Аутор: Предраг Рајић, геополитички аналитичар
Чеченија је темељни камен стабилности Северног Кавказа и истовремено фитиљ који може да запали читав регион. Русија, прво као царска империја, потом као окосница СССР и данас као нуклеарна сила, савршено је свесна ове чињенице. Ипак, у последња два века примењивала је различите методе како би пацификовала ову комплексну, самосвесну и често ратоборну област, док су сами Чечени пролазили пут од предводника побуна до ефикасних савезника, све време задржавајући улогу кључног субјекта региона.
Гледајући положај и геополитичке габарите, Чеченија не треба нужно заузимати положај на коме се налази. Ипак, разлози који Чечене чине тако важним су дубоки, вишезначни и неретко тешко објашњиви. Сурови животни услови, константна борба за очување идентитета, рурална, патријархална и хијерархијски строго устројена заједница, представља праву инспирацију сваком интелектуалцу који жели да се озбиљније удуби у односе међу људима, народима и међународним субјектима.
Да бисмо адекватно разумели савремене међународне односе, морамо добро упознати Руску Федерацију (РФ), а да бисмо разумели РФ, неопходно је сазнати што је могуће више о Чеченској Републици.
Мотив за овај рад пронашао сам у вишегодишњем изучавању међународних односа, са посебним акцентом на постсовјетски простор. Структуру рада сам сачинио тако да се уочи логичан след. У почетним поглављима бавио сам се пореклом Чечена, њиховим идентитетским карактеристикама, утицају религије на развој ове етничке заједнице, као и анализу племенске структуре чеченског друштва.
У наставку, потрудио сам се да изнесем основне карактеристике политичких прилика у чеченском друштву уочи и током процеса распада Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР). Посебан акценат овде сам ставио на чеченско-руске, чеченско-грузијске, али и на чеченско-ингушке односе.
Сваки од ових односа презентовани су кроз одговарајући контекст времена, тако да допринесу основној теми рада. Чеченско-ингушким односима, посвећено је посебно поглавље, са припадајућим поднасловима превасходно због дубоке историјске испреплетаности два народа због чега сам морао да се сажето позабавим и карактеристикама и пореклом Ингуша, а потом и због недавних територијалних спорова, који су претили да сруше крхки мир на Кавказу, а који и даље представљају потенцијал за нове политичке сукобе. Ингушку тему сам стога сместио у оквиру једног поглавља и хронолошки га заокружио у целости, како не бих допустио одступање од основне теме рада тиме што бих се чеченско-ингушким односима враћао више пута током каснијих поглавља.
У каснијим поглављима бавим се приликама у чеченском друштву непосредно уочи избијања Првог руско-чеченског рата, затим вођењем овог рата, његовим окончањем, потом приликама у чеченском, али и уопште руском друштву уочи избијања Другог руско-чеченског рата, вођењем овог рата, те његовим окончањем.
У овим поглављима акценат сам ставио на генезу сукоба, политичке ставове супротстављених страна, политичку биографију и профил најважнијих личности које су обележиле овај период у Чеченији, генезу стварања „Чеченске Републике Ичкерије” (ЧРИ), као и основне карактеристике ове краткотрајне и међународно непризнате, самопроглашене државе.
Посебну пажњу посветио сам анализи једне од метода борби, који се уочава у делу чеченског друштва током последње деценије прошлог и прве деценије овог века, а то је тероризам. Сматрао сам да је важно обрадити и питање постојања идеолошких образаца национализма, исламизма и џихадизма, као и њихове међусобне разлике, јер без уочавања ових карактеристика, није могуће разумети поделе које су постојале, а у извесној мери и даље постоје унутар чеченског друштва.
У закључку, кроз конкретан пример, покушао сам да одбраним тезу која залази у комплексност савремених руско-чеченских односа. Такође, изнео сам и одређене претпоставке како се ови односи могу развијати у наредном периоду, а што ће несумњиво имати последице и по положај Чеченије у годинама које долазе.
Чечени себе називају нохчий (нохчиј, нохчи). Значење овог термина није до краја разјашњено, а у науци је присутно више међусобно потпуно супротстављених теорија. Тако, неки етимолози проналазе везу између старочеченског термина за плуг – нох и назива за народ. Други пак корен виде у терминима нах (народ) и чу (унутра), односно народ, људи који су унутра или унутрашњи народ. Трећи сматрају да је реч нахче (у преводу сир), корен термина.
Ипак, поред етимолошких термина, најшире је прихваћен онај који узрок проналази у термину нах (народ), постоје и легенде о настанку Чечена које су веома распрострањене. Тако легенда о јунаку Нахчу приповеда да су он и његов брат, такође херој и витез Галга живели заједно у кавкаским горама са својим трећим братом Орштхом.
Нахчо, Галга или Га и Орштхо су преци Чечена, Ингуша и Карабулакија. Карабулаки су били малобројан народ који је живео углавном у данашњем Сунженском рејону Чеченије и Ингушетије, уз данашњу спорну границу ове две републике, а дуж тока реке Сунжи и њене притоке Асе. Алтернативни називи за овај народ су Аршти и Балсурци.
Карабулаки су један од народа који је готово истребљен током „пацификације Кавказа” како се у руској историографији назива војни поход царске Русије на ове просторе током 19. века.
Мањи број Карабулакија, према проценама њих не више од 4000 се иселио у Турску након што је Русија овладала овим регионом у другој половини 19. века, док се неколико стотина припадника овог народа који су преживели ратне окршаје и операције које су уследиле по руском заузимању северног Кавказа утопило у Чечене и Ингуше. И данас постоје особености становништва Сунженског рејона, које себе сматра посебним, али ипак у оквиру чеченског, односно ингушког етноса иако су кроз историју и од стране руских хроничара бивали помињани као засебан субјект. Легенда даље каже да су се три брата која су дошла са истока, населила на Кавказ и то на територије данашње Чеченије и Ингушетије.
Друга народна легенда говори о сиријском племићу који је избегао на Кавказ плашећи се крвне освете. Његов син по имену Нахчој сазидао је први град на Кавказу и постао праотац свих Чечена. Не само то, он је са својим оцем на Кавказ донео ислам и шеријатско право, које су прихватили и неки други народи овог простора.
Сам термин Чечен који се користи у руском језику и који је постао општеприхваћен је персијско-иранског порекла. Персијанци су становнике овог простора називали Шашани или Шешени, што је постао основ за термин који је у употреби данас и у српском језику.
У руској академској заједници се искристалисао став како су се Чечени као засебан етнос формирали у 16. веку, док је тај процес трајао и у наредних 200 година. У овом периоду је текао процес креирања племена од постојећих кланова који су формирани на основу сродства и потом стварања савеза племена, који су се обједињавали не на основу сродства већ заједничког интереса. Заједно са процесом обједињавања, текла је и исламизација региона и тамошњег становништва.
Процес креирања јединственог етноса је много брже текао у долинској, него у горској Чеченији, односно на просторима где је народ живео компактно.
Остави коментар