој афери били озбиљно укорени, што би, сматрају они, Грцима требало да буде довољно. Посебно их је болела дрскост Бељанског јер је сам узео сатисфакцију, па се по улицама и кафанама хвалио неким наводним дописом из власти, у коме се њима двојици прети отпуштањем из службе. Што се Мразовићевих трошкова тиче, они ће их с окружним директором сами лако измирити, пошто је Живановић са њиме био у сродству. На овај начин се завршио најболнији инцидент између Срба и Грка у Новом Саду и о овом догађају нема више никаквих информација.
До наредног сукоба између грчко-цинцарске заједнице и новосадских власти дошло је пет година касније, 1812. године, када је Гаврил Бајчевић постао жупанијски директор народних православних школа. У овом случају, као и у многим сличним ситуацијама извори нису издашни, али на основу постојеће документације сагледава се суштина спора: новосадски Грци и Цинцари су настојали да избегну признање Бајчевићевог постављења, јер би његовим признањем пристали да уђу у систем српских државних школа и под надлештво окружних директора православних школа. Од оснивања својих првих школа у Угарској Грци су се према државним и муниципалним властима опходили лукаво, јер су им се често обраћали ради потраживања средстава, док су исте те власти игнорисали када су ове настојале да наметну своју управу и контролу над грчким школама. Локалне власти су одавно прозреле ову тактику па су тутори и директор новосадске Грчке школе били позвани пред Магистрат, где им је прочитана наредба Намесничког већа. Наредба је налагала да се јелинско општество легалним средствима примора на подвргавање своје школе окружном директору Бајчевићу. Грци су одговорили да ће се повиновати овој наредби, али ствари су се закомпликовале када су неколико дана касније отворено показали своје неповерење у добре намере жупанијског директора школа. Бајчевић је, увређен грчким неповерењем, игнорисао Грчку школу јер јој се није званично представио као окружни директор, нити је формално затражио послушност њених службеника, директора, учитеља, епитропа и економа. Бајчевић се једноставно понашао као да Грчка школа уопште не постоји. Грчко општество је званично поставило питање Врховној школској управи, под чији је директорат потпадала њихова школа и затражило право да на ову прилично запетљану ствар стави своје примедбе. Нису користили
могућност да туже Бајчевића због неажурности, него су се према њему поставили исто као и он према њима, игнорисали су га.
Неспоразум постаје додатно замршен када је Магистрату ипак стигла тужба Грка против Бајчевића, писана на тајној скупштини грчког општества. Окружни директор школа јавно је тврдио како су кампању Грка против њега организовали и водили католици, високо позиционирани чиновници у градској власти. Прст је упирао ка сенатору Штефанију и великом бележнику Матији Лангу. Поводом ових оптужби двојица прозваних чиновника су позвана пред Магистрат 14. фебруара, где су дали истоветне изјаве: порекли су Бајчевићеве оптужбе, изјавивши да нису утицали на грчко-цинцарско општество да одржи тајну скупштину. Такође су негирали оптужбе да су наговарали Грке да против Бајчевића подигну тужбу. Бајчевић је опет реаговао тражећи од Магистрата да се спрече ноћни састанци и тајни договори Грко-Цинцара, које је као и пре две деценије у време борбе за грчку цркву тајно организовао и водио Георгије Бељански.
У сукоб се ненадано, на страну Бајчевића, умешао Цинцарин Јован Стајић, донедавно Стајо, легендарни новосадски парничар и сплеткар. За њега се по чаршији причало да је изнад свега волео да се суди са сваким за било шта, а када није имао своју, радо би се уплео у туђу парницу. Много новца је бацио на ову страст, али је се није одрицао. Правдао се тиме да неко ужива у коцки, неко у пићу или женама, а он је скроман, воли суд и парничење. Стајић је као искусан парничар сачекао да буду саслушани сви представници грчког општества, па је изашао пред Магистрат и оградио се од деловања и примедби Бељанског. Представио се као незванични представник седамдесет тројице Грка и Цинцара, у чије име је оптужио Бељанског за организовање тајних ноћних састанака.
Појављивање Стајића као члана грчко-цинцарске заједнице пред Магистратом било је пресудно за исход ове парнице. Против Бељанског је поведен кривични поступак, а Грци и Цинцари су без поговора морали да прихвате ауторитет окружног директора народних школа Гаврила Бајчевића. Доста времена је прошло док на видело није испливала чињеница да је Стајић дуговао новац заједници на име трошкова за школу, па му је Бељански претио тужбом. Њихови односи су тиме били поремећени и Стајић је искористио прву прилику како би јавно денунцирао свог највећег ривала. Лоши односи међу њима били су брижљиво неговани годинама и временом су прерасли у страсну мржњу, стање духа које није било страно ниједном од њих двојице. Магистрат је уважио сведочење Јована Стајића Стаје, чиме су Грци и хеленизовани Цинцари претрпели први пораз у сукобу са властима Новог Сада. Иако су однели пресудне победе у борби против асимилације, новосадски Грко-Цинцари су првих деценија XIX века били видно ослабљени. Заједница Јелина је била осетно нарушеног интегритета јер је за последњих пола века регистрован драстичан пад броја грчко-цинцарског становништва: 1780. године у Новом Саду живело је око 600 Грка и Цинцара, да би их 1828. године од укупно 12.581 православних житеља остало само 218 Цинцара и осамдесет један Грк. Однарођивање, тај усуд против којег су се свом снагом борили, показао се непобедивим. У то време у граду је живело неколико стотина људи грчког порекла, који су увелико били Срби и нису припадали грчкој општини. Заједница је претрпела тежак демографски губитак и на другој страни: многе Цинцаре је захватио закаснели национални препород, слаб да да их очува у већем броју, али довољно снажан да се добар део њих више не сматра Грцима. Сужавањем круга грчких људи многа места њиховог пословања и окупљања у граду (Дунавска улица, Рибља пијаца, Хански крај) изгубила су свој стари јелински дух. Све мање новосадских трговаца и занатлија одевало се по турски и пушило чибуке, стари чланови јелинске заједнице су помрли а млађи прихватили нове токове. Иако је све до Буне Нови Сад задржао понеко обележје балканске чаршије, град се неповратно мењао. Само је Грчка школа још увек била грчка, једино место где се говорило и певало у грчком вишегласју.
Када је 1821. године Бељански међу грчким трговцима спровео успешну акцију за прикупљање новчаних прилога, коначно је завршена зграда Грчке школе. На фасади нове школске зграде у Бостанџијској улици (Грчкошколска улица 3) постављена је мермерна плоча са уклесаним натписом: ΣΧΌΛΕΙΟΝ ΈΛΛΗΝΙΚΌΝ Ή ΌΜΌΝΟΙΑ ΤΌ ΣΥΝΤΗΡΕΙ ΆΝΕΚΑΙΝΊΣΤΗ 1821, што значи „Грчка школа обновљена слогом и прилозима 1821“. Зграда је служила Грчкој школи наредних пола века, али је послужила и за догађај који је био од великог значаја за културу града. Наиме, у згради Грчке школе састали су се 23. септембра 1845. године највиђенији Новосађани и одлучили да оснују Српску читаоницу у Новом Саду. На састанку је донет статут оснивачког друштва и изабрана је управа читаонице. За привременог председника изабран је Јован Рајић млађи, истакнути правник и професор лицеја, за потпредседника Платон Јевремовић, парох Саборне цркве, а за секретара Радивоје Стратимировић. Прве просторије Српске читаонице налазиле су се поред учитељског стана на спрату зграде Грчке школе. Школска зграда из 1821. године изгорела је кобног 12. јуна 1849. године до темеља, али ће уз помоћ бечких трговаца Грка бити обновљена.
Учитељи Грчке школе, у време када је подигнута њена зграда, поред Бељанског били су још Антим Папа, споменут 1823. године као бивши предавач који је у школском дворишту засадио воће и живео у стану на спрату изнад учионица. Од 1820. до 1822. године у рачунима трошкова школе налази се ставка од 900 форинти годишње плате за учитеље, од чега је Георгије Хаџи-Димо Пуљо као активни учитељ имао 300, док је Бељански као директор и учитељ добијао 600 форинти. Када буде диктирао тестамент, онемоћали Бељански ће извесну своту новца оставити професору Петру Јовановићу, који је и сам пред Буну био предавач у Грчкој школи. Михаило Полит-Десанчић је похађао Грчку школу и сећао се да је после смрти Бељанског за учитеља Грчке школе у Новом Саду дошао неки Папакостопулос, не казујући ни одакле је дошао, ни колико се дуго задржао у Новом Саду. Од Д. Поповића дознајемо да је Панајот Папакостопулос рођен у Македонији и да се школовао у Кожанима. Био је један од ретких Грка и Цинцара који су пред Буну дошли у Нови Сад, где је научио српски језик и предавао у Грчкој школи до 1853. године. После учитељске праксе у Новом Саду, Папакостопулос је као лекар радио у Београду, где је и умро. Када ја стигао за учитеља у Нови Сад није знао ни једне српске речи, па како каже Полит Десанчић „била је права комедија када га ђаци на српском, уз осмех грде, а он не разуме, па се смеши мислећи да га деца хвале“.
Полит је 1840. године пошао у први разред, у време када је Грчка школа била уобичајено добар избор за образовање деце богатих и образованих православних Новосађана, али у то време деца су била више српска него грчка. Грчка школа је захваљујући остарелом Бељанском држала висок образовни ниво са бољим учевним (наставним) планом од државне основне школе, самим тим јој је и друштвени рејтинг био знатно виши. Престижно је пред Буну било бити ђак Грчке школе у Новом Саду. Али и она је временом губила своју грчку душу: иако је у овој школи наставни језик био грчки, настава се у Политово време одвијала на српском, јер је то био једини језик који су њени ученици говорили.
Када су 1821. године добили нову школску зграду, међу новосадским Јелинима је дошло до раскола. Сукоб унутар јелинске заједнице тињао је већ дуже време, али због полувековног ангажовања у борби против српских црквених и градских власти за сопствену школу и цркву, несклад међу њима није излазио на површину. Када је грчка заједница прослављала нову школску зграду, већински Цинцари су затражили да се званичан назив јелинске општине промени додавањем другог субјекта у званично име, који би гласио Романовласи. Предлог је на скупштини општества био прихваћен од већине, па је грчко-цинцарско општество Новог Сада код Магистрата поднело захтев да се промени званично име заједнице у Уједињено општество Грка и Романовлаха.
Исти захтев је био постављен још пре 40 година приликом оснивања општине, само су тада гркофили били бројнији и непопустљиви, па је предлог био одбијен. Када је исти био усвојен у години грчког устанка, малобројни новосадски Грци су овај предлог дочекали на нож и повели спор пред судом. После двогодишњег суђења победу су однели бројнији Цинцари, па је 1823. године у званични градски регистар ово општество заведено под новим називом. Наведени догађај указује на национално буђење новосадских Цинцара или Романовлаха, које је бујало под утицајем пештанских цинцарских интелектуалаца Розе и Бојађија. Односи у јелинској заједници су се утолико променили што су Цинцари и поред борбеног и бескомпромисног грчког трибуна Бељанског успели да се изборе и истакну своје етничке посебности.
Напомене:
- С. Гавриловић, Војводина и Србија у време Првог устанка, Матица српска Нови Сад,
2004, 66. - Веома често се Грчка школа у Новом Саду у изворима на српском језику назива
Грчка и грчко-влашка школа. - ИАГНС, Ф. 1, бр. 1551, 1804.
- Званичан препис овог говора је на латинском језику, али је Бељански провокативно одржао добродошлицу на грчком језику представнику српске власти Новог Сада.
- В. Стајић, Грађа за политичку историју…, 23; Стајић користи архивске податке Карловачке митрополије о православном становништву Новог Сада 1821. године и према тим подацима православних у граду има тек нешто преко 5200; Zoltan Györe и Владан Гавриловић служе се подацима из географско-статистичког дела Хунгарија Лудвика Нађа, штампаног у Будиму 1828. године. Ово су подаци из званичног пописа жупаније 1828. године и могу се видети на страни 207, наведеног документа. Ове податке сам већ представио у претходном поглављу: 20.231 житеља Новог Сада, од којих су 12.581 били православни Срби, или 62,2 одсто од укупног градског становништва.
- Табла с овим написом стоји на фасади зграде некадашње Грчке школе. Део тог текста пронашао сам на визит-карти из 1883. године, насловљен као Натпис на Грчкој школи у Н. Саду, који се чува у: РОМС, М. 12.281; У Бранику 1886, број 76, написано је за овај натпис: „Ово је или варварски грцизам или су погрешке резача!“, В. Стајић, Цинцари у Новом Саду, ГИД IX, 280.
Остави коментар