Аутор: др Александра Колаковић
Иако су се последице пораза од Пруса 1870. године имале снажан и дуготрајан утицај на Француску, њен интелектуални живот на крају 19. и почетком 20. века испољавао је карактеристике динамичног развоја. Република је желела да новим уређењем града, који је попримао монументални и тријумфални изглед (између осталог оличеним кроз подизање споменика или изградњу Ајфелове куле), неформалним подржавањем привлачне интелектуалне климе и организовањем светских изложби прикаже препород француске нације. Присуство различитих идологија, које су преовладавале у Европи тога доба, међу француским интелектуалцима покретао је жеље за стицањем нових сазнања, упознавањем других култура, размену мишљења, подстицање критичке и аргументоване расправе на страницама француске штампе.
У француском академском животу у току последње деценије 19. века оспораване, али и веома утицајне биле су идеје позитивистичког детерминизма и позивање на природне науке у објашњавању човека. Иполит Тен и Ернест Ренан имали су значајног утицаја на формулисање идејних струјања у Француској, док је политика Жила Ферија, који се током седамдесетих и осамдесетих година 19. века нашао на челу десног крила републиканске странке („опортуниста“), спроводила позитивистичке идеје у дело. Ношен вером у идеје напретка и науке, Фери је као главни архитекта француског колонијализма сматрао да неразвијене народе треба ставити под контролу развијених („цивилизаторска мисија“). Он је у политичку праксу и увео идеје вере у култ прогреса и противљење продору маса у политику, а у овом контексту залагао се за лишавање утицаја цркве у науци. Фери је 1882. године као министар просвете започео и процес уклањања утицаја цркве на школски систем Француске. Његове школске реформе, које су подразумевале обавезно, бесплатно и световно школство биле су пример који се следио у Европи, па и у Србији под владом Стојана Новаковића само неколико година касније. Овим је Фери поставио темеље и актуелном школском ситему Француске.
Дига у књизи Културни живот Европе на прелазу из 19. у 20. век оцењује да је доведена у питање традиционална настава и истицана потреба за применом активне методе. Паралелно, школство је усмерено ка образовању грађанина, развоју световних моралних вредности и патриотизма. Под тзв. „Феријевим школством“ формирана је генерација француских интелектуалаца која је била утицајна у друштвеном животу у периоду до Великог рата. „Резидуални позитивизам“ био је заступљен у стваралаштву филозофа и лексикографа Емила Литреа, књижевног критичара Емила Фагеа, социолога Емила Диркема и филозофа Алфреда Фујеа.
Пораз у рату са Пруском 1871. године имао је значајног утицаја на перцепције француског национализма и патриотизма. У француском јавном мњењу деловала је снажна антинемачка пропаганда, стога је у периоду до 1914. године преовладавала негативна слика немачког друштва. Инсистирање на развоју великонемачке националне идеје било је присутно на француској интелектуалној сцени у време „буланжизма“, афере Драјфус и касније, међународних криза (Мароканске кризе). Идеја „реванша“ била је посебно изражена након 1891. године, када је пооштрена политика германизације Алзаса и Лорене. Генерација Жилијена Бенде, идеолога Action française (Француска акција) Шарла Мораса, као и поборника католицизма Пола Клодела и Шарла Пегија у својим делима приказује Немце у негативном светлу. На поменута идејна струјања утицала је Француска акција, као национална странка од 1898. године, која је заговарала стварање „јаке Француске“. На основу списа Шарла Мораса „Enquête sur la monarchie“ („Анкета о монархији“) решење за све проблеме нестабилног републиканског уређења била је „наследна, антипарламентарна и децентрализирана“ монархија.
Иако се теорија расизма јавила у Француској, у делима теоретичара Ваше де Лапужа француски национализам крајем 19. века био је мање нетрпељив и натопљен расним побудама од немачког. У интелектуалном, мисаоном и политичком животу Европе крајем 19. века преовлађујући утицај дарвинизма са поставкама о неједнакости раса и природном одабиру, који се постепено преобразио у социјалдарвинизам. Теорија еволуције и природног одабира, Чарлса Дарвина изложена у књигама Порекло врста (1859) и Порекло човека (1871), иако настала у претходној епохи, своју популарност и највеће расправе добила је крајем 19. и почетком 20. века. Тумачења су пренета са односа међу појединцима на односе међу нацијама, државама и расама, уступајући место веровањима да супериорније нације имају природно и историјско право да свим средствима, укључујући и ратна, онима инфериорнима наметну своју хегемонију.
Социјалдарвинизам, крајем 19. века употребљен је као основ за „цивилизаторске мисије“ и „теорије“ расизма. Остваривање величине и надмоћи властите нације, образлагано је тзв. „цивилизаторском мисијом“ коју су историја и провиђење наметнули народу. У овом периоду Французи су неговали свест о својој духовној супериорности из чега је, посебно током афере Драјфус, дошло и до демонстрирања антисемитизма. Иако са вербалног Французи спорије и са мање одушевљења прелазе на милитантни национализам, ипак оживљавају Наполеонов култ почетком 20. века. La Ligue de la patrie française (Лига француских патриота), под вођством Мориса Бареса и Шарла Мораса, која је окупила већи број значајних десно оријентисаних интелектуалаца, публициста и припадника слободних професија, испољила је у свом деловању најоштрије форме екстремног национализма крајем 19. и почетком 20. века. Лига је пропагирала своју идеологију у оквиру недељног листа Le Mercure de France. Антинемачки шовинизам изродио је паролу „Реванш“ која је често помињана у оквиру деловања Лиге француских патриота. Највећи замах и утицај Лига француских патриота имала је у периоду Драјфусове афере.
У потрази за изворима обнове историјског метода, филозофске мисли и друштвених наука, француски научници, пред којима је увек стајао идеал политичких слобода, настоје да упознају и немачку интелектуалну сцену и државу у којој се позивало на одговорност и вршење дужности. Тен и Ренан су користили немачку литературу, а потом се традиција наставила у току периода очигледних супротности и сукобљавања између држава оптерећених колонијалном конкуренцијом. Упоредо, у штампи и стручним часописима појављују се и чланци који истичу развој Немачке, модеран изглед Берлина, супериоран систем школства Немачке наспрам декаденције Француске. Ово указује да се такмичење у освајању колонија, привредном расту и утицају у систему међународних односа преливало и на поље науке и културе.
Ипак, до Великог рата (1914–1918) либерализам је у Француској био преовлађујућа идеологија као и у већини европских земаља. Предност над другим идејним правцима омогућили су постулати с краја 19. века као што су: опште право гласа, мере државне контроле над капиталом и интервенција у односима рада и капитала у циљу очувања социјалног мира, брига за стандард живота грађана, брига за образовање, здравство и друга социјална питања. Реформисани либерализам, широко отвара врата слободама говора и организовања, али упоредо прихвата и подржава империјалистичке циљеве својих држава што ће одредити и историјске токове. Крупни капитал, катедре универзитета, штампа и политичке странке у Француској на почетку 20. века постале су носиоци и преносиоци реформисаних либералних идеја. „Осећај за правду и смисао за независност појединца“ део су културне баштине Француске, али и „заокупљеност материјалним проблемима не спречава масу да сачува склоност за ентузијазам“ оцена је великог Ренувена о овом периоду и идејама либерализма у Француској.
У време нараслих империјалних амбиција и идеологија које су позивале на сукобе и ратове у Француској су се појавили и пацифистички покрети. Међу једним делом Француза су преовладала уверења и да се бржом модернизацијом индустријске цивилизације могу смањити могућности ескалације сукоба међу народима и државама. Сарадња интелектуалца је била наде за ширење мира, стога су најобразованији слојеви француског друштва учествовали у размени стручних, научних и политичких искустава. У циљу пацифизма, ширења знања и искустава организовани су, током последње деценије 19. века у Европи, међународни конгреси научника различитих области. Поред развоја науке и научника, у Француској је велики значај имала уметност, а посебно сликарство. Сликарске изложбе биле су један од главних начина међународне културне размене. Оне су у другој половини 19. века повезане са индустријском производњом и колонијалном експанзијом у виду организовања светских изложби. Спектакуларне представе богатства привреде и културе које су манифестовале светске изложбе, чиниле су да Париз 1867, 1878, 1889. и 1900. године, стекне престиж у Европи. Поред политичких и привредних циљева светске изложбе су подржавале развој уметности, архитектуре, као и упознавање и приближавање народа и њихових култура. Пјер де Кубертен је покушао да оживи антички дух олимпизма организовањем првих модерних Олимпијских игара 1896. године у Атини, у нади да ће допринети идеји и тежњи за светским миром.
Научна мисао крајем 19. и почетком 20. века начинила је прави преврат у погледима на свет, о његовим особинама и могућностима сазнавања. Оријентири у естетици, правилима научног и уметничког стваралаштва доведени су у питање, а јавили су се и нови погледи на природу и човека. Истовремено, дошло је до првих револуционарних продора биологије, хемије и физике. Иако су индустрија и наука у Европи, односно Француској напредовале, појавили су се и наговештаји дубоке друштвене и духовне кризе, што је утицало да уметници – књижевници и сликари, пруже свој посебан печат периоду La Belle Époque. Реализам је у књижевности постепено уступио место другим правцима као што је „Модернизам“ (Високи реализам и натурализам, парнасизам и симболизам, авангардизам и футуризам). Писци романа, приповедака, драма и песници одбацују дотадашње естетске норме и заузимају критички став према цивилизацијским вредностима и моралним конвенцијама грађанског друштва. Најистакнутији представник натурализма, најоштрији критичар постојеће стварности у француској али и европској књижевности био је Емил Зола. Поред Золе, постојао је низ великих стваралаца специфичних сензибилитета, који су својим делима мењали погледе на књижевност, а најутицајнији су били: Алфонс Доде, Ги де Мопасан, Анатол Франс, Пол Бурже и други. У сликарству су се јавиле сличне тенденције као и у књижевности, а кључна карактеристика периода је раскидање са дотадашњим традицијама и правилима естетике. Ово се односи на коришћење боја, односа светлости и сенки, фигуралност сликаних ликова и предмета, као и односа према цртежу и перспективи. Испод сјаја La Belle Époque у погледима уметника, скривала се ипак криза цивилизације. Карактеристика овог периода у Француској јесте и да су писци, песници и сликари све масовније прелазили оквире својих професија и јавним иступима шире нове идеје и погледе. Поред „европеизације света“ у чему је француска култура имала једну од водећих улога, дошло је и до упознавања са културама о којима се мало или недовољно знало, посебно са културама Истока. Упознавање традиционалних култура, поред наметања културних модела и остваривања културних утицаја француске државе у географски и културолошки удаљеним срединама, поред политичких и економских интересовања за Далеки исток, омогућило је и интересовање интелектуалаца за нешто ближе, али још недовољно истражене области као што је био Балкан.
Ширењу идеја и идеологија допринео је снажан развој штампе. У периоду La Belle Époque штампа у Европи доживљава процват, а писци постају новинари бројних листова и часописа. Штампа је за кратко време постала моћно средство утицаја на широке народне масе. Нови технолошки проналасци, економски развој, брже комуникације, повећање броја становништва у градовима, као и броја образованих изменили су и потребу за новинама и часописима. Тиражи утицајне француске штампе (Le Petit Journal, Le Journal, Le Matin и Le Petit Parisien) дневно су се кретали око четири милиона примерака и снажно се развијају од периода „буланжизма“ и афере Драјфус. Штампањем недељних додатака у колору, као што је Supplément illustré du Petit Journal, француски листови су почели да користе фотографије, цртеже и карикатуре као допуну или замену тексту што је утицало на њихову популарност и високе тираже. До Великог рата снага јавне речи изнете преко писаних медија расте, као и моћ ширења информација, идеја и идеологија у Француској.
Афера Драјфус, односи између великих сила, колонијално питање и међународне кризе које су почетком 20. века постале учестале и на ивици рата обликовале су особености развоја интелектуалне климе Француске. Научници, књижевници и уметници у овом периоду у већем броју него до тада, улазе у политику или јавно износе своја мишљења о разним друштвеним питањима. Моћ њихове речи, пре свега снажним развојем штампе, добија снагу промене уверења и ставова, са повременим осцилацијама у остваривању утицаја на креаторе француске политике.
Остави коментар