Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар
Споразум о стабилизацији и придруживању између Европске уније и Србије потписан је 29. априла 2008. године. Приликом потписивања ССП, ЕУ је усвојила одлуку о непримењивању Прелазног трговинског споразума[1] између Србије и ЕУ, који је потписан уз ССП. Међутим, Србија је 16. октобра 2008. године усвојила одлуку о почетку једностраног примењивања ПТС између Србије и ЕУ од 1. јануара 2009. године, а поменута одлука заиста је и ступила на снагу наведеног датума. Савет Европске уније објавио је документ о визној либерализацији за земље Западног Балкана 30. новембра 2009. године. Споразум из Лисабона ступио је на снагу 1. децембра 2009. године. Европска унија је већ шест дана касније, 7. децембра, усвојила одлуку о почетку примене Прелазног трговинског споразума са Србијом. Наредне недеље, 19. децембра ступио је на снагу безвизни режим са ЕУ. Грађанима Србије више неће бити потребна виза да би путовали у 25 земаља чланица Европске уније (ЕУ), као и у три земље које нису чланице ЕУ, а које су део шенгенског простора. Формални захтев за пријем у пуноправно чланство у Европској унији, Србија је поднела 22. децембра 2009. године. У правно регулисане односе Србија и ЕУ ступиле су 1. јануара 2010. године, када је почела друга година примене ПТС, а сам Споразум ступио је месец дана касније, 1. фебруара 2010. године. Европска унија усвојила је одлуку о почетку ратификације Споразума о стабилизацији и придруживању између Европске уније и Србије 14. јуна 2010. године. Савет министара спољних послова земаља чланица Европске уније усвојио је одлуку да кандидатуру Србије за чланство у Унији проследи Европској комисији на разматрање 25. октобра 2010. године. Месец дана касније, 24. новембра, европски комесар за проширење, Штефан Филе, уручио је Влади Републике Србије Упитник Европске комисије упућен Републици Србији ради припреме мишљења о захтеву Србије за чланство у ЕУ, чија је опсервација била један од услова за стицање статуса кандидата за чланство у Европској унији.
Европски парламент ратификовао је Споразум о стабилизацији и придруживању између Европске уније и Србије 19. јануара 2011. године. Влада Републике Србије предала је Одговоре на Упитник Европске комисије упућен Републици Србији ради припреме мишљења о захтеву Србије за чланство у ЕУ европском комесару за проширење, Штефану Филеу 31. јануара 2011. године, а последњи сегмент Одговора на додатна питања Европској комисији, српска влада је наведеном телу доставила 22. априла исте године. Наиме, 12. октобра 2011. године Европска комисија је у свом мишљењу о кандидатури Србије препоручила да се Србији обезбеди статус кандидата за чланство у Европској унији, те да се преговори о чланству отворе чим Србија оствари напредак у дијалогу са привременим институцијама у Приштини. Коначно, Европски савет усвојио је одлуку према којој је Србији додељен статус кандидата за чланство у Европској унији 1. марта 2012. године.
Европски парламент усвојио је Резолуцију о напретку Србије у европским интеграцијама 19. априла 2013. године, а 22. априла исте године Европска комисија препоручила је отварање преговора о приступању у пуноправно чланство Србије у Европској унији. На самиту шефова држава и влада Европске уније у Бриселу 28. јуна 2013. године, одлучено је да преговори са Србијом о приступању Европској унији почну најкасније у јануару наредне године. Савет ЕУ потврдио да је окончана ратификација ССП у државама чланицама 22. јула 2013. године. Споразум о стабилизацији и придруживању ступио је на снагу 1. септембра 2013. године, док је ПТС стављен ван снаге. У Бриселу је одржана Прва међувладина конференција између Србије и ЕУ 21. јануар 2014. године, чиме је означен почетак приступних преговора на политичком нивоу, а наредне године, 14. децембра 2015, поново у Бриселу, одржана је Друга међувладина конференција између Србије и ЕУ, када су отворена два од 35 преговарачких поглавља: Поглавље 32 о финансијском надзору и Поглавље 35 о нормализацији односа између Београда и привремених институција у Приштини.
Трећа међувладина конференција између Србије и ЕУ одржана је 18. јула 2016. године у Бриселу, када је усвојена одлука о отварању два поглавља: Поглавље 23 – Правосуђе и основна права и Поглавље 24 – Правда, слобода и безбедност. Одлука о отварању преговарачких поглавља 5 и 25 усвојена је на Четвртој међувладиној конференцији у Бриселу 13. децембра 2016. године. На конференцији представљене су преговарачке позиције Србије за Поглавље 5 – јавне набавке и Поглавље 25 – наука и истраживање. На Петој међувладиној конференцији у Бриселу 27. фебруара 2017. године усвојена је одлука о отварању преговарачких поглавља 20 и 26. На конференцији представљене су преговарачке позиције Србије за Поглавље 20 – предузетништво и индустријска политика и Поглавље 26 – образовање и култура. На Шестој међувладиној конференцији у Луксембургу 20. јуна 2017. године донета је одлука о отварању преговарачких поглавља 7 и 29. На конференцији су представљене преговарачке позиције Србије за Поглавље 7 – право интелектуалне својине и Поглавље 29 – царинска унија. Народна скупштина Републике Србије 26. јуна 2017. године усвојила је Закон о изменама и допунама Закона о министарствима, којим је основано Министарство за европске интеграције. Министарство је почело са радом на дан ступања овог закона на снагу, 27. јуна 2017. године, када је и престала да постоји Канцеларија за европске интеграције Владе Србије. На Седмој међувладиној конференцији у Бриселу усвојена је одлука о отварању преговарачких поглавља 6 и 30. На конференцији су представљене преговарачке позиције Србије за Поглавље 6 – право привредних друштава и Поглавље 30 – економски односи са иностранством.
На Осмој међувладиној конференцији 25. јуна 2018. године у Луксембургу донета је одлука о отварању преговарачких поглавља 13 и 33. На конференцији су представљене преговарачке позиције Србије за Поглавље 13 – рибарство и Поглавље 33 – финансијска и буџетска питања. На Деветој међувладиној конференцији у Бриселу 10. децембра 2018. године усвојена је одлука о отварању преговарачких поглавља 17 и 18. На конференцији су представљене преговарачке позиције Србије за Поглавље 17 – економска и монетарна политика и Поглавље 18 – статистика. На Десетој међувладиној конференцији 27. јуна 2019. године у Бриселу донета је одлука о отварању преговарачког Поглавља 9. На конференцији је представљена преговарачка позиција Србије за Поглавље 9 – финансијске услуге.
КОМПАРАТИВНИ ПРИКАЗ ПРОЦЕСА ПРИДРУЖИВАЊА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ, РЕПУБЛИКЕ СЛОВАЧКЕ, МАЂАРСКЕ, РУМУНИЈЕ И РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ У ЧЛАНСТВО У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ
Словачка је пријаву за пуноправно чланство ове државе у Европску унију поднела 27. јуна 1995. године, када су то учиниле још четири земље. Пре дате пријаве, Словачка је Споразум о придруживању ЕУ потписала 6. октобра 1993. године. Међутим, преговарачки процес покренут је тек у марту 2000. године, а сам процес обухватао је 31 поглавље. За разлику, нпр. од Словеније, која је свој преговарачки процес за чланство у ЕУ покренула две године раније, Словачка је успела да убрза потребну процедуру, те је готово сва преговарачка поглавља отворила те исте 2000. године. Званично, сва преговарачка поглавља затворена су на Самиту ЕУ у Копенхагену у децембру 2002. године и то у исто време када су завршени преговори и са земљама које су биле у преговарачком процесу две године дуже од Словачке. Наставак пута Словачке према Европској унији био је исти као и код осталих земаља које су биле део чувеног великог таласа проширења.
Потписивање Уговора о приступању Републике Словачке у пуноправно чланство у ЕУ догодило се 16. априла 2003. године, а сам Уговор ступио је на снагу 1. маја 2004. године, чиме је Словачка постала пуноправна чланица Европске уније. Словачка се издваја међу овде анализираним државама као земља која је успела да за две године несметано отвори и затвори сва преговарачка поглавља, при чему се ниједно није показало као нарочито проблематично, нити захтевно у смислу унификације правних прописа земље кандидата за приступање у чланство са правним системом ЕУ.
Словачка, као и Мађарска и Румунија, постале су чланице ЕУ у тзв. петом кругу проширења, који се сматра највећим у историји ЕУ. Тада, чланице Европске уније постале су: Чешка, Естонија, Кипар, Латвија, Литва, Мађарска, Малта, Пољска, Словачка и Словенија. Проширење је реализовано 1. маја 2004.године.
Румунија је била прва посткомунистичка држава која је успоставила дипломатске односе са Eвропском економском заједницом, а од Револуције 1989. године један од основних циљева свих румунских влада било је чланство у Европској унији. Румунија је Споразум о придруживању ЕУ потписала 8. фебруара 1993. године. Уз захтев за пријем у пуноправно чланство који је предат 22. јуна 1995. године, Румунија је приложила и декларацију потписану од стране свих четрнаест значајних политичких партија у земљи, у којој је исказана пуна подршка напорима државе да постане чланица Европске уније. Процес преговора о приступању у чланство званично је отворен пет година касније, у фебруару 2000. године. До краја те године отворено је девет поглавља, а у току 2001. године још осам поглавља.
Највише поглавља (тринаест) отворено је у току 2002. године. Без изузетка, сва поглавља затварана су у року од две године, понекад и једне године, док су поједина привремено затварана и у току године када су била отварена. До краја 2004. године сва поглавља била су затворена. Званично, Европски парламент одобрио је учлањење Румуније у Европску унију 13. априла 2005. године, а држава је постала пуноправном чланицом ове организације 1. јануара 2007. године. Румунији је било потребно четири године да заврши процес преговора и дванаест година од предаје захтева за чланство, како би постала пуноправна чланица Европске уније.
Статус пуноправне чланице ЕУ за ову државу остварен је у тзв. другом делу, петог, односно великог проширења, када је Европској унији приступила и Република Бугарска. Данас постоје спорења у стручној, академској и политичкој јавности у вези са резултатом реализације европских интеграција, када су у питању Румунија и Бугарска. Поједине политичке елите у земљама ЕУ и шире сматрају да су мотиви за прихватањем пуноправног чланства за Румунију и Бугарску у овој организацији били искључиво политичког и геополитичког карактера, те да поменуте државе нису биле спремне за приступање ЕУ у моменту њиховог придруживања.
Мађарска је потписала Споразум о придруживању ЕУ 16. децецмбра 1991. године, када је то исто учинила и Пољска. Биле су то прве две посткомунистичке државе које су почеле процес европских интеграција након колапса Источног блока 1990/91. године. Подношење захтева за пријем у чланство ЕУ остварено је 31. марта 1994. године, а сам почетак преговора и процес отварања преговарачких поглавља датујемо од 31. марта 1998. године, дакле четири године од датума подношења званичне пријаве за пријем у чланство.
На самиту у Копенхагену 2002. године, Мађарска је била једна од десет земаља која је од стране Европске уније била позвана да се придружи у пуноправно чланство у овој организацији. У међувремену, све утицајне парламентарне политичке партије у држави сложиле су се да је пре чина придруживања потребно спровести Референдум о приступању ЕУ, где би се грађани Мађарске одредили према реализацији процеса европских интеграција.
Референдум је одржан 12. априла 2003. године, када је 83,8% бирача изашлих на гласање пружило подршку приступању Мађарске ЕУ, док је 16,2% изразило неповерење према процесу европских интеграција за њихову земљу. Мађарска је за четири године отворила и затворила тридесет и једно преговарачко поглавље, па је заједно са Естонијом, Летонијом, Литванијом, Пољском, Словачком, Чешком, Кипром, Малтом и Словенијом постала пуноправни члан Европске уније 1. маја 2004. године.
Хрватска је друга држава бивше Југославије која је постала чланица Европске уније, након Словеније. Споразум о придруживању ова држава потписала је 29. октобра 2001. године. Званично, пријаву за учлањење поднела је 21. фебруара 2003. године, а формални статус кандидата добила је већ следеће године. Преговори су покренути 3. октобра 2005. године, али је период посматрања трајао годину дана, да би прво преговарачко поглавље било отворено 2006. године, а до краја те године још четири поглавља. Година 2007. показала се најуспешнијом када су у питању отварања преговарачких поглавља. Тада је отворено укупно једанаест поглавља, док су до завршетка преговора остала поглавља била релативно равномерно отварана у току наредне три године: 2008 – седам, 2009 – пет, 2010 – пет.
Након званичног затварања преговора у јуну 2011. године потписан је Уговор о приступању у децембру исте године, да би у току 2012. године био одржан и Референдум о чланству у ЕУ. Хрватска је постала пуноправна чланица ове организације 1. јула 2013. године. Било јој је потребно тачно десет година од предаје захтева за чланство до ступања у пуноправно чланство, а у оквиру тога шест година је активно посветила самим преговорима. На почетку самог процеса, након периода посматрања, процењено је да тринаест поглавља захтевају значајне напоре у циљу усклађивања са правним тековинама Европске уније, док је једно поглавље (животна средина) било у потпуности неусклађено.
Потребно је да нагласимо и чињеницу да је Словенија, због граничних спорова са Хрватском, спорадично, али у току целог процеса успоравала преговоре, да би 2008. године прогласила и апсолутну блокаду преговора која је била на снази и отежавала наставак преговарачког процеса пуних годину дана. Уколико узмемо у обзир ове чињенице, Хрватска је успела да за релативно кратак период превазиђе све препреке и постане чланица Европске уније.
Европска унија није инсистирала на потпуном регулисању социјалног, уставно-правног и политичког статуса и заштите српске националне мањине у Хрватској, као ни у погледу почетка или завршетка процеса повратка 200.000 прогнаних људи српске националности, који су Хрватску напустили, махом у ратним околностима у августу 1995. године, али и раније. Хрватска је постала пуноправна чланица ЕУ у процесу тзв. шестог проширења ове организације и од 2013. године ниједна држава није добила статус пуноправне чланице Европске уније.
ЛИТЕРАТУРА
„Serbia applies for EU membership | European Voice”. Приступљено 02. 3. 2012.
„EU unfreezes trade agreement with Serbia – News – European Forum – for Democracy and Solidarity”. Архивирано из оригинала на датум 08. 01. 2010. Приступљено 02. 3. 2012.
„BBC News – EU scraps visas for three Balkan states”. Приступљено 02. 3. 2012.
Pollack, Mark A., 1966- (5th изд.). Oxford: Oxford University Press. 2005. стр. 16–19. ISBN 0199276129. OCLC 58828845.
Jones, Erik; Kelemen, R. Daniel; Meunier, Sophie (2016). „Failing Forward? The Euro Crisis and the Incomplete Nature of European Integration”. Comparative Political Studies. 49 (7): 1010—1034. doi:10.1177/0010414015617966.
Carrasco, C. A., & Peinado, P. (2014). On the origin of European imbalances in the context of European integration, Working papers wpaper 71, Financialisation, Economy, Society & Sustainable Development (FESSUD) Project.
Glencross, A. (2014). The Politics of European Integration: Political Union or a House Divided.
[1] У даљем тексту ПТС.
Остави коментар