Аутор: др Милош Савин, историчар
Због својих природних склоништа, шума, бара и река, Војводина и Славонија биле су више него погодне за деловање хајдука. Реке су биле највећа предност и значај за такозвано хајдучко гусарење. Војводина ни тада није била изразито шумска област, али у пределима где су се шуме одржале до данас, била је од великог значаја. Сматрало се да је четрдесетих година XVIII века, Славонија са Сремом била гнездо хајдука. У то доба, јавна безбедност готово да није ни постојала. Може се рећи да се тада нико није осећао сигурним. Хајдуци су упадали у насеља не бирајући време, неретко се дешавало да своја пљачкања обављају у сред дана. Чете хајдука проваљивале су у Бановце, Кузмин и Буковац, док је страх у Карловцима био толики да имућни људи нису смели дању да на напуштају своје место. Вршац су хајдуци напали и спалили 1739. године. Хајдуци су већином радили организовано, самим тим обезбедили су себи већу снагу према власти и народу. Уобичајено, хајдучке чете чинило је од десет до двадесет људи. Јатаци су били велика испомоћ хајдуцима. Они су хајдуцима куповали оружје, барут, олово, кремен и обавештавали их о могућим опасностима, као и о добром плену. Један од најпознатијих јатака био је Тодор Мијатовић. Када је био ухваћен, иако су хајдуци претили и захтевали његово ослобађање, Тодор је ипак погубљен.
Најчувенији хајдуци тог периода, чије је хапшење било од круцијалног значаја, били су: харамбаша Риста који је оперисао у чанадском крају, Петар Марковић који је деловао у пределу око Иђоша, Живан Врговић који је, иако није имао велику чету, био страх за целу околину. Врговић је са својом четом 1738. године опљачкао кнеза у Итебеју, исте године опљачкао је и једног становника Елемира. Због његових поступака, власт је заробила једног од браће Врговић у Сегедину. Како би ослободили брата из затвора, Врговић и Стојадин обећали су властима да ће напустити њихову територију и да више неће чинити никаква зла. Те године организована је потера која је успела да похапси Врговићеву чету. На територији око Осијека, такође су постојали у народу познати хајдуци, као што су: Петар Стетић, Ђурађ, Лука Сарвашки и многи други. Власт је била принуђена да користи разне начине како би похапсила хајдуке који су успевали да им измакну и који су одбијали да се предају. Првенствено су уцењивали њихове главе. Власт је 1722. објавила новчане награде у износу од четири златника за оног ко преда мртве или живе хајдуке. За значајније хајдуке и харамбаше, ова награда је била знатно већа. Власт је ухваћеним разбојницима секла главе и излагала их на јавним местима. Поред ових, у хватању хајдука биле су значајне и потере у којима је учествовало цело становништво. Банатска администрација је 1727. године наредила да се у свим областима оформи чета хусара са дужношћу да хвата разбојнике. У Срему 23. марта 1732. године покренута је велика потера у којој је учествовала и војска. Ова потера ипак није била од значајног успеха јер су хајдуци приликом њиховог хватања прелазили у суседне крајеве. Као следећи вид борбе против хајдука, банатска администрација је 1727. године одредила и објавила да ће свака помоћ хајдуцима убудуће бити кажњавана смрћу. Патент против јатака објављен је 1734. године. Израђен је нови план и он је подразумевао да становници села увече не смеју да напуштају своју област уколико то не пријаве кнезу, и за свако удаљавање из села био им је потребан путни лист. Становништву је такође била уведена даноноћна стража, коју су обављали наизменично у претходно договореним групама. Свако село, по новим мерама, морало је да изгради затворе у којима би поставили справе за мучење. Власт је сматрала да у сузбијању хајдучије, прво треба поправити народ, а нарочито свештенство. Непогодна ситуација по власт била је и опевавање хајдука у народу, сматрали су да такву врсту охрабрења хајдуцима морају сузбити. Због тога су предложили да свако ко је ухваћен у преношењу прича о хајдуцима буде кажњен батинама, а уколико овај преступ настави да чини, његова казна била би смрт. Државна власт је прву озбиљнију меру за сузбијање хајдука донела 1736. године, која је подразумевала формирање комисије која је имала задатак да реши питање хајдучије. Комисија је увидела да је хајдучија последица економских и друштвених односа, због тога су прогласили да ће хајдуци који одлуче да се врате имати много олакшица, али су их такође упозорили шта ће се догодити уколико то одбију. Српска црквена власт позвала је проте да у селима народу објасне царски Патент, као и мере о сузбијању хајдука. Митрополит је уверавао народ да ће добити значајне олакшице уколико одустану од хајдучије, али да то морају учинити што пре, јер царска милост и стрпљење имају свој крај. Државна власт је 1736. године позвала хајдуке да се без бојазни врате својим домовима и да ће добити потпуни „пардон и опроштењеˮ. За све оне који овај позив одбију, покренула би се потера и били би најстроже кажњени. Хајдуцима је такође понуђен опрост уколико би привели властима друге хајдуке или харамбаше. У циљу распознавања хајдука у маси, обичном становништву било је забрањено да са собом носе наоружање. Амнестија је у неком смислу успела. Већи број хајдука предали су своје оружје 1736. године, те након обећања да се више неће бавити разбојништвом, били су ослобођени. Жупанијски суд изрицао је пресуде ухваћеним хајдуцима, док је њихово сведочење углавном било изнуђено мучењем. Жене су брзо одавале све што су знале, док су мушкарци лакше подносили мучење. Осуђених на смрт било је много, некада се дешавало да за окривљеног гарантује цело село те би он био ослобођен. На тај начин село је успело да ослободи старца Радивоја Мијаковића, упркос томе што га је Михаил Миланковић оптужио да је био јатак хајдуцима.
Као што је већ споменуто, феномен хајдучије на подручју Војводине појавио се 1720. године и трајао је све до краја Првог светског рата. Како списи из XIX века наводе, Банаћани су XVIII век сматрали за златно доба, иако је хајдучија била у пуном јеку, ово је био период када није постојала јака државна власт. Наиме, на место Турака дошли су Немци, оштре цивилне контроле нису биле успостаљене. Још за време Турака, Срби су имали одређене успостављене институције. У овом периоду нису постојале значајне националне нетрпељивости, самим тим у хајдучким четама било је предводника који нису припадали српској националности, од Стојана, преко Живана, све до чувеног Роже Шандора. Као и у постјугословенском криминалу, верска и национална одредница није била од суштинског значаја. Један од последњих хајдука био је Маријаш који је убијен у Румунији након Првог светског рата. Његово право име било је Маринко Перић, пореклом из Меленаца, он је са групом дезертера из аустроугарске војске оперисао на подручју од Тисе па све до Темишвара. Чињеница разграничења и постојања Румуније и краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, за њега је била ирелевантна, управо из тог разлога, прелазећи са једне на другу страну, успевао је да се сачува. Након Темишварског сабора успостављена је црквена власт Стефана Стратимировића који је успешно и дуго био на челу српске црквене јерархије. Прилично контраверзан, али и прогресиван, значајно је улагао у образовање младих, пре свега у црквено школовање. Поред себе имао је свог пандана, државног инспектора Несторовића који је подржавао грађанско школовање. У смислу едукације можемо рећи да је њихов период био плодан и значајан, с обзиром да се сматра да су управо они поставили темеље успону либерализма у другој половини XIX века. Недуго након устоличења Стратимировића, на аустријски престо дошао је Фрања I који се трудио да максимално апсолутистички влада аустријским царством. Сузбијање захтева, етничких заједница, историјских покрајина, крута владавина са благом нотом просветитељства, била су основа његове владавине. Период сузбијања Турака јужно од Саве и Дунава донео је са собом измену односа на самом подручју постосманске Војводине. Потреба за војним границама више није постојала. У другој половини XVIII века, укинута је граница, док је у Срему она знатно измештена. Многи делови некадашње границе припали су феудалном делу, такозваном провинцијалу, у поседе одређених угарских племића, којима је ова земља обећана уколико дође до протеривања Османлија. Њихова владавина овим територијама била је индиректна, имали су своје управитеље који су од новонасталих кметова, некадашњих војника, покушавали да извуку максимум како би се разлика између тога шта припада феудалцу, а шта остаје сељаку, додала и њихова лична корист. Ситуација је често била тешка и напета. Неколико места у Срему попуст Саса, односно Нових Карловаца и околине била су свеже насељена, пре свега Србима са хрватске границе.
Занимљиво је то да ће управо из овог места потећи један од најзначајнијих хајдука, популарни Лаза Харамбаша, односно Лазар Добрић. Претпоставља се да је тамо рођен, а оно што засигурно знамо јесте да је тамо живео. Не постоје прецизни извори о личностима које нису биле изразито високог грађанског или племићког порекла. По занимању био је опанчар, веровало се да је згрешио локалним граничарским властима, те му је због тога одређена казна јавног срамоћења. Овакав поступак он није могао да поднесе, те се придружује хајдучкој јединици која је оперисала у Срему и ускоро постаје њен вођа, односно харамбаша. Убрзо је око себе окупио неке Србе одбегле из Османског царства, као своју дружину хајдука. Међу њима најпознатији су били Станоје Главаш, који је касније био Лазин заменик, а доцније им се придружује и широко познати хајдук Вељко. Станојево право име било је Станоје Стаматовић. Рођен је, од оца Димтрија и мајке Марице, у селу Глибовцу недалеко од Смедеревске Паланке. Након што су му Турци пребили оца, услед чега је и преминуо, како би сачувала Станоја од тешких сеоских послова, његова мајка послала га је код очевог пријатеља како би изучио абаџијски занат. Овом приликом Станоје је такође научио да чита и пише. Трендови хајдука и харамбаша, чак и у одевању, били су потпуно другачији и под османским утицајем. Лаза Харамбаша носио је црвени кожух, црвене шалваре и шарену мараму везану око главе као турбан. Сви су носили дугачке турске пушке и по две кубуре. Дејствовали су тако што су неочекивано отимали оно што им је било занимљиво, чак и путем изнуда и уцена. Данашња литература Лазу Харамбашу често представља и описује као српског Робина Худа. Заиста се може рећи да је имао занимљив и специфичан, данас би рекли маркетиншки модел, наиме његова група деловала је од данашњих Сремских Карловаца, па све до Панчева, користећи Дунав, Саву и Тису. У својим деловањима више су се користили речним токовима него самим копном. Током својих подвига открили су мало напуштено село звано Црвенка, у близини Батајнице које је постало нека врста њиховог седишта. Поред трговачких каравана, из којих су могли да узимају робу и новац, нападали су и транспорт хране и жита. Узету храну увек су делили локалној сиротињи и на тај начин успоставили су лојалност локалног становништва и веровање да су хајдуци доброчинитељи народа. Лаза Харамбаша је у неким пределима имао већи ауторитет и од војних и од црквених власти, народ се за одређене проблеме за које су сматрали да би Лаза решио, најпре обраћали управо њему и његовим хајдуцима. Поред својих акција, које нису умногоме штетиле народу већ трговачким караванима, дешавало се да нападају и граничарску војску како би за себе обезбедили оружје и средства за њихове будуће акције и пљачкања. Због постојања многих прича и легенди везаних за његово деловање, у једном моменту аустријска царска власт почела је да сумња у локалне Србе, верујући да су сви у дослуху са харамбашом, па и у војну власт с обзиром да није била ефикасна у његовом сузбијању. Стога су послали аустријског пуковника у Сремску Митровицу како би преузео команду у циљу обрачунавања са Лазом и његовом групом. По народном веровању, једнога дана подређени су обавестили пуковника да је српски владика дошао у посету и да захтева са њим тајни састанак. Након што су пустили владику, он је закључао врата и скинуо мантију. Испоставило се да је то био управо Лаза који је застрашио пуковника и запретио му. Захтевао је од пуковника да заједно изађу са његовим коњима и кочијом до оближње шуме, а уколико би се пуковник противио, Лаза би сасуо кубуру у њега. По причи ово се и догодило, пуковник је отишао са њим и успели су да направе пакт и договор. Након тога војска није дирала харамбашу нити његову групу. Земун, као велико и богато трговачко подручје, било је Лазин недосањани сан. У народу је кренула прича како је Лаза обећао да ће спалити и опљачкати Земун, то је довело до тога да војна команда нареди свим богатијим грађанима да оружани ходају улицама. Становници Земуна живели су у великом страху. Споменућемо још једну занимљиву причу која се догодила у Земуну. Дошло је до весеља у локалној биртији, на ово весеље Лаза је упао са својим хајдуцима, опљачкали су госте и натерали особље да плешу са њима. При свом одласку рекао је да стоји иза тога да ће спалити Земун, ако га војска и даље буде пратила и прогањала, до чега није дошло јер нико није желео да ризикује и ову ситуацију пријави властима. Још један занимљив феномен догодио се у Елемиру, са једном чувеном богаташком племићком породицом Киш. Њихов газда био је глава породице, Агоштон Киш. Њему је Лаза упутио писмо у којем захтева да му се на одређено место донесе већа количина драгоцености и новца како их не би даље пљачкао и вршио изнуде над њима. Киш је у Бечкереку обавестио полицијске војне власти о ситуацији у којој се нашао. Они су потом направили заседу и кренули у акцију хватања Лазе Харамбаше, међутим на одређеном месту нису затекли никог. Сам Лаза схватио је њихове намере и допустио им да доживе велики неуспех. Ова ситуација изазвала је још већу нервозу и страх у породици Киш. За време великих полицијских и војних маневара до којих је дошло у Банату, где је безбедност потпуно била усмерена ка догађајима породице Киш, харамбаша је са својом групом упао на њихово имање и успео да од Киша изнуди и отме значајну суму новца. Пред почетак првог српског устанка, схвативши да је превише под лупом и притиском, харамбаша је са својом четом прешао у османску Србију, где су почели да оперишу у рудничком крају. У њему су брзо дошли на глас. Слично су поступали са народом, делили су им храну и помагали, због чега су људи почели да траже помоћ и улажу жалбе на одређене ситуације у нади да ће им хајдуци исте и разрешити. Још једна занимљива прича одвија се у време Првог српског устанка, наиме локални младожења пожалио се Лази да му је Сали-ага, локални турски силник, отео младу и затражио је од Лазе да му је врати. Лаза Харамбаша пратио је Сали-агу и у једном моменту код чесме, када су Турци легли да спавају, пришао је и одузео оружје аги, уперивши му пиштољ у главу. Захтевао је да ага врати младу, што је овај и учинио. Лазиних подухвата има много, његово хајдуковање поткрепило је наредне значајне догађаје за српски народ. Лаза Харамбаша гине 1805. године, то сазнајемо из званичне преписке његове жене Пелагије, у којој потражује право поновне удаје. Поседовала је документ који је изаслао Ђорђе Петровић Карађорђе у коме је наглашено да је Лаза Харамбаша убијен. За Лазину смрт нису били одговорни Турци, већ претходно поменути Станоје Главаш, који је пре тога био Лазин заменик. По народном веровању, Лаза се заљубио у младу попадију те је стога одлучио да напусти хајдуке и да за свог наследника именује управо Станоја Главаша. Овај Лазин поступак разочарао је његове хајдуке, осећали су се изданим. Такође, верује се да је Станоје Главаш при овом сусрету, баш у моменту када га је Лаза именовао за харамбашу, дао сигнал једном младићу да из турске пушке усмрти Лазу Харамбашу. Све су ово народна веровања која нису поткрепљена чињеницама, а оно што је сасвим сигурно, јесте да је Станоје одговоран за Лазину смрт. Разлози за њихово разилажење, свађе и поступак Станоја Главаша против Лазе, остали су непознати.
Поред хајдуковања важно је напоменути још неколико антифеудалних феномена који су се дешавали пре свега у Срему, а затим и на југу Баната. Бивши граничари и сељаци из провинцијала постајали су све више оптерећени нерегулисаним односима и притиском управитеља имања. У Вогњу, Теодор Аврамовић, познатији под надимком „Вогањацˮ, окупио је групу и одлучио да подигне устанак. У почетку његова група деловала је прилично организовано. Наиме, Аврамовић је био сеоски кнез у Вогњу и изаслао је, у једно петнаест околних сремских села, писма у којима позива кнезове и утицајне људе да се одазову на састанак и да пошаљу своје делегације и наоружане јединице. У овим писмима поред осталог запретио им је да уколико се не одазову овом позиву на устанак, целу њихову породицу ставио би под сабљу. Такође је запретио, да уколико нико из села не присуствује састанку, то село ће бити комплетно спаљено и кажњено. Убрзо је сакупио око 450 устаника. У неким списима наводи се да је прикупио неколико десетина хиљада устаника, што сматрамо да није велико. До велике забуне у историји дошло је због тога што се овој Аврамовићевој буни, придружио човек који носи исто име и презиме, односно Теодор Аврамовић звани „Тицанˮ који је пореклом из Јаска. Тицан је одрастао у сиромашној кметској породици, али био је школован, завршио је Немачку школу у Земуну. Био је војник у регименти барона Јелачића и учествовао је у Наполеоновим ратовима. Након свог повратка у Јазак, живео је поштеним и мирним животом, уживао је велико поверење и углед код народа. Пољуљана новим догађајима, покренутим од стране Тицана и Вогањца, Аустрија је реаговала преко свог најпоузданијег човека, српског митрополита Стефана Стратимировића. Стратимировић је одмах послао обавештење свештеницима да покушају да утичу на народ да одустану од побуне. Стратимировић није желео да препусти ствари случају и да се губи време чекајући на преношење обавештења које је упутио свештенству, те стога је и сам кренуо да пренесе поруке народу. Устаници су у међувремену своје седиште преместили у Врдник, из разлога што је Вогањ равничарски предео, те у недостатку шуме они би били лако савладани и приведени, док им Врдник пружа преко потребни заклон. На самом путу ка Врднику, Теодор Аврамовић Тицан пресрео је владику. Владика је од њега овом приликом захтевао да се одржи састанак са старијим народом, који је учествовао у устанку, у манастиру Раваница. Тицан није био склон преговорима са црквеним ауторитетима, међутим Теодор Аврамовић Вогањац, њихов тадашњи вођа, одлучио је да пристане на предлог и да се одржавање овог састанка омогући. На састанку митрополит је од народа затражио да се од устанка одустане и обећао да ће обезбедити амнестију за све њих уколико му дозволе да њихове проблеме реши мирним путем. Устаници на челу са Теодором Аврамовићем Вогањцем пристали су на ове предлоге, док је Теодор Тицан са својом групом људи наставио антифеудалну борбу. Још једна занимљива чињеница је управо та да је митрополит Стефан Стратимировић здушно подржавао и помогао Карађорђев устанак, док је гушио сличне покушаје у подручју своје јурисдикције где је био лојалан круни. Тицан је са својом групом кренуо у акцију, међутим налетели су на озбиљнију јединицу аустријске војске. У том сукобу погинуло је дванаест Тицанових устаника, остали су се разбежали, а тројица коловођа на челу са Тицаном били су ухапшени. Тицану је изречена смртна казна рашчеречењем. Под нејасним околностима Тицан је успео да побегне из затвора, након чега се примирио и сакрио. Када је покушао да пређе реку Саву и придружи се устанку у Србији поново је ухапшен, али је овај пут одмах био стрељан и на тај начин је угашена буна. Сама буна памти се као „Тицанова бунаˮ, иако је он само наставио буну, а његов имењак Теодор Аврамовић који је ову буну покренуо, на крају је прихватио амнестију. Већина устаника примила је амнестију, чак су им и побољшани одређени услови. Аустријске власти дошле су до закључка да им немири на граници са Османским царством не иду у корист, те да је много безазленије са Србима успоставити договор. Овим догађајима коинцидирала је и велика буна Срба у Барањи. За разлику од претходних буна против феудалаца и Турака, Срби у Барањи побунили су се против српског владике који је над својим кметовима вршио велики притисак, готово идентичан ситуацији у Срему. Барањска буна убрзо је била угушена и о њој постоји јако мало података. Битно је споменути и Крушчичку буну до које је дошло у селу Крушчица, надомак Беле Цркве у Банату. Иако краћег даха, ова буна била је театрално изведена, а предводио је ђакон Димитрије Ђорђевић. У овој буни учествовали су Срби и Румуни. Поред ђакона Димитрија Ђорђевића, у њој је учествовао велики број граничара, како Срба тако и Румуна. До саме буне дошло је у локалној цркви, а повод за њу било је наводно Карађорђево писмо у којем он позива локалце да се дигну на устанак и да се придруже ослобођењу Србије и српских земаља. Постоји сумња да је ово писмо саставио сам ђакон како би свој народ охрабрио и мотивисао, док друго веровање истиче да је ово писмо ђакону било подметнуто у циљу гушења његове буне. Ђакон је у цркви пуној значајних људи који су му се придружили, прогласио устанак. Након тога обукао је свечану одору, попео се на коња, носећи крст и јеванђеље у руци, дигао народ на устанак и упутио се на место на којем су наводно, по упутствима из писма, требали да се сретну са Карађорђевим устаницима. Ђакона и његове следбенике, уместо устаника, дочекала је аустријска војска која је ђакона утамничила, а остале похапсила. Ово је разлог уверења да је писмо заиста било подметнуто, те да је овај вид манипулације био више него успешан за аустријску војску. Ђакон је преминуо након неколико година у затвору, а остали ухапшени су касније били ослобођени. Ова буна сматра се последњим већим покушајем борбе за права и самосталност, пред револуционарне догађаје 1848. и 1849. године.
Остави коментар