Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Игнацио Рамоне (1943) је шпански академик, теоретичар међународних односа и аутор запажених публикација посвећених медијској сфери и геополитичким истраживањима. Студирао је у Бордоу, Паризу и Рабату. На париској Школи високих студија докторирао је из области семиологије и културне историје. Као редовни професор теорије комуникација предавао је на Универзитету „Денис Дидроˮ у Паризу, a ангажовао се и у звању професора – сарадника на Универзитету „Карлос Трећиˮ у Мадриду и Поларној академији у Санкт Петербургу. Светску репутацију стекао је као директор престижног часописа Le Monde diplomatique (1991–2008).
Рамоне је аутор синтагме о „глобалном нередуˮ коју су користили и други теоретичари постхладноратовске ере у међународној политици. Уз Ноама Чомског, са којим је сарађивао на писању једне студије 1995. године, припада групи етаблираних критичара неолиберализма и концепта мондијализације светске привреде. Критичари су му замерали идејну блискост сa вођом Кубанске револуције Фиделом Кастром, са којим је разговарао око стотину сати, и након тога приредио познату књигу о кубанском државнику под насловом Мој живот: биографија у два гласа, која је најпре објављена на шпанском (2006), а затим и на енглеском језику (2008). Ова књига појавила се пред српским читаоцима 2017. године, свега годину дана после Кастрове смрти.
Његова познатија дела су Жвака за очи (1981), Комуникација жртава трговаца (1989), Como nos venden la moto (коауторство с Ноамом Чомским, 1995), Нове моћи, нове вође света (1996), После телевизије (2002), Ратови у 21. веку (2002) и др. Ипак, научна заједница и аудиторијум бројних следбеника, посебно указују на значај његове студије Геополитика хаоса (1997) у којој је проницљиво анализирао изазове савременог света из угла геополитике, дисциплине која је дуго била јавно проскрибована, а коју је у овом раду „поставио на ногеˮ (цитат преузет од проф. др Ратибора Грујићa). Игнацио Рамоне се у овом истраживању бавио егзистенцијалним темама попут: преображаја моћи, сукоба и претње нове врсте, неједнакости и дискриминације, али и последицама мондијализације привреде и револуције у области комуникација, постављајући реторичко питање о томе да ли свет клизи ка цивилизацији хаоса.
У време писања Геополитике хаоса (1997) ситуацију на нашој планети поредио је са догађајима из 15. века и тадашњом „ером освајања Земљеˮ, наглашавајући да су, уместо држава, садашњи „нови господари светаˮ разне корпорације, финансијске и друге приватне интересне групе „које желе да владају светом, крећу у отимачине и згрћу огроман пленˮ. Утицајни мислилац као посебне проблеме уочава: многобројне еколошке катастрофе, систематично разарање природне средине, отопљење климе, смањење озонског омотача и појаву киселе кише, што доводи у питање будућност живота на нашој планети. На ширем социјалном плану дешавају се, такође, корените промене досадашњих образаца живљења. Као типичан пример наводи појаву мегаполиса на Југу планете (Мексико, Сао Паоло, Калкута, Лагос, Шангај), који као да најављују распад западног поимања градског друштва. У исто време у мегаградовима Севера појављују се гета у којима становништво живи по посебним правилима понашања и због осећаја бесперспективности често прибегава насиљу. Шпански теоретичар у овом истраживању критички пише и о злоупотреби науке и технике, те исказује страховање да би у блиској будућности човек могао „да постане уносна сировинаˮ и жртва неумерених тежњи корпоративног капитала за стицањем профита.
Преображаји будућности
Игнацио Рамоне већ на почетку књиге Геополитика хаоса покушава да одговори на питање ко влада светом. Наиме, после завршетка Хладног рата, свет је закорачио у нову епоху која је прожета великим неизвесностима. Са становишта класичне међународне политике САД опстаје као једина светска суперсила, али с разлогом се намеће питање о њиховом стварном утицају у условима које диктира мондијализација светске привреде. Из једне такве другачије постхладноратовске перспективе директор часописа Le Monde diplomatique промишља и о новом положају тзв. међународних регулаторних тела (Организација уједињених нација, Г-7, ОЕЦД, Светска трговинска организација), али и све већој улози моћних недржавних актера (медији, лобији и НВО) у креирању глобалне политике.
Рамоне констатује да се у новом политичком и друштвеном амбијенту дешава преображај моћи, који је без историјског преседана. Због тога је присталица једног другачијег неконвенционалног приступа у анализи савремених међународних прилика, потпуно свестан чињенице да је ера глобализације узроковала истовремену појаву интегрализма (као што је Европска унија) и дезинтегративних процеса, где се централна власт суочавала са све агресивнијим захтевима мањина за независност (Алжир, Босна, Чеченија, Руанда, Конго). Све то доприноси појави великог светског нереда.
У постхладноратовским околностима међународне организације и институције проживљавају својеврсну кризу легитимитета. Пре свега, овде је реч о Уједињеним нацијама, и све чешћим захтевима појединих држава за променама у Савету безбедности, чији начин одлучивања у постојећим околностима делује превазиђено. Рамоне је писао и о кризи легитимитета Севорноатлантске војне алијансе која се од деведесетих година прошлог века налази у грозничавом трагању за новим глобалним непријатељем. Криза НАТО-а свакако је последица и губитка јасне представе на Западу о томе ко им је главни непријатељ, а који се под утицајем тамошњих војних структура у новом издању приказује као „чудовиште са хиљаду лицаˮ. Према шпанском теоретичару, некада је то исламски интегризам, повремено је реч о етнички мотивисаном фанатизму, затим неконтролисаном ширењу нуклеарног оружја, потом путевима дроге, али и изненадним пандемијама, миграторним кретањима и сличном феноменима, чије решавање превазилази домете једне националне државе. Све ово намеће потребу за једним универзалним консензусом и минимумом прихваћених правних начела, које је све теже успоставити у условима сталног нагризања националних суверенитета.
Преображај моћи подстакао је не само убрзану промену друштвене структуре, већ и радикалну измену друштвене свести. Тако је социолог Ралф Дорендорф првобитно изнео становиште о „крају друштвених класаˮ, а у каснијим иступима најавио и „крај класне политикеˮ, уочавајући у земљама ОЕЦД појаву „једне нове већинске класе, која представља од 60 до 80 процената бирача, који желе да све остане исто и не захтевају никакве друштвене промене. Све што они траже у измењеним друштвеним околностима јесте: више безбедности, мало среће, владу која им пуни џепове и банковне рачуне који не престају да растуˮ. У међувремену се једно такво неограничено поверење у капитализам изгубило, првенствено под теретом велике економске кризе која је започела 2008. године у САД, а која се касније прелила на остатак света и изазвала тектонске геополитичке промене.
Нове парадигме
Рамоне се у својим радовима експонира као критичар мондијализације привреде која је према његовом мишљењу не само светски тренд него и „нови начин освајања светаˮ. Реч је о „мондијалистичким концернимаˮ који производе тамо где је најјефтиније тржиште енергије, сировина и радне снаге, а финалне производе продају у оним деловима света у којима живе најбогатији становници наше планете. Он упозорава да у свим споровима који се појављују између интереса рада и интереса капитала, пресуде су увек против интереса рада. Последице се негативно испољавају у ширем спектру: од продубљивања већ огромних социјалних разлика до појаве еколошких катастрофа које прете да униште читав свет. Рамоне указује на појаву великог броја финансијских мрежа које брзим трансакцијама непрекидно омогућавају процес мондијализације привреде. Такозвани финансијски капитал брзином светлости шири се планетом, што моћницима омогућава да изазивају економске кризе и дестабилизују било који део света, који исказује тежњу ка вођењу самосталне државне политике.
Под окриљем мондијалистичке привреде настаје и идеологија која је заснована на два потпуно нова обрасца. Први нови образац огледа се у појави интернета, а други се испољава кроз глорификацију тржишта које постаје окосница новог светског поретка. Рамоне нарочито наглашава да се на тај начин успоставља нови догматизам и једноумље које својим тоталитаризмом угрожава демократију „као темељ западне цивилизацијеˮ. Као посебно ризичан уредник часописа Le Monde diplomatique, он истиче тренд дерегулације светских финансијских и других токова којима се фактички маргинализује улога државе. Тиме се целокупно светско друштво подвргава логици тржишта, укључујући и саму културу. У таквој измењеној парадигми стварни господари света нису више државници или војсковође, него ММФ, Светска банка, Светска трговинска организација и мултимедијални центри (данас су то разне платформе и друштвене мреже).
На који начин поменуте нове парадигиме утичу на светске геополитичке процесе? Рамоне их у Геополитици хаоса (1997) означава као истовремене процесе фузије и фисије. Тако је процес фузије резервисан за најбогатије државе, односно прилагођен је њиховој тежњи да тако обједињени остану центар нове империје, који се спаја по економским, политичким, војним, финансијским, информатичким и другим основама, а ради лакше контроле периферије коју треба експлоатисати, контролисати и гетоизовати. Реч је о неразвијеном свету (Африка), али и другим бројним областима наше планете које ће у будућности насељавати већина светског становништва. Управо ради његове ефикасније контроле богати ће у тим деловима света подстицати процесе фисије (дезинтеграције). Игнацио Рамоне, међутим, још крајем деведесетих година прошлог века, намеће и тему потенцијалне фисије која би могла да захвати западни свет. Поред дубоких социјалних разлика, он као највећу опасност за наметнути ниво интеграције Европе уочава појаву национализма, који се испољава, не само на Балкану и у Источној Европи, него и у Великој Британији, Француској, Шпанији, Италији и другим државама. Када се овим чиниоцима додају и нове опасности које су последица мондијализације привреде, онда се ствара представа о једном новом свету, препуном неизвесности, који Рамоне назива „геополитичким архипелагомˮ. Једна од карактеристика тог архипелага биће и огромна миграторна кретања ка богатом Северу, као и хаотично ширење градова са катастрофалном социјалном, здравственом и еколошком ситуацијом.
Двогласје с Фиделом
Један од најзначајнијих издавачких подухвата Игнација Рамонеа свакако су његови разговори са легендарним Фиделом Кастром, вођом Кубанске револуције, које је сабрао међу корице своје спектакуларне књиге о Кастру под насловом Мој живот: биографија у два гласа. Ова књига проистекла је из готово стосатних разговора с великим државником који су се одвијали од јануара 2003. до децембра 2005. године. Поред Кастрових мемоарских сећања и његовог тумачења важних историјских догађаја, посебно Кубанске кризе из 1962. године, пажњу читалаца изузетно привлаче одељци књиге у којима се велики државник осврће на тему распада Совјетског Савеза, затим на питање међународног положаја Латинске Америке и Кубе на почетку 21. века. Уз све то на крају ове књиге налази се посебно интригантно поглавље о будућности Кубе после Кастрове смрти.
Фидел се у својим сећањима на Совјетски Савез исказује као врстан и непристрасан аналитичар једне епохе. Тако се у његовим одговорима о овој теми могу уочити критичке опаске на рачун совјетске бирократије, лошег стања инфраструктуре, комуникационих веза, али и похвале због убрзане индустријализације, која је ову земљу спасила од нацистичке агресије за време Другог светског рата. На Рамонеову примедбу да је после распада СССР „завладала мафија и откривена корупција енормних размераˮ, Кастро је одговорио да је реч о феномену који је настао у капитализму и који оптерећује свако, па и кубанско друштво. Разлика је, међутим, у томе што је капитализам, не само корупцију, већ и друге облике друштвене патологије – као што су проституција, наркоманија – на неки начин легитимисао. Пажњу привлаче и Кастрова размишљања о концепцији „совјетске перестројкеˮ која је велику државу довела до самоуништења, али и објашњења која се односе на природу кубанског модела социјализма у оквиру којег се није догодио стаљинизам. Фидел је, на пример, истицао чињенице да на Куби никада није развијан култ личности, као и да, за разлику од совјетског модела социјализма, није било присилне колективизације. На Рамонеово питање, како је у новим околностима и упркос америчкој блокади опстао модел кубанског социјализма, Кастро је указао на дух кубанског народа „који је сваким даном све сложнији, образованији и борбенијиˮ.
Посебно интригантно било је Фиделово сагледавање будућности Кубанске револуције и тамошњег аутентичног модела социјализма. У том погледу кубански државник је, упркос вишедеценијској америчкој блокади, изражавао јасан оптимизам заснован на људском капиталу његове земље, који није створен егоизмом или подстицајем индивидуализма у друштву. Занимљиво је Кастрово опажање о томе да је једна од највећих заблуда та да се социјализам може изградити капиталистичким методама, али је истицао као погрешно уверење о томе да постоји универзални модел изградње социјализама. Као пример аутеничне изградње социјализма навео је Кину, која није уништила своју историју и која је очувала своје државно и политичко јединство. Ипак, упркос Кастровом оптимизму, будућност Кубанске револуције врло је неизвесна о чему сведоче и велике „социјалноˮ мотивисане демонстрације из јула 2021. године, на којима су протестанти захтевали крај комунистичке владавине и увођење вишестраначког система, истог оног који је спектакуларно укинут револуцијом 1959. године.
Рамонеа је нарочито занимала Кастрова анализа компликоване ситуације у Латинској Америци где су се, у време вођења разговора, догодиле текстонске политичке промене. Реч је, пре свега, о победама Ева Моралеса и Уга Чавеза, који су се у својим наступима отворено експонирали као Фиделови политички следбеници. Тако су њихове победе у извесној мери легитимисале Кастрову историјску борбу за боље и праведније друштво, а против модела дивљег капитализма који је тлу Латинске Америке остављао социјалну пустош и војне диктатуре које су уживале недвосмислену америчку подршку. Отуда није необично да су тзв. леви прогресивисти, попут Моралеса, Чавеза и других лидера, као пример истицали модел кубанског друштва где је, рецимо, стопа смртности деце била чак десет пута нижа у односу на остатак континента. Према неким незваничним показатељима, због примене модела неолиберализма, у неким државама је чак 40 процената становништва неухрањено, док је, за разлику од Кубе, ниво медицинске заштите потпуно недоступан бројним дефаворизованим социјалним категоријама – посебно становништву индијанског порекла. У таквим околностима Кастро није искључивао појаву новог револуционарног покрета у Латинској Америци и у тренутку „када САД то буду најмање очекивалеˮ. Коначно, један од најважнијих Кастрових закључака свакако је онај који истиче „да се појавила нова генерација бунтовникаˮ, као и да „у борби против глобализације треба употребити све аргументе, осим насиљаˮ.
Пораст ирационалног
Шпански академик и уредник часописа Le Monde diplomatique своју мултидисциплинарну анализу „глобалног нередаˮ употпуњује проницљивим опажањима о порасту ирационалног, као новом друштвеном феномену постхладноратовске ере. Нема сумње да је реч о појави која додатно усложњава било каква предвиђања будућег развоја догађаја на нашој планети. Он подсећа на неке од историјских примера овог феномена о којем је чувени писац Томас Ман писао у својој познатој новели Марио и чаробњак (1930). На овом месту наводимо један карактеристичан цитат који се односи на расположење у немачком друштву тридесетих година прошлог века: „Масе су почеле да мисле да велике невоље које их сатиру не налазе лека у логичком расуђивању о стварности, него у средствима која их, заправо, одвраћају од њега, као што су средства магије, толико је истина да је угодно и мање мучно сањати него мислити. На овим психосоцијалним премисама је био спремљен терен за долазак Хитлера на власт.ˮ
Рамоне упозорава на масовну појаву езотеризма у Француској, где живи, а у којој према неким проценама тираж астролошких часописа превазилази невероватних стотину хиљада примерака. Присутан је и масовни феномен који спаја телевизију, спорт и национализам. Посебно забрињава чињеница да магијски гуруи освајају све више не само медијског него и политичког простора. Тако је познати француски политичар и министар Жак Ланг својевремено у граду Блоа отворио Национални центар уметности магије и илузије. Шпански теоретичар указује и на огромне могућности ширења оваквих концепција услед феноменалног развоја науке и технологије. Поред популаризације магијских концепција преуређења друштва, савременици смо и пораста фундаменталистичких религијских покрета који се манифестују без изузетка у свим културама и цивилизацијама. Овај феномен је нарочито изражен у САД где разне протестантске деноминације освајају све више јавног простора. Такође, битно је скренути пажњу на појаву „радикалног исламизмаˮ чији вирус ирационалног све више покреће следбенике у великим градовима западне хемисфере. То је, према Рамонеу, експлозивна смеса са којом је првенствено суочена Европа.
Коначно, Рамоне је дешавања у СФРЈ током деведесетих година користио као ваљан аргумент у прилог својој теорији о великом нереду. Писао је о формирању „муслиманског бантустанаˮ у Босни и Херцеговини и критиковао „жалосну немоћ Европе у односу на југословенску трагедијуˮ, али без дубљег понирања у суштинске узроке разарања Југославије, која је за њега била само једна „драматична лабораторија у којој су се могле мерити опасности које је изазвао завршетак Хладног ратаˮ. Ипак, када пише о „југословенској кризиˮ, Рамоне и сам постаје жртва „информационог једноумљаˮ главних француских медија, који су за време грађанског рата у Босни ширили стереотипе о Србима као наводно злочиначком народу, али и подстицали војни интервенционизам на читавом постјугословенском простору.
ЛИТЕРАТУРА:
Вукашиновић, М. (2022). Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад
Рамоне, И. (1998). Геополитика хаоса, Институт за геополитичке студије, Београд
Рамоне, И. (2017). Фидел Кастро. Мој живот: биографија у два гласа, Evro Book, Београд
Остави коментар