Аутор: Милан Вукелић
Последњих месеци, једно од најзначајних питања у међународним односима био је сукоб између САД и Ирана, који је ескалирао после убиства иранског генерала Касема Сулејманија, вође елитне јединице Исламске ревoлуционарне гарде – ал Кудс. Међутим, Иран не треба посматрати само као потенцијалног противника САД, јер ова земља фасцинантне културе и историје заслужује много више.
Готово 40 година од свог оснивања, Исламска Република Иран, са својим сложеним политичким уређењем и спољном политиком, била je у центру пажње међународне заједнице, али и загонетка која ни данас није разрешена. Стога, у овом излагању покушаћемо да прикажемо што више информација о овој теократској држави, а посебан акценат биће на шиитском исламу, који представља основни извор легитимитета већине Иранаца.
Опште карактеристике
Иран, некада познат као Персија, је западноазијска држава која се граничи са Ираком и Турском на западу, Јерменијом, Азербејџаном и Туркменистаном на северу, као и са Авганистаном и Пакистаном на истоку. Броји 84,923,314 становника што је чини 17. најмногољуднијом земљом на свету. Главни и највећи град је Техеран са 8,693,706 милиона становника. Иран је земља која се састоји од више етничких група, преовладавају Персијанци (61%), Азери (16%), Курди (10%) и Лури (6%). Најзаступљенији језик је персијски тј. фарси, који се, иначе, одувек сматрао језиком интелектуалаца. Ислам је државна и најзаступљенија религија. Велика већина муслимана су шиити (90 – 95%), али о томе ћемо тек говорити у наставку предавања.
Иранска историја протеже се на више хиљада година и једна је од најстаријих на свету. Покрива велики број цивилизација које су живеле на простору данашњег Ирана, од бронзаног доба до Јирофитске цивилизације, преко Еламитског, Ахеменидског, Партског и Сасанидског краљевства, персијског доба па све до данашње Исламске Републике Иран.
Иранска исламска револуција
Иран, какав данас познајемо, настао је 1979. године, после Иранске исламске револуције, која је једна од највећих у историји човечанства и по много чему јединствена, изазвала је праве „тектонске промене“ на Блиском истоку али и у целом свету. Проамерички режим шаха Резе Пахлавија трансформисан је у типичну теократију, на чијем је челу верски лидер, ајатолах Рухолах Хомеини. Он је постао политички познат 1963. године, као предводник опозиције шаху Пахлавију и његовом програму реформи под називом Бела револуција. Хомеини је напао Шахов програм модернизације и либерализације земље, објавивши да је он започео уништавање ислама у Ирану. Након Хомеинијевог јавног одбацивања шаха и хапшења 5. јуна 1963. године, настају велики тродневни немири широм Ирана, а полиција је користила смртоносну силу да их угуши. По извештајима Пахлавијеве владе, у нередима је убијено 86 људи, док су Хомеинијеве присталице тврдиле да је убијено најмање 15.000 људи. Хомеини је био у кућном притвору осам месеци, а затим је пуштен. Одмах је наставио борбу против Пахлавија, нападајући га за блиску сарадњу са Израелом и САД. Новембра 1964. године, Хомеини је поново ухапшен и протеран из земље, а у егзилу је провео 14 година, до револуције.
Бројни догађаји који су иритирали Иранце, допринели су револуцији 1979. године:
- године, у Персепољу одржана је прослава поводом 2.500 година од оснивања Персијског царства. На овај догађај били су позвани бројни странци, трошило се на тоне кавијара и литре шампањца, што је коштало Иран више од 100 милона долара. У исто време у бројним областима земље, Иранци су умирали од глади и сиромаштва.
- До краја 1974. године, нафтни бум је задесио Иран, а нафта је била у потпуности под контролом САД. И не само то, велики број стручних кадрова из иностранства почео је да долази у Иран, како би радили на скупој америчкој војној опреми на коју је Пахлави трошио огромне количине новца.
- године основана је партија Растакиз, која не само да је била једина политичка партија у земљи, већ су одрасли Иранци били приморани да буду њени чланови и да плаћају чланарину.
- године ирански муслимани били су испровоцирани поступком Пахлавијеве Владе која је исламски календар, који време рачуна од године хиџре (прелазак Мухамеда из Меке у Медину 622. године), променила на календар који време рачуна од године успона на трон Кира великог. Хиџра је догађај који представља зачетак исламске религије, најважнији датум за исламске вернике, стога је овај потез био страшан ударац за све муслимане, не само у Ирану већ и шире.
- године, умро је утицајни исламски социолог, један од идејних твораца револуције, Али Шаријати као и Хоменијев син Мустафа који је имао срчани удар. Прошиитске групе које су се бориле против шаха веровале су да их је обојицу ликвидирао Савак, тајна полиција Пахлавија, позната по својој суровости.
- Најзад, јануара 1978. године, долази до масовне побуне против аутократског, проамеричког режима шаха Пахлавија, штрајкови су буквално паралисали земљу и фебруара 1979. године ајатолах Хомеини се након 14 година изгнанства из Француске враћа у Техеран. Њега је на улицама дочекало пет милиона људи. Тог фебруара, иранска војска је прогласила „неутралност” након што су герилци и побуњеници надјачали снаге верне шаху. То је био коначан пад Резе Пахлавија који је избегао у САД. За антирелигиозни и секуларни Запад био је то велили шок. Пахлавијеви су говорили енглески, носили добро скројену западну одећу, појављивали су се на америчкој телевизији и просто је било незамисливо да један модеран режим може бити оборен, поготово од стране исламских револуционара које предводи верски лидер који је у изгнанству.
Иран је званично постао исламска република 1. априла 1979. године, када су Иранци у великој већини подржали ту одлуку на референдуму. Позната је реченица ајатолаха Хомеинија који је том приликом рекао: „Вапај који долази из срца верника тријумфује над свима, чак и над Белом кућом. Овај вал већ се разлио широм света, који се сада ослобађа угњетавања којем је био изложен“.
За муслимане, та 1979. година није била судбоносна само због Иранске исламске револуције. Као реакција на њу, у Саудијској Арабији је ојачан вахабизам. Дакле, Иранска револуција је представљала глобално буђење исламског света. Тада се рађа један нови покрет, исламски фундаментализам, који је представљао револт исламског света према прозападним, антиисламским режимима, какав је био режим шаха Резе Пахлавија.
Политички систем и организација власти
Политички систем Ирана заснива се на Уставу из 1979. године названом Qānun-e Asasi или Основни закон. Врховни вођа или „чувар револуције“ је неприкосновени лидер и верски вођа – ајaтолах, који је задужен за надгледање опште политике земље. Он је и врховни командант оружаних снага и једини у земљи који може објавити рат. Вођу револуције бира скупштина стручњака (верских ауторитета) на неодређени период. Тренутни ајатолах Исламске Републике Иран је Али Хамнеји који ову дужност врши од 1989. године и који је заменио на тој функцији оснивача Исламске Републике Иран, Рухолаха Хоменија.
После врховног вође најзначајнију улогу у политичком систему Ирана има председник, који врши извршну власт (осим оне коју извршава ајатолах лично), бира се на изборима на мандат од 4 године који је могуће једном обновити. Председник бира и надгледа савет министара, конторлише рад Владе, креира државну политику коју презентује парламенту. У раду му помаже 10 потпредседника као и кабинет од 22 члана. Тренутни председник Ирана је Хасан Рухани. Законодавну власт врше:
– једнодомни парламент Меџлис (службени назив Исламска саветодавна скупштина) који броји 290 посланика изабраних на мандат од 4 године. Парламент изглашава законе, буџет, ратифификује међународне споразуме итд.
– Савет чувара чини 12 чланова, од којих 6 бира Врховни вођа – ајатолах, а другу половину шеф судске власти (којег поставља ајатолах лично). Савет чувара тумачи Устав, може ставити вето на одлуке парламента или га вратити на дораду
– Скупштина стручњака (експерата) заседа само једну седмицу годишње и чини је 86 чланова свештенства који се бирају гласањем на мандат од 8 година. Као и чланове парламента и чланове Скупштине стручњака мора да одобри Савет чувара. Скупштина бира Врховног вођу, а има чак и овлашћење да га смени са те позиције, али такав случај до сада није забележен.
Судску власт врше врховни суд и главни тужилaц. У Ирану постоје и јавни судови који се баве кривичним случајевима грађана, револуционарни судови који се баве злочинима против државне безбедности, као и посебан свештенички суд, који није део правосудног система и одговара само ајатолаху. Одговоран је за суђење свештеницима који су починили неки злочин. Локалну власт у Ирану чине локална већа која се бирају у свим градовима на мандат од 4 године. Локална власт је одговорна за избор градоначелника, надзор локалних активности, општу бригу о грађанима итд.
Економија Ирана
Упркос годинама под санкцијама које су Ирану увеле УН, САД и западноевропске земље због нуклеарног програма, економски, Иран je и даље испред многих својих суседа.
Иранска привреда се заснива на производњи нафте и пољопривреди. С обзиром да се простире на североисточној обали Персијског залива и Ормуском мореузу, Иран је незаобилазна раскрсница за транспорт сирове нафте. Иран је четврти извозник нафте у свету и има 10% светских резерви. У 2017. години, Иран је био трећи на свету у производњи природног гаса са 214.5 билиона кубика. Минералне сировине чине 70% извоза Ирана. Дугорочни циљ иранске Владе је, као и осталих блискоисточних земаља, да се у будућности што више смањи зависност од прихода трговине нафтом, стога Иран улаже и у бројна друга подручја. Па ево неколико примера:
Од револуције из 1979. године извршена је реформа пољопривредне производње која се од 1980. до 2004. године утростручила. Површина обрадивог тла у Ирану износи око 221.400 км² односно 13,43% од укупне површине, Иран је највећи светски произвођач шафрана који се сматра стратешким производом у земљи (Иран производи око 95% светског шафрана). У периоду од 2017. до 2018. производња шафрана порасла је за 55%. Иран је у 2017. години био први у производњи пистаћа у свету, као и други произвођач урми. Пшеница је један од најважнијих пољопривредних производа у Ирану, затим кукуруз, пиринач, јечам, памук, шећерна репа, чај, дуван, воће и поврће. Почетком двехиљадитих година пољопривредни производи чинили су четвртину иранског ненафтног извоза, а најважнији међу њима били су воће, животињска кожа, прерађена храна и зачини.
Најважнији ирански индустријски производи данас су петрохемикалије, челик и бакар, затим моторна возила (од 2001. године у Ирану постоји 13 произвођача аутомобила међу којима су највећи Иран Ходро и Саипа ), затим електроника, кућни апарати, лекови, текстили, храна, папир, гума, цемент и грађевински материјали, опрема за телекомуникације, индустријска постројења…
Чињеница је да санкције од стране САД погађају иранску економију, али како би надокнадили недостатке, Иран је додатно ојачао економску сарадњу, пре свега увоз, са Кином, Русијом и Индијом.
Иран такође има и врло младу популацију, а резултат тога је велика радно способна снага. За разлику од западних земаља у којима популација рапидно стари, просечан становник Ирана има 28.8 година, а Немачке, на пример, 46.1. Од Иранске исламске револуције, иранска Влада је активно охрабривала рано ступање у брак и прављење великих породица, пошто је раст нације био приоритет. Такође, средња класа у Ирану је врло развијена, око 34 % становништва спада у средњу, па и вишу средњу класу.
Техеран данас апсолутно ни у чему не заостаје за европским метрополама. Радње су врло снабдевене, постоји мноштво тржних центара са ексклузивном робом, а цене су врло повољне, па сигурно 60% јефтиније него у Европи. Банкомати су на сваком кораку али примају само иранске картице. Стране не пролазе, јер због санкција Иран нема међубанкарске односе са осталим државама. У северном делу града можете видети најлускузнија скупоцена кола, а цена стана по квадрату може достићи и до 10 000 долара.
Међутим, далеко од тога да је све у Ирану бајно. Интернет је, рецимо, врло ограничен и спор. Ваздух је јако загађен, гужве у саобрађају су ненормалне, постоји велики јаз између Техерена и осталих градова, престоница је много испред осталих градова у сваком смислу.
Развој науке у Ирану
Оно што је посебно фасцинантно јесте развој науке у Ирану. Техерански универзитет је најстарији у Ирану, а град има више од 300 високообразовних установа. Иранци су значајно допринели развоју многих научних дисциплина попут астрономије, медицине, математике, филозофије, архитектуре итд. Теорије хелиоцентризма и еволуције биле су познате иранским научницима много пре рођења Коперника, односно Дарвина. За време средњег века основе филозофије и математике из античке Персије и Грчке очуване су у персијским научним круговима. Академија у Гундишапуру била је најпознатији научни центар тог времена и сматра се првим универзитетом на свету. У то доба, Иран је постао и светски центар науке и ту репутацију су задржали све до 19. века. Данас, Иран настоји да поврати статус који је имао у златно доба персијске науке. Од 1996. до 2004. број објављених научних радова у Ирану је готово удесетеростручен, што представља највећи раст у свету после Кине. Упркос бројним ограничењима, ирански научници постижу запажене успехе на подручјима медицине, хемије, физике…
Неки од најзначајнијих иранских научника су Али Јаван који је 1960. године изумео први гасни ласер и кардиолог Тофу Мусиванд који је изумео прву срчану пумпу. Приликом истраживања дијабетеса, Самуел Рахбар је открио параметер HbA1c, а иранско-амерички научник Цумрун Вафа је успоставио Вафа-Витенову теорему заједно с Едвардом Витеном.
Ирански нуклеарни програм
Ирански нуклеарни програм започет је још у педесетим годинама 20. века како би се развила нуклеарна технологија, за коју Иранци тврде да је искључиво у цивилне сврхе, за потребе веће енергетске сигурности и остварење зарада извозом великих резерви нафте и плина. Такође, за Иран је неприхватљиво да друге земље у региону, пре свега Израел, имају атомску енергију, а они не. Међутим, ирански научници до сада нису међународним инспекторима објавили у потпуности своје нуклеарно истраживање, па је створена сумња у истинске намере иранског нуклерног програма. До сада нису пронађени чврсти докази да Иран развија нуклеарно оружје, али неки посматрачи верују да они имају ту намеру. Парадоксално је то да је подршка Ирану у стварању нуклеарног програма у прошлости пружена од стране оних који се данас томе највише противе, а то су САД. Програмом „Атоми за мир“, САД су снабдевале опремом и информацијама истраживачке институције унутар њих и у свету, а међу њима је био и Иран.
Ирански нуклеарни програм укључује неколико тачака и то су: обогаћивање уранијума, изградња нуклеарних реактора и прављење рудника урана. Остварењем ових циљева, Иран би имао све услове за стварање моћног нуклеарног оружја. За стварање бомбе потребно је да уранијум буде обогаћен минимум 90%. Бивши председник Ирана, Махмуд Ахмадинеџад, априла 2006. године је изјавио да је Иран обогатио уранијум за 3.5 % и може се користити за нуклеарни реактор.
- јула 2006. године, Иран је добио рок од УН да заустави свој нуклеарни програм, у противном ће сносити „дипломатске и економске последице“. Пошто они то нису урадили, кренуо је низ санкција Ирану од стране УН плус унилатералне санкције САД, да би 2015. године, Иран и шест светских сила званично у Бечу објавили постизање историјског споразума којим се ограничава ирански нуклеарни програм у замену за укидање међународних санкција тој земљи. Само три године касније, САД су изашле из овог споразума, председник Доналд Трамп је изјавио да је Иран наставио са својим активностима и да је прекршио договор. САД су Ирану увеле највиши степен економских санкција, тензије између ове две земље су се наставиле, да би ескалирале недавно убиством генерала Касема Сулејманија.
Оружане снаге Ирана
Способност оружаних снага Ирана једно је од питања које свакако зазуима велику пажњу готово свих светских лидера. Иран је тренутно је 14. војна сила на свету, према сајту Глобал Фајерпауер (Global Firepower), а 48% становништва тј. 39.842,164 људи је војно способно за службу. Оружане снаге ове земље састоје се од регуларне војске – Артес, Револуционарне гарде и полиције. Редовне оружане снаге Ирана састоје се од копнене војске, ратне морнарице, ратног ваздухопловства и противваздушне одбране. Заједно са Револуционарном гардом, оружане снаге Ирана броје око 520 000 активних војника, плус око 350 000 резервиста. Војни буџет Ирана износи 19,6 милијарди долара, што је ништа наспрам 750 милијарди колко располажу САД (према сајту Global Firepower), али упркос томе, са сигурношћу можемо рећи да Иран има једну од најреспектабилнијих војних снага у региону Блиског истока.
Окосницу оружаних снага Ирана чине ракетни системи, иако имају слабије војно ваздухопловство од ривала у региону попут Израела и Саудијске Арабије. Министарство одбране САД описује иранску ракетну моћ као највећу на Блиском истоку. Имају углавном ракете мањег и средњег домета. Развој програма ракета дугог домета стопиран је у оквиру Нуклеарног споразума, мада нико са сигурношћу не може тврдити да Иран већ нема такво оружје.
Иранска револуционарна гарда (ИРГ)
Иранска револуционарна гарда (ИРГ) основана је 1979. године, свргавањем последњег иранског шаха Мухамеда Резе Пахлавија и доласком на власт шиитског свештенства, на челу са ајатолахом Рухолахом Хомеинијем. Верски вођа је дао наређење да се различити одреди верских револуционара, који су се до тада бавили обезбеђењем демонстрација против шаха, уједине у неку врсту верске милиције. ИРГ или Чувари револуције и њених тековина, како је у Уставу Ирана описана улога Гарде, представљају стуб иранских оружаних снага, иако су званично одвојени од регуларне војске. Ова војна структура се посебно истакла за време Иранско-ирачког рата осамдесетих година прошлог века. Њени припадници су се на бојном пољу практично голоруки бацали на противника. Тада је и одлучено да се од њих формирају регуларне јединице.
ИРГ је јединица која се налази под директном управом верског лидера – ајатолаха. ИРГ је врло добро обучена јединица, изузетно наоружана, високо мотивисана, а има и велики политички и економски утицај у Ирану. Броји око 125 000 војника, подељених у копнене, морнаричке, поморске и ваздушне снаге. Посебно је важна специјална јединица ал Кудс (преведено са арапског језика – Јерусалим), на чијем је челу до недавно био генерал Касем Сулејмани. Баве се обавештајним пословима, као и операцијама ван граница Ирана. Управо је ал Кудс имала кључну улогу у Сирији и Ираку у борби против Исламске државе, били су активни и у Босни, 1993 – 1994, Сулејмани лично је био на ратишту, а према појединим изворима, Гарда је подржавала је и ОВК на КиМ, током рата 1999. године. Сулејмани је једном приликом изјавио да свуда где муслиманима буде потребна помоћ, он и његова јединица ће бити ту. Вредна је помена и јединица Басиж, резерва ИРГ. То је народна војска у коју улазе и мушкарци и жене цивили и пролазе обуку ИРГ. Она броји између три и пет милиона људи по целој земљи, а њен главни задатак је праћење поштовања закона и религиозних норми.
Битно је нагласити да ИРГ има утицај и у економији Ирана. Када су знатно ојачали на војном, политичком и идеолошком плану, бивши председник Акбар Хашеми Рафсанџани (1989 – 1997) уплашио се да би чланови Гарде могли да уђу у политику и дао им је на управу добар део економије земље. Практично читав војно-индустријски комплекс се налази под контролом Гарде, као и део нафтно-гасне индустрије. Према неким информацијама, ИРГ контролише од 25 – 30% свих новчаних трансакција земље. ИРГ је посебно економски ојачала у време председника Махмуда Ахмадинеџада (2005 – 2013), који је и сам био њихов члан.
Потписивањем нуклеарног споразума 2015. године, утицај ИРГ је почео да слаби. Председник Ирана Рохани је почео борбу за ограничавање конзервативних снага и отварање државе према свету. Гарда је увек била против нуклеарног споразума и против преговора са САД. Зато је и подржала председника САД Доналда Трампа када је изашао из нуклеарног споразума.
Упркос овим врло респектабилним бројкама, предмет бројних расправа јесте борбена ефикасност иранских оружаних снага. Свакако да је војска Ирана заједно са ИРГ способна да брани своје границе и штите своје интересе у региону, али њену способност да пројектује моћ изван Блиског истока многи војни аналитичари доводе у питање. Рецимо Ентони Кордсмен из врло поштованог Центра за стратешке и међународне студије сматра да Иран није слаб, али није ни способан да преузме улогу лидера у региону као ни да изврши неку агресију ако наиђе на отпор САД или неке од војно јачих земаља.
Иран као зашитник шиитског ислама
Муслимана данас има око 1.8 милијарди, и они су друга најраспрострањенија верска заједница на свету. У оквиру ислама постоје бројне поделе, али ми ћемо се задржати на основној, а то је на суните и шиите. Исламске земље су све земље Северне Африке, од Марока на западу, до Индије на северу, једини прекид у том ланцу чини Израел, а на истоку од Индије муслиманске земље су: Банглдеш, Малезија, Брунеј и Индонезија. Сунити чине 90% ислмаског света, а шиити свега 10. Шиити су већина само у Ирану, Ираку, Бахреину и Азербејџну, а веома су бројни у Либану, Јемену, Киргистану, Туркменистану, Таџикистану, Казахстану и Узбекистану.
Битно је истаћи да се шиизам се родио у Ираку и свом првом развојном периоду најпре се ширио међу Арапима, а не међу Персијанцима. Арапски Ирак је био колевка шиизма, град Куфа је био први велики верски центар ове гране ислама. У каснијим вековима, а изразито за време иранских Сафавида, шиитска исламска грана добила је свој коначни доктринарни изглед. Дакле, Арапи су изнедрили шиизам, а Персијанци су му дали коначан облик. Тек после Ирака шиизам је почео да се шири у Ирану, где је и данас најзаступљенији.
Иран је без сумње највећа и најзначајнија шиитска земља на свету, теократија у којој између 90 и 95% становништва чине шиити, што је између 74 и 78 милиона људи, а то је око 40% укупног шиитског света. Стога, са сигурношћу можемо рећи да је ова земља темељ шиитске идеологије. Томе сведочи и изјава бившег председника Египта, Хоснија Мубарака, који је једном приликом рекао: „Шиити на читавом Блиском истоку су више верни Ирану него својим државама“. Можда је то највећа тајна препорода Ирана у 21. веку.
Разлика између шиита и сунита
Сви муслимани, дакле и сунити и шиити верују у Алаха, пророка Мухамеда, који им је донео свету књигу Куран и управо је његово учење и понашање пример за сваког муслимана, како треба живети. Дакле, са рационалне тачке гледања, за муслимане је ислам оно што проповеда Мухамед. Међутим, колико год ислам деловао као сложна и јединствена религија, у пракси је ситуација потпуно другачија. Постоје бројне разлике међу муслиманима и оне су пре свега културне и социјалне природе. После смрти Мухамеда, његови следбеници су се окупили да изаберу његовог наследника (халифа). То је могао бити онај који је у себи обухватао функцију команданта правоверног и функцију имама свих муслимана. У исламу постоје четири правоверна халифа, то су Абу Бакр, Омар, Осман и Али. Шиити (шијат-али-ја или припадници Алијеве партије) верују да наследник Мухамеда мора бити из његове уже породице. По виђењу шиита дакле, једино је Али достојан да буде халиф, јер је он био Мухамедов нећак и зет (био је ожењен Мухамедовом ћерком Фатимом). Дакле, шиити не признају прва три халифа, већ само последњег, Алија. Поштовање ехли бејта (у преводу са арапског језика „људи куће“, израз је који се користи за ужу породицу Пророка Мухамеда која обухвата његову ћерку Фатиму, рођака и зета Алија и њихова два сина Хасана и Хусеина) једна је од најважнијих карактеристика шиитског ислама. С друге стране, сунити признају сва четири халифа. По њиховом веровању, свако кога улема једногласно изабере, може бити предводник свих муслимана. Управо је то један од основних разлога раскола између сунита и шиита. Наравно има их још, у наставку ћемо навести још неке од њих.
Оно што разлиликује шиите од сунита јесте и концепт имамата. Шиити верују да је Мухамед обједињавао духовну и световну власт и да је само он могао да аутентично тумачи Куран, а да не наруши његову објаву. Величањем Пророка и његовог наследника Алија, шиити су створили концепт имама као синонима за вођу који најбоље познаје верско право и који је једини у стању да створи идеалну исламску заједницу. Положај имама је Божији, исто као што је и Пророков, те као што је Бог изабрао онога којег је он хтео да буде његов посланик и преноси његову поруку, тако у шиитском исламу и имам за живота бира наредног имама зато што је то Божија воља.
Тумачење Курана такође дели шиите и суните, наиме шиитски тумачи Курана верују да света књига ислама има своју спољашност и унутрашњост и да је само шиитима дато разумевање те унутрашњости Курана, зато преферирају мистично тумачење. За разлику од њих, сунитски верски ауторитети преферирају буквално тумачење Куранских ајета.
Затим тумачење хадиса је врло битно поменути. Код сунита сви хадиси који се преносе од ашаба (Мухамедових сабораца) преко поузданих преносилаца су веродостојни, док код шиита, поуздани су само хадиси пренети од стране Ехли бејта, или одређених ашаба који су били одани Ехли бејту. Иначе, хадиси су поуке, речи и поступци Пророка Мухамеда о најразличитијим аспектима људског живота и представљају други извор легитимитета код муслимана, одмах после Курана.
Практиковање мезхеба (правне школе) такође дели суните и шиите. Сунити веру практикују преко једне од четири мезхеба, а то су ханафијски, маликикски, шафијски и ханбалијски, док шиити сматрају да се вера може практиковати само мезхебом чији је оснивач и даље жив (зову га Марџии). Теоретски, може да постоји само један марџии ал таклид, док је у пракси другачије и у сваком од шиитских региона има више оваквих стручњака које верници следе. То су рецимо ајатолах Хамнеи у Ирану или ајатолах Систани у Ираку. Припадници неке земље могу прихватати марџија из друге. Рецимо у Либану прихватају као неоспорног верског лидера иранског ајатолаха Хамнеија.
Између сунита и шиита постоји разлика и у виђењу самих стубова ислама[1]. Код првог стуба ислама, сведочења (шехаде) која гласи: „Нема Бога осим Алаха и Мухамед је његов посланик“, шиити на реченицу, додају и: „Али је његов заступник“. Сунити имају 5 обавезних намаза тј. молитви, шиити сматрају да су довољне и три. Разлика постоји и у позивању на молитву. Шиити не употребљавају део у позиву који се изговара за молитву у зору (феџр, фејр) који говори: „Молитва је боља од сна (ас салату кхаyру мин ал наум)“. Када смо код молитве, сунити се моле на специјалним молитвеним теписима, а шиитима је дозвољено да челом непосредно додирују земљу, с тим што се посебно цени ако је у питању комад земље (печеног блата) из Кербеле где је убијен имам Хусеин. Што се тиче зеката, трећег стуба ислама, тј. обавезне милостиње, у сунитским земљама постоје институције које га прикупљају, нпр. у Саудијској Арабији за зекат је задужено Министарство финансија и националне економије у оквиру којег постоји Дирекција за зекат и приходе. Код шиита одговорност за прикупљање зеката има врховни марџи.
Најзначајнија шиитска усмерења
Постоје бројне поделе међу шиитима, поменућемо најважнија усмерења, а то су дванаестоимамизам, исмаилизам, зеидизам.
Дванаестоимамски шиизам, познат и као имамизам, џаферизам, иснаашаризам је најбројније шиитско усмерење, готово 85% шиита практикује овај облик учења. Када год се помиње шиитски ислам, генерално мисли се на дванаестоимамски шиизам. Готово сви Иранци практикују овај облик шиизма. Одлика овог шиитског усмерења је веровање да се Божија порука човечанству преносила преко посланика Мухамеда и дванаесторице имама. Посебна карактеристика ове гране ислама јесте веровање да је последњи имам, Махди (рођен 868. године, још увек жив, и да почев од свог најранијег детињства живи скривен у једној пећини и одатле влада муслиманима по Алаховој дозволи, а да ће се пре судњег дана он појавити као спасилац човечанства и постаће господар света (сахиб ал-заман).
Исмаилизам или седмерични шиизам своје име изводи од Исмаила ибн Џафера, сина Џафера ал Садика, шиитског учењака и једног од најважнијих појединаца шиитског ислама. Према седмеричном низу ислама верује се да је било седам имама, а последњи је управо Исмаил, са којим се низ и завршава. Исмаила је за налседника изабрао отац, наводно је ту одлуку хтео да повуче у корист млађег сина Мусе, али то није прихваћено, јер Бог не трпи промене мишљења. После смрти Исмаила, његов син Мухамед постао је главни исмаилитски мисионар. Тада се исмализам проширио на читав исламски свет и трансформисао се у учење које и данас представља и заснива се на езотеријском, дубљем тј. унутрашњем тумачењу ислама (батин). То учење се заснива на мишљењу да Бог влада светом, нема никаквог атрибута и неухватљив је за мисао. Дакле, не може се доћи до сазнања Бога, већ само до сазнања светског ума људи (који представља светску душу) и то помоћу разума (акл). У време шиитског Фатмиског халифата исмаилизам је био најјача грана ислама и имао је велику политичку моћ (између 10. и 12. в.). Исмаилизам је био врло распострањен у Персији, Сирији и Индији и данас се у овим земљама могу наћи присталице овог шиитског усмерења.
Зеидизам је шиитски правац настао у 8. в, оснивач је имам Зеид ибн Али, унук трећег шиитског имама Хусеина. Зеидити су се одвојили од дванаестоимамија и исмаилита због неслагања око тога ко је пети имам (за њих и последњи). Дванаестоимамије и исмаилити верују да је то био Мухамед ал-Бакир, док зејидити верују да је то био његов полубрат Зеид ибн Али познат и као Зеид ал-Шехид (мученик). Зеидити верују да је Зеид ибн Али заслужио да буде законити наследник имамата јер је водио побуне против Омајадског халифата, који су они сматрали тиранским. Следбеника зеидизма било је у Ирану, Ираку, па и у С. Арабији, а данас их има највише у Јемену. Милитанти Хути, на пример, који данас воде борбу са Саудијском Арабијом, практикују овој облик шиитског учења.
Поменимо и алавите који додуше нису толико распрострањени, али су политички битни, стога је оправдано посветити им пажњу. Алавити су добили име по имаму Алији и склони су мистицизму. Исламски теолог Ибн Тејмија је у једној својој фатви изнео мишљење да су се алавити отцепили од шиитизма и да су се по својим верским гледиштима и начину вероисповедања удаљили од ислама и постали посебна религија – мешавина ислама, хришћанства и преисламских џахилијетских веровања. Припадници овог шиитског усмерења живе у Сирији, Либану и јужној Турској. Данас је генерално напознатији алавит председник Сирије, Басар ал Асад. У Сирији, која је већински сунитска земља, они чине свега 13% становништва, али имају велики утицај на политику земље и то је оно што највише боли суните у Сирији.
Битка код Кербеле
Битка код Кербеле и мученичка смрт Хусеина, Мухамедовог унука, другог сина имама Алија и Мухамедове ћерке Фатиме, један је од најважнијих догађаја у историји ислама. Посебно је важан за шиите и овај догађај обликује животе свих шиитских верника.
После владавине четири правоверна халифа, на власт долази Муавија и тада почиње владавина династије Умајада, тј. умајадски халифат са центром у Дамаску. Од самог почетка владавине, династији је као трн у оку стајао Ехли Бејт тј. најужа породица посланика Мухамеда. После смрти Муавије (који је увео правило наслеђивања преста наследством, а не избором шеријатских ауторитета) њега наслеђује његов син Језид и тада почиње потпуна диктатура власти, пре свега према припадницима Ехли Бејта.
Одмах по доласку на власт, Језид налаже свом намеснику Медине да пронађе Хусеина и позове га да искаже верност владајућем халифату, али Хусеин то одбија и склања се у Меку, сматрајући да ће бити сигуран на територији која важи за Божију кућу. Њему тада почињу да стижу писма из Куфе, ирачког града који је био центар шиизма и у којем је још увек преовладавао дух јединог, за шиите исправног халифа, Алија. У тим писмима становници Куфе изражавају своју подршку Хусеину и позивају га да дође у њихов град и поведе их „правим и исправним путем“.
Када се Хусеин упутио према Куфи, пре тога је послао свога сина да искаже поштовање и верност народу Куфе, Ираком је управљао Језидов намесник Убејдулах ибн Зијад. Многи су опомињали Хусеина да не иде у Куфу, из разлога што тамо није сигуран, али Хусеин је сматрао да је то његова дужност, иако је знао да иде у сигурну смрт. У међувремену, по налогу Језида, Убејдулах ибн Зијад је послао моћну плаћеничку војску која свирепим насиљем успостављава контролу над Куфом. Хусеин, на неколико дана хода од Куфе, добија информације о дешавањима у граду. Сазнавши где се налази Хусеин, Језид шаље 4 000 коњаника да препрече пут Хусеину у месту Кербела, на 70 км од Куфе. Дана 2. Мухарема 61. године по хидзри (тј. 10. октобра 680), заједно са породицом, женама и групом верних пријатеља (укупно их је било 72), Хусеин је осам дана био опкољен без хране и воде. У међувремену војска његових непријатеља се све више увећавала (по неким проценама било је најмање 5000, а највише 100 000) којом је командовао Омар ибн Саад. У неравноправној борби, Хусеин и сви његови саборци, иако су били жедни и исцрпљени пружали су жесток отпор бројнијем непријатељу. На крају су сви изгинули као мученици, а сам Хусеин је погођен стрелом, у моменту када је рањен покушао да приђе извору и попије воде. Непријатељи су након тога пришли, докрајчили га и одсекли му главу.
Овај догађај шиити обележавају као празник, дан Ашуре, којим се присећају на мученицку смрт Хусеина, често наносећи себи повреде како би окусили патњу Хусеина. Управо због овог догађаја, који је за шиите од немерљиве важности, код њих је наглашен идеал мучеништва, спремност на тотално страдање, занемаривање смрти, као и способност да супротстављања много снажнијима од себе. Те идеале они практикују и у свакодневном животу.
Концепт шиитског полумесеца
Овај термин почиње да се користи од рата у Ираку па до недавних сукоба у Сирији и подразумева геополитички пројекат који би требало да уједини сва подручја која су под иранским утицајем или контролом. Дакле, представља тежњу Ирана да уједини све шиитске муслимане под један транспарент назван „шиитски полумесец“. Ова територија која има облик полумесеца, подразумева Либан, Сирију, Бахреин, Ирак, Иран, Азербејџан, Јемен и западни Авганистан. Идеја је потекла од чињенице да би стварање заједничке регије било добар потенцијал за сарадњу пре свега између Ирана и Ирака који су већински шиитски, Сирије којом доминирају алавити и политички моћне шиитске милиције Хезболах у Либану, али и осталих држава у којима живе шиити. Термин је 2004. године сковао јордански краљ Абдулах II приказујући овај пројекат као претњу за суните на Блиском истоку, из разлога што би шиити, у случају да остваре овај амбициозни план, могли да потпуно преузму контролу у региону.
У јануару 2016. године, саудијски престолонаследник Мухамед бин Салман тврдио је да се арапски свет суочава са „шииитским пуним месецом“, а не само шиитским полумесецом. Ту тврдњу правдао је појачаним активностима шиитских фракција у Ираку, Сирији и Јемену које подржавају Иран. Међутим, годину дана раније, на 29. Међународној конференцији исламског јединства у Техерану, ирански председник Хасан Рухани позвао је муслиманске земље да се уједине, додајући да не постоји ни шиитски ни сунитски полумесец, већ само исламски месец. Е сад, да ли се Рухани служио појмом такијаха, који код шиита заступљенији него код сунита, како би прикрио праве циљеве, остаје питање.
Многи аналитичари који се баве геополитиком Блиског истока сматрају да су управо због опасности од концепта шиитског полумесеца, сунитске земље на челу са Саудијском Арабијом уз подршку САД и Запада, осмислиле Арапска пролећа, почевши од Либије, па преко Туниса, Египта итд, као један облик супростављања потенцијалној шиитској доминацији.
У сваком случају, можемо закључити да се на Блиском истоку све врти око борбе за хегемонију између шиитског Ирана и сунитске Саудијске Арабије, као две највеће регионалне силе, а пројектом шиитског полумесеца, Иран би свакако успео да успостави потпуну доминацију у региону.
Закључак
Иран данас има доста унутрашњих проблема, земљом доминира јаз између конзервативаца и реформиста, на парламентарним изборима одржаним у фебруару ове године, забележена је најнижа излазност још од Револуције из 1979. године, свега 42.57%, што многи тумаче као незадовољство народа актуелним верским властима, уз то Иран је притиснут и економским проблемима, али ова држава древне цивилизације увек се окупља пред непријатељима споља, што се могло видети и недавно, када је настао проблем са САД. Претпоставка је да зато и траје кроз миленијуме. Притисцима и санкцијама, САД и њени савезници само јачају и окупљају ирански народ, а томе допринпоси и идеологија шиитског мучениства, која обликује велики део иранског друштва, а рефлектује се и на међународне односе, тј. на спољну политику шиитских земаља, пре свега Ирана, према остатку света.
[1] Стубови ислама су шехада, намаз, зекат, пост и хаџ.
Остави коментар