Србија и њене друштвене елите

Србија и њене друштвене елите

Друштвени капитал и цивилно друштво у Србији

Аутор: Љубиша Деспотовић

Модеран политички поредак какав се конституише већ најмање два века у уназад, нужно у себи садржи неколико битних потпорних стубова који га носе и одржавају. То су свакако поред националне државе, грађанског друштва и грађанина, демократске вредности, владавина права, и систем позитивно схваћеног друштвеног капитала. Оне тај поредак фузионишу, учвршћују и чине функционалним односно самоносећим. Систем политичких, правних и социјалних институција не би могао сам по себи да створи и обезбеди функционалну кохезионо-легитимацијску основу за функционисање и ефикасност модерног политичког поретка, без интегришућих функција демократких вредноси и политичке културе засноване на дубоко укорењеним социјалним везама и позитивној основи друштвеног капитала. Без њих он би био укочени скелет без функционалне снаге и покретљивости. Стога је потпуно јасно зашто Ф. Фукујама друштвени капитал одређује и дефинише као конкретни низ неформалних вредности и норми које важе међу припадницима једне групе или друштва које им омогућавају да међусобно сарађују, и делају. Део вредности које незаобилазно конституишу мрежу позитивно схваћеног социјалног капитала су поверење, искреност, узајамност, солидарност, спремност на сарадњу. Но поседовање истих вредности и норми не мора нужно да импликује позитиван друштвени капитал. Могуће су и његове негативне импликације, као део традицијских регионалних или религијских форми које стварају сасвим супротан ефекат и смањују количину друштвеног капитала у заједници. Јер по Фукујами норме и вредности могу да буду и погрешне, а када се то деси имамо ситуацију несташице друштвеног капитала, која опет по себи ствара лоше и непожељне односе у друштву (мафија, расизам, сексизам и сл.). „Јужна Италија, на пример, спада у регион света где, како се сматра, влада несташица друштвеног капитала и широког поверења, иако у њему постоје строге друштвене норме.“ (Ф. Фукујама, 2004, стр. 172)
Повећању позитивног друштвеног капитала доприносе само оне норме које у себи садрже врлине. На сличан начин као што је то формулисао М. Вебер у случају утицаја вредности протестантске религије на обликовање духа модерног капитализма. Није ни чудно стога што се у породици најчешће може наћи снажно извориште друштвеног капитала, особито оној патријархалног типа, која је у корпусу вредности и врлина које је преносила на своје најмлађе чланове снажно утицала на њиховој интериоризацији и усвајању. Разарањем старог и формирањем модерног типа породице у великој мери се губи ово примарно извориште позитивног друштвеног капитала. „Породица је очигледно свуда важан извор друштвеног капитала.“ (исто, стр. 173) То потврђује узајамну везу између породице и грађанског друштва посредовану друштвеним капиталом. За неотоквиловце особито Роберта Пантама ово је више него очигледна чињеница. Разуђена мрежа друштвене интеракције води јачању поверења и увећању друштвеног капитала. Из тога следи јачање цивилног друштва, а без снажног цивилног друштва пак нема ни успешне демократске владавине, као крајњег циља. „Снажно друштво води снажној држави.“(К. Витингтон, 2004, стр. 33)
Ова за неотоквиловце очигледна корелација, није остала без критичких опсервација особито у оном делу америчке стручне јавности која указује да ова наизглед логична и очигледна веза не мора увек да буде и потврђена. Често се дешава да снажно цивилно друштво може да угрози демократске политичке институције и њихово финкционисање, у случајевима када превише снажно делује у смеру њихове дестабилизације. Јер „демократија која добро функционише не зависи само од друштвених односа него и од политичких институција и од уставног поретка који структурише односе међу њима.“ (исто, стр. 34) Дестабилизација политичких институција и уставног поретка која може доћи из сфере цивилног друштва, усмерена је на умањење степена лојалности и функционалности политичких институција јер удружења која сачињавају разгранату мрежу цивилног друштва у великој мери могу супституисати рад политичких институција и њихов значај. „Како је у демократији критеријум политичке легитимности садржан у веродостојном представљању народне воље, то су владини званичници посебно рањиви због оспоравања од стране добровољних удружења која могу да иступе са сопственим захтевима у погледу вршења функције народног представљања (…) Као што су модерни аналитичари запазили у америчком контексту, интересне групе стичу моћ над изабраним званичницима управо захваљујући свом репрезентативном ауторитету. Цивилно друштво није било само основа за успоставу демократске владе, оно је потенцијално било разорна снага, субверзивна по легитиман поредак. Отуда долази претња да се демократски поредак преобрати у пуку анархију.“ (исто, стр. 37)
Штетно деловање цивилног друштва по функционисање политичких и правних институција могуће је и у домену сукоба циљева и интереса различитих група и удружења цивилног сектора. Себичност и егоизам парцијалних интереса може у својим екстремнијим формама да угрози оно што је декларисано као јавни интерес и опште добро целе зајенице, особито оног дела који се тиче државног интереса. И мада је Токвил веровао да политичка удружења представљају важан контра баланс тиранији већине и отуђености интереса политичких институција, у модерном поретку могућа је ситуација са сасвим обрнутим вредносним и фукционалним преџнаком у коме је опште угрожено од стране парцијалног, особито ако је парцијално добро умрежено и организовано као што то најчешће бива у снажном цивилном друштву западног типа. Ово је посебно опасно у заједницама у којима није јасно дефинисана концепција општег добра, поготово онда када она додатно није заштићена као јавни интерес кодификован и верификован најважнијим правним актима као што су устав и органски закони, па и другим појединачним позитивним правним прописима. У таквим ситуацијама по мишљењу Токвила „држава мора да има улогу агенса социјализације, „која такмичење друштвених интереса усмерева, регулише и доводи у раван законитог понашања. У супротном, постојао би снажан ризик да подела државе и друштва у демократским заједницама доведе до ситуације у којој „влада и друштвене институције заступају различите или чак супростављене циљеве.“ (исто, стр. 43)
Улога политичких институција и правног поретка особито је важна у регулисању потенцијалних или стварних сукоба када до њих дође услед пренаглашене потребе да се парцијални интерес поткрепљен снажном потпором друштвеног капитала жели остварити и наметнути као општи. Таква опасност није својствена само земљама развијеног цивилог сектора, она је исто толико ако не и снажније наглашена у земљама транзиционог типа какво је и Србија. Слабе државне институције, без убедљивог демократског легитимитета, без снажног функционалног капацитета и традиције, најчешће бивају неспособне да реше друштвене сукобе настале унутар цивилног друштва у формирању, која као реактивирани вулкан прете да својом еруптивном снагом потру скромне насаде политичке слободе и демократије у настајању. “Потенцијал грађанског друштва сведен је на интелектуалне кружоке и НВО, издржаване страним донацијама, од којих живо грађанско друштво не може да дође до речи, а уз то губи вољу за ангажовањем јер му не види смисао. Реч је о потчињавању државе симулакруму грађанског друштва, то јест групицама “зналаца”, чија експертиза нигде није верификована, које никада нико нигде није бирао, а који воде рачуна да своју легитимност не проверавају пред грађанима, на изборима. Зато, иако неће да буду политичке партије, понашају се као да то јесу.” (М. Брдар, 2007, стр. 278)
У тој тачки одсуства ваљаних политичких и правних институција транзиционих друштава, могућа је погрешна употреба друштвеног капитала садржаног у ткиву цивилних удружења, гладних афирмације сопствених интереса (процеси неконтролисане приватизације, формирање тајкунске структуре, криминала и сл.). „То потиче, наравно, отуда што слабе државе тешко да могу имати јаке демократије.“ (С. Антонић, 2006, стр. 34)
„Друштвени капитал се може употребити на много начина, а то значи често и на начин који је у колизији са друштвеним поретком и демократским аспирацијама. За обустављање друштвених сукоба и држање под контролом природних тенденција грађанског друштва неопходне су успешне државне институције.“ (исто, стр. 46) Друштвени капитал и његова улога у цивилном друштву и интеракцији овога са политичким поретком неодвојива је од начина његовог формирања и политичке употребе. Без добро избалансиране улоге друштвеног капитала у формирању вредносног амбијента и политичких циљева и интереса цивилног сектора, његова мисија се лако може преокренути из позитивног у негативно поље политичког деловања, када он може бити употребљен против осталих чланова друштва, или јавног интереса државне заједнице, у таквим ситуацијама, незамењива је улога институција политичког и правног поретка у успостављању ваљаног функционисања демократије.
У транзиционим земљама попут Србије, где су те установе неразвијене и скромног демократског капацитета, или пак припадају старом режиму и поретку неконтролисане политичке моћи, ситуација је додатно компликована и конфузна. По мишљењу Шери Берман могућа је ситуација у коме цивилно друштво у земљама транзиције производи више тзв. недруштвеног него друштвеног капитала.
То се дешава због тога што цивилни поредак наводно руши поредак политичких институција. У помоћ својој аргументацији она прилаже аргументацију С. Хантингтона који пак за неуспехе модернизацијских пројеката земаља у транзицији (земље полупериферије и периферије), наводи разлог ниског нивоа њихове политичке институционализације, која није била у стању да одговори потребама убрзане модернизације и индустријализације. „Према овом гледишту, што су друштва сложенија и разноврснија, већа је потреба за снажним политичким институцијама које су у стању да људе повежу с разноврсним интересима и асоцијативним афилијацијама и мобилишу их у функцији друштвених, а не индивидуалних циљева. Грађански карактер не може да буде дело једино цивилног друштва, с обзиром да је та сфера исувише везана за различите посебне интересе грађана, само снажне политичке институције делују у служби друштва као целине, а не његових појединих делова.“ ( Ш. Берман, 2004, стр. 57) И сама Берманова констатује да је овакав тип анализе и аргументације коју сугерише Хантингтон супротстављен већем делу литературе о развоју.
У конфузним транзиционим условима, када се на рушевинама старог поретка конституише нови, уз снажне контрамодернизацијске ударе, цивилно друштво по мишљењу Берманове неће бити промотер либерне демократије као што би то сматрали неотоквиловци, већ ће пре водити дестабилизацији актуелног поретка и обезбедити средства за његово рушење. На овом месту морамо да изразимо сумњу у коректност наведене аргументације. Чини нам се да обе струје у посттоквиловској традицији политичке социологије на западу прилично слободно примењују своје теоријске матрице на друштва изван те традиције, као што су то друштва у транзицији у Европи, или још проблематичније на друштва периферног карактера каква су на пример друштва Азије или Африке, оптужујићи их као на примеру С. Хантигтона , за неуспеле подухвате модернизације и индустијализације.
Успорени процеси модернизације у друштвима транзиције скопчани су за више аспеката. Један од њих везан је свакако и за аспект дефицита друштвеног капитала, онако како се он дефинише по западним стандардима. По структури, та друштва су многим сегментима своје структуре антимодерна друштва, па је стога и чињеница да модерни облици друштвеног капитала који се везује за облике корпоративне културе у овим земљама више него оскудан. Ричард Роуз истиче податак из свог истраживања да више од деведесет посто Руса не припада ниједном од облика организовања друштвених организација које по својој природи получују модерни друштвени капитал.“ Све у свему, 91% нису чланови ниједне организације лицем у лице, које се у литератури описују као међаши у изградњи грађанске демократије.“ (Р. Роуз, 2004, стр. 97) Стога, као препоруку за такву ситуацију предлаже – „ако посткомунистички управљачи желе да се народ мање ослања на неформалан или антимодеран друштвени капитал, требало би да се окрену отклањању организационих недостатака због којих појединци друштвени капитал окрећу против антимодерне државе.“ (исто, стр. 98) Уз још једну сугестију коју нам сугерише исти аутор, да тамо где су доминантно изражене антимодерне праксе, непосредан циљ не може да буде смена вредности и ставова већине становништва, већ промена начина владања. Са оваквом тврдњом не можемо се сложити у целини, поред промене начина владања, од пресудне је важности радити на промени система вредности и ставова становништва, јер без тога ниједна промена која се буде извршила само на институционалном нивоу неће дати позитивне ефекте по демократизацију земље, јер ће у том случају остати да виси у ваздуху, без реалног социјалног утемељења које треба да прати и оснажи настале политичке промене. Нема успешне демократизације која није праћена снажним и коренитим променама у сфери, политичких вредности и ставова који поткрепљују демократију, јер без промене типа политичке културе, ниједна демократска реформа неће успети да пусти дубље корене, и да се одржи за дужи период. Политичка социјализација демократских вредности је по нама кључни чиниоц за одржање и успех демократских реформи.
Ово је посебно важно за овакав тип транзицоних промена, какве се дешавају у српском друштву и држави последњу деценију и по. Јер је српско друштво бременито дефицитима сваке врсте, особито оних који се тичу цивилности и демократске традиције. Полупериферно друштво оскудице, Србија на свом путу ка конституисању модерног политичког поретка, нужно мора да постулира и етаблира – све најважније институције политичког и правног поретка укључујући и најважнији задатак укидање старог режима, и доношење новог и највишег конституционалног акта земље. Затим , неопходно је да изгради мрежу цивилних институција, иницијатива и удружења, тачније инфраструктуру цивилног друштва, као други битан сегмент модерног политичког поретка, и као треће, промену типа политичке културе, политичку социјализацију и интериоризацију корпуса демократских вредности, чији крајњи резултат треба да буде стварање грађанина са пуном свешћу о својој грађанској и политичкој субјективности и незамењивим фактором у креирању демократских промена. То би у крајњем резултату значило конституисање Србије као модерне националне државе и модерног грађанског друштва.
У тако назначеном контексту, улога и задатак цивилног друштва у Србији може се фокусирати у три битна поља. Као прво, цивилно друштво мора да одигра важну дефанзивно-конституционалну улогу, што значи да треба да изгради све неопходне конституционалне лимите политичкој власти, особито оних који се тичу питања заштите људских и мањинских права. У следећој фази важна је тзв. офанзивно-партиципативна улога цивилног сектора, која треба да буде усмерена ка простору концентрисане политичке моћи усмеравањем цивилних иницијатива и интереса у поље политичког одлучивања. И трећа не мање значајна улога тзв. цивилне едукације и самоедукације, чији је циљ да кроз процесе промене вредности и ставова грађанства у настајању, дође до промене типа политичке културе, од старог поданичко-патријархалног до новог демократског типа политичке културе.
Битно је такође напоменути, да се потешкоће у формирању цивилног друштва у Србији могу везивати за тзв. предмодерне облике друштвеног капитала, као што су породица, шира родбинска структура, трибалистичка и регионална свест и удружења, еснафско-цеховска структура и сл. У таквом окружењу, тешко се стварају модерни облици друштвеног капитала особито оног који је везан за корпоративну, економску и цивилну идентификацију и свест, без којег је тешко формирати јединствен вредносни систем, који би подразумевао снажнију идентификацију са модерном заједницом и лојалношћу њеним интересима и циљевима. Део проблема везан је и за дефицит друштвених елита у Србији, а он је по мишљењу М. Брдара скопчан са проблемом дифузије неопходних капитала (међу којима је друштвени свакако битан). „Основни разлог ниског делатно-реформског потенцијала транзиционих друштава поклапа се с разлогом за тезу о одсуству елите у озбиљном смислу. Реч је о томе да су групе, које бисмо иначе урачунали у елиту, дефицитарне услед дифузије неопходних капитала.“ (М. Брдар, 2006, стр. 146) Отуда толики отпори и успоренији ход демократских промена од оног који нам је неопходан и који сви прижељкујемо. Између требања и реалности поред других фактора политичко-институционалне природе, и проблем дефицита друштвеног капитала у Србији свакако даје свој негативан допринос на опсег и дубину демократских промена.

Литература:
1. М. Брдар (2006). Динамика реформско-демократских капацитета у структурним променама субјеката транзиције, Београд, Социолошки преглед но. 2. април-јун.
2. М. Брдар (2007). Српска транзициона илијада, Нови Сад, Стилос.
3. Ф. Фукујама (2004). Друштвени капитал, у зборнику Култура је важна, Београд, Плато.
4. Ф. Фукујама (1997). Судар Култура, Београд, Завод за уџбенике.
5. И. Валерштајн (2005). После либерализма, Београд, Службени гласник.
6. К. Винтингтон (2004). Преиспитивање токвилове Америке, у зборнику После Токвила, Нови Сад, Издавачка књижарница З. Стојановића.
7. Ш. Берман (2004). Грађанско друштво и политичка институционализација, у зборнику После Токвила, Нови Сад, Издавачка књижарница З. Стојановића.
8. Р. Роуз (2004). Кад влада закаже – друштвени капитал у антимодерној Русији, у зборнику После Токвила, Нови Сад, Издавачка књижарница З. Стојановића.
9. С. Антонић (2006). Елита, грађанство и слаба држава, Београд, Службени гласник.