Аутор: др Милош Савин, историчар
Догађаји који су се одиграли у Француској на концу XVIII века заправо су један од најбитнијих момената у целокупној историји човечанства. Значај грађанске револуције у Француској је такав да се 1789. година сматра једном од преломних тачака у одређеним периодизацијама историје. Побуна потлаченог трећег сталежа против краља, високог клера и племства, значила је укидање монархије и феудализма, чиме је грађанство преко народне скупштине постало суверен. Измењена је свест људи који су схватили да својом хомогенизацијом могу утицати на стварност. Просветитељско и либерално надахнуће револуционарних вођа је њихово деловање водило ка Декларацији о правима човека и грађанина, преамбули француског устава и једном од кључних докумената у историји. Њоме су обнародована и озваничена начела на којима ће се у будућности темељити модерна друштва у Европи и ван ње. Сви грађани су били једнаки пред законом, имали су право на личну својину и да „сарађују у стварању закона“. Међутим, бројне околности ће допринети појави одређених девијација међу револуционарним вођама, што ће ток револуције одвести у правцу масовног терора. Међутим, то није спречило да се просветитељске и либералне идеје прошире на читаву Европу и уграде се у основу бројних друштвених, политичких и идеолошких борби, вођених у XIX веку, па чак и оних антиколонијалних које су обележиле XX век. Оне нису заобишле ни територију данашње Војводине, где су их генерације српских политичара преузимале у прерађеном облику од немачких интелектуалаца, из разлога што се војвођански Срби углавном нису школовали у срединама француског говорног подручја.
Развој ситуације је изазвао подозрење у Хабзбуршкој монархији. Губитак повлашћеног положаја високог племства и клера у Француској, заједно са терором који ће однети и главе француског краљевског пара, изазвали су интервенцију европских сила ради гушења револуције, пре него што се она појави на њиховим територијама. Оправдани страх у Хабзбуршкој монархији је постојао, па је цар Франц у савезу са клерикалним и племићким круговима повео конзервативну спољну и унутрашњу политику. Управо у том периоду се јавља Игњат Мартиновић, изванредна научна фигура оног доба, која је прва посегнула за револуционарним деловањем. Рођен је 1755. године у Пешти, у војничкој породици која своје корене вуче из Старе Србије и која се 1690. године доселила на простор данашње Војводине. Његов отац Матија се покатоличио ради напретка у служби, док се сам Игњат изјашњавао као Илир. Био је сличне судбине као и Доситеј Обрадовић: као млад је био заређен у фрањевачком самостану, да би се потом побунио против тога и покушао да га напусти. Завршио је теологију у Будиму, а након бројних премештаја због сукоба са надређеним клером, на позив ујака и брата који су као официри служили у граничарској јединици, одлази 1781. у Буковину као војни свештеник. Тамо је упознао грофа Адама Потоцког, који ће постати вођа пољског револуционарног покрета. Са њим се убрзо зближио и заједно су исте године отишли на пут по Француској, Енглеској, Немачкој, Швајцарској, Холандији, Белгији и Русији. У Паризу је упознао поједине личности које ће имати запажене улоге у будућој револуцији, да би се у Енглеској повезали са Џозефом Прислијем, хемичарем и тамошњим носиоцем револуционарне мисли. Након пута одлази у Лавов, где ће постати декан Филозофског факултета након бројних научних патената који су га сврстали у ред најуспешнијих научних имена оног доба. Убрзо је почео да објављује своје „катекизме“, списе политичке природе у којима је нападао клер, самостане и језуите, а пропагирао је и републиканизам и антифеудализам. Након просвећених апсолутиста Јосифа II и Леополда II, на престо је 1792. дошао Франц, са којим се Мартиновић убрзо сукобио. Следеће године је основао Друштво реформатора и Друштво слободе и једнакости, која су требала да окупе око 200.000 присталица ради стварања федералне републике у Угарској. Пошто Срби у Банату нису подлегали феудалном угарском систему, Банат је предвиђан као зачетник развоја идеја слободе, братства и једнакости на нивоу Угарске. Међутим, Мартиновић није успео да скупи жељени број присталица, а убрзо је његова јакобинска завера откривена, па је он са сарадницима ухапшен, а потом и погубљен 1795. године на Крвавој пољани. Као савременик Француске револуције, њене идеје је прихватао у изворном облику, те као такав представља изузетак у односу на будуће генерације политичара, на које је и сам утицао.
Утицаји Француске револуције ће поново избити на површину приликом таласа европских револуција 1848. године. Она је означила пад тврдог реакционарног Метерниховог режима и почетак низа грађанских и националних револуција унутар Хабзбуршке монархије. Када је у питању територија Војводине, на њој су се одвијале међусобно сукобљене револуционарне борбе Мађара и Срба. У почетку су ова два покрета имала исте циљеве који су били великим делом у духу Француске грађанске револуције. За разлику од мађарског покрета ког је предводило ситно племство, српски покрет је предводило његово грађанство које је имало ширу демократску основу због лишености чврсте везе са феудализмом. Чак је и Ђорђе Стратимировић пре своје конзервативне фазе деловања, инсистирао на грађанским правима иако је лично припадао племству. Срби су се побунили због мађарског концепта једног политичког народа на територији Угарске, па су у складу са привилегијама и одређеним правима размишљали у правцу државности или аутономности у оквиру Хабзбуршке монархије. Међутим, појављују се и либерални чиниоци који су се залагали за решење статуса Срба у оквиру Угарске. Најистакнутији „мађарони“ међу српским либералима били су Петар Чарнојевић и Јаков Игњатовић. Чарнојевић је потицао из славне српске породице која је дала патријарха Арсенија III и припадао је угарском племству. Био је посланик у Сабору и жупан Тамишке жупаније. Стварање Војводине је сматрао непотребним, залагао се за грађанска права и једнакост Срба у оквиру независне Угарске, а највише за спречавање било каквог крвопролића између Срба и Мађара. То му није успело иако је прво покушао преговорима, а потом посегнуо и за преким судовима. Између две крајности, Чарнојевић је од стране Срба сматран „однарођеним“ издајником, док су му Мађари замерали неодлучност и попустљивост. После гушења револуције је два пута затваран, али је убрзо ослобођен наводно захваљујући патријарху Рајачићу. Почетком шездесетих година је подржавао Милетића у политици споразума са Мађарима, али су се потом опет разишли. Од 1865. до 1875. године је био у три сазива посланик Угарског сабора, а с наглим осиромашењем опада и његов политички значај.
Име Јакова Јаше Игњатовића је нешто значајније. Потицао је из Сент Андреје и израстао у значајног српског писца и политичара. Делима на српском језику се профилисао као један од важнијих српских писаца романтизма и реализма. У политичка збивања се упустио као новинар, а потом и као активна политичка фигура. Иако су многи Срби сматрали Угарску својом државом, Игњатовић је гајио искрена и дубока патриотска осећања према Угарској, што је био редак случај када је реч о неком српском интелектуалцу. Покушао је 1848. да допринесе споразуму између „српског родољубља“ и „мађарског домољубља“. Међутим, временом ће почети да напада Мађаре због њихове непопустљиве политике према Србима. Његов либерализам на почетку је демократски и грађански: тражио је устав, једнакост пред законом, народно представништво, а нападао је и црквену јерархију. Међутим, поред противљења концепту једног политичког народа у Угарској, противио се и стварању Војводине, те се уместо тога залагао за некакав српско-мађарски савез против Турака, како би се Срби ослободили и вратили се на просторе одакле су већином дошли 1690. године. Оваква размишљања су била нормална појава у епохи романтизма. Због оваквих ставова на Мајској скупштини навукао је на себе гнев и био на кратко затворен. Ипак, у јесен 1848. долази до промене његовог односа према српском покрету и почиње да уређује „Весник“ уместо Константина Богдановића, ког је због претеривања у грађанским идејама сменио патријарх Рајачић. Игњатовић тада ради као типични пропагандиста: за рат је кривио Мађаре и величао је битку код Сентомаша. Након рата, Игњатовић у својим аутобиографским делима врши самокритику на тај период и почетком шездесетих поново бива један од поборника српско-мађарског пријатељства и решавања српских захтева у Угарском сабору. Са Милетићем је сарађивао све до Аустроугарске нагодбе, када Милетић прелази у опозицију. Тада се Игњатовић од њих удаљава и пасивизира све до осамдесетих, када је иступио као поборник политике мађарске владе, због чега је дуго сматран плаћеником. То се одразило и на однос српске историографије који је према Игњатовићу био неблагонаклон, али не и осуђивачки.
Вредан истицања јесте и утицај идеја Француске револуције на Јована Стерију Поповића. Сматра се оснивачем српске драме и изданком српског грађанства које либералне идеје усваја преко немачке идеалистичке филозофије, као и књижевности и публицистике. По оцу је потицао из цинцарске породице која вуче корене из Македоније. Још за време студија права које је завршио 1830. у Кежмарку, почео је да се бави књижевношћу и највећи број дела је написао до преласка у Србију 1840. ради преузимања катедре природног права. У својим романтичарским делима он велича борбу свих балканских народа; то је било време стварања српске државе и грчког устанка. Своја предавања је заснивао на слободи мисли, ограничењу државне власти, одговорности службеника и праву на одбрану. Он није био ни револуционар, ни политичар, али ни декларисани либерал већ је студентима преносио оно што је нудила тадашња правна филозофија. Као образованог човека, погађало га је неразумевање између „немачкара“, односно школованих Срба из Војводине, махом правника, и друштва у Кнежевини Србији, где су одлазили ради посла. Такође, потресла га је револуционарна ситуација у Војводини, где се вратио баш 1848. године. Српској борби се дивио, чак је и његова песма „Устај, устај Србине“ постала српска Марсељеза, али се са друге стране гадио османског војног устројства добровољаца из Србије, које је подразумевало пљачку након борбе. Свој доживљај крваве револуције је умерени Стерија преточио у комедију „Родољупци“ и елегију „Година 1848“.
Међутим, либерализам међу Србима у Војводини током XIX века свакако је обележио покрет Светозара Милетића. Његов либерализам је грађански, а национализам еманципаторски и самоодбрамбени, заснован на равноправности и супротан шовинизму. Светозар Милетић је формулисао принцип „Ми смо и Срби и грађани“, истичући једнак значај националне слободе, демократије и грађанског друштва. Овај покрет у свом деловању јесте садржао значајан елеменат националног романтизма, али је то далеко од данашње представе Милетића као потпуно романтичне личности. Његову политику одликује републиканизам, што се данас често прећуткује јер је Милетић био противник аустријског цара као таквог, али и идеје династије у Кнежевини Србији. Поред тога, Милетић је у „Застави“ критиковао и елиту Кнежевине Србије, коју је сматрао продуктом двора, што баш и није било тачно. Михаила Полит-Десанчића не треба посебно представљати: био је Милетићев млађи пријатељ, сарадник и касније други човек странке. Потицао је из угледне породице грчко-цинцарског порекла, те је као и Милетић завршио и докторирао правне и државне науке. За време студија у Паризу и Бечу, упознао је студенте Јеврема Грујића и Јована Ристића, као и младе аустријске и мађарске аристократе. Дивио се Хегелу и Лоренцу фон Штајну, који га је подстакао да пише за стране новине и часописе. Међутим, иако близак Милетићу током најбурнијих момената и на линији Бечкеречког програма након распада Српске народне слободоумне странке, у позним годинама се он програмски удаљава и заузима позицију озбиљног опортунисте тог времена, који је у одређеним кризним ситуацијама знао да буде пасиван.
Као и међу француским револуционарима, међусобне разлике су довеле и до раздора међу струјама некада јединствене Милетићеве либералне странке. На прагу XX века, сваки покушај превазилажења њихових разлика је био неуспешан, док је Бечкеречки програм био препрека сарадњи са мађарским политичарима.
Остави коментар