Грчка дијаспора: Грчке покрајине под турском влашћу од XV до XVIII века

Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар

Падом Константинопоља под турску власт 1453. године, Османлије су заокружиле освајања грчких историјских покрајина, започета пре више од једног века. Када су освојене покрајине дефинитивно силом интегрисане у турски државно-политички механизам, традиционалне грчке земље су ушле у састав ејалета Рум и биле подељене на шест санџака којима су управљали санџак-бегови одговорни султану. Турска власт (Τουρκοκρατία) у грчким покрајинама је била обједињена војном управом и радом фискалних органа. Судску власт вршили су царски чиновници-кадије, који су судили муслиманима и хришћанском становништву на основу исламског шеријатског права. Упоредео са интегративним, започиње и низ других процеса током којих су се ове области трансформисале из византијског у турски феудални систем. Феудалне недаће у византијском облику нису биле стране грчком полузависном сељаку-парику, али су муслимански господари донели собом још тежи феудални облик, у коме ће грчки сељак бити претворен у потпуно обесправљеног роба турског спахије.

Живот хришћанског становништва континенталне Грчке под турским спахијама наредна три века био је несносан. Где год да су заједно живели Грци и Турци, грчко становништво је било изложено многим облицима економске експлоатације, физичким насртајима на живот и част, као и свим другим понижавањима. Обласни господари као да су се надметали у смишљању нових намета хришћанском становништву: уводили су главарину, оџачарину, намет на капију, давања хране за њихове личне војске, намет на невесту; све што је могло да се отме, отимало се. У свим приликама када би сељак имао контакт са турском администрацијом чекала га је незаситост корумпираних турских, или ретких домаћих (хришћанских) чиновника у државној служби. Није било места у отоманској држави где би рајетин могао да се пожали, или затражи заштиту. Посебно неиздрживи били су стални насртаји спахија и оружаних насилника из њихове пратње на грчке жене и девојке, што је робовски положај поносним и часним људима чинио још тежим. У случајевима побуне немилосрдне одмазде са масовним убијањем и одвођењем у робље десетковале су становништво, па би после смиривања стања релативно просперитетне области опустеле и земља би остајала упарложена на дуже време.

У та зла и несигурна времена балканским земљама харале су наоружане дружине, одметнуте од турских власти, које су пљачкале турске трговце и слабије брањена имања спахија. Јужни Словени су своје одметнике звали хајдуцима, док су у Грчкој ови наоружани очајници познати као клефти. Када је турског плена било мало нису ретки примери када су клефти ударали и на хришћанске трговце, под изговором да их кажњавају зато што тргују са турским злотворима и неверницима. Међу клефтима било је одбеглих сељака, разних отпадника и криминалаца. Још веће проблеме грчком сељаштву знали су да праве хришћански најамници у турској служби, арматоли. Када би се десило да их послодавац Турчин изигра и не исплати за учињене услуге, најамници би своја потраживања силом наплаћивали од незаштићеног домаћег становништва.

Међу арматолима у грчким крајевима било је Грка, Влаха или Цинцара, Арбанаса и Словена, па чак и потомака по злу чувених каталонских алмогавера. У ове одметничке и најамничке групе скупљали су се разни одважни и бескрупулозни башибозлук, пљачкаши и укољице, који су под паролом борбе против Турака биле велика напаст за грчко хришћанско становништво. Велики број ових најамника временом је прешео у ислам и од тада народ их је сматрао Турцима. Када би ситуација то захтевала, клефти су постајали арматоли и обрнуто, арматоли би се одметали од турских господара и четовали као клефти. Временом су ова два одметничка типа измешали улоге, па их је било тешко разликовати. Клефти су у грчкој традицији ипак запамћени као узвишени родољуби и борци за слободу, јер их је као и у примеру српских хајдука и ускока, митоманска потреба поробљеног народа за националним херојима – осветницима, уздигла изнад прозаичне и непријатне реалности. И сама историја их је донекле рехабилитовала јер су клефти, опет као и српски хајдуци у разним бунама и устанцима, послужили као први ешалон спремних бораца у рату за грчку независност.¹

Отоманска владавина, нетрпељива према образованим и напредним хришћанима, те вековна несигурност живљења у Хелади, иницирале су код Грка два облика миграција: први је потерао људе од знања, интелектуалце и уметнике, као што су били Јоргос Платон Гемистос, филозоф неоплатоничар из Цариграда, Маркос Мусурис, професор универзитета у Падови и ренесансни сликарса Крита, Доменикос Теотокопулос, сликар, познатији као Ел Греко, па Јанис Ласкарис, професор у Венецији, Александар Хеладиос, декан Грчког колеџа на универзитету у Оксфорду и многе друге. Ови Грци су студентима западне Европе пренели неизмерно много класичног знања и античке мудрости, чиме су и сами делимично иницирали интелектуални препород глобалног европског духа. Други облик миграција био је масовнији и мање репрезентативан, али без сумње, врло тегобан: масе сеоског становноштва напуштале су низијске пределе Грчке и насељавале планинске, тешко проходне крајеве. Насељени су висови планинског ланца Пинд, где је Турцима било готово немогуће да успоставе своју војну, пореску и административно-судску власт.

Попуштање турског терора осетило се почетком осамнаестог века и није било иницирано хуманијим курсем отоманских власти према Грцима и другим балканским хришћанима, већ је оно дошло као резултат нових односа између великих сила. Претпоследње године XVII века завршен је Велики бечки рат (1683-1699), када је Венеција, поред Далмације, добила и неке грчке покрајине. Тада су се млетачки поседи у Хелади, поред већег дела Крита и неких јонских острва, проширили и на Пелопонез, или Мореју. Близина хришћанског оружја и губитак самопоуздања услед првог великог пораза натерали су османлијску државу да вида своје ране и да попуштањем феудалних стега предупреди побуне и устанке свога хришћанског становништва. Тако се већ првих година XVIII века у грчким покрајинама знатно лакше живело.У жељи да поврате изгубљене земље Турци су већ 1714. године заратили са Венецијом и наредне четири године на грчким просторима тутњи рат. Иако су знали да тај сукоб није њихов, многи Грци су се латили оружја и прилазили Млецима јер је искуство претходних петнаестак година показало да је живот под млетачком влашћу знатно прихватљивији него под Турцима.

Турци су у овом сукобу били успешнији, па је 1718. године у Пожаревцу потписан за Млетке неповољан мир: изгубили су Пелопонез и поседе на Криту, али су задржали острва у Јонији. Грци су из овог сукоба ипак извукли извесну корист: на повраћеним територијама Турци нису вршили одмазде над братствима и селима која су се током рата борила на страни Венеције, чак су се турска феудална оптерећења смањила. Известан напредак у животу Грка на селу постаје видљив током прве половине XVIII века, јер су дотадашњи облици ропства полако нестајали, а сељак је постајао власник земље који своје обавезе према спахији и султану плаћа унапред утврђеним одсеком. Живот у Хелади се поправио у толикој мери да у поређењу са својим подјармљеним савременицима, пруским сељаком, или енглеским мануфактурним радником, грчки сељанин живи знатно лакше. Постао је формални власник земље коју обрађује, намети су постали мањи и лакши, а систем контроле отоманских власти је постао привидно лабавији и подношљивији.

Бољи услови живота веома брзо су дали прве резултате у демографији грчких земаља. Већ средином осамнаестог века становништво тих области се осетно увећало. После исплаћених намета породицама грчких сељака остајало је довољно хране да је могла да избегне глад и да преживљава. Постепено и готово неприметно производни слој становништва је већ загазио у национални препород и изразито патријархално грчко друштво унутар себе се под утицајем просветитељских утицаја, који су бујали у дијаспори, у доброј мери либерализовало. Створени су економски и психолошки предуслови у којима се формирао слој слободних сељака који ће на својим плећима носити ослободилачке покрете Грка у другој половини XVIII века и одсудни рат за независност 1821. године.

Захваљујући специфичном наслеђу и различитим друштвеним процесима на широком и разуђеном животном простору Грка, туркократија је дозволила неочекивано велике социјалне разлике међу њима. Овај судбински диверзитет дао би се укратко описати на следећи начин: живот православног становништва у градовима и на трговачким путевима био је и пре XVIII века знатно лакши и подношљивији него живот сељака у свој суровости турског феудализма. Варошки Грци су у оквиру свог Рум милета (формална верска аутономија православних народа у Отоманском царству), уживали неупоредиво већа права него полуробовско становништво по селима. У мирна и колико-толико стабилна времена, положај градског трговца или занатлије, као и новац који су за разлику од сељанина имали, штитио их је од обесних пљачки и разних понижења. На врху пирамиде грчког друштва сместиле су утицајне и богате породице Грка трговаца из Цариграда, блиске Васељенској патријаршији у Фанару. Ове породичне заједнице су живеле слободно, чак привилеговано, те сразмерно своме богатством добиле су видну улогу у турском друштву, уживајући углед и респект у највишим круговима Отоманског царства. Због блискости са цариградским патријархом и његовом администрацијом смештеном у кварту Фанар, названи су Фанариотима.

***

Грчкa поморска трговина у Отоманском царству у XV и XVI веку

Међу свим појединачним факторима који су од Грка створили трговачку нацију, поморска трговина несумњиво заузима високо, ако не и најзначајније место. Дуга традиција поморства настала још у античка времена настављена је у доба Византије, да би у време турске владавине грчким земљама била делатност која је хранила генерације Грка и отварала им врата ка слободном свету.

Колико год је грчко сељаштво у континенталним покрајинама готово три века неизмерно патило у нехуманим условима турског феудализма, грчко становништво по острвима, а посебно цариградски Грци, изборили су се за неупоредиво боље услове живота. Успели су да обезбеде себи слободу која ће им донети релативно благостање и сврстати их у водећи слој грчког друштва. Грчка елита је своју моћ стекла и постала водећи део друштва захваљујући трговини, тој шармантној и заводљивој вештини шпекулисања, у чије су тајне Грци проникли још од давнина. Богатства стечена трговином била су економски потенцијал без којег не би било грчког просветитељства, грчког устанка, а самим тиме ни слободне Грчке, барем не у оној мери, суштини, времену и околностима какве познајемо. Јелински трговци су се бавили свим облицима трговине, али је њихова поморска трговина била историјски феномен од кога су зависиле трговина на велико и мало, кириџијство и торбарење, као и предуслов за опстанак великог дела народа. Интензитет трговине ширио се у зависности од вештине помораца и њихових успеха у пловидби. Трговачке флоте грчких капетана освојиле су прво грчка мора и мореузе, па Средоземље, Понте и коначно су, последњих година осамнаестог века, грчки бродови савладали Херкулове стубове, запловили Атлантиком и трасирали трговачке руте преко океана у Америку, Индију, Кину.

Стотину година после освајања Константинопоља Отоманско царство се проширило на читав Балкан и већи део угарских земаља. Био је то век континуираних војних успеха који су довели Османлије испред самих капија Беча и уједно у зенит њихове војне и економске моћи. У тих стотинак година од свих територија које географски припадају Балкану, једино су острва Крит и Кипар остала изван турске власти. Њих су држали Млечани, док су Витезови реда Светог Јована и Ђеновљани владали до 1566. године Родосом и Хиосом као својим трајним доменима. Политичке и социјалне промене које је грчким земљама собом донела турска власт биле су темељне, оне су увеле овај православни народ у нежељену сферу исламског Оријента. Грци су међутим, као хришћани и део европске породице народа, показали своју традиционалну виталност која их је одржала изван туђинског система вредности, дајући им цивилизацијску предност испред победничке турске елите.

Иако се системски трудила да уништи све трагове византијске државе, отоманска Турска је ради сопственог интереса и просперитета задржала примат Грка у поморској трговини. У трговачким пристаништима Константинопоља, од Златног рога до Мраморног мора, на доковима дугим преко четири километра, више од половине укотвљених трговачких бродова било је у власништву грчких инокосних трговаца и трговачких компанија. Посаде ових пловила сачињавали су морнари Грци које су водили и заповедали искључиво грчки поморски капетани. Турско препуштање мора Грцима лако је разумети када се зна да су турски трговци исламске вере традиционално били оријентисани на копнену трговину са својим исламским партнерима на истоку и југу.

Услед вакуума насталог падом Византије, поморске луке на Медитерану су у први мах остале без контроле. Турци су многим од њих господарили војно и административно, али су оне биле изван делокруга турске трговине, док је млетачка и арапска конкуренција претила да у потпуности преузме трговину у региону. Отоманским властима је одговарало да њихови поданици хришћански Грци, који су вековима држали трговинску превласт у Медитерану, потисну опасне конкуренте Арапе и да што више послова преотму омраженим Млецима. Грци су за ову улогу били спремни, имали су оформљену и спремну трговачку флоту, знали су све тајне поморског заната, одржавали су своја представништва и пријатељске везе у свим лукама са којима су трговали. Турској власти је стога остало само да им формално подари трговачке и царинске слободе, да од грчких трговаца убира умерене порезе и дискреције, те да их држи под контролом.

Грци су Средоземљем крстарили током два миленијума и ово велико море познавали као властити џеп. Искуства стицана генерацијама омогућавала су им рутинску пловидбу овим релативно мирним воденим пространством. Путовање Средоземним морем састојало се од савладавања краћих, или средњих растојања, што није трајало више од десетак дана и сматрало се једноставном и релативно конфорном пловидбом. Ако је војно поморство због увођења ватреног оружја морало да напредује у техничком погледу, трговачки бродови на Средоземљу су се за овај дуги период променили веома мало. У поствизантијско време коришћена су трговачка пловила која су се веома мало разликовала од својих античких претеча. Уходане руте између средоземних лука препловљаване су безброј пута и капетани бродова су их уз помоћ звезда знали без грешке, тако да им нису били неопходни нови навигациони уређаји, бусола и астролаб. Једино што се мењало била је потреба за проширењем товарних простора као резултат повећаног обима трговине.

Бродови за превоз разне робе коришћени крајем средњег века били су грађени према старим плановима, али већих димензија, тако да су били у стању да приме и превезу озбиљне товаре између 350 и 500 тона. Основни тип грчког трговачког брода била је кајга, краће пловило широког трупа са једним једром и једним редом весала. Кајга је била поуздан брод веома чврсте конструкције, који је са пуним товаром могао да плови 5 чворова (нешто испод 10 км/час). Византијске кајге су у своје утробе још увек примале амфоре са уљем, вином, сушеном рибом или житом, да би амфоре у XI веку биле замењене смолом премазиваним бурадима. Други тип брода који су користили Грци био је дромон. Дромон (δρομέας, тркач) је био брзи византијски ратни брод са два једра, дуг између 30 и 50 метара, створен у доба арапске поморске најезде попут свог античког узора, готово заборављеног типа брода. Његова главна одлика била је брзина и одличне маневарске способности, па су га се неки сетили и градили према упутствима преношених предањем. Две мане овог елегантног и лепог брода биле су пресудне да се не производи масовно. То су скупа израда и мали товарни простор, али су га због поузданости и брзине радо користили успешни и богати кријумчари жита, јонски гусари, као и неки учесници у Орловљевој кампањи.

Пораст трговине и првобитна акумулација трговинског капитала доводе до социјалног раслојавања и издвајања слоја богатих поморских трговаца на велико, из слоја ситних трговаца, бакалина и торбара у варошима, као и од производног елемента у сеоским срединама. Иако полуслободан, сељак је као и мали занатлија у вароши био у систему строге контроле спахије и државних органа. За разлику од њих трговци су уживали низ привилегија, од којих је слобода кретања била неизмерно вредна повластица. Она им је омогућавала путовања и трговину изван контролних сфера отоманске државе, али што је можда још важније, могућност стицања осећаја слободе. Тај осећај трговци ће пренети на своју околину и њиме разбити снажне менталне стеге што су мучиле народ: робовски менталитет и до тада важеће стереотипе сопствене инфериорности.

Поред великих могућности које је пружала слобода трговине, квалитетнијег живота, богаћења и акумулације капитала, трговци су обављали и културну мисију од непроцењиво велике важности за уздизање грчког народа. Успостављали су културне везе између свога народа и различитих крајева царства, преносили информације и одржавали пословне контакте са колегама из редова свих медитеранских народа. У свим лукама Медитерана присуство грчкох трговаца било је приметно, по карактеристичним детаљима у одевању, грчком алфа-бету на натписима фирми, грчком језику којим је говорила већина левантинских трговаца. Помоћу слободних трговачких веза Грци из дијаспоре су после много година опет били у вези са сународницима и матицом.

Повлашћени поморски трговац на велико постао је важан чинилац привредног живота царства, неко ко је битан за одржавање животних функција државе и њених поданика, јер је снабдевао градске тргове Цариграда, Солуна и других великих центара прехрамбеним производима из Европе, житом из Русије и Египта, разним сировинама за прераду, луксузном робом за богате купце и другом робом широке потрошње. На тим пословима многи Грци су се обогатили, али то је имало своју цену. Педантни и прецизни, плаћали су хришћански трговци за своје повластице свагде где је требало и где се морало, ревносно су пунили султанову касу и џепове локалних моћника. Тиме су куповали личну и пословну независност и имали потпуну слободу у кретању и пословању.

Турски чиновници су уживали у даровима добијеним од бенефита грчке трговине и настојали да омогуће дарежљивим трговцима што безбедније пословање на ивици закона, обезбеђујући им нове и веће повластице. Тако је високо чиновништво отоманске државе, зарад личне користи, свесно мотивисало грчке и друге балканске трговце да унапређују трговину са Западом, како копненим правцима преко Балкана, тако и пловним путевима Средоземља, Јадрана и рекама Дунавом, Савом и Тисом. Други подстицај проширењу комерцијалних активности грчких трговаца давала је неспремност Венеције да уграби примат и монополизује трговину у источном Медитерану због честих ратова са Турском у XV веку и касније. Користећи се млетачком спутаношћу грчки трговци су током једног века били трговци без премца у лукама Медитерана.

Грчка трговачка елита одиграла је важну улогу у економском животу Oтоманског царства одмах после пада Цариграда. Добар пример њене финансијске моћи и пословне спретности огледа се на једном примеру из 1477. године. Тада је петорици удружених Грка успело да за огромну суму од 450.000 дуката истисну турске конкуренте на јавној лицитацији за закуп државних царина у лукама Цариграда, Галате, Галипоља и још неких егејских лука. Када се зна да је 1469. године цео годишњи приход Венеције од трговине са Балканским полуострвом и источним Медитераном износио 1.800.000 дуката, види се права величина овог улога и финансијска моћ улагача. Не зна се колику су аквизицију предузимљиви Грци извукли из наведеног посла, али се претпоставља да је она била вишеструко већа од улога, барем у висини млетачке годишње зараде. Ово је само један од примера како су грчки трговци, правовременим деловањем и удруженим капиталом, ломили конкуренцију и увећавали свој капитал.

До краја XV века трговачке лађе грчких власника су под турском заставом излазиле из отоманских вода, па их налазимо у Црном мору, са чијих је северних обала њихова роба стизала до тргова Московске кнежевине. Доспевали су Грци и у западно Средоземље, на докове италијанских лука Ливорна² и Анконе, као и у Марсељ и на Сардинију. Анкона је почетком XVII века постала важан међународни центар трговине, привлачан великом броју грчких трговаца. Педесетак година касније, у овом граду била је формирана колонија од преко 200 грчких кућа, са православном капелом, гробљем и школом. Пловили су грчки бродови и Атлантиком на северозапад, до великих лука за прекоокеанску трговину, Антверпена и Брижа.

Док су пре битке код Лепанта (1571.) грчке биреме и други типови бродова били најбројнији на доковима левантинских лука, Александрије, Триполиса и Јафе, после ње је у подели средоземне трговине дошло до значајних промена. Иако су савезнице Шпанија и Венеција победиле турску флоту, Турска је освојила Краљевину Кипар и задржала своју доминацију над источним Средоземљем. Венеција је преузела контролу над западним Медитераном, чиме је од последње четвртине XVI века преузела монопол на скоро сву трговину са Турском. Дубровник, њен супарник на Јадрану, био је подржан великим капиталом папске државе, па је преузео део комерцијалног простора у млетачкој интересној сфери. Респектабилне поморске силе Енглеска, Француска и фландријски трговци, појавили су се у Средоземљу нешто доцније. Турски трговци исламске вере били су потиснути на исток, док су једино Грци успели вешто да пробију дубровачку конкуренцију у Јадрану, па су без већих сметњи трговали турском робом у јадранским лукама северно од Дубровника и са локалним становништвом из далматинског залеђа. Последњих деценија XVI века поморска трговина Ливорна доживљава велики напредак и грчки бродови често пристају у њену луку. У лучким књигама Ливорна, вођеним између 1573. и 1593. године, записане су све лађе које су приспевaле са Закинтоса, Хиоса, Крита, Цариграда и Александрије под француским и турским заставама, али су већином биле у власништву грчких поморских компанија са јонских острва. Посаде тих лађа биле су у потпуности или већински састављене од грчких морнара, а порекло робе коју су превозили било је првенствено турско, али присутна је роба и са других страна: са Оријента, из Европе, са Баклана и из Русије.

Током XVI столећа Грцима је ишло на руку више друштвених процеса и крупних догађаја у Европи, које су они зналачки искористили у трговини. Становништво континента је после вишевековне стагнације порасло за око 15 посто, па је потражња за храном, првенствено житом била повећана. Иберијско полуострво, особито његов западни део је у раздобљу између 1560. и 1600. године пропатило шест узастопних гладних година, па је после овог страшног периода Португалија очајнички тражила житарице. Турско-шпански рат је изазвао потпуни застој у трговини на Средоземљу, што је довело да поред Португалије порасте потражња за житарицама у Италији и Цариграду, без обзира на стални раст цене пшенице. Ратом настали хаос у Медитерану, послужио је грчким трговцима као велика пословна прилика, коју су они зналачки искористили. Уз велике ризике товарили су на своје бродове молдавска и египатска жита и преносили их гладним купцима у Европи.

На мору су их и поред поморске рутине вребале разне опасности и свако ко би се упустио у ризичне послове пристајао је на потпуну финансијску неизвесност. Старо трговачко правило где је велики ризик велика је и зарада, омогућило је предузимљивим и храбрим трговцима, барем онима који су успели да избегну све опасности, да зараде огромне паре. Поред тога што је Порта настојала да одржи монопол на извоз свога, а да промет туђег жита преко своје територије контролише и наплати царину и тако у државну касу инкасира знатна средства, нелегална трговина овим артиклом је процветала. Из Солуна, Волоса, епирске Превезе и других грчких лука, под окриљем ноћи на исток су полазиле лађе да допреме жито из Молдавије, док су на запад кретали витки дромони и кајге, лаки и окретни грчки бродови, натоварени илегалном руском и молдавском пшеницом. Дуго времена је незаконита трговина житарицама била најпрофитабилнија делатност предузимљивих грчких трговаца. Многи острвски Грци су се, међутим, бавили једном још опаснијом работом.

***

Грчко гусарење

У Додеканезу, уском а дугачком појасу између грчких острва и јужне Мале Азије, затим у Кикладима, Спорадима и Јонији харали су гусарски бродови са претежно грчким посадама. Сиромашно острвско страновништво живело је захваљујући гусарењу и препродаји отете робе. Гусари су нападали турске, али и бродове свих застава и нација са товарима разне робе и тиме кидали и онако слабу мрежу турске поморске трговине. Разбојничке акције су, како се један савремени турски званичник жалио француском посланику на Порти, у потпуности инфицирале поморску трговину у овом делу Отоманског царства и стварале држави огромне финансијске губитке. Отоманске власти су у више наврата организовале замашне оружане кампање са циљем да очисте ове воде, у чему никада нису до краја успели. Пиратерија је имала истакнуто место у грчкој поморској трговини, јер је многим породицама из архипелага послужила не само да преживе, већ и да дођу до већег улога за касније легално пословање. Неке од гусарских породица јавно су се бавиле ситним рибарењем и повременим кријумчарењем, а када би им се указала шанса у гусарењу чврсто би је зграбили и преко ноћи постајали богати. Сликовит пример повременог гусарења били су браћа Барбароса, високи турски поморски официри, који су рођењем били Грци, а у младости важили за успешне пирате. Најпознатији гусар са Крита у другој половини XVI века био је Манусис Теотокопулос, рођени брат сликара Ел Грека.

Међу житељима грчких острва ретко ко се иоле одважан није бавио гусарењем. Пљачкали су хеленски гусари без разлике турске, арапске, дубровачке и италијанске бродови, мада није био редак случај да грешком опљачкају и понеки грчки трговачки брод. Гусарска тактика била је прилично једноставна: десетак, петнаест, а понекад и више галеона, дромона или фусти (малих и брзих бродића покретаних на једра и весла), нападали су наоружане бродове из пратње трговачке флоте ватром из малих топова и аркебуза, све док се нападнути бродови не би запалили, предали, или побегли. Истовремено би посаде већих гусарских товарних лађа кукама привлачиле небрањене трговачке лађе, преузимале их и на брзину претоварале заплењену робу. Заузете лађе понекад би биле потапане, или би чешће биле остављане њиховим посадама, али их гусари нису никада задржавали. Према заробљеницима пирати су углавном поступало хумано, без понижавања и физичког насиља, јер у овом послу није било ничега личног. Међу гусарима било је највише младих Грка, али су се и старији према потреби укључивали у акције. Остала су сведочења како је у истој посади гусарило три генерације исте породице. Многе пирати су као искусни борци учествовале у оружаним побунама против турских власти и током ратних времена, када би сви други послови били занемаривани. Најмасовније ангажовање грчких гусара против Османлија забележено је приликом руске поморске кампање адмирала Орлова.

Пиратерија је имало значајну улогу у подизању локалних економија јер су у њој учествовала читава села. Гусари су раширили пословања са домаћим трговцима са острва под контролом Млетака, којима су по приступачним ценама продавали опљачкану робу, због чега су артикли са црног тржишта били јефтинији него роба из легалних токова. Из предострожности похарана роба би одмах по отимању била транспортована изван турских вода и распродавана, а зарада би се такође чувала на острвима под хришћанском влашћу. Опљачкани предмети су стизали са најудаљенијих места и тргова до којих су стизали грчки и цинцарски трговци, док су се вредни и ретки делови плена могли наћи по ризницама и колекцијама племенитог европског света. Поморска пљачка је, и поред најсуровијих казни којима су кажњавани ухваћени пирати, била популарна и раширена као домаћа радиност. Инфериорнији у поморским вештинама од пирата на отвореном мору, турски војни одреди су крстарили острвљем, тражећи пљачкаше, њихове бродове и похарану робу.

Казнене експедиције предузимане против гусара нису биле честе, ни посебно успешне, али их је одликовала крајња суровост. Сваки иоле сумњив мушкарац био би без суђења јавно погубљен одсецањем главе, његова би породица била одведена у робље и продавана на каирској или александријској пијаци. Брод и имовина посеченог гусара били би заплењени, а дом запаљен. Ове казне су веома тешко падале домаћем становништву, али нико није ни помишљао да мења занимање. Острвљани су после неколико случајева јавних егзекуција створили ефикасан систем извиђања и обавештавања, тако да би потере наилазиле на опустела села и марине без пловила. Међу острвским патријархалим породицама које су биле крвно повезане, створена је баријера, завет ћутања према сваком ономе ко није био са њиховог острва, чиме би се штитили очеви, синови, браћа, речју сви који су се бавили гусарењем. Најуспешнији пирати и њихови подвизи у народу су били опевани и кроз песме, ушли у епску традицију као велики национални јунаци.

У овим разбојничко-комерцијалим релацијама подједнако су учествовали представници млетачких, али и турских власти, војници и државни чиновници и при томе сви су лепо зарађивали. Свима у ланцу погодовао је успех грчких пирата, због чега су неки официри локалних турских гарнизона организовали обавештајне мреже преко којих је јављано када би се спремала каква оружана потера царске војске, или пограничних царинских службеника, ђумругџија, ка појединим острвима. Њихове услуге стварале су специфичне пословне, готово пријатељске односе између пирата и турских сарадника, готово незамисливе између Грка и Турака у другим околностима. Захваљујући гусарењу становници многих острва осетили су побољшање свакодневног живота. Милос, Кимолос, Сифнос, Хидра, Тинос и друга острва била су родна места, породична станишта и склоништа за безброј мањих и већих гусарских породица и дружина. Са острва Хидре и Специје потицали су Мијаулиси, Цамадоси, Томбази и многи други гусари, који ће против Турака постати славом овенчани грчки поморски јунаци.

Општа оцена грчког гусарења могла би укратко да гласи: грчки гусари су хранили и бранили сиромашно становништво јонских и егејских острва и спречавали отоманску власт да њима у потпуности загосподари. Ови поморски хајдуци били су једна од чвршћих веза Грчке са Западом, али и заметак грчких поморских снага, толико важног елемента у коначној борби за ослобођење Грчке.

***

Грчка поморска трговина од XVII до краја XVIII века

Прелазом из XVI у XVII век средоземна трговина болно осећа последице отварања комерцијалних поморских путева у новооткривене земље. Средоземљем се обављала само трговина локалног карактера јер су велики послови прешли на друге меридијане, у руке енглеских, шпанских, португалских, холандских, француских и других колонијалних велетрговаца. Грчки трговци су остали приморани да под неповољним условима своје транспортне и стоваришне капацитете усмере ка западу и понашају се према условима све захтевнијег европског клијента. Такође су се промениле политичке прилике на Леванту, па су европски трговци од Грка преузели трговину са Турском, уз одређене повластице добијане од султана на поратним мировним конференцијама. У турским лукама монопол су полако преузимали предузимљиви Европљани, лиферанти и бродовласници, са којима су и вешти Фанариоти тешко проналазили заједнички интерес и још теже излазили на крај.

Французи су захваљујући добрим односима са Турском у време Луја XIV преузели снабдевање Европе турском и другом левантинском робом. Поморском експанзијом Французи су превладали неким морима у којима су до средине XVII века газдовали Холанђани, Португалци, Ђеновљани и Млечани. Лујев министар финансија Колбер основао је колонијалне компаније у свим секторима где су француски бродови пловили слободно, тако да су традиционално грчке воде и источно Средоземље потпали под монопол француске Левантинске компаније. Када ова компанија 1678. године доспева до ликвидације, њено пословно подручје прећи ће у посед француских поморских предузећа, поверилаца пропале компаније. Грчки трговци су тешко пролазили кроз стабилни и чврст систем организације француске конкуренције.

Грчка поморска трговина је новом прерасподелом интереса остала на маргинама и нашла се у великој кризи. За губитке грчких велетрговаца Османлије, као њихови суверени, нису марили, јер порезе који су раније плаћали Грци сада су у царску касу уплаћивали Европљани, тако да султан, администрација и држава нису губили ни једне аспре. Такође су редовно пристизали дискретни, стимулативни и богати поклони турској господи којој није било важно ко их части. Индолентна и корумпирана турска елита није на време осетила како преласком тежишта левантинске поморске трговине у руке европских трговаца Отоманско царство опасно клизи у кризу и да благостање полако нестаје услед огромних државних трошкова и дугова. Неуспех у Великом Бечком рату (1683–1699) пренуо је царство из опојног дремежа, али већ је било касно. Потпуно трежњење наступа услед још једног изгубљеног рата и Пожаревачког мира 21. јула 1718. године, после кога Отоманско царство улази у дуготрајан период економских и политичких криза од којих се до свога краја неће извући.

Средиште свих друштвених збивањау османској Турској био је Цариград. Политички, војни, административни и економско-трговачки стожер огромног царства била је престоница на Босфору. Константинопољ. Константинов мегаполис, или како су га Турци још у X веку незванично називали Истанбул,³ на прелазу из XVI у XVII столеће био је највећи град Европе, са отприлике 700.000 житеља. Огромне количине увезене робе свакодневно су стизале на докове мегаполиса ради снабдевање градског становништва и великог престоничког гарнизона. У престоници се концентрисала сва добра која су стизала са Оријента и са запада, из северне Африке и црноморских лука, па су трговачке повластице даване хришћанским, најпре грчким и јерменским трговцима, корисницима донеле скоро неизмерног богатства. Упркос све већем развоју копнене трговине, благостање Цариграда је између 1592. и 1783. године зависило првенствено од активности трговачке морнарице. У самом граду, на релацији између Јени Кеја и Галате саобраћало је мноштво малих транспортних бродова, снабдевајући приградска насеља на обали и превозећи путнике до средишта престонице. Комуникација између града и приградских лука на обалама Мрамаорног мора такође је вршена у највећој мери транспортним бродовима, док је копнени саобраћај био мање заступљен. Не постоји поуздан податак о броју трговачких пловила у Цариграду, али се процењује да је при крају XVII века у цариградским пристаништима плутало близу 16. 000 кајги, монорема и других типова пловила, која су коришћена само за локални транспорт робе и путника. Један савремени запис даје јаснију слику о кадровском и командном потенцијалу огромне трговачке флоте Цариграда тога времена. У њему између осталог стоји да је у престоници царства живело и из ње испловљавало између 2.000 и 3.000 специјализованих поморских капетана за пловидбом Црним морем и око 3.000 поузданих капетана за средоземну пловидбу, претежно Грка.

Грчки бродовласници и трговачки магнати живели су на највишем нивоу, у престижним и скупим цариградским четвртима, где их нико није гледао попреко због њихове православне вере и грчког језика. Богатство и луксуз који су их окруживали, као и нескривани висок друштвени статус који их је у јавности пратио, чинили су их узвишеним и недодирљивим чак и у односу на многе Османлије из истог социјалног нивоа. Иако им је због монопола јачих после битке код Лепанта била онемогућена слатка трговина са западом, грчки трговачки бродови су се могли срести у приобаљу, од црноморских лука, све до Александрије. У свим тим пристаништима имали су цариградски Грци стоваришта и представничку агентуру. Трговина житарицама на Медитерану је доспела у руке европских трговаца и била регулисана међудржавним уговорима, тако да турски трговци нису смели њоме да се баве.

Као и пре једног века, многи предузимљиви грчки капетани нису одолели изазову: преузели су ризик недозвољене трговине и пловећи између Сциле и Харибде, турских ратних бродова и острвских гусара, превозили товаре руског и молдавског жита на Запад. Пловили су Црним морем, пролазили кроз Босфор и Дарданеле, да би преко егејских и јонских острва стизали до тајних амбара у лукама јужне Италије. Користили су опасне путеве и тешко приступачне теснаце, пловили по лошем времену и ноћу, незаконито мењали заставе на јарболима својих бродова и успешно избегавали пограничне војне и царинске контроле. Њихово жито је и поред великог ризика било најјефтиније, брже је продавано од оног легалног, на које су били плаћени царине и порези. Нове наруџбине стизале су једна за другом, кријумчарење житом је цветало. Као више пута раније, и овом приликом дошла је до изражаја трговачка инвентивност и пословна непобедивост грчких трговаца, тако да су многи од њих из овог посла изашли богатији него раније.

На прелазу из XVII у XVIII век и током столећа консолидација политичког и економског стања у Грчкој, као и пораст економских потенцијала грчког трговачког слоја захтевали су модернију и интензивнију поморску трговину Турске. Богати цариградски Грци задржали су свој монопол на утицајним местима у отоманској бирократској структури. Фанариоти су са изузетном пажњом чували позицијe својих Грка на местима државног подсекретара морнарице и главног драгомана на Порти. Као финансијери, трговци и политичари Фанариоти представљали су веома утицајну касту, чија се економска моћ базирала на активностима грчке трговачке морнарице. Љубоморно су чували стечене привилегије не питајући за цену, жртвујући понекад и главе своје грешне сабраће. Истовремено су Фанариоти дубоко ушли у светске токове финансијског пословања, отварајући у Константинопољу и Солуну банке и штедионице, чиме су ударили на монопол Јевреја. До краја века грчке банке успешно су радиле у читавом царству, да би првих деценија XIX столећа њихов капитал кренуо у освајање Беча и руских градова који су гравитирали ка Црном мору. Истовремено, грчка трговинана у Медитерану излази из другог плана, па се са Балкана и Италије проширује према Западној Европи и ка Енглеској. Економска моћ фанарских магната, стварана успешним вековним пословањем уздигла је грчку поморску трговину, бродоградњу и величину трговачке флоте на светски ниво.

Поред повољних унутрашњих фактора, на експанзију грчког поморства утицали су и судбоносни спољнополитички догађаји. Европски сукоби средином XVIII века наносили су велике штете зараћеним странама, јер је уништавање супарничких поморских потенцијала била основна намера страна у конфликту. Ратни напори и разарања су поред људских, бесповратно односили велике материјалне и пословне жртве европским трговачким силама, првенствено Француској. Енглеско-француски сукоби током Седмогодишњег рата, потом ратова у време Француске буржоаске револуције угрозили су и ослабили француску поморску моћ и готово у потпуности елиминисали њено присуство у источном Медитерану. Чак ни Наполеонова освајања нису успела да у овим водама поврате моћ и стари сјај француске превласти из доба Лује XIV.

Настала ситуација понудила је дискретну предност трговачким народима изван конфликта, пре свега Грцима, који су искористили стање и испунили насталу празнину. Грци су извукли вишеструку корист из рата Енглеске и Француске: у поморском нереду гусарење је опет постало уносно занимање у Архипелагу, гусари и трговци успешно су трговали и сарађивали; интензивније поморске активности дале су подстрек новим идејама у бродоградњи, пре свега у конструисању и изради нових типова пловила. Нови трендови ће за кратко време уздићи грчку бродоградњу, која ће првих година XIX века постати знаменита привредна грана. Наведени догађаји представљају иницијални детаљ у формирању модерне грчке трговачке флоте.

Преображај традиционалне средоземне у модерну трговачку флоту историјски је процес који је трајао готово читав један век: започео је око 1730. године у западној Грчкој, у бродоградилиштима Месолонгија и Галаксиде. Према лучким документима из 1764. године, у Галаксиди је регистрована трговачка флота од педесет нових бродова са око 10.000 тона носивости, коју је опслуживало преко 1.000 искусних помораца; у Месолонгију је 1770. године регистрована флота од 80 трговачких лађа. Тај део Грчке био је под јаким европским утицајима и у сталним контактима са флотама моћних земаља, пре свега са Енглеском. Грчки трговци из западних крајева земље одржавали су честе пословне везе са италијанским лукама Месином, Анконом и Ливорном, у којима је превладаваo енглески интерес. Није случајно то што је Теодосије Пану, водећи трговац из Јањине био у стању да купи два енглеска трговачка брода, тек четири године после постављења за британског конзула за Епир у Јањини.

У настојањима да придобију грчке трговце и поморце Енглези су се понели мудрије од Француза тако што су подстицали партнерско учешће страних трговаца и њихових бродова у својој трговини. Тиме су постигли неколико веома важних циљева: дефинитивно су избацили француску конкуренцију из ових вода, повећали су извоз своје мануфактурне робе на Исток (првенствено текстила и вунене одеће у Турску) и у понтијске луке, везали су за себе грчку трговинску флоту и промовисали своју привредну величину на Леванту. Користећи се повољностима тих трендова, Пану и још неколицина Грка добили су велике повластице у односима са Енглеском. У даљим настојањима ради обезбеђивања сарадње и пословне лојалности грчких трговаца, енглеска политика је Грцима обезбедила инвестирање и непосредно учешће у империјалној бродоградњи, као и стратешку концесију коју им је Француска понудила, тек једну деценију касније. Грци су добијене уступке знали да цене и да их искористе.

***

Фанариоти

Парадигма грчке поствизантијске величине била је Васељенска патријаршија смештена у цариградску четврт Фанар, са свим симболима православља и широко ангажованим богатим и утицајним људима. Каста политичких моћника, високих свештеника и трговачких магната, већином Грка, али уз нешто хеленизованих Влаха, православних Арбанаса и Јермена, окупљених око Васељенског патријарха од почетка XVII века у кварту Фанар, називани су Фанариоти, људи из Фанара.⁴ Као потомци моћних фамилија које су у Константинопољу преостале после пада под турску власт, Фанариоти су успели да задрже старе друштвене положаје и да се уз помоћ нових привилегија уздигну на високе позиције у Отоманском царству. Током читавог периода турске владавине, посебно од средине XVII века, овај круг људи не само да није губио на друштвеном угледу, већ је своје позиције у самом врху турске власти јачао. Свој утицај и моћ код турских високих власти Фанариоти су користили у циљу заштите свог народа, у очувању његовог физичког опстанка, националног идентитета и вере, али и на ползу личног богаћења и друштвеног просперитета. Захваљујући својим успостављеним везама са италијанским градовима, овај танки слој богатих хришћана је током честих пословних путовања и школовањем своје деце у Европи стицао космополитске видике и чврсте политичке и економске везе са тамошњим елитама.

Истога дана када су 29. маја 1453. године Османлије освојиле Цариград, цркви Пресвете мудрости, Агиа Софији је сломљен и збачен крст, а на његово место постављен је свети симбол победника, полумесец. Имам је са мимбера, на месту уништеног иконостаса, свечано читао суре из „Куранаˮ, чином којим је храм потурчен и претворен у џамију Аја Софија. Васељенска патријаршија тих дана је накратко била укинута. Многе цариградске цркве су одмах у првом трену турске власти, неке током наредних месеци и година биле порушене (црква Светих апостола), или преведене у џамије (поред цркве Пресвете мудрости, цркве Светог Димитрија, Храм Христа Спаситеља и друге), док су помоћне зграде и сам Храм Св. Ирине претворени у касарну за јањичаре. Са друге стране султан Мехмед II Освајач је желео да се пред Европом представи као сукцесор Рима и директан наследник византијских царева, па је својој империјалној титули додао споредно, за њега тада формално важно звање, Kaiser – i – Rum, византијски цар.

Како би се представио добрим владарем свих својих поданика и отклонио евентуалну крсташку интервенцију са Запада, Мехмед је показао бригу за православне Грке тиме што им је подарио новог патријарха. Три дана после пада Константинопоља, на трон некада моћних цариградских патријараха постављен је избором самог султана Генадије II Учени (1453–1464). Нови патријарх био је ученик Св. Марка Ефеског и велики противник уније. Литија са новим патријархом на челу, 1. јуна прошла је још увек крвавим улицама мртве престонице, да би је султан примио и церемонијално предао Генадију жезло и мантију, знаке достојанства Васељенског патријарха. Патријарх је од Мехмеда добио звање етнарха, или милетбаше, верског поглавара грчког, а касније читавог православног милета у царству. У наредном периоду готово сви православни народи, Грци, Срби, Бугари, македонски Словени, Цинцари, Грузини, Власи (Румуни), део Јермена и Арванити (православни Арбанаси), били су под верском, културном, административном и делимично фискалном влашћу Цариградске патријаршије. Иако без Руса, она је себе и даље називала као и у византијско доба, Васељенском.⁵

Прве дане свога столовања нови поглавар православних хришћана служио је у цркви Светих апостола, али када је Мехмед одлучио да је сруши како би на њеним темељима, себи у част подигао Фатихову џамију, патријаршија је пренета у цркву женског манастира Пресвете Богородице, Θεοτόκος ἡ Παμμακάριστος. Манастир је послужио као седиште цариградског патријарха до 1591. године, када је и ова светиња потурчена и претворена у џамију. Патријарх Матеја II је око 1600. године преместио средиште патријаршије у малену цркву Св. Ђорђа у кварту Фанар повише Златног рога, који поред верског средишта постаје централно место јавног живота Грка и других православних хришћана у Цариграду. На месту где је настао Фанар, у доба Јустинијана била је једна од најстаријих градских депонија, па је сам избор места где ће православни поданици султана имати своје верско седиште представљао својеврсно понижавање. Како год, у условима непостојања државе Византије, Фанар ће постати симбол грчке економске, политичке и верске моћи у Отоманском царству.

Личност цариградског патријарха представљала је концентрацију највећих политичких моћи и највишег верског достојанства за православни свет у отоманској држави, тако да су се око њега окупили сви претекли цариградски Грци. За њихов опстанак првих година после пропасти Византије посебан значај имали су добри трговачки односи са Ђеновом и њеном администрацијом на острву Хиос. Вешто и стрпљиво генерације Фанариота су вековима живеле под влашћу Турака, вођени урођеним осећајем где треба бити сервилан, а где охол. Од рођења су учени да мудро поштују исламске законе, да понизно слушају султана и понашају се према њему као према свом истинском суверену, а све то зарад очувања вере, језика, народног имена. Захваљујући овој вештини Фанариоти су се учврстили као каста и из често понижавајућих ситуација умешно извукли велике користи, како личне, тако и општенародне. Њихова моћ се заснивала на умепној трговини, те су све чинили како би је одржали и унапредили. Да би упослили своју бројну флоту, трговци из круга фанариота израдили су вештим тајним маневрима и богатим стимулативним средствима да се на Порти устали пракса којом су страни трговци и бродовласници били искључени из црноморске трговине. Елиминација стране конкуренције из турских вода давала је Грцима монопол у трговини са свим лукама под турском влашћу на Егејском, Јонском и Црном мору. Ова мера је у умногоме ублажила губитке које су грчки трговци имали отварањем нових океанских рута, поврх тога повећали су своју ионако бројну трговачку флоту.

Поред исконске турске ригидности и неповерења према хришћанима, многи чланови фанариотских породица домогли су се високих државних положаја: драгомана, званичног дворског преводиоца, затим заменика главног заповедника турске ратне флоте и нешто нижих, али значајних позиција. Од ових другоразредних, које су држали мање угледни Фанариоти, интересантно је било место главног добављача меса, разне увозне хране, разне луксузне робе и крзна за потребе султановог двора. Из редова Фанариота издићи ће се милошћу свемоћног султана владари Дунавских кнежевина, хосподари, или војводе Влашке и Молдвије, као и црквени достојанственици највишег ранга негрчких народа Румуна, Срба, Бугара, Арбанаса. Јачањем руског утицаја међу Грцима од средине осамнаестог века, способни чланови фанариотских породица постају угледни високи и утицајни државни чиновници, официри и дипломате Руске царевине. Када се створе сви неопходни услови да Грци поведу одлучну борбу за своју слободу 1821. године, Фанариоти из Цариграда, Јашија и Букурешта биће духовне вође и финансијери грчког устанка.

Фанариоти су се издвојили као елитни херметизован сталеж, кога захваљујући своме богатству није могао да игнорише ни сам врх отоманске државе. Већина ових породица није имала племенито порекло, али и поред тога све оне су истицале директне родбинске везе са последњом династијом византијских царева Палеолога. Поред ових цариградских породица са измишљеним племенитим коренима из славних византијских времена, неки од Фанариота водили су порекло са острва Хиоса. Неки међу њима нису ни били грчког порекла, као на пример породице Гикас и Суцос, чије је порекло било арбанашко, или Аристархиси, који су старином били Јермени пореклом из источне Анадолије. Племенити или не, Фанариоти су своје богатство стекли у неколико првих деценија турске владавине, вешто тргујући са италијанским градовима, Ђеновом, Анконом, Венецијом и другим. Симбол највишег престижа међу цариградским Фанариотима био је изградити луксузну вилу што је ближе могуће васељенској Патријаршији и манастиру Св. Ђорђа. После једног века Фанар је спадао међу најлепше уређене и најчистије квартове Цариграда. Био је то део града у коме се језан мујезина чула најслабије.

Без обзира на моћ и богатство, Фанариоти као хришћани нису могли да претендују на учешће у власти отоманске државе, али су овај хендикеп надокнађивали и до својих циљева долазили уз помоћ ванинституционалних метода: утицајем богатства и угледа, закулисним интригама, заверама и денунцијацијом. Поједине фанариотске породице су због свога богатства уживале истовремено респект, завист и мржњу код Турака. Први Грк милионер у Отоманском царству био је Фанариот Михаило Кантакузен, трговац који је свим и свачим трговао на велико, тако да је само на трговини руским крзном зарађивао око 60.000 дуката годишње. Силан и охол, својим арогантним понашањем није био омиљен ни код Грка. Задавао је главобољу и самом султану, који је искористио прву прилику да га се реши тако што је наредио својим евнусима да га у потаји задаве.

Патријарси и администрација Патријаршије трошили су много новца како би султани потврдили или изнова признали њихову супрематију међу свим православним хришћанима под отоманском влашћу. Захваљујући разним закулисним активностима без много обзира, Фанариоти су интригама и корупцијом у два наврата успевали код султана да укине Пећку патријаршију и црквену власт над Србима, те преда њима у власништво. Укидање Пећке патријаршије одузело је Србима једину институцију која им је, у условима подјармљености и недостатка сопствене државе и владара, представљала највиши ауторитет и светињу. Губитком црквене аутокефалности српске земље потпале су непосредно под јуриздикцију Цариградске патријаршије и грчког патријарха.⁶

Од краја XVII века, тачније после 1669. године, па све до рата за грчку независност 1821. године Фанариоти су Високој Порти давали већину ученог особља у турским дипломатским телима, посебно за представништва у западноевропским земљама. Од тог времена драгомани (званични цареви дипломатски преводиоци, на турском језику, tercüman) у султановој служби, за грчки, румунски и све словенске језике били су готово искључиво Фанариоти, из породица Маврокордатос, Маврогени, Комезиос, Марусис, Ипсиланти и већ поменутих Суцоса, Аристархиса и Гикаса. Драгомани су након Великог Бечког рата стекли особит углед како на Порти, тако и међу дипломатама са запада, захваљујући Фанариоти Николаосу Маврокордатосу. Он је јануара 1699. године у својству високог драгомана, са Турчином Рами Мехмед Ефендијом као главним преговарачем (reisülküttab), био вођа званичне дипломатске делегације Високе Порте током мировних преговора у Карловцима. Високе и одговорне позиције у дипломатији Отоманског царства наведене грчке породице добиле су првенствено због добрих веза са Западом, свога високог образовања и пре свега због више пута проверене оданости. Млади Грци су били неупоредиво вишег и квалитетнијег образовања од онога које су у складу са исламским школским системом стицали младићи из турских племићких породица. Деца Фанариота своје образовање су стицали на цењеним италијанским универзитетима Падове, Рима, Милана, посебно из области медицинских наука. Са универзитетским дипломама и звањем доктора медицине враћали су се у Цариград и постајали чувени престонички лекари, док су најбољи међу њима лечили саме султане, њихове хареме и многочлане породице.

***

Власт Фанариота у Дунавским кнежевинама и Грчко просветитељство

Почетком XVIII века неке истакнуте фанариотске породице су се дочепале господарских позиција у Дунавским кнежевинама, Влашкој и Молдавији. Између 1711. и 1821. године Грци су држали сву власт у овим вазалним покрајинама Отоманског царства. Вишеструке културне везе између Грка и православног народа ових покрајина настајале су још пре фанариотске власти и трајале су знатно после њеног престанка. Током у историји названог фанариотског раздобља у румунској историји, Грци ће се насељавати и оснивати многољудне трговачке колоније у Кишињеву, Галаци, Јашију, Букурешту и другим градовима у обе кнежевине.

Државно заједништво Молдавије и Влашке датира од прве половине XIV века, када их је испод власти мађарске круне отргао и ујединио влашки војвода Басараб. Када је 1476. године Влашка формално признала власт турског султана, а Молдавија то исто учинила 1538. године, оба ентитета вазални однос са Портом дефинисаће уговором према коме су признале врховно господство турског султана и задржале извесне форме политичке аутономије. Привредни живот кнежевина је у великој мери зависио од насељених грчких трговаца, који су добијали разне повластице од султана и трговали са осталим деловима Отоманског царства, Хабзбуршке монархије и другим европским земљама.

Присуство грчких трговаца се осетило прво у Молдавији још око средине XVI века. О томе сведочи оновремени немачки путописац Јохан Зомер, (Johannes Sommer), који је забележио да многи Грци тргују у Галаци, молдавској луци на Дунаву. Зомер каже да су Грци из Галаце контролисали токове оријенталне робе и над њом држали монопол у луци која је са молдавског копна имала најближи прилаз Црном мору. У луку Галаце сабирала се и пут Турске одлазила велика количина пољоприврeдних производа и разне друге робе из руске кнежевине, пољско-литванске државе и из Трансилваније. Грчка трговина је из Дунавских кнежевина првенствено бивала усмерена према средишту турске државе, транспортујући у пренасељени Цариград комплетни годишњи принос молдавског и влашког жита. Трговина се из Галаце кретала ка престоници Црним морем, које су Грци као султанови поданици преузели од Ђеновљана током друге половине XV века.

Од прве половине осамнаестог века, као резултат великог утицаја на власти у Цариграду, овим кнежевинама владају чланови фанариотских фамилија, под локалним називом хосподари. Постављање фанариота на престоле у Дунавским кнежевинама резултат је купопродајних аранжмана договорених између Грка и султана. Увођењем фанариота на ниво највише власти, кнежевинама је уствари владао Васељенски патријарх и његова администрација. Домаћи бојари (народна властела романског порекла), владајући слој који је пре доласка грчких хосподара уживао у феудалним бенефитима и угодном животу као султанови полувазали, у новонасталом стању били су развлашћени и гурнути међу своје сународнике на маргине друштва. Експроприсани бојари ће током свих стотину десет година фанариотократије представљати опозицију и латентне, понекад и отворене непријатеље Грцима.

Владари Влашке и Молдавије из породица Маврокордатос, Ипсиланти, Морузи, Маврогени и Калимахи у неким периодима су владали истовремено обема кнежевинама, у неком специфичном облику персоналне уније. Представнике истих породица видимо час на једном, час на другом престолу. Фанариотократија је у ове две кнежевине изазивала огорченост домаћег становништва, јер, иако су представљали апсолутну већину, романско становништво је у односу на Грке било нижеразредно по свим друштвеним аспектима. Оно је било изложено бездушној пљачки нових хосподара и њиховог чиновништва, временом је потпуно осиромашило и у културном погледу урушило се до најнижих граница. Као последицу нехумане владавине Фанариота, хроничари из прве половине осамнаестог века бележе како хиљаде влашких сељака напуштају своје области и беже преко Дунава под турску власт на југ, у област између Велике Мораве и Тимока. Османске власти су после Велике сеобе Срба настојале да разним повластицама привуку становништво са стране, како би се населили опустели крајеви. Међутим, требало би имати на уму чињеницу да је Београдски пашалук (са све Београдом) после Карловачког мира имао тек негде око 4.000 становника. Исту демографску политику су после Пожаревачког мира наставиле и хабзбуршке власти.

Државни чиновници у кнежевинама су били људи од поверења својих хосподара, бирани из редова младих и образованих Грка. Врхунац успеха у каријери и потврда професионалне вредности за ове Грке представљала би понуда за ангажман на неко радно место у служби код хосподара. Клима грчке супрематије привлачила је све више насељеника из грчких земаља, трговаца, занатлија, ученика и студената, свештеника и калуђера, али и занесењака, авантуриста и разних превараната. Током првих десетлећа владавине фанариотских хосподара, грчки имигранти су се у таласима досељавали у кнежевине и стварали густу мрежу грчких заједница.

Поред лоше националне и социјалне политике према домаћем становништву, власт Фанариота у кнежевинама имала је своје позитивно дејство на ширењу и јачању грчке културе. Захваљујући чврстим везама унутар грчке дијаспоре убрзано је формирање веза између владајућег слоја Дунавских кнежевина и Запада. Танки слој домаћег становништва због блискости са Фанариотима такође ја трпео грчки утицај, па је у свест малобројног писменог влашко-романског становништва ушао дух грчког просветитељства. Надарени младићи из Угарске и Турске, влашког, цинцарског, грчког и словенског порекла, долазили су на школовање у грчке академије у Јашију и Букурешту. Тамо су се по први пут сусрели са напредним идејама западноевропског и грчког просветитељства, као и са тековинама техничког напретка из Европе.

Захваљујући добрим везама Фанариота са западом, прве генерације влашких студената из Влашке и Молдавије кренуле су на високо школовање у еминентне универзитетске центре у средњој и западној Европи. Повољна културна клима привукла је поред образованих Грка из свих крајева Отоманског царства и њихове пословно предузимљиве земљаке, који су добили могућност да се успешно баве уносним пословима, али и да учествују у формирању првобитне акумулације трговачког капитала. Новостворена елита из Дунавских кнежевина била је у потпуности јелинска; одржавала је сталне и живе везе са Фанариотима у Цариграду, као и са свим колонијама широм грчке дијаспоре. На тај начин је одиграла чувену историјску ролу везивног ткива у сложеним процесима интелектуалног и националног буђења Грка.

Влашка и Молдавија биће једно време најјача културна карика у грчкој дијаспори и лучоноша њених просветитељских процеса. Грчке заједнице у кнежевинама генерацијама биле су међусобно чврсто повезане, бројне и финансијски јаке скоро колико и заједница Грка у Константинопољу. Како би се што мање мешали са простим влашким светом, Грци су места свог духовног и културног живота издвајали ван домашаја домаће већине. Иако православни као и Власи, (у данашњој терминологији Румуни), Јелини су у време владавине кнеза Николаја Маврокордатоса 1724. године подигли манастир у срцу Букурешта за богослужење на грчком језику. Ктитори су манастирску цркву посветили Св. архангелима Михаилу и Гаврилу и назвали је Ставропољски манастир. У овом манастиру столовао је Јоаникије Стратоникеас, (Јован Стратоникејски) први грчки митрополит у Влашкој, који је истовремено био и већински финансијер изградње и одржавања манастира. Манастир је и данас чувен по својој богатој библиотеци са фондом од преко 8.000 разних обредних грчких књига. Фанариотски хосподари финансирали су и штитили све импулсе грчке културе, као што је било штампање књига, отварање школа разних образовних нивоа са наставом на грчком језику, те богослужење и проповед у грчким црквама. Малобројна романска елита у повоју је, када год би јој се указала прилика, своју децу, престижа ради, слала у грчке школе, потајно се надајући друштвеном положају уз омражене Фанариоте.

У Букурешту је у другој половини XVIII столећа, под патронатом кнеза (хосподара) и имућних трговаца отворена Принчевска, или Грчка академија, једна од неколико грчких високих школа тога времена.⁷Академија ће у обема кнежевинама имати улогу интелектуалног фермента одакле ће се њиховим територијама ширити грчки духовни и просветитељски покрет. Модерно грчко просветитељство настало је на крилима европског културног препорода, ношено идејама Бекона и Њутна, учењима Декарта и других француских енциклопедиста, а касније и на прагматичном примеру Француске буржоаске револуције. Учено свештенство из Атоске академије, образовани Грци при чувеној венецијанској Флангинисовој школи и грчки кружоци у Бечу преводили су дела Волтера, Русоа, Дидроа и Лајбница на грчки језик и тако уносили нове, научне идеје у мистично-теолошке доктрине које су до тада владале грчким духом. Транскрипти тих превода стизали су и до Букурешта, на Принчевску академију.

У академској библиотеци Свети Сава нашли су се просветитељски рукописи Евгенија Вулгариса и тротомни рад Студије просветитеља Теодора Кавалиотиса: Студије о логици, Студије о физици и Студије о метафизици. Посебан научни значај и величину Букурештанској академији даје просветитељски рад професора Антима Газиса, (Ἄνθιμος Γαζῆς), предавача на академији од почетка XIX века, па до 1813. године. Газис је био богослов, филолог и картограф, али је током Рата за грчку независност књигу заменио оружјем. Пре Букурешта боравио је у Венецији где је служио као главни парох грчке цркве, а у Бечу је 1811. године са Адамантиосом Кораисом покренуо родољубиви часопис Учени Хермес, Ἑρμῆς ὁ Λόγιος. Часопис је био промотер просветитељских и ослободилачких идеја код Грка и излазио је допочетка Грчког рата за независност. Газис је био полиглота и један од највећих ерудита Европе свога времена и као такав биран је за редовног члана Баварске академије наука. Дао је основне смернице за развој високог школства током процеса стварања слободне Грчке.

Ученици Академије су крајем XVIII века стизали са разних страна, већином из Грчке, Македоније, али их је било са малоазијске обале, Русије, Понта, Јоније, Егеја и Угарске. Нису сви ови младићи били Грци: у знатном броју почели су да пробијају баријеру и долазе на школовање деца малобројне румунске аристократије, као и синови богатих Цинцара из Угарске и Македоније. Усвајајући основе европских идеолошких, лингвистичких и филозофских идеја путем Модерног грчког просветитељства, студенти букурештанске Академије настављали би студије у Аустрији и Италији, углавном у областима медицине и права. Неки од њих су остајали у Влашкој и Молдавији као кнежева свита или државни чиновници. Има примера како је неколицина младића са дипломама Принчевске академије стигло до високих чинова отоманске војске у Константинопољу, док су они високог порекла досезали и до Фанара, као свештеници, професори или високи чиновници патријаршије. Већина академаца постаjaла је најбољи учитељски кадар у грчким школама у матици и широм дијаспоре. Везе Грка из Влашке и Молдавије са новосадском јелинском општином биле су знатне, јер су неки новосадски Грци и Цинцари били родом из тих крајева, док су други пословали са кнежевинама, или су били радно ангажовани у њима.

Колико је бројна била грчка дијаспора у Дунавским кнежевинама тешко је и приближно одредити. У најзначајнијем географском делу тога доба на грчком језику Нова географија, Γεωγραφία Νεωτερική, издатом у Бечу 1791. године, двојица аутора Данил Филипидис и Григориос Константас,⁸ баве се демографским димензијама грчке дијаспоре од пропасти Византије све до времена када је дело настало. Аутори тврде да је у Хабзбуршкој монархији током друге половине XVIII века живело око осамдесет хиљада грчких породица, у Дунавским кнежевинама чак и нешто више, те да је велики број Грка живео у Русији, Пољској и Италији. Овај податак без сумње је произвољан и преко сваке мере преувеличан, јер се не заснива на државним пописима становништва и егзактним научним мерењима, већ на пуким романтичарским претпоставкама.

И поред видних недостатака наведене процене, евидентна је чињеница да стваран број Грка у тадашњој дијаспори није био мали. Демографски, финансијски, интелектуални и други капацитети грчке дијаспоре у румунским покрајинама били су довољно снажни да покрену процесе који ће довести до формирања савремене грчке државе. Стога не треба да чуди чињеница да је поред прве грчке високошколске установе, на тлу данашње Румуније, у Влашкој пред устанак формирана и прва борбена јединица од грчких добровољаца, Света дружина.⁹ Прве оружане борбе Грка у Грчком рату за независност 1821. године почеле су баш у Влашкој, у Драгашану и Букурешту, а не у матичним грчким покрајинама.