Ауторка: мср Емилија Поповић
Моје струје не убијају. Питоме су као јагањци. Као фонтане. Као звезде на небу.
Тесла, почело је пролеће, напољу
Милош Црњански, аутор чувених романа, поема и песама, мање је познат као драмски писац, иако је написао девет драма, од којих је, према његовим сећањима и записима, шест изгубљено и три објављене. Према ставовима критичара[1] (види: Фрајнд 2019: 64) у драмском опусу Милоша Црњанског издваја се поетична комедија Маска, објављена 1918. године. Прошло је „равно 40 година“ (Вучковић 2015: 176) између објављивања Маске, његовог првог драмског дела и Конака, драме о убиству краља Александра Обреновића.
У Конаку преовладава историјска садржина трагичне приче о смени династија у нашој земљи. Међутим, за разлику од поетичне комедије Маска, у којој је главна тема контрастирање младости и старости, варирана кроз односе и карактере ликова, у Конаку нагласак је на краљу Александру Обреновићу и његовој владарско-приватној личности.
- године, годину дана после повратка Црњанског из емиграције у Србију, објављена је „лабудова песма“ његовог драмског опуса – драма Тесла.
Тесла Никола – изузетни појединац који је задужио човечанство. Никола Тесла – чудак и усамљеник. Након читања Црњанскове драме – човек. Али не човек у пренесеном значењу те речи, што би рекла чувена изрека: „Сви смо ми људи, али је мало ко човек“. Циљ овог есеја није „обогаћивање“ Теслиног лика и дела фразама на чије смо свакодневно присуство навикли у штампаним и електронским медијима. И Његош није имао одговор на питање „Што је човјек, а мора бит човјек“, те се стога ни ја нећу бавити овом одредницом у њеном секундарном, пренесеном значењу.
Овај есеј, а чини се и Црњанскова драма, усмерена је на оживотворење готово митске личности нашег научника, приказивање једног изузетног човека који је ипак и пре свега, људско биће, са својим слабостима и манама, као и врлинама. Осим тога, у драми је оживљена и једна компонента Теслине личности која је била занемаривана, а коју је Црњански, као песник, најбоље осетио.
Након првог читања драме, Тесла ми се чинио мање узвишеним, а више смешним. Након другог, схватила сам суштину пишчеве намере – ако је живот „случај комедијант“ (види: Црњански 2017: 57), онда и људи морају бити комичари. Преда мном није више стајао некакав генијални чудак, већ Никола Тесла, од крви и меса, и даље са ауром волшебности, али и људском димензијом. То се најбоље види у току радње који се тиче научниковог односа према земљацима који посећују његову лабораторију. Његов драмски говор у опхођењу са њима дијалекатски је обојен и читаоци добијају утисак о Теслином пореклу и коренима који су се, непрестано истичући се као једна од значајнијих карактеристика овог научника, претварали у подразумевану његову одлику, и тако губили на својој посебности. Међутим, при читању драме, пред нама се открива, као на длану, Личанин, неснађен у америчкој средини и њеном капиталистичком друштву:
ТЕСЛА
Сједите. Сједи, имењаче! Као да сте ми род рођени. Ти, имењаче, наточи. Као да сте у својој кући (Црњански 2008: 353).
Драматизована је једна година Теслиног живота (од 1900 до 1901. године), али се чини да се управо у том релативно кратком временском исечку његовог живота крије целокупна суштина његове личности, или бар оно што је Црњански мислио да је за његову личност важно. Радња се дешава у Америци, те је од великог значаја за анализу централне личности драме и мотив емиграције, односно емигранта.[2]
Незахвално је говорити о „главној теми“ у неком делу, али мора се истаћи да у овој драми, више но у било којој испливава на површину Црњанскова опсесија – (види: Фрајнд 2019: 69) „сукоб појединца са средином“ (Вучковић 2015: 184). И у драми Конак краљ Александар се сукобљавао са својом средином, првенствено са намесништвом, потом својом мајком, а преко њих, и народом којим је владао. У народном памћењу, али и објективно гледајући, краљ Александар спада у корпус мрачних личности наше историје у односу на Теслу. Тако је и у драми; Тесла је осенчен светлијим бојама и према њему писац је благонаклон, као што је то човек према детету или према себи.
Међутим, као и са собом[3], Црњански не пропушта да се поигра и са Теслом; у једној сцени велики научник приказан је као претерано, готово дечије наиван, што додатно потврђује идеалисту у њему. То се најбоље види у дијалогу између банкара Чарлса и Тесле, у којем га Чарлс упозорава да му прети опасност да ће италијански научник Маркони преузети и објавити Теслин патент као свој:
CHARLES
Маrconi је и енглеска пошта, и војска, и адмиралитет, иза њега стоје и лордови. Маrconi је, Тесла, ваш алтер его. Двојник се у огледалу, иза нас, никад не види. Али убија. Адмирал жели да се ви – кад Маrconi затражи патент у Америци – појавите у Лондону. Да кажете стоп.
ТЕСЛА
Зашто? Мене знају у Лондону. Био сам тамо. Предавао сам у Краљевском научном институту. Посадили су ме на почасну столицу. На којој је некад седео Faraday. Он је био бољи од нас, данас. Наш учитељ. А живео је и радио скромно. Мене зна лорд Raleigh. Зашто да тужим господина Маrconi? […] Уосталом, шта вреди тужити? […] У науци, Charles, ипак нема преваре. Наука је отмена, чиста, велика, верна богиња, која не трпи лажљивце […] (Црњански 2008: 425).
Међутим, иако је на науку реферисао као на „отмену, чисту, велику, верну богињу“ која „не трпи лажљивце“ (Црњански 2008: 425), он ипак примећује прљаве изакулисне радње у научном свету и свесно одбија да буде део њих:
ТЕСЛА
Ја сам, господине пуковниче, давно, понудио адмиралитету моје проналаске. Ја сам давно рекао, написао, штампао, да је могуће сигнализирати, без жица, и спремам тај емсиони торањ у Shorehammu. Па? Нису ми одговорили. Обуставили су ми радове. Милионари у Лондону, очигледно, бржи су. Marconi се оженио у Енглеској. Ја нисам. Професор Ferraris дошао је до истих резултата у питању магнетских, обртних поља, као и ја. Али после мене, шест месеци после мене. Па? То се дешава у науци. А кад је дошло до питања, ко је био први, ЈА сам у Енглеској проглашен као други. Имитатор. Shakespeare је, господине пуковниче, при крају живота, ЛАЖ, означио, као најстрашнији и најопштији феномен у свету. Шта желите од мене? Да вичем? Да вичем да ме краде Marconi? Којешта (Црњански 2008: 451).
Његов сукоб, или боље рећи, неразумевање са околином проистиче из његове генијалности, посвећености и идеализма које у том (овом) поретку и друштву нису одрживе. Тесла је у сукобу са својим партнерима-послодавцима, који у свему и од свега желе да остваре профит, а преко њих, условно речено, он је у сукобу са целокупним америчким капиталиситичким поретком.
Прве речи у драми које изговара Тесла везане су за поље његовог истраживања. Теслу не видимо, чујемо његов глас који довикује иза трансформатора, што посредно говори о томе да је поистовећен са својом страшћу – струјом. О њој говори песничким језиком:
ТЕСЛА
Charles тврди да ће ме мој стари трансформатор једног дана, убити. Моје струје не убијају. Питоме су као јагањци. Као фонтане. Као звезде на небу. Што и јесу. (Седа на фотељу.) (Црњански 2008: 342).
Тесла струју доживљава као покретачку силу, као позитиван принцип. Овакав идеалистички доживљај струје као животне енергије супротстављен је принципу добити, односно поимању електричне енергије искључиво као извора зараде:
CHARLES
Тесла, ово је година 1900. Ви сте, чини ми се, већ 16 година у Америци, а још нас не познајете. Ви сте ту комедију с вашим трансформатором изводили и на Светској изложби у Chicagu, али ми нисмо због тога дошли. Дошли смо да нам покажете своју нову лампу. Нас не занимају ваше наизменичне струје, ни ваша нова, магнетска поља, ни ваши индуктивни мотори. А најмање ваш чудовишни аутомат. Ја сам дошао да купим вашу нову лампу. Ваше фантазије и каприоле ме не занимају. Занима ме стварност. Лампа (Црњански 2008: 342).
Сви знамо за изреку да је „танка граница између генијалности и лудости“, и чини се да је она једна од пресудних „криваца“ за формирање стереотипа о генијалном човеку као неком ко је на ивици да буде с оне стране разума. Али и стереотип је морао настати на основу емпирије, што значи да се у пракси заиста показало да су изузетни људи склони неким неуобичајеним навикама, те је и лик Тесле, у истоименој драми, изграђен на тим узусима.
Сукоб између идеалистичког и прагматичног погледа на свет, оличен је у Николи Тесли и банкару Чарлсу. Теслу, после прочитаних првих дијалога, повезујемо с доменом сна, док пратеће ликове, америчке банкаре и остале научнике, на челу са Чарлсом, сагледавамо у домену јаве.
Осим сна, симбол ирационалности који се везује за лик Николе Тесле у драми јесте и Месец који Тесла, у свом излагању, повезује са рационалним, стварносним ентитетом лампе, коју од њега захтева Чарлс:
ТЕСЛА
Уверевам Вас да светли, над улицом, као Месец (Црњански 2008: 343).
Црњански је, приписавши Тесли овакав асоцијативни ток мисли, одредио његов лик у драми као лик идеалисте, несхваћеног научника-уметника који, покушавајући да споји стварно и нестварно, сан и јаву, ирационално и рационално, створи неку врсту утопије на земљи или бар то покуша:
ТЕСЛА
Постоји безброј цеви са нечистом пијаћом водом у New Yorku, за које и нисам знао, пре. Оне капљу, прљаво, дању и ноћу. Ја их чујем у мраку. […] То је јава после мог сна (Црњански 2008: 404).
Тесла своје делање доживљава као мисисју.
На почетку драме Тесла је окарактерисан као проналазач електричар, што нам, признаћете, с обзиром на то какве асоцијације у нама буди име и презиме овог човека, делује прилично хладно и штуро. Међутим, све је у детаљима! У додиру са осталим ликовима у драми помаља се Теслина изузетна креаторска личност: „То, што сам све изгубио, натерало ме је да још више МИСЛИМ. Изнад свега земаљског“ (Црњански 2008: 351). Мислити изнад свега земаљског значи мислити у небеским, космичким категоријама. На једној страни су Чарлс и лампа, а на другој Никола и Месец.
Ово сагласје са вишим инстанцама није дошло одједанпут. Претходио му је губитак. Већ смо рекли да се као лајтмотив ове драме истиче положај емигранта у Америци, те његова чежња за родним крајем, која се додатно усложњава мотивом прве, једине и неостварене љубави:
ТЕСЛА
Rosamonde, тај млади боксер, кога поменусте, умро је оног дана, кад сте ви дошли у посету, и позвали ме да будем ваш гост, у Parisu. Тог дана сам имао да се побринем за сахрану. Његова мати долазила је, док смо били деца, у нашу кућу. А кад се удала и кад јој је син дорастао, послала га је мени, у Америку. Она је била моја прва љубав (Црњански 2008: 464).
Из даљег дијалога сазнајемо да је изгубила живот:
Умирала је, једне зиме, у мом присуству. Крај њене постеље сместили су били и моју постељу. Знао сам јој сваку мисао. А знао сам после, и сваку жилицу плаву, на њеном бедру. Звала се Манда. Кад је била на самрти, послала ми је сина у Америку (Црњански 2008: 464).
Позната је теза да стварање произилази из патње.[4] Она има утемељење у психоанализи:
Стварање уметника има свој дубок корен и у патњи, оно је условљено настанком конфликата у њему самом, при чему нормалним средствима нити може с њима да изађе на крај нити је у стању да њима овлада. Али, он се од неуротичара разликује на исти начин као и од нормалне особе тиме што је у стању да исказе својих личних конфликата особеном обрадом уобличи у такву форму која их чини разумљивим и прихватљивим за друге […] (Ранк 1995: 92).
Тесла ју је свакако спознао. Манда је преминула, те се у овом делу јавља и мотив мртве драге, који је повезан са бићем песника и самом суштином стварања: „Да би се песништво родило, драга је морала да умре“ (Владушић 2009: 9). На самом почетку, истакнуто је да Тесла стварност, рационално, земаљско пореди са ирационалним силама и вишим инстанцама. Тиме је наговештена интуитвно-ирационална, уметничка страна његовог карактера. Осим за његову, сада, једину страст електричне енергије, Тесла је и своју прву љубав повезивао са Месецом:
Ми смо били у детињству уобичајили, кад бих ја био у школи, у једној оближњој варошици, да једно другом, у уговорено време, кроз ваздух, шаљемо поруке, пољупце, речи, а веровали или не, Месец је то сасвим верно преносио. Никада никог после ње нисам волео (Црњански 2008: 464, 465).
Неуобичајено изналажење веза између стварности и сна нагони нас да Теслу доживимо као уметника чији успех у сфери науке произалази из његове интуитивне личности:
Везе међу континентима ме занимају. Та моја мрежа пријемника и отпремника, коју бих желео да прострем по целом глобу. Постоје везе на целом свету. Струје у мору, струје у ваздуху, могућност преноса без жица струје, светлости, гласа – преко океана, планина, граница, народа, земаља. […] Ја сам рекао и то, да ће светлост озарити цео свет, тек онда кад се сви народи стопе у један народ и све земље у једну земљу. Живим као у сну (Црњаснки 2008: 422).
Везе су један од кључних појмова суматраистичке поетике Милоша Црњанског, тако да овог електричара-проналазача с почетка драме, морамо преименовати у суматраисту који, услед суочавања са неминовностима и суровошћу живота, (губитак љубави, па и непријатељски став домицилног становништва према Тесли као досељенику, што је, између осталог, довело до „случајног“ пожара у његовој лабораторији у којем је изгорео готово цео његов истраживачки рад) све више тежи ка сновиђењима, ирационалном, измаштаном свету, који је симболички сажео у одредницу Месец.
Теслина чежња за родним крајем, толико присутна у свим Црњансковим делима, као и сукоб његових идеала са друштвеним поретком Америке, удружен са мотивом мртве драге, иде у прилог сагледавању Николе Тесле као несхваћеног уметника, који, суочен са губитком, своју патњу и чежњу сублимише у научно стваралаштво.
Литература:
Црњански, Милош (2008). Драме. Приредио Мило Ломпар. Београд: Штампар Макарије – Октоих.
Црњански, Милош (2017). Итака и коментари. Београд: Lom.
Владушић, Слободан (2009). Ко је убио мртву драгу?. Београд: Службени гласник.
Вучковић, Радован (2015). Књижевно дело Милоша Црњанског. Београд: Свет књиге.
Марјановић, Петар (1995). Црњански и позориште. Нови Сад, Београд: „Прометеј“, Академија уметности, Купола.
Несторовић, Зорица (2013). „Милош Црњански, драмски писац: 120 година од рођења Милоша Црњанског“. Театрон: публикација за позоришну историју и театрологију. Год. 37, бр. 164/165. 63-73.
Ранк, Ото (1995). Уметник и други прилози психоанализи песничког стварања. Нови Сад: Матица српска.
Фрајнд, Марта (2019). Песници у позоришту. Београд: Службени гласник.
[1] Зорица Несторовић се у свом раду „Милош Црњански, драмски писац“ не слаже са ставовима изнесеним у радовима Марте Фрајнд: Чини се да је заинтересованост научне и читалачке јавности за драме М. Црњанског осетно слабија него када су у питању његови романи и лирика. Али, напоменимо то одмах, иако претпостављамо да су разлози за то бројни, уроњени у поетички и искуствени хоризонт различитих времена, ниједан од њих не треба везивати за слаб уметнички квалитет пишчевих драма. Црњански је писао одличне драме, али су његови романи однели превагу у рецепцији (Несторовић 2013: 73).
[2] „Хоћу да кажем да човек који напусти своју земљу и који живи у туђем, страшном и великом свету – не може бити срећан.“ (Милош Црњански у интервјуу: У Теслином животу је остало неколико тајни, 1966.)
[3] Аутоиронија је једно од главних обележја књиге Итака и коментари Милоша Црњанског.
[4] Орфеј, митски песник, сусрео се са смрћу. Тада је почео да пева. Његова песма била је толико моћна да уједињује све, припитомљава звери, једном речју, доноси свеопште благостање на земљу (види Владушић 2009: 10).
ФОТО: приватна архива
Остави коментар