Идеологија и човек

Идеологија и човек

Аутор: Лазар Слепчев

У протеклом периоду смо се бавили политичким идеологијама, њиховим карактеристикама, принципима и начелима, а да нисмо одговорили на оно, можда и најосновније питање, шта је у ствари идеологија? Одговор на то питање оставили смо за сам крај овог циклуса, како бисмо на потпун начин ставили тачку овом тематском блоку.

Дакле, идеологија је само један од феномена који деле или уједињују људе, попут расе, етничке припадности, религије, рода, класе, нације или региона и зато је важно разумети како она функционише и шта све може да буде и јесте њен садржај. Уз то, сви људи су под утицајем неке идеологије, а да тога не морају ни да буду свесни, што само значи да се ради о веома важном елементу свакодневног живота. Дакле, посматрано чисто интелектуално, идеологија није ни добра ни лоша и зато представља стандардну социолошку варијаблу.

Током живота појединац је окружен разним експресијама идеологије, почевши од утицаја родитеља, преко пријатеља, учитеља, наставника и професора, религијских вођа, политичара, телевизије, музике и сл., а веома је значајна чињеница да су ти извори информација често супротстављени или се само делимично поклапају. Зато се може рећи да човек своја веровања о (друштвеном) свету формира под утицајем бројних идеологија, а самим тим, не треба да изненађује ни то што бројни ауторитети (попут државне власти) покушавају да ограниче разне изворе различитих информација. Такође, сви људи имају веровања која су под утицајем више од једне идеологије и зато је прецизније рећи да имамо веровања, а не идеологије, али треба схватити и да та веровања делимично долазе и од идеологија. Потенцијални конфликт веровања постоји управо зато што наша веровања потичу од више идеологија.

Људи временом могу да промене бројна веровања и ставове, а обично се претпоставља да се касније у животу дешава мањи број промена него у ранијим фазама. Међутим, оно што није спорно и што показује психологија, јесте чињеница да људи одлуке не доносе рационално (без обзира на то што већина то сигурно мисли када се ради о њима самима), односно да ретко када покушавају да буду до краја обавештени о нечему или да нешто знају, као и да буду што је више могуће објективни.

Попут вредности и норми, и идеологије настају из потребе да се суочимо са многим изборима у свакодневном животу. Избори које актери чине морају да буду оправдани, а избори који се одбацују морају да буду критиковани и представљени као мање вредни или негативни. Управо та оправдања и критике јесу идеологије које постоје на свим нивоима друштвеног живота.

Најопштије посматрано, идеологија се може дефинисати као систем вредности и веровања која се тичу разних институција и друштвених процеса, а који се прихвата као чињеница или као истина од стране групе људи. Она у том контексту нуди оном ко у њу верује слику света какав он јесте и какав би требало да буде и док то чини организује огромну комплексност света у нешто прилично једноставно и разумљиво. Из тога следи да су идеологије организована веровања, а степен организације и једноставност резултирајуће слике знатно варирају од идеологије до идеологије и та комплексност света замагљује поменуте слике. Међутим, језгро и нека основна веровања сваке идеологије истовремено остају углавном константа.

Идеологије се могу схватити и као приче о свету у којем живимо и о нашем месту у том свету. Када испричамо причу ми заправо структуришемо информације како бисмо комуницирали са другима о нашем разумевању нечега. Те приче, наравно, могу да буду и фантазије и лажи, али без обзира на то оне представљају покушај да се представи образац који се може прихватити као истинит. Као што је такође случај са причама, идеологије представљају кохерентну, разумљиву слику света. Људи који верују у неку причу, сматрају да говоре истину, тако да је на „публици“ да сама разазна шта је истина, а шта је погрешно или лажно. Неки људи толико желе да прича буде истинита или стварна да јој се у потпуности предају и покушавају да промене свој свет како би он био попут те приче, а не да прихвате њену неистинитост. Опет попут приче, идеологија има позитивне и негативне елементе, односно ствари које подржава и ствари које одбацује, и они се међусобно потпомажу.

Када је реч о политичким идеологијама, што је уосталом и био главни предмет нашег интересовања, позваћемо се на Мајкла Фридена, једног од најутицајнијих савремених теоретичара политичких идеологија. По Фридену, идеологије су: 1) Првенствено повезане са друштвеним групама које нису нужно друштвене класе. 2) Идеологије обављају низ услуга попут легитимизације, интеграције, социјализације, оријентације акције итд. 3) Идеологије су свеприсутне форме политичког мишљења и тиме рефлектују разноврсне перцепције, заблуде и концептуализације постојећих или замишљених друштвених светова. 4) Идеологије су неизбежно повезане са друштвеном моћи. 5) Идеологије су дистинктивни производи мишљења који захтевају пажљиво и обазриво истраживање по себи. С тим у вези, важно је разумети да се у њиховом изучавању бавимо конретним и стварним аранжманима (политичког) мишљења.

Када говоримо о политичким идеологијама, нужно је поменути и појам, политичког спектра. Политички спектар је систем класификовања различитих политичких позиција, идеологија и партија, пре чему је најпознатија подела на „лево“ и „десно“, односно на политичку левицу и политичку десницу. Поједностављено гледано, левици припадају социјализам као умерена и комунизам као екстремна опција, док конзерватизам одређује умерену десницу, а фашизам њен екстрем. У овој подели, намеће се и проблем тзв. политичког центра, у који се данас углавном сврставају разни варијетети либералне идеологије.

Овај приказ проблематике односа идеологије и човека, био би непотпун уколико не поменемо човека који је најзаслужнији за само одређење имена и појма идеологије. Реч је о француском племићу Дести де Прасију (1754-1836), који је 1796. године први пут употребио термин идеологија. Наиме, де Праси, који је био под великим утицајем просветитељства, желео је да развије нову дисциплину која би се бавила систематском анализом идеја и осећаја, и коју је назвао идеологијом. Написао је дело Елементи идеологије, где идеологију замишља као науку о идејама, која би била својеврсна „прва наука“, и служила би као основ за образовање, морал и политику. На тај начин могла би да нам помогне да боље схватимо људску природу и да регулишемо друштвени и политички живот у складу са потребама и аспирацијама људских бића. Циљ тако конципиране идеологије био је да се успостави чврст и неупитан метод помоћу којег се тачне идеје могу идентификовати на научни начин како би на крају разум био тај који руководи људским дешавањима и који би могао да побољша људско стање.

За сам крај овог приказа, оставили смо и једну, од друге половине 20. века, веома популарну тезу. Тезу о крају идеологије. Наиме, после 2. св. рата, падом фашизма, па потом и стаљинизма, неки аутори почињу заговарати тезу о крају класичних, великих идеологија.

Теза Данијела Бела о „исцрпљености“ идеологија темељила се на претпоставкама да је човечанство загађено репресивним режимима из прве половине 20. века, да је настанак „државе благостања“ успео да својим корекцијама хуманизује капитализам, те да настанак нових филозофија као што су егзистенцијализам и хуманизам праве довољно јаку брану романтичарским филозофијама као што су марксизам и либерализам.

Падом берлинског зида и глобалним урушавањем комунистичког концепта, ове идеје добијају додатно на снази. Дела „Да ми смо досегли крај историје?“ и „Крај историје и последњи човек“, америчког аутора јапанског порекла Френсиса Фукујаме, као да су требала да ударе печат тезама о крају идеологије и историје, и да тиме зацементирају глобални тријумх западног концепта.

Међутим, није прошло ни пар деценија, а многе старе идеологије, како у изворним, тако и у разним модификованим облицима, поново корачају позорницом историје, показујући да је сама историја много живља и динамичнија од два теоријска списа о њеном крају.