Историјат Нађлачког властелинства у XV и XVI веку

ИСТОРИЈАТ НАЂЛАЧКОГ ВЛАСТЕЛИНСТВА У XV И XVI ВЕКУ

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Било која темељна студија прошлости породице Јакшић у предмет свог истраживања требало би да укључи основне аспекте развоја властелинства и насеобине који су и у терминолошком смислу остали неодвојива одредница историје ове породице, чак и њеног имена. Свакако, реч је о нађлачком властелинству, а као што је већ поменуто, име властелинства је убрзо после преласка Стефана и Дмитра у Угарску постало топографски додатак презимену Јакшић, што је у великом броју случајева био средњовековни обичај приликом титулације одређене породице. Због тога се у документима и исправама име Јакшића често наводи у облику – Јакшићи од Нађлака.[1] Нађлак је настао у области северно од реке Мориш, тачније у близини њене десне обале, неких 25 km источно од Чанада, седишта истоимене жупаније и бискупије у којима је ово насеље и основано. Оснивање Нађлака, а потом и властелинства, које се доводи у везу са члановима племена (породице) Моносло, можемо са великом сигурношћу датовати у време после „татарске (монголске) најезде“ 1241/42. године и страховитог мађарског пораза на пустари Мухи, поред реке Шајо. Иначе, породична постојбина поменутог племена Моносло налазила се у жупанији Кереш (данашња област Чазме – примедба аутора).[2] Веома је тешко на једном месту и у целости описати његову бурну, богату, а често и врло трагичну историју, а да се при том не пропусте, понекад изузетно важни историографски елементи повеснице овог насеља и властелинства. Уколико желимо да схватимо величину значаја властелинства и града, пре свега за локалну и регионалну историју мађарских жупанија (вармеђи – vármegy) и саме Угарске, морамо да напоменемо да је у току своје вишевековне историје Нађлак променио велики број поседника или власника и да се често налазио под контролом различитих држава.[3]

Назив Нађлака или како се у документу у коме се први пут спомиње наводи у облику Noglok[4], сасвим сигурно је мађарског порекла. Потребно је да нагласимо да последњи слог имена Нађлак не потиче, односно није изведен од латинске речи lacus, која означава језеро, иако је то било доминантно мишљење мађарских академских кругова у XIX веку, када је било речи о етимолошком значењу и терминолошком пореклу назива наведеног насеља.[5] Из тестамента мајстора Еђеда, сина Гергеља од Монослоа, насталог 11. марта 1313. године, где се Нађлак први пут помиње у историји, видимо да је ово место прво било у поседу породице Моносло.[6] Највероватније, оснивач нађлачког властелинства био је отац мајстора Еђеда, поменути Гергељ од Монослоа, иначе велики жупан жупаније Крашо у 1255. години. Његов син Еђед који је прво био високостолни мајстор краља Иштвана (Стефана) V, а потом и мајстор ризнице, није имао мушких потомака, тако да је након његове смрти властелинство прешло у посед угарске круне.[7] Између 1313. и 1336. године, угарски краљ Карло I Роберт Анжујски (1308-1342) даровао је нађлачко властелинство Миклошу (Николи) Јанкију, млађем брату калочког бискупа Ласла Јанкија (1312-1336). Овим чином, властелинство је у првој половини XIV века постало део поседа породице Јанки или Јанкфи и у том статусу Нађлак детерминишемо и у наредних стотину година. Иако није сачувано више података о положају властелинства у поседу породице Јанки, извесно је да су богатство, величина и значај имања Нађлак, у великој мери, порасли управо у време управљања Јанкија над истим. Доказ за ову тврдњу можемо да пронађемо и у документу из 1421. године који сведочи да су, осим Нађлака, властелинству припадала и села: Реткерт, Мезехеђеш, Деменг Палота, Бозаш, Кенез, Јено, Тамашхаза и Ољвед у чанадској жупанији као и пустаре: Ача, Фигед, Ујфалвутелке, Дерекеђхаз и Томпаеђхаз, док је поседу властелинства припадало и осам села у Тамишкој жупанији (Фелсе-Игазо, Алшо-Игазо, Игазо, Козеп-Игазо, Штерколц, Микулешт, Кривина Богдањ и Месешпатака).[8]

После изумирања мушке генеаолошке линије породице Јанки, краљ Жигмунд, у чијем се поседу тада налазило нађлачко властелинство, исто је 29. маја 1427. године продао Нађмихаљи Алберту, бану Хрватске и Далмације од 1419. године. Међутим, након одлуке државних сталежа од 25. маја 1445. године о одузимању свих имања која су се налазила у поседу Нађмихаљи Ђерђа (сина Алберта Нађмихаљија) и предаји истих Јаношу Хуњадију, породица Нађмихаљи је изгубила поседништво над властелинством Нађлак.[9] Чувени јунак и мађарски регент Јанош (Јован) Хуњади средином XV века убрајан је у веома значајне великопоседнике чанадске и других жупанија.[10] Постоји сачуван само један податак који потврђује поседништво Јаноша Хуњадија над властелинством Нађлак и то у форми гувернерове документоване заповести, датоване 3. јануара 1451. године, приликом одређеног судског поступка пред правосудним органима чанадске жупаније.[11] Услед комплексне политичке ситуације која је пратила повесницу угарске државе у првим деценијама након доласка краља Матије Корвина на мађарски престо, стварно-правна и облигациона политика наведеног владара састојала се у значајном отуђивању породичне имовине и регалних права у корист великог броја феудалаца, због чега је протествовала и краљева мајка, Ержебет Силађи. У оквирима те политике и нађлачко властелинство ускоро је „пронашло пут“ нових поседника. Даровницом од 9. априла 1462. године, краљ Матија властелинство је предао у посед дворском витезу Ласлу Черију и краљевском подкоњарник-мајстору Петеру Чемхеиу. Из непознатог разлога, поменути службеници краља Матије нису никада уведени у посед.[12] Потом, краљ је Нађлак и његове поседе поклонио породици Јакшић.[13]

Нађлак је остао у поседу породице Јакшић све до 1551/52. године, тј. до коначног пада града и властелинства под турску власт. Период од готово једног века живота и управљања Јакшића над нађлачким властелинством, свакако представља време енормног богаћења и респектабилног увећања значаја овог поседа. Уколико узмемо у обзир врло тешке унутрашње и спољно-политичке прилике у које је запала Краљевина Угарска половином XV века, није искључено да је након изумирања Јанкија властелинство у извесном смислу назадовало.[14] Подршку наведеној хипотези могла би да пружи и чињеница да је после Јанкија властелинство релативно често мењало своје поседнике, што је свакако имало утицаја на економију истог. Бројне вести о свађама и сукобима Јакшића са околином непосредно после њиховог доласка у Угарску и након преузимања Нађлака, које су често биле мотивисане пљачкашким намерама Стефана и Дмитра Јакшића према својим суседима, поред њиховог менталитета, можда можемо објаснити и стварним потребама, условљеним ниским степеном економичности и продуктивности нађлачког властелинства тих година. Нажалост, доступна научна грађа и литература пружају врло мало података о животу људи и кметова који су били у служби Јакшића и живели на поседу Нађлака. Професор Боровски наводи да су кметови који су живели у Нађлаку до доласка Јакшића били мађарске етничке припадности, међутим као нови земљопоседници Стефан и Дмитар, али и њихови потомци број нађлачких кметова увећавали су насељавањем српских досељеника.[15] За првих неколико година и деценија поседништва Јакшића над властелинством, у самом његовом седишту било је око педесет домаћинстава, тј. кућа и за мање од једног века њихову популацију чиниле су, углавном српске породице.[16] Иако постоје недоумице око размере етничког удела српске и мађарске заједнице у становништву Нађлака, према попису главарине чанадског и арадског санџака из 1557/58. године, дакле у време османске управе над властелинством, у насељу је живело око 50 кметова, од којих су 37 били Срби, док су остали део становника-кметова, њих 13, чинили Мађари.[17] Породица Јакшић и становници Нађлака који су се налазили у њиховој служби били су релативно добро заштићени у случају непријатељског напада, јер је уз двор Јакшића изграђена једна кула, а он сам био је опасан дрвеним плотом, због чега се седиште породичног поседа могло сматрати и утврђењем.[18] Временом, нађлачко властелинство ширило је свој посед и почело је да представља респектабилну економску основу моћи и утицаја племићке породице Јакшић.[19] Континуираним насељавањем српског становништва, избеглог из Турске, на широка пространства Поморишја и осталих делова Угарске (нарочито 1480/81. године, али и после), па и на имања Јакшића, можда је и сам Нађлак „прерастао“ у својеврсни регионални центар етничког окупљања Срба, али пре свега породице у чијем поседу се и налазио.[20]

Иначе, припадници српских племићких и неплемићких породица („првачких“, односно породица које у време преласка у Угарску нису уживале племићки статус, а од којих су поједине у каснијем периоду добиле мађарско властеоско достојанство), у прво време након миграција у Угарску и почетка живота у новим околностима, а у питањима од заједничког интереса за све чланове тих заједница, углавном су били упућени „једни на друге“. У разним сферама живота које су се тицале односа тих породица према круни, жупанијским конгрегацијама, као и у међусобним односима, њихови припадници наступали су заједно и то као јединствен правни субјекат, те су чак и живели у заједничким домаћинствима на породичним поседима.[21] Након периода привикавања на услове живота у новим околностима, наредне генерације, углавном су се међусобно делиле, уз један систем одржавања или очувања породичних веза, али у форми контаката између засебних домаћинстава. У тим процесима долазило је и до поделе породичне имовине, а самим тим и поседа (имања).[22] Поменути процес у историји породичних односа у српским заједницама досељеним у Угарску био је важан сегмент еволутивних токова у животу, али и у трансформацији карактера потомака браће Јакшић, па и самог статуса властелинства Нађлак које се налазило у њиховом поседу. Наиме, Стефанова и Дмитрова деца са породицама наставили су своје животе у Нађлаку. Међутим, 1510. године Стефанов син Марко Јакшић и Дмитров, Петар Јакшић међусобно су поделили имања и поседе својих очева, па између осталих и нађлачко властелинство.[23] Овом поделом, једна половина града Нађлака припала је Петру, а друга половина Марку Јакшићу.[24] После међусобне поделе имања и седишта властелинства, Петар и Марко Јакшић наставили су да живе у Нађлаку, сваки од њих у својој половини града. Постоји могућност да је наведена подела имања значила само одвајање прихода које су Јакшићи добијали од економије властелинства. Остало је забележено да је Петар Јакшић, овај пут као засебно правно лице, 29. октобра 1513. године, Чаки Јаношу и његовој браћи, „због верног вршења дужности даровао земљиште са кметовима и објектима“ у самом граду Нађлаку.[25] Према наводима Алексе Ивића и црква у Нађлаку је претрпела извесне промене, што би свакако представљало последицу поменутих процеса. Наиме, од друге половине XV века ту је постојала православна црква, која је одражавала конфесионалну структуру популације места и регије. Око 1510. године, дакле у време поделе породичних поседа, појединци из куће Јакшића напустили су православну веру и прешли у католичанство. Настала промена условила је и поделу цркве у Нађлаку на два дела.[26]

Једна од великих катастрофа која је задесила нађлачко властелинство догодила се 1514. године и налази се у вези са сељачким устанком Ђерђа Доже.[27] Наиме, „крсташи“ или „куруци“, под вођством осиромашеног племића Доже, у потери усмереној према чанадском бискупу Миклошу (Николи) Чакију, иначе брату Катарине Чаки Јакшић, супруге Петра Јакшића и Иштвану (Стефану) Баторију, тамишком великом жупану, у зору 27. маја 1514. године, стигли су пред град Нађлак.[28] Дожини куручки ребелијанти успели су да заузму град, међутим Петру и Марку Јакшићу, заједно са породицама, као и Иштвану Баторију, „пошло је за руком“ да побегну из Нађлака и склоне се у Темишвар. Ту „прилику“ није имао бискуп Чаки, кога су Дожини сељаци успели да заробе у Нађлаку и на врло свиреп начин обрачунају се са њим. Нађлак је претрпео страховито разарање и пљачку. Још приликом опсаде града, Дожа је наредио да се шанчеви испод дрвеног плота, који је штитио град, попуне исушеним гранама које су потом запаљене. За свега неколико минута ватрена стихија је захватила целокупан двор и сам Нађлак.[29] Двор је био у потпуности уништен, као и знатан део града. Становници Нађлака, претежно српске етничке припадности, у страху пред Дожиним крсташима придружили су се устаницима. Иако нису доступни јаснији подаци о страдању осталих делова нађлачког властелинства, постоји вероватноћа да „сељаци-куруци“ нису штедели поседе Јакшића и да су се према њима односили слично као и према другим феудалним добрима мађарске господе и племства са којима би дошли у контакт. Након гушења сељачког устанка Ђерђа Доже у јуна 1514. године и после смиривања прилика изазваних овим куручким покретом, Јакшићи су предузели мере у циљу обнове Нађлака и санације штете, која је била причињена њиховим поседима. Наравно, за овај посао, као својеврсни предуслов, претходно је било потребно вратити расељено и избегло становништво у град и на имања властелинства. Остало је забележено да је Марко Јакшић 1517. године град населио новим становницима, чиме је и популација Нађлака била увећана.[30] Такође, Марко и Петар Јакшић поново су изградили и двор, али овај пут око њега су подигли палисаде од камена и цигле, како би тиме створили заштиту и спречили избијање сличне катастрофе.[31]

Оба Јакшића, дакле и Петар и Марко са породицама и даље су наставили да живе у Нађлаку, али после 1521. године Петар Јакшић се више не појављује у изворима, као ни у документима насталим у вези са „економијом“ нађлачког властелинства, због чега са великом сигурношћу можемо да тврдимо да у критично време исти више није био жив.[32] После ове смрти, Марко је наставио да господари својом половином имања, док је друга половина, сходно наследном праву, прешла у руке потомака Петра Јакшића, у првом реду његових синова Николе, Јована и Дмитра.[33] Петнаест година након Дожиног устанка и катастрофалног пустошења властелинства, у лето 1529. године Марково имање поново је доживело страховито разарање и пљачку, према неким проценама, можда и теже од оних који су се догодили приликом „Сељачког рата“ 1514. године.[34] Наиме, турски заповедник Београда Бали-бег, приликом ратног похода усмереног према области Поморишја, упао је на посед властелинства Марка Јакшића. Поменути упад био је праћен ужасном пљачком и разарањем већине покретних и непокретних добара на властелинству. Готово сва села била су спаљена, а кметове и остало становништво, које је успело да сачува живот, Турци су одвели у ропство или су исти били приморани да напусте своје домове.[35] Након завршетка похода и повлачења Турака са простора Поморишја и нађлачког властелинства, Марко Јакшић се поново нашао пред искушењима условљеним потребама нове обнове својих имања и стварања адекватних околности за одвијање нормалног живота породице Јакшић и других становника на његовом властелинству. Обнова нађлачког властелинства изискивала је додатна средства, која услед потпуне продуктивне и економске пропасти Јакшићевих имања, Марко Јакшић није поседовао, па је новац за ту сврху морао да позајми од своје супруге Поликсене, патрицијке из Рима, која му је дала свој накит у вредности од 3000 форинти, уз услов, по коме је Марко морао да јој врати тај износ.[36]

Према једној уредби краља Јаноша (Јована) Запоље (1526-1540) од 21. децембра 1535. године, поседу Марка Јакшића припадала су цела села: Кираљхеђеш, Куташ, Мезехеђеш, Шамшон, Роморкањ, Ракош, Фелак, Кингед, Кунагота, Сомбатхељ и Сентиван. У поменутој уредби убројани су и делимични поседи: тврђава и град Нађлак, Керекеђхаз, Нађ-Сечењ, Киш-Сечењ, Семлек, пустаре Тамашхаза и Ердеш-Кенез (у чанадској жупанији) и Фелеђхаза (у печкој жупанији). Такође, у поседништву Марка Јакшића налазиле су се половине поседа: тврђава Корођ и њени делови у жупанији Валко и село Сихонд у чанадској жупанији.[37] Само из поменутог документа, можемо да увидимо и утврдимо неспорну чињеницу да су поседи породице Јакшић и нађлачко властелинство, крајем прве половине XVI века представљали упечатљив пример „снаге и моћи“ Јакшића као угарских магната, српског етничког порекла, чији је утицај и поред тешких политичких околности, изазваних непосредном опасношћу од турских пљачкашких и ратних похода, остао релативно неокрњен. Међутим, судбина нађлачког „спахилука“ била је директно условљена смрћу Марка Јакшића у јуну 1537. године. Такође, судбина његових, као и мушких потомака Петра Јакшића, определила је даљи историјат властелинства. Свега неколико година после Маркове смрти, 1539/43. године преминули су и последњи мушки чланови куће Јакшић, тачније синови Петра Јакшића који нису имали деце. „Марковом половином“ властелинства, под покровитељством удовице Јована Запоље, краљице Изабеле, наставила је да управља Поликсена Јакшић, удовица Марка Јакшића, док је друга половина властелинства, коју су држали синови Петра Јакшића, у складу са средњовековним феудално-имовинским правом, припала круни.[38]

Иако су се од Мохачке битке богатство и „снага“ нађлачког властелинства налазили у стихијском, али континуираном опадању, опште-политичка и правно-статусна ситуација у којој се исто нашло, непосредно после смрти Марка и изумирања мушке линије породице Јакшић, привукла је пажњу бројних мађарских феудалаца и магната, у првом реду фратра Ђерђа Утјешеновића-Мартинуција, варадског бискупа, коморника и најближег саветника краља Јована Запоље, затим Петра Петровића, тамишког високог жупана, иначе Запољиног рођака, као и многих других.[39] Посебно интересовање према поседништву над имањима Јакшића, која су припала круни, показао је фратар Ђерђ Мартинуци. Већ 1543. године, путем преписке, Мартинуци је молио краља Фердинанда да му поклони нађлачко властелинство „где живи 300 кметова“.[40] У компликованим политичким односима, насталим након смрти Јована Запоље 1540. године, а које датирају још од 1526. године и Мохачке битке, поседи Јакшића, који су након изумирања „Петрове мушке гране“ припали круни, одлуком краљице Изабеле после 1541. године уступљени су тамишком високом жупану Петру Петровићу. Такође, испред гаран-сентбенедечког конвента, Шандор и Габор, припадници породице Нађмихаљи, којој је властелинство некада припадало, 10. јануара 1550. године захтевали су од краља Фердинанда Хабзбуршког (1527-1564) да краљевска имања Нађлака не додели у посед фратру Ђерђу или, чак Петру Петровићу.[41] Са друге стране, у годинама после 1543., Поликсена Јакшић живела је у Нађлаку, све док турска опасност и њихови пљачкашки упади нису у потпуности паралисали њену и егзистенцију њених ћерки у насељу. Између 1545. и 1549. године, заједно са ћеркама, удовица Марка Јакшића заувек је напустила Нађлак, а потом се настанила у Фелаку, одакле се, ускоро, вероватно пет до шест година пре освајања овог места од стране Турака 1554. године, одселила негде на север Угарске. Одласком удовице Поликсене и чланова породице Марка Јакшића из Нађлака, Јакшићи су фактички изгубили поседништво над нађлачким властелинством.[42]

Крајем јуна 1551. године властелинство се нашло у поседу краља Фердинанда I, након што му је исто, заједно са градом Темишваром, уступио Петар Петровић. Међутим, у јесен 1551. године Турци су по први пут успели да освоје тврђаву Нађлак са околином. Ову околност искористио је кардинал Ђерђ Мартинуци и већ у октобру исте године, након што су Нађлак ослободили војни одреди краља Фердинанда, насилно је запосео властелинство и започео преговоре са Бечким двором у циљу добијања даровнице за ова имања. Ипак, настојања и захтеви кардинала Мартинуција нису се завршили успешно по њега. Након што није добио даровницу, кардинал је убрзо изгубио поверење краља Фердинанда I, а уз то и живот, 17. децембра 1551. године.[43] Ни покушај Ане Јакшић Банфи, ћерке Марка Јакшића и удовице Гашпара Банфија, да крајем 1551. године добије у посед властелинство које је некада припадало њеном оцу, није успео. После турског освајања Темишвара, 26. јула 1552. године, нешто касније исте године пао је и Нађлак, заједно са ширим областима Поморишја. Наредних, готово сточетрдесет година, ако изузмемо два кратка периода од 1595. до 1598. године и од краја прве деценије XVII века до 14. јуна 1616. године, Турци су господарили овом територијом, а кметови који су живели у Нађлаку своје дажбине (данак) плаћали су санџак-бегу, чије седиште се налазило у Чанаду. Упркос настојањима многих мађарских племићких породица, између осталих и наследника Јакшића по женској породичној линији, да поново остваре поседништво над нађлачким властелинством, после пада Ђуле под турску власт августа 1566. године, оно је за њих било потпуно изгубљено. Бројне имовинско-облигационе трансакције из овог временског интервала између владара Ердеља и Бечког двора, као донатора, са једне стране и угарских племићких породица, са друге стране, које су у предмет својих диспозиционих радњи убрајале посед Нађлака и истоименог властелинства, представљале су само „правну фикцију“ без стварног дејства и учинка.[44]

Истовремено, Нађлак је незадрживо губио своју вредност и значај. Вероватно је темишварски беглербег Мехмед-бег око 1616. године наредио рушење заштитних зидова око Нађлака, због чега се у историјским документима ово насеље више није означавало као тврђава. За време турске владавине, економска, политичка, па и војно-стратешка моћ нађлачког властелинства сасвим је стагнирала и назадовала, а до њиховог обнављања није дошло ни после протеривања Турака из поморишких области.[45] Након ослобођења Нађлака од османлијске власти крајем XVII века, 1703. године насеље је укључено у систем Потиско-поморишке војне границе. Нађлак је био насељен претежно српским граничарским породицама. После распуштања Поморишке границе 1750. године, територија Нађлака и његове околине била је укључена у састав арадске, а потом печке жупаније.[46] Властелинство и град Нађлак, некада седиште етничког окупљања српског народа из Поморишја и Угарске, а свакако и „драгуљ“ породичне историје „господе Јакшића“, у околностима османлијске, а касније хабзбуршке власти над њим, постао је само „бледа сенка“ своје прохујале славе. Политичко и економско пропадање нађлачког властелинства, засигурно је почело и пре турског освајања Поморишја, али остаје чињеница да је оно свој пуни „зенит“ и врхунац развоја и моћи, доживело управо у време док се налазило у поседу породице Јакшић. Као својеврсно сведочанство те славе и снаге, у колективном памћењу српског народа опстале су народне епске песме о Јакшићима, где је и Нађлак „заузео“ своје заслужено место.[47]

[1] У великом броју докумената и доступне литературе, породично име Јакшића се пише, управо у поменутом облику, односно као Jaxyth de Naghlak или Jaksit de Nagylak, негде и Jaksics de Nagylak, види: Јован Радонић, Прилози за историју браће Јакшића, Споменик Српске краљевске академије, 59, Београд, 1923, стр. 65-73, Bod Peter, Magyar Athenas, Nagy Szebem, 1766, 20. Упореди и Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 531-534, Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002, стр. 172.

[2] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 519-521.

[3] Borovszky Samu, Csanad vármegye története 1717–ig, II Kötet, A Magyar Tudományos Akadémia, Budapest, 1897, 518-565.

[4] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 522.

[5] Исто, стр. 522.

[6] Исто, стр. 522.

[7] Исто, стр. 522-524.

[8] Исто, стр. 523-525. О имањима нађлачког властелинства и поседима породице Јанки, види: Pesty, Krassó vármegye története III, 295.

[9] Податке у вези са разлозима поменуте одлуке државних сталежа од 25. маја 1445. године о конфисковању имовине и поседа Нађмихаљи Ђерђа и предаји истих Јаношу Хуњадију, види: Fraknói Vilmos, A Magyar nemzet története, IV Kötet, 1896, 64. Упореди и Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 526-528.

[10] Borovszky Samu, Csanad vármegye története 1717–ig, I Kötet, A Magyar Tudományos Akadémia, Budapest, 1896, 114-117.

[11] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 529.

[12] Исто, стр. 530.

[13] Исто, стр. 530.

[14] Ђорђе Бубало, Угарска и Угри у старим српским летописима, Српско – мађарски односи кроз историју, Зборник радова са међународног научног скупа одржаног 15. јуна 2007. године у Новом Саду, Филозофски факултет Нови Сад, Одсек за историју, Филозофски факултет у Источном Сарајеву, Нови Сад, 2007, стр. 27-41. Јован Радонић, Прилози за историју браће Јакшића, Споменик Српске краљевске академије, 59, Београд, 1923, стр. 64-73.

[15] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 534.

[16] Исто, стр. 534.

[17] Borovszky Samu, Csanad vármegye története 1717–ig, II kötet, A Magyar Tudományos Akadémia, Budapest, 1897, 423. Упореди и Арпад Пача, Срби и Мађари у чанадском санџаку у другој половини XVI века, Српско-мађарски односи кроз историју, Зборник радова са међународног научног скупа одржаног 15. јуна 2007. године у Новом Саду, Филозофски факултет Нови Сад, Одсек за историју, Филозофски факултет у Источном Сарајеву, Нови Сад, 2007, стр. 89-103.

[18] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 533.

[19] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, стр. 534.

[20] Иларион Зеремски, Српска властела Јакшићи у Угарској, Календар Матице српске за годину 1908., Нови Сад, 1907, стр. 59-63.

[21] Ненад Лемајић, Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњовековних држава, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, стр. 179-180.

[22] Исто, стр. 180.

[23] Поделу Нађлака и имања Јакшића између Петра и Марка 1510. године, као чињеницу наводе готово сви аутори и изворна грађа чији су предмет истраживања и обавештења били прошлост и породична историја Јакшића, види: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 534, Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско-српска државна штампарија, Београд, VI/1901, стр. 164, Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 51, Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, од најстаријих времена до Карловачког мира 1699, књига прва, Матица српска, Нови Сад, 1990, стр. 152, Ненад Лемајић, Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњовековних држава, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, стр. 89. и др.

[24] Несумњиво, народна традиција је ову поделу узела као основни књижевни мотив, при настанку епске народне песме „Диоба Јакшића“, види:  Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова искра, Краљевско-српска државна штампарија, Београд, VI/1901, стр. 164. О главним карактеристикама историјске основе ове песме, упореди и Марија Клеут, Дијоба Јакшића, Домети, часопис за културу, Народна библиотека „Карло Бјелицки“, Сомбор, 68-69/1992, стр. 104-113.

[25] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 534.

[26] Ненад Лемајић, Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњовековних држава, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, стр. 184. Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 58. Међутим, Алекса Ивић нигде не наводи на који изворни документ или податак се позива када износи поменуту тврдњу о подели нађлачког храма у коме је од тада вршена служба и по „хуситском обреду“. Извесни подаци о подели храма налазе се у делу: Márki Sándor, Arad vármegye és Arad szab. kir. város története. Arad vármegye és Arad szab. kir. város monographiája II/1-2. Arad, 1892-1895, које је Алекса Ивић можда користио приликом писања своје „Историје“.

[27] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 445-446.

[28] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 51-52.

[29] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 535.

[30] Исто, стр. 535.

[31] Исто, стр. 535. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 54.

[32] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 27. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 154. Поједини аутори и подаци које нам они наводе, тврде да је Петар Јакшић погинуо у борбама у току Мохачке битке 1526. године, види: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536. Упореди и Станоје Станојевић, нав. дело, 164.

[33] Станоје Станојевић, нав. дело, стр. 164.

[34] Исто, стр. 164.

[35] Bod Peter, Magyar Athenas, Nagy Szebem, 1766, 20.

[36] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 541. Према наводима Станоја Станојевића и Душана Ј. Поповића, укупан дуг Марка Јакшића износио је 10 000 форинти, види: Станоје Станојевић, нав. дело, стр. 164. Упореди и  Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 152.

[37] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, стр. 542. У уредби су наведени само поседи који су се налазили у половини нађлачког властелинства које је припадало Марку Јакшићу. Набројани поседи тада су били предмет облигационо-правне трансакције између Марка, са једне стране и госпође Поликсене и њихових ћерки, са друге стране. Упореди и Станоје Станојевић, нав. дело, стр. 164.

[38] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, стр. 542-544.

[39] Pesty, Krassó vármegye története IV, 49-50. Јуриј (Ђерђ) Утјешеновић савременицима је био познат по мајчином презимену Мартинуци, види: Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002, стр. 198.

[40] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 543-544. Упореди и Történelmi tár, 1878, 543.

[41] Pesty, Krassó vármegye története IV, 49. Упореди и Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 544. У критично време, властелинство и поседи Јакшића у Поморишју налазили су се на територији под влашћу династије Запоља, односно удовице краља Јована Запоље, Изабеле, што је представљало велики проблем, пре свега правне природе, која се састојала у надлежности око располагања имањима не само овог, већ и других поседа између две претендујуће династије – Запоља и Хабзбурга. О поменутим аспектима историје властелинства Нађлака и имања Јакшића, као и мађарске историје после Мохачке битке, види: Станоје Станојевић, нав. дело, стр. 164, Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002, стр. 188-197.

[42] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 544.

[43] Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002, стр. 201.

[44] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 545-550.

[45] Исто, стр 551.

[46] Мита Костић, Нова Србија и Славеносрбија, Српско-украјинско друштво – Нови Сад, Нови Сад, 2001, стр. 45-58.

[47] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 551-552.