Историја бачких Буњеваца и Ватикански апостолски архив

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Архиви који се налазе или су везани за Ватикан представљају прворазредне ризнице историјских извора за историју Балканског полуострва и централне Европе. У том контексту требало би посматрати и она документа, а којих није мало, за историју народа на реченом подручју – Срба, Хрвата, Мађара, али и Буњеваца и других оних народа који насељавају наше подручје.

Најпре би свакако требало читаоцима ових редова објаснити нешто детаљније колико има архива у Ватикану, како им се може приступити, те шта је у ствари истраживање у једном архиву. Пођимо од овог последњег. Иако је данас велики број заљубљеника у историјску науку, а многи у архиве одлазе и како би из разних разлога истраживали породично порекло, архивистика је ипак помоћна историјска наука, чије познавање је основни предуслов да би се ушло у неки архив и на прави начин истраживало о њему. Методолошка неутемељеност уз свеприсутне теорије завере дезавуишу људе и доводе до погрешног утиска о архивским истраживањима као таквим. За рад и проучавање докумената у архиву, невезано за историјски период, неопходно је бити квалификован истраживач и научник који познаје методологију историјске науке и архивистике.

За ову тему најбитнија су три архива која су под покровитељством папске државе. Ватикански апостолски архив (Archivum Apostolicum Vaticanum или Archivio Apostolico Vaticano) представља свакако најпознатију архивску установу Ватикана, нарочито због свог ранијег назива тајни који је имао у свом имену што је годинама погодовало ширењу фама и произвољности о овој изнимно важној научној установи. Овај архив основао је још папа Павле V и у његово време је и додат тај префикс тајни, али далеко од данашњег поимања ове речи. Његово значење је ближе речи приватни, лични што значи да су архиви лично власништво папе, односно да су само римски епископ и његови најближи сарадници имали увид у ова документа. До 1783. године трајало је пребацивање докумената из бројних папских установа у овај архив. Коначно, 1789. године Архив је пребачен из Анђеоске тврђаве у Ватикан. У време Наполеонових ратова, 1810. године, велики део докумената однет је у Париз, али су они враћени неколико година доцније, иако је један добар део уништен, спаљен или изгубљен. Ово је био велики ударац за Апостолски архив Ватикана.

Важно је знати да ово није једини архив који је под ингеренцијом Свете Столице. Најпре споменимо Архив Дикастерија за наук вере, Dicasterium pro doctrina fidei, познат до 2022. године и велике реформе папске курије од стране папе Франциска као Конгрегација за доктрину вере, који је на одређени начин наследник инквизиције, али ову комисију инквизиције не би требало бркати са средњовековном. Ова конгрегација је основана 21. јула 1542. године од стране папе Павла III. Дакако, када анализирамо време када је настала ова Конгрегација јасно је да се ради о времену када се раширила реформација и када је Римокатоличка црква требало да се што је ефикасније могуће супротстави цепању цркве, подстакнутом Лутеровим позивом на реформу. Поред противреформације ова Комисија, а доцније Конгрегација требало је да се супротстави на неки начин и Шпанској инквизицији, која се у великој мери у ово доба отела и контроли папске власти. Осим бројних других установа које овај данас Дикастериј има, најважнији је свакако његов Архив. Он је званично отворен 1998. године, у сусрет великом јубилеју 2000. године, заслугом тадашњег префекта Конгрегације за наук вере кардинала Јозефа Рацингера.

И коначно 1622. године папа Гргур XV булом Inscrutabili Divinae основао је Конгрегацију за ширење вере, често преведену као Конгрегација за пропаганду вере. Њен је основни задатак био ширење римокатоличанства, и због тога је ова установа од великог значаја за историју Срба, али и других балканских и средњоевропских народа у раном новом веку. Основни задатак ове установе у почетку, посебно након Тридесетогодишњег рата, био је ширење вере у колонијама и супростављање протестантизму. Због тога је ово доба великог замаха у Азији, Африци и обема Америкама. За Словене, Грке, Етиопљане, Сиријце и друге православне хришћане деловала је комисија још од пре установљења ове Конгрегације, па је тако мисионарење и ширење римокатоличанства настављено и међу овим народима. Од 1657. године документа, односно извештаји пишу се на италијанском. Преименовао ју је папа Јован Павле II 1982. године и она се до данас зове Конгрегација за јеванђелизацију народа. Током векова мисионари су сакупили и велики број артефаката који чине посебну збирку у Ватиканским музејима. Што се, пак, архива тиче, он има четрдесет пет сандука и 4700 кутија, и раније је био смештен чак и на Шпанском тргу у Риму. Од 2002. године има нову модерну салу која прима истраживаче близу зидина Ватикана.

За сваки од ових архива потребна је посебна дозвола за приступ. Могућност приступа архивима и истраживањима није компликована, али јесте ограничена. Наиме, радити у Ватикану и његовим архивским установама могу само квалификовани истраживачи, научници, професори са универзитета или истраживачи са института. До седмог јануара наредне године неопходно је најавити раније свој долазак, како би се осигурало једно од шездесет места у Апостолском архиву, док за остале архиве то важи и надаље. За сва три архива неопходно је навести и чиме се дотично лице-истраживач намерава бавити, а потребна је и препорука неког научника који је истакнут у свом пољу истраживања. У принципу професори универзитета, и уопште научници који имају потребне квалификације за рад у архиву, добијају релативно лако и брзо приступ у сва три архива. Поједини од њих дају на увид само грађу из најуже области истраживања, док су неки мало отворенији по том питању. Свако фотографисање је забрањено, али се документа могу добити скенирана како за личну употребу, тако и за објављивање, наравно уз одговарајућу накнаду.

У периоду од 23. до 27. септембра текуће, 2024. године, у оквиру пројекта Буњевачког едукативног и информативног центра Амброзије Шарчевић под називом Истраживање ватиканског архива – документи о буњевачкој историји, боравили смо на студијском и истраживачком боравку током којег су вршена истраживања у Апостолском архиву Ватикана (дакле некадашњи Тајни ватикански архив). Нажалост, пет радних дана није довољно да се истражују сва три пребогата архива, али већ и сам улаз у ово море за сваког историчара представља прави изазов. Стога ово истраживање је само почетак свеобухватног рада у архивима у Ватикану. У блиској будућности надамо се наставку истраживања у Апостолском архиву, али и улаз у друга два архива, који би, на основу списка фондова у које смо имали увид, могли да допринесу значајно расветљавању најстарије историје бачких Буњеваца.

Будући да и сам Апостолски архив Ватикана садржи око осамдесет пет километара грађе у 35000 свезака, овом приликом је консултовано неколико фондова  који су од изузетног значаја за историју Буњеваца, од којих је свакако најзначајнији Архив нунцијатуре Свете Столице у Бечу, за период од 17. до краја 18. века. Како се Буњевци први пут спомињу 1622. године, низ значајних докумената је пронађено управо за крај 17. века који сведоче о великим миграционим таласима који су се дешавали на Балкану и Југоисточној Европи. У тим потресима који су уздрмали Балкан у гротлу борбе Османлија и Хабзбурга Буњевци су имали такође своје место селећи се ка северу и својој новој домовини.

Међу документима које би вредело истаћи су свакако молба Михаила Раднића 1695. године, провинцијала фрањевачке провинције Босне Сребрене (уметнуто као посебан папирић у документа нунцијатуре). Овај документ је од нарочитог значаја, који би могао да буде значајна допуна Раднићеве биографије, као и хронолошка међа доласка једне значајне групе Буњеваца из Босне. Битно би могло бити и за суботичке фрањевце. У сваком случају, на основу досадашњег консултовања литературе делује да би овај документ могао да буде једна значајна карика у биографији Михајла (знаног и као Мијо) Раднића, једног од без сумње најзначајнијих фрањеваца али и уопште личности за рану буњевачку историју.

Од раније је позната преписка са папством реченог фрањевачког провинцијала Михаила Раднића из 1684. године. Он тада, наиме, пише како су се Морлаци хришћани из Херцеговине дигли у борбу против Турака. Не заборавимо да је ово већ време Великог бечког рата (1683-1699) када се цео Балкан усталасао у борби да се Турци победе и протерају са што већег подручја. На крају, Карловачким миром 1699. године је и санкционисано протеривање Турака из највећег дела некадашње Угарске, односно сада Хабзбуршке монархије.

У Апостолском архиву Ватикана, пак, налазе се важне допуне подацима везаним за ове догађаје. Наиме, паралелно како Раднић шаље писма Курији, бечкој нунцијатури пише жупник Морлака Стефан Сорић о томе како су сви Морлаци хришћани (под чим се подразумевају искључиво римокатолици) још 1648. године прешли на млетачку страну и то са територије коју контролишу Османлије. Морлаци, Власи, али извесно и Буњевци јесу називи који су коришћени за разне римокатоличке етније које су насељавале подручја Херцеговине и Далмације. Управо у тим крајевима би требало тражити и прадомовину самих Буњеваца, о чему је у историографији, етнологији, географији и другим наукама много писано. Због тога су ових неколико докумената који се односе на реченог жупника Сорића и Морлаке који прелазе из Турске под венецијанску власт толико битни. Исто тако показују и вишедеценијску борбу Морлака против Турака.

Само овај лапидаран преглед неколико најзначајнијих докумената може да посведочи колико Апостолски архив Ватикана може да допринесе бољем разумевању и сагледавању веома комплексне историје Балканског полуострва у време када се Буњевци насељавају у своју нову домовину где временом сазрева и њихова посебна свест која их је данас учинила самосвојном етничком заједницом. Дакако, када се анализира ова најранија грађа треба бити опрезан јер постоји велики број термина који се односе на исто становништво, а међу свим тим бројним римокатоличким скупинама раног новог века свакако се налазе и Буњевци. Због тога је и неопходно да се овим темама баве квалификовани научници, који су истовремено људи без идеолошких и других светоназора који би могли да ограниче успешност у научном раду и претворе га у пропагандно деловање.

Други значајан корпус докумената похрањених у овој важној архивској институцији односи се на савремену историју, односно на ватиканске нунцијатуре у Југославији (прецизније у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевини Југославији и социјалистичкој држави под свим њеним називима до 1958) те Мађарској, како међуратној Краљевини, тако и послератној комунистичкој држави. И за Мађарску вреди исто што и за Југославију, али и за сва архивска документа, доступна је грађа до 1958. године, што укључује и ратну епоху. Иако се потписник ових редова не бави савременом историјом, ипак смо сматрали да је за ових неколико дана истраживања веома значајно сагледати првенствено чиме Апостолски архив у Ватикану располаже. Ови документи имају велики значај за биографију и деловање бискупа Лајча Будановића, те оснивање апостолске администратуре за Бачку и Банат и целокупан рад овог знаменитог буњевачког клирика у контексту оснивања посебне дијецезе за римокатолике на подручју новостворене државе. Како се ради о једној од најзнаменитијих буњевачких личности прве половине 20. столећа, ови, до сада врло слабо познати документи могу у многоме осветлити његов пастирски, политички и друштвени рад. То се посебно односи на архив нунцијатуре за Мађарску, јер та документа су готово непозната, а постоји неколико фондова и докумената који би могли значајно да допуне историју настанка Апостолске администратуре за Бачку и Банат као и биографију Лајча Будановића.

У српској, хрватској, мађарској, дакако и некадашњој југословенској науци писано је подоста о историји Буњеваца, па и о оној најстаријој. Аутори разних провенијенција су током последњих век и по у значајној мери консултовали и интерпретирали архивску грађу. Но, чињеница је да је један део докумената ипак остао изван домашаја. Иако је у нашем фокусу ипак крај средњег и почетак новог века, дакле та најстарија грађа, ово се односи и на све оне који буду истраживали буњевачку историју новог века и савременог доба јер за то постоје озбиљне основе.

На крају, захваљујемо се најсрдачније др Сузани Кујунџић Остојић, председници Националног савета буњевачке националне мањине и управитељу Буњевачког едукативног и информативног центра Амброзије Шарчевић на финансијској, логистичкој, стручној и свакој другој подршци за ово истраживање. Др Сузана Кујунџић Остојић је својеврсни spiritus movens свега што се тиче истраживања историје Буњеваца. Ово истраживање било је веома важан велики корак и почетак којим је дат замах свим новијим даљим архивским проучавањима најстарије прошлости Буњеваца у Бачкој.