Ауторка: др Наташа Дракулић Козић
Термин трагедија, односно трагично (који је данас задобио другачије, уопштено значење, те се користи за било какав несрећан случај) у античкој Грчкој је подразумевао драмску врсту која се изводила у специфично, свето време, о свечаностима. „Посебне прилике, посебни људи: трагедија је описивала судбину чувених мушкараца и жена […] узвишеним стилом и језикомˮ (Пул: 2011: 10). Произашла из обреда, она се обраћа обичном човеку приказујући удес владарских, херојских, славних породица, при чему су у њихову судбину често уплетени богови, те је утемељеност трагедије у миту јасно наглашена. Свој врхунац доживела је у петом столећу пре нове ере са Есхилом, Софоклом и Еурипидом. Оно што посебно обележава појам трагичног (у изворном смислу) јесте узвишеност несреће што се одиграва пред очима публике код које се изазива осећај катарзе, прочишћења, јер је лош исход истовремено и неочекиван и логичан. Стога се и поред саосећања гледалаца према носиоцима трагичке кривице казна прихвата као неумитна, нужна, неизбежна, пошто је одређена колективним представама о судбини, срећи, случају за које су, према античком миту, задужене три Мојре, Суђаје, од којих две испредају животну нит, а последња је прекида. Патња јунака смислена је јер представља вољу богова и с тим у вези је могуће говорити о религиозном карактеру античке трагедије који је данас ишчезао. Колико год сурова била, казна се прихвата, а са усудом се мири.
У античком миту о цару Едипу на више је места потцртана неизбежна судбина коју човек не може да промени ма шта да чинио, пошто се несрећа огледа управо у људској немоћи у односу на више силе. За Лаја је наглашено да се, тужан због тога што са својом женом нема порода, „тајно обрати пророчишту у Делфима, које га обавести да је та тобоже несрећа прави благослов, пошто би дете које би родила Јокаста постало његов убицаˮ (Гревс 2008: 327). Даље стоји да се, упркос Лајевом настојању да се реши свога чеда и свим радњама које је тим поводом предузео, ствари преокрећу против њега. „Али Суђаје одлучише да дечак доживи младићко добаˮ (Гревс 2008: 327). Кад одрасте, сам Едип одлази у Делфе, где му Питонка поручује: „ʼКлони се светилишта, бедниче!ʼ […] ʼТи ћеш убити оца и оженити се мајком!ʼˮ (Гревс 2008: 327). У намери да избегну оно што им је предвиђено за будућност и Лај и Едип, у незнању, чине баш оно што је неопходно да се поменута пророчанства обистине.
Даље, због болести која је поморила Тебанце, долази пророк Тејресија (што је уобичајено име за видовњака) који опомиње: „куга ће престати ако један од посејаних људи умре као жртва градаˮ (Гревс 2008: 329). Упркос томе што се Јокастин отац, Менојкеј, који се пронашао у тим речима, баци са зидина, зараза не престаје. Стога Тејресија експлицитно упире прстом на кривца: „Богови су имали на уму другог посејаног човека, једног из треће генерације: оног који је убио оца и оженио се мајком. Знај, краљице Јокаста, да је то твој муж Едипˮ (Гревс 2008: 329). Свесни сопствене кривице, њих двоје ће себи пресудити – она ће извршити самоубиство, а он ће се ослепети и отићи у прогонство, где ће га Фурије, Ериније уморити. Гревс сматра да оне симболишу савест, те да је Едип умро од гриже савести (в. 2008: 331). Клетва богова даље пада на њихов мушки пород – Етеокла и Полиника – рођених из нечистог брака. Прича о њима изнова потврђује веровање о неумитној судбини.
Према старогрчком миту „Полинејк и његов брат близанац Етеокле били су изабрани као сувладари-краљеви Тебе после прогонства њиховог оца Едипа. Они су се договорили да владају наизменично, али Етеокле, на кога је прво дошао ред, није хтео да напусти престо на крају године. То одбијање је оправдано неповољним предсказањима Полинејкове судбинеˮ (Гревс 2008: 332). Због тога што је прогнан и изигран, Полиник учествује у војном нападу на Тебу као један од седморице предводника. Ова верзија мита, заступљена и у драмским текстовима, односи се на то како је у бици одређено да се Етеокле и Полиник боре у двобоју не би ли на тај начин била донета одлука о томе који од њих двојице ће владати Тебом „и у жестокој борби они смртно ранише један другогˮ (Гревс 2008: 334). Још једно од пророчанстава Тејресије јесте „да ће Тебанци победити једино ако краљевић из краљевске куће добровољно понуди себе за жртву Ареју; на то се Менојкеј, Креонтов син, уби пред градским капијама баш као што се раније његов имењак и ујак стрмоглавио са градских зидинаˮ (Гревс 2008: 334). Све се одиграва управо онако како је и предвиђено.
Есхилово дело Седморица против Тебе поседује пет чинова, написано је у стиху, а посвећено је борби између две војске – тебанске, којом управља цар Етеокле, и оне противничке, предвођене од стране Полиника у покушају да узурпира братовљеву власт. Лица која се појављују на сцени су: Етеокле, Гласник, Антигона, те хор тебанских девојака, интересантан колективни јунак што непрестано изражава страх од исхода битке, односно пада њиховог града. Женској перспективи супротстављена је мушка енергија у виду владареве борбе против таквог нарицања које на војску делује обесхрабрујуће. Иако Етеоклу полази за руком да одбрани своје утврђење, он губи живот у борби с Полиником којег такође смрт неће заобићи – браћа се међусобно убијају.
Трагедија кулминира у тренутку када је издато наређење да се Етеокле сахрани уз све почасти, како му и доликује, јер је чувао свој град од напасника, док Полиниково тело треба оставити псима да га растргну, с обзиром на то да се налазио у противничкој војсци, при чему је његовој породици изричито забрањено да га ожали и сахрани. Ипак, сестра Антигона најављује да ће се огрешити о изречену меру без обзира на казну која би могла уследити. Поштовање божанских закона код ње надјачава владареву заповест – вера (уз љубав према ближњем) снажнији су од страха од смрти. У Есхиловој Седморици против Тебе карактеристично је наглашавање чињенице да сва ова дешавања представљају испуњење Едипове клетве, присутне су бројне алузије на оцеубиство, те његов и Јокастин родоскрвни брак. Кривица за несрећну судбину – губитак живота у борби за власт, сестрину безизлазну ситуацију – недвосмислено је приписана родитељском греху који је свему претходио.
Драма Јована Христића Седморица: како бисмо их данас читали посвећена је Предрагу Бајчетићу, а први пут је изведена у Загребу, 7. маја 1969. године, у режији Георгија Пароа. Реч је, наиме, о пишчевом уметничком читању Есхилове трагедије Седморица против Тебе, трећег дела његове трилогије посвећене цару Едипу (Едипеје). Усуд тебанског цара, због његовог родоскрвног брака с мајком Јокастом, као и судбина њихових потомака: Етеокла, Полиника, Антигоне и Исмене тема су највећих старогрчких трагичара – поред Есхила, њима је био инспирисан и Софокле.
За разлику од Есхилове трагедије која се превасходно бави самом битком за Тебу, Христићева Седморица фокусирана су на однос међу зараћеном браћом, њиховом вољом за моћ, борбом око власти, у чему се показују као једнаки. Трагичка кривица у драми из двадесетог века пребачена је с родитељског греха на њихове потомке, односно на младиће у сукобу, док се њихова погибија показује као исход људске природе, а не само у виду испуњавања раније исписане судбине која представља непроменљиву вољу богова. Узроци несреће пребацују се с небеске на земаљску раван. Ипак, треба узети у обзир чињеницу да је Христић одлично познавао античку митологију и културу, његова поезија и драмско стваралаштво утемељени су у класичној књижевности. Он традицију реконструише у оној мери у којој му је потребно да архетипске, универзалне теме осавремени, учини их блиским данашњем читаоцу/ гледаоцу. У миту проналази опште истине, поруке које вечито важе и њима се обраћа својој публици. Радња ове драме одвија се током једне ноћи „од заласка до изласка сунцаˮ (Христић 1970: 193) и то у осам сцена, на оној капији Тебе на коју улази Полиник. Публика, дакле, не прати свих седам улаза у град, нити целокупну битку, већ само један њен сегмент – борбу међу близанцима.
Етеокле је најпре приказан као достојан владар који је спреман да себе преиспитује, док одлуке доноси на корист својих поданика. „Ко влада, тај треба да зна шта мора да учини. Али је још важније шта не сме учинити. Догађаји су као опао лист на ветру: показују нам час једну, час другу страну; у прави час, треба знати која је права, јер следећег тренутка већ гледамо другу странуˮ (Христић 1970: 195). Метафора о два лика истине повезана је са суштином драмског сукоба, с обзиром на то да се браћа близанци могу сматрати лицем и наличјем. Осим тога, власт (око које се њих двојица боре до смрти) чини да онај што је поседује покаже своју праву природу. Она може бити блага, заштитничка, на општу добробит, али исто тако сурова, осветничка, управљана личним прохтевима. Истина излази на видело онда када браћа стану један пред другог, скину маске и покажу своје праве намере.
Антигона није свесна озбиљности ситуације, она с љубављу гледа на оба брата. Очекује породицу на окупу и ишчуђава се оправданој стрепњи Етеокла, што је очигледно у њеној замерци: „Зар ти верујеш да би брат могао да нападне свога брата?ˮ (Христић 1970: 197), на шта јој он одговара: „А зар брат долази у посету своме брату наоружан до зуба?ˮ (Христић 1970: 197). Она је ту да разуме Полиника који се мирно повукао из Тебе, након што је за владара изабран Етеокле. Сматра да затварање капија и наоружавање Тебанаца може представљати провокацију за придошлицу. Антигона не верује ни сопственим чулима. „Како може бити истина оно што нас баца у мрак и безумље? Оно што тражи од нас да се одрекнемо сваке наде, што сигурност замењује сумњом, радост очајањем? То није истина. Ја не верујем да је то истинаˮ (Христић 1970: 204–205). Када дочека и загрли Полиника, она у њему види исту, мада нешто измењену особу с новим искуством, то јест само свога брата. Једино она верује у смисао судбине и воље богова.
Поред ње се јавља и колектини лик – хор тебанских жена (који према ауторовим напоменама може чинити само једна жена и у том је случају текст што се изговара другачији). Оне представљају несвесни, интуитивни страх од опасности у тренутку када њихове свакодневне послове прекида долазак војске, те уносе панику на сцени. Када Антигона покуша да их умири, оне говоре:
„Стоје наоружани пред нашим капијама!
– Растерали су наша стада.
– Изгазили су наша поља.
– Заробили су мога мужа. Можда су га већ и убили. Убили су га! Убили су га!ˮ (Христић 1970: 203).
Хор такође негодује приликом примопредаје власти, јер губи мудрог, праведног вођу и законодавца, при чему је изражен страх од промене и непознатог. У крајњем исходу колектив је задовољан јер је безбедан, након што је град одбрањен од напасника, а њихов се живот наставља без обзира на братоубиство које се одиграло. Судбина Етеокла и Полиника боли једино Антигону.
Када је реч о сусрету међу браћом, окосници Христићеве трагедије, важно је напоменути да Етеокле неће први напасти Полиника који се на очиглед свих приближава с војском, али ће наредити да се затворе градске капије, не би ли заштитио свој народ. Иако, с једне стране, жели да са сестром дочека брата, он, с друге стране, то не чини због лошег предсказања. „Јутрос сам се пробудио сав у зноју, са укусом трулежи у устима. Бледа светлост тек што је била почела да се увлачи у собу, као болест. Чуо сам ветар где завија у равници, сув, топао ветар који доноси прашину и мирис угинулих животињаˮ (Христић 1970: 197). Пред Антигоном се оправдава рационалним разлозима, бригом и одговорноћу према народу. „А ја не смем да допустим да се овоме граду ишта догоди. Ја морам да се бринем о онима који верују како ја знам шта је за њих најбоље. Морам да сачувам њихов мир, њихове куће, њихове породице: они то очекују од мене. Како бих иначе смео да им погледам у очи?ˮ (Христић 1970: 198).
У сусрету са сестром Полиник се најпре показује као неко ко жали за својом породицом и градом, плаче зато што се његовом повратку нико не радује. Такође, он је друга страна природе. Док је Етеокле човек светлости, Полиник је представник таме, он воли ноћ под чијим окриљем успева да свргне брата с власти. Едипова жртва, грех и казна обесмишљени су у Полиниковом порицању кривице, немаром за колективну добробит и његовом саможивошћу. „Пре него што је наш отац почео да влада Тебом, више од пола града било је помрло од куге. Пре него што је он био отишао, куга је опет била однела половину града. А у међувремену? Људи су се намножили. Живот је упорнији него што ми мислимо. Он је у стању да израсте свуда: на земљи коју опустоши ватра, у граду који опустоше освајачи. Можда нам је суђено да долазимо у рушевине, и да за собом остављамо рушевине. Али ја ћу ући у овај град онако како мени доликује, као човек који је могао да влада њиме, који је и требало да влада. Није важна ценаˮ (Христић 1970: 207–208).
Важно је напоменути да Полиник долази да преузме власт након годину дана владавине свога брата, на шта према античком миту има право. Расправа међу браћом о начину управљања градом и људима у њему завршава се тиме што Етеокле испрва мирно предаје власт, желећи супарнику да и сам на својој кожи осети мржњу народа. Он ипак неће пристати на одређене услове који његов близанац поставља, те на самом крају драме долази до крвопролића. О томе публику извештава Гласник: „И то је био крај братских разговора. За који час, почеће борба на крв и на нож. Јер власт се узима ножем, а сећање се брише крвљу. Мрак ће обавити и пораз и победу. А ко дочека јутро, видеће свет где се распадаˮ (Христић 1970: 220).
Христићева трагедија завршава реинтерпретацијом митског предлошка, јер народна власт доноси одлуку о томе да се Полиник, као ослободилац Тебе, почасно сахрани, док Етеоклово издајничко тело треба оставити шакалима и лешинарима, забрањено је да се он покопа. Антигона је глас који опомиње, а драма се завршава њеном реченицом: „И то је крај ове приче, пуне гађења и срамаˮ (Христић 1970: 224). Њено саосећање једнако је према оба брата у свету где ишчезава смисао жртвовања, стварности што је испуњена себичношћу појединаца.
Литература:
Гревс (2008). Гревс, Роберт. Грчки митови. Београд: Фамилиет.
Есхил (1956). Есхил. Трагедије. Београд: Култура.
Пул (2011). Пул, Ејдријан. Трагедија: сасвим кратак увод. Београд: Службени гласник.
Христић (1970). Христић, Јован. „Седморица: како бисмо их данас читалиˮ. У: Христић, Јован. Четири апокрифа. Нови Сад: Матица српска, 191–230.
Остави коментар