Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
На питање постављено студентима појединих америчких и европских универзитета о томе коју планетарно познату личност повезују са историјом српског народа и његове државе, наведени академци поменули су имена само две историјске личности: Драгутина Димитријевића Аписа и пре свега Гаврила Принципа. Због чега се у колективном памћењу света име и дело Гаврила Принципа препознају као неке усамљене, инцидентне појаве доприноса српског етноса развоју људске цивилизације, а не рецимо, личности и повеснице Михајла Пупина, Милутина Миланковића или Николе Тесле, то је питање на које бисмо требали да пружимо исправан одговор. То никако не значи да многи испитаници не би знали да одговоре ко су били поменути научници. Међутим, уколико бисмо покушали да добијемо одговор у вези са питањима њиховог етничког порекла, уверени смо да бисмо добили веома оскудне одговоре. Међутим, уколико бисмо слично питање поставили у вези са етничким пореклом Принципа, те из којих разлога је он упамћен у историји човечанства, добили бисмо један одговор, у можда различитим облицима, где би уочили тврдње да је Гаврило Принцип био: „српски терориста“, „српски атентатор“, „српски злочинац“, „српски револуционар“ (веома ретко), а заједничко свим овим именицама је придев српски и наравно објашњење да је у питању човек, због кога је или који је имао неке везе са избијањем Првог светског рата. Из којих разлога је настала ова квалификација личности Гаврила Принципа, те како је могуће да Европа и свет историју српског колективитета и наш идентитет идентификују само на основу једног политичког догађаја и то атентата, ма како он био знаменит и ма колико српски етнос у квантитетским размерама чинио занемарљив удео у укупној популацији човечанства и што је најважније, да ли би српски народ требало да се помири са том идентификацијом, да је препознаје као један параметар свог идентитета или је потребно да у њему уочи извесне поуке?
Да бисмо свеобухватно могли да одговоримо на ова важна питања, ми морамо да кренемо од разматрања саме историјске појаве Сарајевског атентата и улоге личности Гаврила Принципа, чије име се налази у непосредној вези са тим чувеним догађајем и то у балканским и европским збивањима од пре једног века. Потребно је да његов живот и биографију поставимо у одређени повесни и временско-просторни контекст, а да бисмо све то постигли ми морамо најпре да сами одговоримо на питање ко је био Гаврило Принцип, односно потребно је да пружимо одређену ретроспективу животних изазова са којима се он суочавао пре самог Видовдана 1914. године и после њега, док је тамновао у чешком Терезину, где је и умро. Из тог разлога ми се нећемо задржавати на разговору о самом Сарајевском атентату, који је уз мање недоумице или непознанице, у историографији, углавном добро опсервиран и документован, али чињеница остаје да је сваки нови податак о животу Гаврила Принципа толико фасцинантан и интригантан да непрекидно буди старе страсти и жаришта не само у свакодневици балканских народа, већ и у најелитнијим академским круговима светске науке, затим публицистике, уопште културе, а понајвише политике. Међутим, и поред толико приче и текстова о Принципу, у много чему његова личност остаје веома мистериозна и сами његови савременици и исписници кажу, готово једногласно, да је он за живота био веома „тих човек“, а такав је остао и у историјским изворима.
Југословенска наука после Првог светског рата, у првом реду историографија, али и колективна свест друштва, посебно српског народа, препознала је у личности Гаврила Принципа изданак континуираног тока афирмације националне идеје грађанског друштва, оформљене на тековинама српске револуције са почетка XIX века, а тај ток је за коначни циљ имао ослобођење српског и јужнословенских народа од туђинске, било аустроугарске или османлијске власти и њихово уједињење у једну националну државу. Тај факт о релацији између националне свести колективитета, засноване на косовској правди, светосавској истини и видовданској заклетви, са једне стране и идеала, те револуционарних тежњи припадника Младе Босне или једног њиховог дела, а у првом реду филозофских и идејно-идеолошких платформи деловања самог Гаврила Принципа, са друге стране, југословенска држава (посебно „социјалистичка Југославија“, после 1945. године), доследно је покушавала да прикрије, односно брижљиво је избегавала да у непосредну везу постави све наведене духовно-идеолошке поставке националне еманципације јужнословенских народа са самим чином Сарајевског атентата, а онда и са личношћу Гаврила Принципа. Нико није спорио да је Принцип „своје метке испалио“ у име националних и социјалних слобода јужнословенских народа, али морамо да разумемо да је прва југословенска држава у свом краткотрајном постојању била окружена истим оним непријатељима са којима се Србија суочила 1914. године и да је, из тих разлога, у једном условно речено етатистичком усмеравању духовно-културолошких идеала новог „југословенског идентитета“ (а са њим и српског), непрекидно се трудила да у сопственој комуникацији са ондашњим светом чињенице о атентату на Фердинанда и причу о Принципу одгурне на маргине савремених збивања или друштвених процеса, како сопствени положај у савременом друштву не би доводила у непријатну ситуацију.
Наравно, то јој није много помогло, јер су ти исти, према питању опстанка Југославије, анимозитетски расположени чиниоци предверсајске Европе на почетку новог светског рата без задршке срушили ту Југославију. Да ли је у питању куриозитет или логичка поставка политичке сцене која је размонтирала версајску Југославију 1941. године, те први чин овог процеса одиграо се у Марсеју двадесет година након убиства Франца Фердинанда, у још једном атентату, извршеном због потпуно различитих идеја за разлику од оног у Сарајеву, али у коме је овај пут убијен творац Југославије, краљ Александар Ујединитељ. Академски и интелектуални кругови Титове Југославије, Принципа и Младу Босну претворили су у заточнике, прве заточнике или родоначелнике идеје о братству и јединству, опет потпуно занемарујући оне националне, културолошке и идеолошке поставке на коме су биле засноване платформе делатности Принципа и Младе Босне. Наведене платформе имале су веома хетероген карактер, јер је укупна делатност чланова Младе Босне исказивала изразито вишеслојан однос према методама и технологијама остварења њихових намера, па и према идеолошким мотивима који су их опредељивали да прихвате ангажман у тој организацији. У Младој Босни, свој ангажман, нпр. нашли су и анархисти-социјалисти попут Недељка Чабриновића, такође атентатора оног неуспешног првог покушаја убиства употребом бомбе, 28. јуна. Затим, уз Димитрија Митриновића, анархисте југословенског опредељења, ту су били и српски националисти попут Владимира Гаћиновића, који је био један од главних идеолога Младе Босне или Трифко Грабеж. За разлику од Принципа, у највећем делу тог периода од 1911. до 1914. године, Гаћиновић и Грабеж нису били одушевљени идејом југословенства. Гаћиновић је идеју називао апсурдном и неостваривом. Са друге стране, Данило Илић, по занимању учитељ, али и Принципов станодавац у његовој првој школској години проведеној у Сарајеву 1907. године, а потом и његов најближи пријатељ, као и Вељко Чубриловић били су социјалисти. Сам Принцип за себе је говорио да је он националиста, никада анархиста или социјалиста, а опет постоје недвосмислени докази да су младобосанци били блиски и са симпатизерима или следбеницима Франкове Странке права, дакле са хрватским десним, националистичким круговима. Такође, у Србији су сарађивали са црнорукашким активистима из удружења „Уједињење или смрт“, те са четничким организацијама комита који су деловали до 1912. године на просторима Старе и Јужне Србије, данашњег Косова и Метохије и Северне Македоније, а са циљем протеривања османлијске власти и интегрисања тих крајева у матицу Србију. На почетку Балканских ратова, на добровољачкој бази, Принцип је неуспешно покушавао и да се прикључи тим комитама и то у јединицу Воје Танкосића.
Дакле, видимо да је Млада Босна у програмско-идеолошким платформама заступала најшири могући дијапазон схватања, ставова и начела. Како смо нагласили, југословенска интелектуална и политичка јавност, како пре, тако и после Другог светског рата, сва ова запажања и сазнања о структури и програмским начелима Младе Босне из поменутих разлога углавном је занемаривала. У односу на налазе и сазнања до којих су дошли интелектуални кругови, у првом реду српске јавности, због тог несвеобухватног односа наше академске јавности али и из других пре свих политичких разлога, од самог Атентата 1914. године па све до данас, део европске и светске, у првом реду америчке, англосаксонске и посебно немачке, али и руске и француске академске јавности и интелектуалних кругова у тим земљама, својим друштвима пружали су и пружају сасвим другачију слику о догађајима од 28. јуна 1914. године, као и о Гаврилу Принципу. За тај део света, Гаврило Принцип (заједно са Србијом) никада није престао да буде одговоран за избијање Првог светског рата. Како наведени део интелектуалне јавности, па и колективне свести датих друштава, Србију (неоправдано) посматрају као политичко-духовног експонента руских интереса на Балкану, кривица за почетак Великог рата, убрзо је приписана и званичном Санктпетербургу. Према датим схватањима, Русија је заједно са Србијом одговорна за „гурање планете у гротло светског рата“, из разлога, што није „адекватно казнила Србију за учешће у Атентату и помагању младобосанаца да га изврше, а такође прискочила је у помоћ Србији у тренутку када је Аустроугарска кренула у своју чувену „цивилизаторску казнену експедицију“ против ове земље. За тај део светске јавности ово схватање представља истину о Првом светском рату и о улози Гаврила Принципа у њему. Из тих разлога, за тај део европске и америчке јавности Гаврило Принцип представља „најпознатијег Србина у историји људске цивилизације“.
Сасвим природно, имена свих зачетника нових историјских епоха, од Мојсија, Исуса Христа, Мартина Лутера, Лењина, па онда и до „покретача најстраховитије људске кланице до тада“, морају да буду општепозната најширим друштвеним слојевима свих земаља у свету, наравно уколико та друштва остану убеђена да наведена имена, заиста и јесу зачетници нових епоха. Уколико тридесетогодишњи период од 1914. до 1945. године посматрамо као једну органску и временску целину, као непрекинути, општи рат у свету, а савремена наука и историографија данас све више овај период и посматрају као једну целину са двадесетогодишњим прекидом или примирјем (како је, у свом ненадмашном делу Од Версаја до Данцига, период од Версајског мира до избијања Другог светског рата назвао наш чувени историчар, великан науке о прошлости, корифеј историографије, академик Чедомир Попов) можемо и да замислимо какво је остало схватање становника земаља и друштава западног света о Гаврилу Принципу. Посебно из разлога, како рекосмо, што фактографија, историјски извори и историографија о наведеној личности нису пружали свеобухватна сазнања. Све до данас схватања ширих слојева друштава у овим земљама о Гаврилу Принципу, Младој Босни, узроцима и поводима за избијање Првог светског рата, ослањала су се готово искључиво на политикантске предрасуде и наративе продуковане од стране њихових политичких елита које дата схватања и негују из веома присутних разлога геополитичких и политичких интереса. Наравно, у датим околностима најшири слојеви ових помињаних друштава, дакле већег дела, колоквијално речено западног света али и њихових елита, Гаврила Принципа посматраће као монструма, терористу и злочинца. У почетку су ту врсту одговорности за избијање рата, Принципу и Србији приписивали академски кругови земаља пораженог савеза Централних сила у Првом светском рату, дакле у првом реду, Немачке.
Услед одсуства рационалних, на фактографским сазнањима заснованих, свеобухватних сазнања о животу Гаврила Принципа и делатности Младе Босне, која је требало да пруже српски и југословенски академски кругови, односно наша национална елита, након Другог светског рата, континуитет у оптужбама на рачун Принципа и Србије наставиле су да пропагирају историографије Велике Британије и нарочито Сједињених Америчких Држава. У последњих неколико година, па и деценија, случај Принципа и Сарајевског атентата постали су историјске основе за политичке доктрине у односима ових земаља према Србији и српском етносу у целини. Полазећи у злочиначку НАТО агресију 1999. године против тадашње СРЈ и Србије, није случајно што је Бил Клинтон, Србију недвосмислено оптужио за избијање Првог светског рата. Аутори тог говора сигурно су веома пажљиво одабрали историјат Сарајевског атентата, коме је намењена улога једне полазне тачке у пројектованим и пожељним политичким и духовно-идеолошким схватањима о Србији и српском друштву, као о „проблематичним и нецивилизованим субјектима модерне збиље и времена, који уосталом и егзистирају ван савремених европских и светских историјских процеса и стања“. Према схватањима модерног човека, западноевропског, америчког, образовног, духовног и културулошког профила, само непросвећени људи у стању су да у политички организованом атентату убију једног човека као да се то у историјама тих народа и тих земаља није дешавало баш у време убиства које је починио Гаврило Принцип. Ова схватања нагло су актуелизована у две до три године пре 2014. године. Разумљиво, пред стодишњицу Сарајвског атентата, у западном свету написани су томови књига и снимљени, те емитовани сати документарних емисија и научних предавања, не би ли се наново потврдила та теза о Балкану и антицивилизацији као синонимима. Један од водећих британских историчара Кристофер Кларк, 2012. године узбунио је ускомешане духове прошлости у књизи Месечари – како је Европа отишла у рат 1914. године, где су поново Принцип и Срби означени као кривци за избијање Првог светског рата.
Многе патриотске, националне, национално-мањинске, анархистичке, левичарске, у првом реду омладинске организације низа нација убијају „крунисане главе“, дакле владаре, председнике држава, премијере, гувернере, државне чиновнике, војне команданте… Све је почело убиством француског председника Сади Карноа 1894, а настављено је убиством аустроугарске царице и краљице, супруге цара Франца Јозефа, Елизабете, чувене хладнокрвне Сиси, коју је убио италијански револуционар, анархиста Луиђи Лучени 1898. године. Поменимо само најчувеније атентате, попут убиства краља Умберта I у Италији 1900. године (иначе, свекра краљице Јелене Петровић, ћерке краља Николе Црногорског), затим убиства Александра Обреновића и Драге Машин у Београду 1903. године, Карлоса I Португалског и његовог сина, престолонаследника Луиса и то у једном дану, у Лисабону 1908. године, краља Ђорђа Гликсбурга у Грчкој 1913. године. Потом, ту су атентати на премијере Грчке, Шпаније, Бугарске, на краља Шпаније, Алфонса XIII, потом атентат на руског премијера Столипина. Па ко је побио све те људе, у име чега, зашто? Да нису можда то искључиво учинили српски или балкански терористи, попут Принципа и младобосанаца, који су како тврди и историчар Кларк и други представници данашње модерне историографије на Западу, то учинили по наговору Србије и Русије, како би се Европа гурнула у Први светски рат. Па зашто онда светски рат није избио 1898. године, када је убијена аустријска царица од стране једног Италијана или, макар рат између Аустроугарске и Италије? Зато што се узроци рата не налазе у делатностима и постојању Младе Босне или у атентатском чину Гаврила Принципа из 1914. године, већ су се узроци рата налазили у контексту времена и историјских процеса и стања у којима су сва ова убиства, сви ови атентати и почињени.
Једноставно, стотину година и више година од Сарајевског атентата, у времену победе англоамеричке политике у Хладном рату, те тријумфа немачког привредног и политичког утицаја у Европи, након инкорпорације Источне Немачке у Западну 1989. године, поредак полиполарног и полицентричног света који је подизан после 1945. године под окриљем доктрине Уједињених нација, као и версајски систем 1933. и 1939. године, пред нашим очима смрвљен је у комаде, а у том општем растурању једног међународног система и норми понашања држава, нација и друштава, као ономад версајских творевина пре или уз Други светски рат разбијене су овог пута хладноратовске творевине као што су биле Југославија и Чехословачка. Ти политички процеси захтевали су и измене, односно ревизију најважнијих постулата o улози главних политичких чинилаца у догађајима који су обележили свет и свест постграђанских друштава постиндистријске револуције у свим фундаменталним и магистралним токовима савремене историје. Та питања су веома важна и у свакодневној политици данашњице, рецимо у односима Европске уније према Русији или Србији. Постављамо легитимно питање, где они проналазе историјске основе за поменута тумачења догађаја који су се одиграли пре једног века? Шампион у ревизионистичком прекрајању историје Првог светског рата био је чувени и срамотни Хашки трибунал, где је у једном од судских процеса сведочио и поменути историчар Кларк. Све је почело са тежњом Немачке да своју прошлост ослободи од „ореола палог анђела светске политике“, те да релативизује сопствену кривицу за избијање Првог светског рата, која је чак и чланом 231. Версајског мировног уговора из 1919. године била и формално документована. Тежило се усвајању принципа избалансиране кривице у питањима узрока почетка Првог светског рата, као да су „велике силе биле толико наивне, па су допустиле једном нецивилизованом, неевропском, малом народу, попут српског, да свет поведе у амбис“. Заиста, такав театар апсурда увреда је и за најминорнију интелигенцију.
После завршетка Првог светског рата, тежњу за релативизацијом кривице прихватила је и америчка историографија, која је просто преузела немачке налазе о историјату Великог рата, да би са крајем хладноратовске поделе света и након нестанка Совјетског савеза, та стара тумачења наново добила погонско гориво и снагу. Тако смо и били дошли у ситуацију да се до 2014. године oзбиљно размишљало о подизању споменика Францу Фердинанду у Сарајеву. Чак су немачки, аустријски, британски и немачки интелектуалци формирали један међународни одбор и фондацију која је требало да прикупи материјална средства за остварење те опскурне замисли. На крају, представници француске политичке и академске елите зауставили су ту бласфемичну пошаст за ревизијом, рекавши да то ипак нема смисла да се француским непријатељима од пре једног века сада подижу споменици. У противном, у будућности могли бисмо да очекујемо подизање споменика у част фелдмаршала Ромела или Химлера у Нормандији! Зашто онда Немци или Британци не подигну споменик Наполеону? Мислим да ћемо то тешко дочекати. Само да напоменемо да је једна значајна иницијатива грађана Сарајева, на крају и зауставила тај пројекат подизања споменика „високом представнику окупатора“ у ондашњој Босни и Херцеговини.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Војиновић, Милош, Политичке идеје Младе Босне, Филип Вишњић, Београд, 2015.
Гаћиновић, Радослав, Млада Босна, Evro book, Београд, 2018.
Група аутора, Сарајевски атентат 1914, Филип Вишњић, Београд, 2014.
Дедијер, Владимир, Сарајево 1914, Књиге Обрадовић, Београд, 2014.
Ковић, Милош, Гаврило Принцип – документи и сећања, Прометеј, Нови Сад, 2014.
Остави коментар