Аутор: проф. др Горан Васин, историчар
Велики спољнополитички изазов за Црну Гору било је избијање устанка у Херцеговини почетком 1881. против аустроугарских власти, који је понајвише био изазван Привременим војним законом од 4. новембра 1881. Отпор закону посебно је био јак у устаничким крајевима Херцеговине и областима које су се граничиле са Новопазарским санџаком. Поједине устаничке породице су почеле своје пресељавање у Црну Гору, док су муслимани у Херцеговини најављивали своје исељење у Турску. Чувена Српска православна мостарска општина је негирала суверена права аустријском цару, што је резултирало судским процесом и распуштањем општине.
Тако су некадашње размирице Срба и муслимана, све више профилисане у значајну сарадњу у заједничком устанку против Аустроугарске. Почетак устанка се сматра напад на жандармеријску станицу у Улогу 10–11 јануара 1882, иако је четовање почело раније током новембра и децембра 1881. Устанак се брзо проширио на билећки, столачки и невесињски срез, док је у гатачком срезу интервенцијом војводе Богдана Зимоњића стање било мирније.
Без обзира на нерешене аграрне односе почела је фаза интензивније сарадње Срба и муслимана. Што се тиче Црне Горе и поред блиских веза са Херцеговцима у ранијим устанцима 1852–1862, 1875–1878, књаз Никола је истакли смо, морао да води више рачуна о ставу Аустроугарске о овом питању. Било каква војна интервенција била би директно мешање у унутрашње послове Дунавске монархије, што је књаз свакако покушавао да избегне. Аустроугарска је користила свој положај да што више одвоји Херцеговину од Црне Горе. Када је прављена граница, она је стратешки трасирана да онемогући било какво повезивање некадашњих устаничких и ратних сабораца. Такође, било какав активнији потез са Цетиња, Беч је могао да осујети затварањем границе, увођењем нових царина, забраном увоза производа, што је било катастрофално за слабо развијену црногорску привреду. Склапање зајма Црне Горе код бечких банака 1881, били су уско повезани са овим питањем. Аустроугарска је користила економски утицај да потисне до тада неприкосновен положај Русије на Цетињу.
Херцеговачки устанак 1882. године представљао је покушај актуализовања и решавања проблема насталих у Босни и Херцеговини од Берлинског конгреса. Аграрно, национално и политичко питање устројства ових области било је од великог значаја за Србе и муслимане. Суштински идеја устаника није никада профилисана у кључни циљ устанка – стварање нове државе, аутономија поменуте области или присаједињење Херцеговине Црној Гори, што је свакако била мањкавост кохезионог фактора. Славјанофили који су здушно подржали овај устанак, према мишљењу Аксакова, усмеравали су га према Црној Гори као будућем стожеру српског племена. Генерал Скобељев је од самог почетка аустроугарске окупације апострофирао Германе као кључне непријатеље Словена. Руски посланик у Софији Хитров, поменули смо, био је један од кординатора славјанофилске акције у моментима избијања устанка. Аустроугарска обавештајна служба била је упозната са мрежом славјанофилских комитета, али и шире делатности Васе Пелагића, митрополита Михаила и Мића Љубибратића, који су из Београда покушавали да на сваки начин помогну устанак или акцију против Аустроугарске у Босни и Херцеговини, што је питање за посебну занимљиву расправу.
Аграрни односи који су од друге половине 1878. представљали тачку неразумевања између окупационих власти и муслиманског становништва, били су фактор зближавања Срба и муслимана, али недовољно јак фактор ширег и јачег повезивања. Доношење новог Војног закона само је убрзало преливање постојећег незадовољства у оружани отпор. Аустроугарска је ангажовала више од 70.000 војника да сломи неколико хиљада устаника, које је подржао велики део народа. Двојна монархија је из ове ситуације извукла реалне и важне поуке које ће бити претпоставка анексије 1908, а чији су се обриси јасно видели већ 1882. Значајан текст о војним операцијама написао је учесник тих догађаја касније фелдмаршал Конрад фон Хецендорф, који је тврдио да се само репресалијама може зауставити народ у Херцеговини. Слична тактика је примењена у периоду 1914–1918. Није било илузија ни када је у питању српско-муслиманска сарадња, мерама Калајевог режима она је потпуно дезавуисана и онемогућена.
За пречанску политичку елиту персонификовану у Слободоумној странци, овај устанак био је још једна прилика да се поново актуaлизује српско питање или да се уз помоћ Црне Горе покуша направити нови однос снага на Балкану. Светозар Милетић се управо овим питањима интересовао уочи свог престанка активним бављењем политиком. Култ Црне Горе и књаза Николе у пречанској политичкој мисли и идеологији био је и тада знатан фактор, што ће остати константа све до 1903. Свака идеја и покрет књаза Николе сматран је важним и неопходним чиниоцем решавања српског питања, а Милетићева благонаклоност црногорском владару и овог пута је била очигледна.
Са друге стране Књажевина Црна Гора суочена са Аустроугарском није била у прилици да се активно укључи у херцеговачке догађаје. Књаз Никола је лавирао између губљења утицаја у Херцеговини и потенцијалног дипломатског сукоба са Аустроугарском. Реална политика није давала превелики простор књазу Николи да помаже устанике, иако је мноштво устаничких вођа и њихових породица нашло уточиште у Црној Гори. Промена односа снага на Балкану у том моменту није била могућа, као што је анексија изгледала све извеснија.
Остави коментар