ИРИНА КАНТАКУЗИН – СРПСКА ДЕСПОТИЦА (1427-1444)

ИРИНА КАНТАКУЗИН – СРПСКА ДЕСПОТИЦА (1427-1444)

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

Неформална владавина Ђурђа и Ирине почела је непосредно после сабора у Сребреници 1425. године, на коме су имали учешће највиши представници српске световне и духовне властеле. На државном сабору у рудничкој Сребреници, деспот Стефан, који је тада боловао од „ножне болести“, представио је свог сестрића Ђурђа српским велможама и духовној хијерархији Српске православне цркве, као будућег владара Србије. Намера деспота Стефана да усини свог сестрића како би и на тај начин био обезбеђен „миран пренос“ деспотског достојанства у оквиру родбинских релација, могла је да буде доведена у питање, с обзиром да су стари и будући деспот били у истој животној доби.  Настојећи да обезбеди стабилност државе, нови деспот је уложио много напора да придобије признање свог статуса и достојанства од држава у окружењу, у првом реду регионалних и светских сила попут Угарске и Османлијског царства. Уговором из Тате од маја 1426. године, било је предвиђено да ће деспот Ђурађ наследити деспота Стефана, уколико последњи представник владарске лозе Лазаревића умре без потомства, али истовремено, уговор је предвиђао да ће нови деспот Србије вратити Угарској све земље које је деспот Стефан добио у мираз. У датом периоду изостало је једино признање од султана, јер је Србија од 1425. године била у рату са Османлијама.[1] После смрти деспота Стефана јула 1427. године, бреме очувања државе преузео је сестрић Ђурађ са женом Ирином која је до тад већ изродила шесторо деце. На вест о његовој смрти, Ђурађ „…истог часа је кренуо с неколицином својих људи према Београду…“ да преузме државу.[2] Стигавши у ујакову престоницу, Ђурађ је, у складу са предвиђеном процедуром устоличавања, претходно присуствовао свечаној литургији коју је у цркви предводио патријарх Никон, затим је прешао у двор, где су завршене формалности у вези преноса деспотског достојанства „у његове руке“. Међутим, у званичној интитулацији, Ђурађ је и даље носио само скромни наслов „господин“, јер према утврђеној традицији хијерархијских релација владалачких наслова и титула, ромејски цареви су били ти који су једини имали формално право да бирају деспота и додељују званичну титулу и наслов достојанства. Тадашње ратне околности, изазване султановим походом на Србију, спречиле су свршетак и ове формално-протоколарне обавезе ромејског цара, тако да је у први мах и изостало званично признање Ромејског царства. У складу с уговором у Тати, после смрти дотадашњег господара Србије, угарски краљ Жигмунд пошао је у сусрет новом деспоту Ђурђу, који се, ради преузимања власти у престоници, тих дана налазио у Београду. Историографи попут Орбинија наводе да се уговор из Тате није у потпуности извршио те да је Ђурађ у замену за Стефанову престоницу добио одређени број тврђава у Угарској попут Сланкамена, Купинова, Бечеја, Вилагоша, Токаја, Дебрецина, Мункача, Сатмара, и других. Такође, било је предвиђено да господин Србије преда још и Мачвански крај, територије западно од Дрине и Голубац.[3]

Када је после смрти Стефана Лазаревића 1427. године Србија изгубила Београд, деспотов наследник, „втори велики деспот“ Ђурађ Бранковић је сазидао смедеревску тврђаву (1429. и 1430. године) и Смедерево је постало нова престоница.[4] Бранковићи пре него што су саградили свој нови дом углавном су живели у летњиковцу Некудиму. Негде у овом периоду преминуо је престолонаследник, Ђурђев син, Теодор који је имао око дванаест година. Током историје било је много расправа како је било могуће да господин Ђурађ тако брзо добије сагласност од султана Мурата II за зидање нове престонице. „Једни су мислили да се престоница гради без знања султана, јер је Ђурађ богато обдарио, боље рећи потплатио Суруџа-Пашу, који је султана убеђивао да се у Смедереву – том незнатном месту на ушћу Језаве у Дунав – подиже само мање утврђење војничког карактера. Други су мислили да је Ђурђе добио одобрење да зида град под условом да одмах пошаље своју старију кћер Мару турском султану за жену.“[5] Кроз догађаје који су уследили, сазнали смо да су оба захтева који су изнесени у роману Видана Николића тачни јер ускоро је сам Суруџа-паша пао у немилост султана због подмитљивости те је изгубио главу, а и Мара је после седам година отишла у турски харем. Константин Михајловић такође доводи у везу зидање Смедерева са одвођењем Маре у султанов харем.[6] Градња Смедерева је започета вероватно одмах по ступању српско-турског мира, у пролеће 1428. године. За дизање великог и тврдог града била су потребна велика знања, поготово што је требало да буде резиденција владара, управно и привредно средиште, најмоћније утврђење и последња одбрана Србије.[7]

Не зна се поуздано ко је био архитекта нове престонице, али Грк Теодор Спандућин, који је потицао из царског рода Кантакузина, изричито говори да је градитељ Георгије Кантакузин „утемељио и изградио из основа веома тврди град Смедерево“.[8] Град Смедерево је имао троугласти облик баш као и Цариград, улазак у град је био могућ само са једне стране и то с копна, пошто је био оивичен водом. Градио се Мали и Велики град који су највише зидани од камена, као материјала. Проблем градње овако великог комплекса била је набавка материјала, из разлога што је Смедерево грађено у равничарском подручју где је било потребно донети довољно каменог материјала за његове будуће „големе зидине“. Још један проблем је било време, јер су Турци дали ултиматум којим се предвиђало да се градња мора завршити у року две године, зато се нису бирала средства ни начини да се дође до одређеног материјала. Из наведеног разлога су рушени римски споменици Виминацијума и других оближњих античких градова. Тај камен, често са натписима, затим делови саркофага, надгробне стеле, па чак и читаве скулптуре, уграђиване су у огромна зидна платна нове престонице.[9] Повећавао се порез, нарасле су дажбине по свакој кући у житу и стоци, сваки способан мушкарац морао је да учествује у подизању овако монументалног грађевинског подухвата. Зидови су били високи десетак метара, а просек дебљине је био четири метара, док су на одређеном растојању зидане куле којих је укупно било 25. Лукови и сводови рађени су пажљиво са уметничком формом и лепом опеком. Радове је предводио други Иринин брат, Тома Кантакузин који је за поменути пројекат ангажовао много грчких градитеља. Кривица због свих недаћа и издатака који су пали „на плећа“ целокупног становништва Деспотовине, приписана је деспотици Ирини. Народна традиција је многе српске средњовековне градове, прозвао „Јерининим“, упркос чињеници да она није имала везе с њиховим настанком. На тзв. „Ђурђевој кули“ стоји сведочанство да је Смедерево завршено 1430. године: „V Hrista Boga blagoverni despot Gurg, gospodin Srbljem i Pomorju zetskomu, zapovešću njegovom sazida se grad ovaj v leto 6938.“[10] Смедеревска тврђава ипак није била завршена у целости до 1430. године. До тада је вероватно био саграђен само Мали град, док је Велики град био завршен око 1439. године.[11]

Док је град полако попримао облик, Ђурађ је и формално добио титулу деспота јер су се тек после две године стекли услови за његово формално признање од стране Ромејског царства и увођење у достојанство. Претходни господари Србије су титулу добијали од византијских царева и по византијским обичајима. Начин увођења деспота, достојанство у Србији био је индентичан начину на који је исти спровођен у ромејском царству, али због немогућности да га сам цар рукополажи то је урадио царски изасланик. Ђурађ је добио знаке деспотског достојанства од Георгија Филантропена, изасланика ромејског цара Јована VIII Палеолога.[12] Сви припадници породице Бранковић, као и остали великодостојници су средином лета 1429. године присуствовали обреду крунисања у манастиру Жичи. Обред се састојао од световног и духовног дела. Патријарх је углавном резидирао у Жичи, па је одатле претпоставка да се крунисање баш ту одиграло, а и сам Ђурађ је навео да је Есфигменску повељу издао у „црвеној“ патријаршији. На повељи која је издата за светогорски манастир 11. септембра 1429. године, испод текста је насликана и цела деспотова породица у пуној раскоши и богатству. Крунисањем Ђурђа за деспота, његова жена Јерина је такође тим чином постала српска деспотица, која је на повељи осликана поред мужа где: „… на њеном ситном лицу скупљена уста одају утисак хладне жене.“[13]

У време зидања Смедерева и рукоположења Ђурђа за деспота трајало је примирје са Турском, али то није значило да је деспот био миран од стране султана. Османлије су већ седам година водиле рат са Млетачком Републиком око Солуна, зато као веран вазал деспот Ђурађ је морао да пошаље војну помоћ. На челу те војске стајао је престолонаследник Гргур који је заједно са Турцима на јуриш заузео родни град своје  мајке, марта 1429. године. Као награда за верност и примерено држање младог племића Гргура, султан је деспоту послао војну помоћ у Зету како би могао да се супротстави нападима Стефана Балшића Марамонта. Том приликом уништени су сви локални противници који су желели да се отуђе од Ђурђеве власти, а у борбама значајну улогу одиграли су и Дубровчани који су помагали у наоружању и логистици. Мир између краља Жигмунда и султана Мурата II био је привремен. Док су га поштовале, обе стране су се спремале за рат. Сам положај деспота Ђурђа није био једноставан, јер га је Жигмунд сматрао турском, а Мурат II угарском марионетом.[14] Снага турске државе лежала је у њеној способности експанзије или ратовања, због чега је застој или предах у ратно-пљачкашкој и освајачкој политици, истовремено значио и стагнацију у развоју самог османског феудалног система и друштва. Због тога је одмах по завршетку трогодишњег мира, јуна 1432. године Мурат II је напао Влашку. Поход Турске армаде је овог пута заобишао Србију, међутим, деспот је сумњао у њихову добронамерност, а догађаји посредно показују да је било напетости и у породици Бранковић. Султан је вршио притисак на Ђурђа да испоштује договор око слања његове најстарије ћерке Маре у турски харем, тако да је нови уговор склопљен највероватније после турског продора у Влашку 1432. године или најкасније до почетка 1433. године. У жељи да пронађе савезнике у отпору према Турцима, Ђурађ је настојао да склопи блиске и пријатељске политичке везе са земљама Западне Европе. У тим циљу, али и као барон Краљевства Угарске, боравио је на сабору у Пожуну марта 1435. године. Деспот се у Угарској задржао неколико месеци, решавајући бројне проблеме у функционисању личних и породичних поседа на мађарској територији. Наведени поседи су, заиста били у тешком стању, понајвише због различитих врста узурпација и небриге од стране централних и локалних органа власти и угарске магнатске аристократије. За то време у Србији је деспотица Јерина имала овлашћење да руководи државом, а извори из тог периода је описују као жену јаког карактера, која је имала великог утицаја на свог супруга. Такође, историографија истиче да је одсуство деспота његова много млађа супруга искористила за истицање и значајан удео својих сународника у разним пословима и јавној управи у Србији.[15]

Важност уговора који је господар Србије потписао са Турцима трајала је до 1435. године, а такође, на српски двор су долазили извештаји да ће након истека уговора, султан са војском преко Софије стићи до српске границе. Турци су на Ђурђа гледали као на издајника, јер је у претходном периоду водио врло интензивну спољну политику у правцу склапања ближих веза са Венецијом и Угарском. Господар у Једрену се ипак одлучио да нападне Угарску септембра 1435. године када је нанео много штете тамошњем становништву. Увидевши да су му непријатељи на самом прагу, Ђурађ је на Порту послао посланство са богатим даровима. Мурат II је тражио само Мару, најстарију деспотову кћер. У пресудном тренутку, Јерина је имала снаге да разум стави изнад осећања. Реална до крајњих граница, никад није заузимала антитурски став.[16] Због овог чина многи су је оптуживали, а народ ју је осуђивао да је безосећајна. Међутим, жртвовање кћери зарад очувања државе за њу је имао много већи допринос. По новом уговору вазалне обавезе су биле веће, а осим одласка Маре у харем, давањем мираза и територија, Србија се морала обавезати да неће пропустити угарској војсци пролаз кроз њене земље. Сватови предвођени са Гргуром и Стефаном стигли су у Једрене септембра 1435. године, где је Мара упознала свог будућег мужа који је постељу делио с преко три стотине жена.[17]

Толико жељени мир опет је прекинут 1437. године, када је суседна Угарска поново војевала са Османлијама. Упркос томе што је у Србији владао мир, са зебњом се ослушкивао топот турских коња у прекодунавском суседству. Деспот је оптуживан од стране Турака за помагање њиховим угарским непријатељима, самом чињеницом да није интервенисао против слободног прелаза мађарских војски преко територије Деспотовине. Ниједна од страна није озбиљно узимала у обзир да српски деспот није био у могућности да спречи рат две велике силе на својој територији. Неутралност српске деспотовине, била је апсолутно искључена. Код султана и Порте био је компромитован као сарадник Угарске, па се може рећи да је мађарска противофанзива упропастила његову државу. Још једном се показало да је Србију немогуће очувати када Угарска и Турска немају међусобни мировни уговор.[18] Свом силином с пролећа 1439. године, лично султан Мурат II је стао на чело војске која се упутила ка разореној Србији, желећи за себе и српску престоницу. Пошто је Ђурађ схватио да његове снаге нису довољне да се одупру зету, у складу с могућностима, припремио је одбрану Смедерева, а потом с женом Јерином, најмлађим сином Лазаром, „целим двором“, свештенством, благом и пратњом, крајем маја или почетком јуна, прешао је у Угарску да тамо потражи помоћ.[19] Одбраном престонице руководио је престолонаследник Гргур и његов ујак Тома Кантакузин, док је млађи син Стефан и даље био у заробљеништву код султана Мурата II. Подграђе је било исељено. Повукли су се трговци и занатлије, а оближњи народ или се иселио у збегове или се склонио у зидине утврде.[20] Тврђава која још није била ни завршена одолевала је муслиманској артиљерији, међутим, зидови су издржавали, али тамошњи браниоци остајали су без хране. Према тврдњама потоњих историографа ове епохе у српској историји, који су своје опсервације, вероватно делимично заснивали на народном предању, узрок несташице била је продаја жита од стране деспотице Ирине, која је наведеном трговином желела да дође до новчаних средстава. Византијски извори наводе да се град јуначки бранио око три месеца, али глад је приморала браниоце да се предају.[21]

Притиснут неповољном политичком ситуацијом у Угарској, након смрти цара Албрехта II Хабзбуршког, остарели деспот је одлучио да уточиште потражи у Зети. Са Јерином, Лазаром и осталим дворанима и сарадницима, преко Загреба дошао је у Кјођу маја 1440. године, не желећи да ступи на тло Млетачке Републике без дозволе. Од владе Републике Светог Марка добио је једну галију како би се превезао до Зете. Августа 1440. године деспот је стигао у Бар, о чему нас обавештава српски летописац: „Dođe despot Đurđ ot Ugr u Bar i Zetu“.[22] Међутим, политичке прилике су се закомпликовале јер је Стефан Вукчић полагао права на те области. Војводин стриц, Сандаљ Хранић је својевремено држао делове Зете са којим су се сада граничили његови поседи, а и био је ожењен ћерком Балше III. Све те несугласице су биле мањег обима у односу на непревазиђене неприлике с Османлијама, јер је у међувремену султан дошао код деспота са његовим синовима те је на адекватан начин уценио живот Ђурђа Бранковића. Безбедност српског деспота и његове породице у Зети је постала изузетно упитна, па су исти преко Будве, 12. априла 1441. године, ново уточиште потражили у Дубровнику, чиме је у последњем тренутку спасао и свој, а вероватно и животе других чланова породице Бранковић. Неколико дана касније Мурат II је заробио Гргура и одвео га у Турску, после чега су уследили немили догађаји, односно ослепљивање Ђурђевих синова о чему ће више речи бити у наредном излагању. Међутим, Ђурађ је ускоро морао да бежи и из Дубровника, јер је влада Републике Светог Влаха допала у велике неприлике због присуства породице српског деспота на њиховој територији.[23] Деспотица Ирина је тада свом супругу Ђурђу саветовала да би било најбоље када би се породица и „остали део српског деспотског двора“, склонио код ромејског цара Јована VIII Палеолога. Међутим, према савету Дубровчана који су му предочили веома лошу ситуацију у Цариграду, деспот је ту могућност одбацио те је прихватио  предлог да опет пође у Угарску и покуша у заједници и сарадњи с угарском политичком елитом да обнови своју државу.[24]

Ствари се међутим, нису одвијале по плану, иако се на Сабору у Будиму фебруара-марта 1443. године, угарско духовно и световно племство договарало о походу ради „потискивања“ Османлија што је могуће даље од јужних граница. Спровођење такве замисли имало је много препрека. Деспот Ђурађ је такође суделовао на сабору, где је својим ватреним говором подстицао угарску властелу тврдећи да предстојећа борба није само српска, него заједничка борба за добробит целокупног хришћанског света. Упркос препрекама, хришћанска војска на челу са краљем Владиславом III, Јованом Хуњадијем и деспотом Ђурђем је прешла Дунав код Београда октобра 1443. године. Близу 33 хиљаде војника је марширало на југ познатим цариградским друмом, када се на Морави сударила са једним мањим турским одредом. После успеха у наведеном сукобу, Хуњади је са својом војском прешао на десну страну реке Мораве и спуштао према југу, после чега је убрзо ослободио Ниш. Нову победу је Хуњади однео новембра 1443. године код Алексинца после које се повукао како би се сјединио са краљевом и деспотовом војском. Потпуна победа је сада била извесна. Стигавши у своју земљу јануара 1444. године, Ђурађ је желео да се војска смести у Србији, презими и ратовање настави у догледно време, сматрајући да посао још није завршен. Још док је угарски краљ био у Србији, султан је посредством делегације предложио српском деспоту враћање државе и ослепљене синове, за шта се  наредних месеци Ђурађ и залагао. На несрећу по српску државу и њен живаљ, преговори су вођени баш у време сабора у Будиму када је донета одлука да се рат настави. Да би дошло до склапања мира, деспот Ђурађ је морао да придобије угарске кругове, јер је знао да се Србија може васпоставити само уз споразум Турака и Угара.[25] Српски летописи бележе да 22. августа „..прими деспот Србље и улази у Смедерево“.[26] Након обнове државности своје отаџбине, деспот Ђурађ и деспотица Јерина чекали су дан кад ће угледати своју осакаћену децу. Примивши Гргура и Стефана у  свој загрљај деспот се обавезао Мурату II да ће му бити „вечни пријатељ и савезник“.[27]

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Објављени извори:

1. Bonfini-Antonii Bonfinii, Rerum Hungaricarum Decades Quatuor Cum Dimidia, Haanoviae, 1606.
2. Brokijer, Bertrandon de la, Putopis, putovanje preko mora, kroz Palestinu, Malu Aziju, Srbiju i Francusku, Čigoja štampa, Beograd, 2002.
3. Jagić Vatroslav, Konstantin Filozof, Život Stefana Lazarevića despota srpskog, Glasnik Srpskog učenog društva, 42, Beograd, , 1875.
4. Medenica Radoslav, Aranitović Dobrilo, Erlangenski rukopis, Zbornik starih srpskohrvatskih narodnih pesama, Univerzitetska riječ, Nikšić, 1987.
5. Mihajlović Konstantin, Janičarove uspomene ili turska hronika, Beograd, 1986.
6. Orbini Mavro, Kraljevstvo Slovena, Srpska književna zadruga, Beograd, 1968.
7. Sremac Đorđe, Poslanica o propasti Ugarskog kraljevstva, Srpska književna zadruga, Beograd, 1987.
8. Stojanović Ljubomir, Stari srpski rodoslovi i letopisi, Srpska kraljevska akademija, Sremski Karlovci, 1927.
9. Stojanović Ljubomir, Stare srpske povelje i pisma, I/1, II, Beograd, Sremski Karlovci, 1929-1934.
10. Filozof Konstantin, Život Stefana Lazarevića, despota srpskoga, Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Čigoja, Beograd, 2007.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Vukčević Milo, Đurđeva Jerina, u tradiciji i nauci, Vršac, 1934.
2. Grupa autora, Istorija srpskog naroda, Doba borbi za očuvanje i obnovu države (1371-1537), knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 2000.
3. Dinić Mihailo, Đorđe Sremac i naša narodna epika, Prilozi proučavanju narodne poezije, god. VI, sv. 1, Beograd, 1939.
4. Kalić-Mijušković Jovanka, Beograd u srednjem veku, Srpska književna zadruga, Beograd, 1967.
5. Karadžić Stefanović Vuk, Srpske narodne pjesme, u kojoj su pjesme junačke najstarije, knjiga druga, Feniks libris, Beograd, 2006.
6. Laskaris Mihailo, Vizantijske princeze u srednjovekovnoj Srbiji, prilog istoriji vizantijsko-srpskih odnosa od kraja XII do sredine XV veka, Pešić i sinovi , Beograd, 2000.
7. Maretić Tomo, Naša narodna epika, drugo izdanje, Nolit, Beograd, 1966.
8. Nikolić Vidan, Prokleta Jerina, Legenda, Čačak, 2007.
9. Protić Milan St, Kusovac Nikola, Milošević Desanka, „Srpska despotovina, od početka XV veka do 1521, Ilustrovana istorija Srba“, Litera, Matica Srba i iseljenika, Beograd, 1992.
10. Radojčić Đorđe Sp, Istorijske rasprave, DOO Dnevnik i časopisi, Novi Sad, 2007.
11. Radonić Jovan, Sporazum u Tati 1426. i srpsko-ugarski odnosi od XIII do XVI veka, Glasnik Srpske kraljevske akademije, 187, 1941.
12. Samardžić Radovan, Kosovsko opredeljenje, istorijski ogledi, Srpska književna zadruga, Beograd, 1990.
13. Serensen Asmus, Prilog istoriji razvoja srpskog junačkog pesništva, Studije o Srbima, preveo sa nemačkog jezika Tomislav Bekić, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Vukova zadužbina, Matica srpska, Beograd, Novi Sad, 1999.
14. Spremić Momčilo, Despot Đurađ Branković i njegovo doba, Srpska književna zadruga, Beograd, 1994.
15. Hojzinga Johan, Jesen srednjeg veka, Matica hrvatska, Zagreb, 1964.
16. Ćorović Vladimir, Istorija Srba, Zograf, Niš, 2001.

ЧЛАНЦИ, ЧАСОПИСИ И ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ:

1. Ivić Aleksa, Novi podaci o grofici Katarini Celjskoj, Letopis Matice srpske, 268, VIII, Matica srpska, Novi Sad, 1910.
2. Ivić Aleksa, Vukčević Milo, Đurđeva Jerina u tradiciji i nauci, Letopis Matice srpske, god. CCVIII, knj. 340, sv. 1, Matica srpska, Novi Sad, 1934.
3. Knežević-Dinić Dušanka, Srpska despotovina prema Turcima od pada Carigrada do opsade Beograda 1453-1521, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1961.
4. Spremić Momčilo, Srpska despotovina-susedi i strani uticaji, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 2006.
5. Spremić Momčilo, Đurađ Branković, Srpski biografski rečnik, Matica srpska, Novi Sad, 2007.
6. Spremić Momčilo, Jerina/Irina Branković, Srpski biografski rečnik, Matica srpska, Novi Sad, 2009.
7. Stefanović Velimir, Kralj Matija i srpska despotovina, Letopis Matice srpske, 330, CCV, 3, Matica srpska, Novi Sad, 1931.
8. Ćorović Vladimir, Srpska despotovina u Sremu, rukopis iz zaostavštine, Sveske Matice srpske, Serija književnosti i jezika, sv. 10 (38), Matica srpska, Novi Sad, 2002.

[1] Момчило Спремић, нав. дело, стр. 95.

[2] Мавро Орбини, нав. дело, стр. 108. Уговор у Тати и предају Београда Угарској описују: Ватрослав Јагић, Константин Филозоф, Живот Стефана Лазаревића деспота српског, Гласник СУД, Београд, 42, 1875, стр. 328, Јован Радонић, Споразум у Тати 1426. и српско-угарски односи од XII до XVI века, Глас СКА, 187, 1941, стр. 196-201. Јованка Калић-Мијушковић, Београд у средњем веку, Српска књижевна задруга, Београд, 1967, стр. 101-104.

[3] М. Спремић, стр. 96. О предаји угарских градова српском деспоту пишу: Joannis de Thwrocz, Chronica Hungarorum, Scriptores rerum Hungarorum veteres ac genuini, ed J. Schwandtneri, Vindobonae, 1746, стр. 294, Ђ. Сремац, Посланица о пропасти угарског краљевства, Српска књижевна задруга, Београд, 1987, стр. 13.

[4]Ђорђе Сп. Радојчић, Историјске расправе, ДОО Дневник и часописи, Нови Сад, 2007, 129.

[5] Видан Николић, нав. дело, стр. 232-233.

[6] Константин Михајловић, нав. дело, стр. 24, види: Н. Филиповић, Неколике биљешке око Смедерева, Ослобођење градова у Србији од Турака 1862-1867, Београд, 1970, стр. 122-123.

[7] Момчило Спремић, нав. дело, стр. 124.

[8] Исто, стр. 124.

[9] Исто, стр. 125. Упореди и Видан Николић, нав. Дело, стр. 247.

[10] Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Српска краљевска академија, Београд-Сремски Карловци, 1902, стр. 84. Упореди и Момчило Спремић, нав. дело, стр. 130.

[11] Момчило Спремић, нав. дело, стр. 136.

[12] Исто, стр. 138.

[13] Исто, стр. 138-146.

[14] Момчило Спремић, Српска деспотовина-суседи и страни утицаји, Српска академија наука и уметности, Београд, 2006, стр. 61.

[15] Момчило Спремић, нав. дело, стр. 181-182.

[16] Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 192. Упореди и Мавро Орбини, нав. дело, стр. 109, Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме, у којој су пјесме јуначке најстарије, књига друга, Феникс либрис, Београд, 2006 стр. 300-301;

[17] Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 193-194. Упореди и Бертрандон де ла Брокијер, Путопис, путовање преко мора, кроз Палестину, Малу Азију, Србију И Француску, Чигоја штампа, Београд, 2002, стр. 111-113.

[18] Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 209. Упореди и Љубомир Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Српска краљевска академија, Сремски Карловци, 1927, стр. 232.

[19] Мавро Орбини, нав. дело, стр. 110.

[20] Константин Михајловић, нав. дело, стр. 24.

[21] Мавро Орбини, нав. дело, стр. 111.

[22] Љубомир Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Српска краљевска академија, Сремски Карловци, 1927, стр. 232. Упореди и Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 241.

[23] Bonfini-Antonii Bonfinii, Rerum Hungaricarum Decades Quatuor Cum Dimidia, Haanoviae, 1606, str. 441. Упореди и Момчило Спремић, нав. дело, стр. 2256-257 и Мавро Орбини, нав. дело, стр. 113-114.

[24] Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 260-272.

[25] Исто, стр. 288.

[26] Љубомир Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Српска краљевска академија, Сремски Карловци, 1927, стр. 234.

[27] Мавро Орбини, нав. дело, стр. 116. Упореди и Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1994,  стр. 298-301.