Истинита Реч

„Истинита Реч„

Аутор: Милован Балабан

Истинита Реч, која је у почетку свега, која је у основи православног поимања света, је занемарена. А управо је она кључ решења и егзистенције српског народа, како у времену тако и у вечности. Само сагледан из перспективе вечности у чијој је основи истинита Реч, српско питање добија смисао, решење и луку у којој може безбедно да пристане.

Свака изговорена реч повлачи одговорност, а сам Његош каже: Реч није свилена марама да се веже око врата, него је реч птица луталица. Оног тренутка када ви изговорите реч, ви више нисте њен власник, она утиче, ако је снажна, на вашу околину и друштво, посебно ако је изговорена од неког ко има посебан статус и одређену репутацију.

Реч је нешто најмистичније, она је феномен. Ми смо, међутим, данас суочени са мноштвом речи у празно изговорених, као и девалвацијом речи (поготово на друштвеним мрежама). Управо то учини реч безсилном иако она, ако је аутентична има најjачу силу. Реч аутентична је повезана са умом, она се формира у уму, а оног тренутка када се формира има творачку моћ и представља почетак стваралаштва.

Реч је потпуно повезана са човеком, са човековом личношћу. Она је интегрални део његовог бића, она је практично идентична људским бићем. Ништа се не повезује са човеком као његова реч и она га потпуно одређује. Не каже се случајно да је онај ко не сагреши у речи савршен, као што се не каже случајно да ће у дан суда човек одговарати за сваку празну, изговорену реч. Реч је продужена личност у овом свету, а то утиче на стваралачке догађаје у њему, пошто је човекова реч творачка. И животиње и биљке имају неку врсту језичког кода, практично читава васиона има речи, само што ми нисмо у стању да их својим чулима перципирамо.

Ово нас наводи да се запитамо: да ли постоји нека интегрална и прва реч из које исходе и све остале речи? Да ли постоји та једна, интегрално стваралачка реч која стоји у почетку овога света, која га надахњује и даје му живот? Објашњење за интегралну реч налазимо у Јеванђељу по Јовану:

У почетку беше реч

и реч беше у Бога

и Бог беше реч

Интегрална реч је основа свих других речи. И управо због тога што је творац стваралац кроз своју реч, тако је и човек, као слика и прилика Божја, творачко биће. Реч Творца је посетила свет остајући истовремено и у свом месту обиталишта. Та реч је Христос, који је сишао међу нас као потпуно историчан, а истовремено надисторичан са својим божанским својствима. Логос божији, реч божија, такође одржава свет и присутна је у свету.

Реч, односно Христос, је боравила и исторично међу људима ради искупљења човечанства и омогућавања да човек учествује у новом веку, у есхатолошкој стварности која ће уследити након краја и разрешења историје, али је од доласка Христа дозирано присутна и у овом свету истовремено бивајући нешто што надилази свет, односно ради учествовања човека у духовној стварности коју ће карактерисати рајски амбијент и вечност прожета благодаћу Божијом.

Српски народ је постепено прихватао поменуту интегралну реч Божију, односно Исуса Христа, чиме је ушао у ред цивилизованих народа, али и народа који су имали јасну визију циља и смисла живота и егзистирања на земљи, као и и модела међусобног контакта и контакта са својим суседима. Рад солунске браће је ту Реч учинила Србима, као и уосталом свим Словенима, доступном, што је условило снажније национално утемељивање, али у сврху јаснијег оцртавања есхатолошког пута читавог народа, као и сваког појединца понаособ.

Делатност Светог Саве је судбоносно Србе определила као истинском следовању те Речи и у њеној светлости су били решени сви национални, државни и друштвени проблеми у немањићкој Србији. Читава српска историја може да се подели на периоде када су Срби углавном следовали Христу и када су одступали. У првом случају државу и народ је карактерисао процват и напредак у свим облицима друштвеног деловања, економији, култури, градитељству, науци и тако даље. У другом случају, Србија је била изложена искушењима укључујући у дуготрајна ропства.

Потребно је такође рећи да је та Реч (Христос) као што се и каже у Апокалипси алфа и омега читавог света и свакога човека, средства, пут и циљ његов, истина и живот. И да само у њеној светлости и следовању њој Срби могу остварити и оне периферне (али не небитне ствари) циљеве као што су држава, благостање у истој, народну слогу и хомогену структуру и систем у оквиру заједнице и државе.

Да је то тако упућује нас читава наша историја. Оног тренутка када је Реч избледела у срцима српске властеле дошло је до урушавања српског царства и само један катаклизмичан догађај, који је повео Србе да се жртвују на Косову у борби против Турака, могао је народ вратити Хрису и његовом јеванђељу, спречавајући потпуну пропаст и квареж народну коју је он почео да поприма од већ морално нагрижене елите.

Но тај догађај је био идентитетски камен темељац у вековима ропства, али још битније догађај који је вратио Србе Христу када су они схватили да су без њега ништа, што им је све омогућило да издрже иначе неиздржљиво вишевековно ропство под Османлијама. У ропству је из слободе протерана реч засијала и омогућила Србима после вишевековног покајања и катарзе да крену у обнављање своје средњовековне државе устанцима Карађорђа и Милоша почетком 19. века.

Реч или сам Христос када се схвати као главно, када се схвати есхатолошка стварност као главни циљ, а све остало као средство и периферно, добијају се услови за напредак српског народа и његове државе. У противном, када се сконцентрише на било шта друго и када му се да улога приоритетног губи се и ствар на коју је бачен фокус, али што је најгоре и оно главно. Није требало дуго чекати да српска елита, опчињена пре свега технички супериорнијом Европом постепено почне да мења тезе, да главно и периферно замењује што је временом резултирало идењем из грешке у грешку, упркос привременим успесима на државном плану и у ослободилачким ратовима које је српска војска водила током 19. и почетком 20. века.

Како је православни дух бледио српска елита се све више фокусирала на споредне ствари (које понављам, нису небитне) као што је богатство, држава као основа успешности народа, усвајање стереотипа са технички и системски напреднијег запада, али у исто време су доношена за нацију све катастрофалнија решења. Не улазећи колико и да ли је било могуће избећи стварање Југославије мора се констатовати да је у тој држави морал нагло почео да се урушава, а да је Реч Божја била потпуно скрајнута и да су само ретки припадници елите уопште обраћали пажњу на исту и позивали народ да се поврати својим коренима. Богомољачки покрет, покрет обнове православне духовности који је поникао у народу, је само доказ колико је име Христово било избачено из хајдучких срца српске наводне елите.

Оно што је Краљевина Југославија представљала за елиту, комунизам је одрадио када је у питању народ. Припремљен индиферентним ставом елите у време Краљевине и њеним отуђивањем од изворне Речи као егзистенцијалне основе постојања српског народа, он је потпуно обездуховио велики део народа тако да смо се у време његовог распада нашли готово на почецима наше историје када смо прелазили из паганства у хришћанство.

Према томе можемо констатовати да решавање српског националног и народног питања током последња два века карактерише напуштање животворне Речи која беше у почетку и која је живот, што је условило напуштању народних, православних и светосавских корена, што је опет условило лутање српске елите у покушајима решавања српског питања. Ослањање на западноевропску матрицу је имало за резултат прихватање идеолошких и стратешких модела страних менталитету српског народа, што је резултирало ерозијом православног морала као темељем опстанка српског народног бића. Замагљивање есхатолошког (погледа из перспективе бесконачности и духовних вредности) и ослањање на овоземаљске моделе организовања народа, нације и државе имало је за резултат у најмању руку спорне визије народне будућности коју је дефинисала и спроводила интелектуална и политичка елита.

А дотле је истинска Реч, која решава све проблема како народа тако и сваког човека, запостављена. Без ње народ нема перспективу и у наредном периоду остаје да се види да ли ће неким Божијим промислом елита и народ успети да схвате значај и да се врате на изворно решење својих егзистенцијалних проблема, или ће Реч као једино спасоносно решење прихватити само групице народа. Било како било, живот (и то вечни а не само временски) је у наручју и извору вечне Речи. Ко јој се приклони; живеће и решиће све своје проблеме, а ко то не уради; срљаће све дубље у пропаст опхрвен незнањем, незадовољством, кризама и роптањем на све и свакога осим на самог себе, мада се корени свих невоља налазе у нама самима.