Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије
Други светски рат је оставио велике последице не само у форми страдања, разарања и новог односа снага у арени међународних односа, већ је и изменио и интелектуалну сцену света, Европе и Француске. Ангажовање у отпору нацистичкој окупацији уобличило је погледе неколицине егзистенцијалиста у Француској. Жан Пол Сартр и Симон де Бовоар, као и Албер Ками припадали су овом кругу који ће имати велику улогу и снажно обликовати француска интелектулана зрачења у другој половини 20. века. Њихова потрага за кључним одговором људске егзистенције потекла је из страхота рата, разарања и одупирања нацизму. Водила их је до разумевања индивидуе и људске егзистенције, а посредно их је обликовала у симболе и савремне Француске. Отуда је за разумевање историјских токова 20. и 21. века од изузетног значаја проматрање идеја које су потекле од ових личности. У доба када се изнова суочавамо са различитим формама ратова и угрожавањима безбедности, мисао и култура изникла из искустава светских ратова и тоталитаризма битна је и у ери Четврте индустријске револуције.
Биће и ништавило (1943), као главно филозофско дело, уз егзистенцијалистичке романе и позоришне комаде, као што су Мучнина (1938) и Иза затворених врата (1944), сместили су Жан Пола Сартра међу врхунске интелектулаце историје друге половине 20. века. Француски војник и немачки заробљеник, професор филозофије и припадник Покрета отпора, Сартр је филозофију доживљавао не као простор само за апстрактне филозофске расправе, већ је кроз своја животна искуства отишао корак даље. Егзистенцијалистички хуманизам који Сартр пропагира прелази границе Француске и данас је један од оквира кроз којих је потребно посматрати и разумети друштвену, културну и политичку сцену у Француској након Другог светског рата. Темељи које је поставио у есеју LʼExistentialisme est un humanisme (Егзистенцијализам је хуманизам) из 1946. године рефлектовао се на серију романа и драма, као што су Les Chemins de la Liberté (Путеви слободе). Верујући да се концепти аутентичности и индивидуалности морају заслужити, али не и научити, Сартр наглашава искуство „свести о смрти” као начин буђења и стварање свести о значају. У Речима (Les mots), делу које представља ироничан противнапад на дело Марсела Пруста, наспрам Андреа Жида, идеје водиље ангажоване књижевности Сатрове генерације, описује и своје прве године живота, што нам омогућава да сагледамо и његов поглед на француску културу тога доба.
Сартр је творац и појма „антироман”, око кога се развио и нови књижевни покрет, али је његова појава на интелектуалној сцени много ширег карактера. Његова дела Мучнина, Доба зрелости, Нема више опклада и друга, унела су посебност у француска интелектуална кретања 20. века, а критика друштвених институција и система, начинила га идолом студената и свих који су се идентификовали као слабији и потлачени. Близак комунистичкој партији и њеним уверењима, остао је упамћен и по томе што се залагао за независност Алжира, противио Вијетнамском рату и био поборник оснивања трибунала који би судио за америчке злочине (Раселов трибунал). Током својих боравака на Куби виђао се са Фиделом Кастром и Ернестом Че Геваром, за кога је веровао да је најкомплетније људско биће његовог доба. На врхунцу славе био је шездесетих година 20. века, а посебно симбол студентских протеста, када је и хапшен, а генерал Де Гол, иако је био на различитој страни идејних и политичких утицаја, интервенисао је да га ослободе – Не хапсите Волтера.
Нeкадашња професорка у Марсеју, Руану и Паризу пре 1941. године, Симон де Бовоар, након Другог светског рата такође је једна од оса интелектуалног живота Француске, али и инспирација каснијих проучавања. Рођена у Паризу у буржоаској породици, која је изгубила значајне приходе у доба Великог рата, ипак је успела да стекне образовање у најбољим школама и 1928. године постане девета жена која је дипломирала на Сорбони, када је борба за образовање жена у Француској још увек вођена. Иако у почетку толико религиозна да је планирала да постане часна сестра од ране младости губи веру и постаје атеиста, што ће се рефлектовати и кроз њен рад. Морис Мерло Понтије и Клод Леви Строс су били њени први учитељи и сарадници, да би се слушајући предавања на престижној Високој нормалној школи упознала и са Жан Пол Сартром, који ће јој постати и интелектуални и интимни партнер кроз цео живот. Већ тада су њих двоје били и у једном специфичном такмичарском расположењу, које ће их пратити и касније, а и утицати на њихово стваралаштво. Комисија за agrégation је доделила тада прво место Сартру, али је Де Бовоар била друга и у својој тада 21. години најмлађа особа у историји која је положила овај испит. Ипак, њихови утицаји ће се међусобно прожимати и градити једну оргиналну интелектуалну сцену Француске након Другог светског рата. На пример, утицај Сартрове филозофије на њено дело већ се уочава у роману Гошћа из 1943. године, док је она значајно утицала на Сартрово познато дело Битак и ништа: оглед из феноменолошке онтологије.
Дела: Крв других (1945), Сви људи су смртни (1946), Етика двосмислености (1947) и Други пол (1949) објављена у првим годинама након Другог светског рата основа су њеног деловања у каснијим годинама. У њима проналазимо егзистенцијализам и феминизам, као филозофију која је покреће на промишљање и деловање слично Сартру. Када је 1954. године добила престижну Гонкурову награду за роман Мандарини, њен утицај у Француској је већ био значајан. Читали су се њени дневници са путовања по САД и Кини, као и дела која су се бавила искуством старења и смомоће, при чему је роман Сломљена жена био посебно значајан. Покрет за права жена и слободе 70-их година 20. века био је значајна окосница њеног деловања, као и трајни утицај који је оставила у овој области. Наглашавајући тежњу за равноправност полова Симон де Бовоар још од првих дела, а посебно есеја Други пол, ушла је и у даље пропагирање освајања слободе. Манифест 343 из 1971. године који је написала и потписала Симон де Бовоар као листу жена које су имале абортус, а који је у то доба био ван закона у Француској, променио је правац размишљања и деловања већине не само Францускиња, већ и жена широм света. Када је 1974. године абортус легализован био је једним делом резултат и њене активности, коју је преточила и у коауторско дело Феминизам – жив добар и у констанстној опасности. Такође, исто као и Сартр један део својих дела је написала као аутобиографска и тиме је омогућила да се њено стваралаштво у потпуности усклади са животом који је живела што је утицало и на њене перцепције у јавном животу Француске. У делу Кад духовне ствари долазе прве из 1980. године, писала је о женама које су јој биле важна инспирација.
Борац против моћи и закона који крше слободе човека и његова права, Жан Пол Сартр остаје и након смрти важан симбол Француске. Истраживачи његовог дела и улоге коју је имао наглашавају и Сартрову тврдоглавост у откривању траума француског колективног памћења, а која га је учинила неподношљивим. Веровао је да би му Нобелова награда не само била равнање са институцијама против којих се борио, већ и да би онемогућила да његове мисли након њега имају онај значај који је желео. А од његове смрти 1980. године, када се на гробљу Монпарнас окупило 50 хиљада људи, Жан Пол Сартр се и даље проучава и слави широм света. Његова мисао се преиспитује и у савременој Француској, што је у једној колумни недавно објављеној у листу Ле Монд академик Ани Коен Солал протумачила као неспособности земље да се суочи са својим демонима. Упоредо, његова животна сапутница Симон де Бовоар, једна је од жена које новије француске политике сећања уграђују у темеље идентитета Француске. Дискусије о улози и положају жене у друштву инспиративно полазе од њених идејних основа и њене личности не само у Француској, већ и широм света. Иако је еманципација од доба када је Бовоар била активна унела значајне промене на перцепције жене у друштву, најновији покрети и законодавни предлози и решења, подстичу на неизоставан повратак њеном делу и раду. Током Олимпијских игара у Паризу, под пројектима препознатим као спортска дипломатија, изнова се појавила искра њених мисли. Интелектуални живот Француске, чији су темељи постављени након Другог светског рата, дакле, још увек је платформа, за разумевање и данашњих интелектуалних токова и друштвених процеса у свету који се мења, али са рефлексијама прошлости.
Остави коментар