ИСТОРИЈАТ ПОЛИТИЧКИХ ПРИТИСАКА НА СРБИЈУ ОД МАЈСКОГ ПРЕВРАТА 1903. ГОДИНЕ ДО ДАНАС

ИСТОРИЈАТ ПОЛИТИЧКИХ ПРИТИСАКА НА СРБИЈУ ОД МАЈСКОГ ПРЕВРАТА 1903. ГОДИНЕ ДО ДАНАС

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

„Ми смо своју кућу подигли на сред пута”, говорио је Јован Цвијић, велики српски географ, национални делатник и тумач духовно-психолошких карактеристика јужнословенских народа. Да ли се у овим чувеним речима уваженог српског академика крију одговори на вечно отворена питања карактера положаја српског етничког колективитета на увек немирном Југоистоку Европе? Упркос мишљењима да наведена Цвијићева констатација представља поједностављен поглед на геополитичку и геостратегијску структуру односа великих светских сила према балканским народима и државама, а у првом реду према српском, поменуте речи истовремено откривају и апсолутну суштинску исправност изнесених мисли. Међутим, пре него што покушамо да разумемо природу односа великих светских сила према положају српског народа на Балкану, како у прошлости, тако и у данашњем добу, морали бисмо да се осврнемо и на сазнања о духовно-менталној и етнолошко-културолошкој компоненти профила српског етницитета. Свеобухватним увидом у синтетичке резултате низа озбиљних научноистраживачких подухвата извођених у протеклих век и по, а нарочито у претходним деценијама, са намером анализе поменуте компоненте профила српског колективитета, у стању смо да укажемо на веома занимљива сазнања која нам нуде научна и академска заједница српског народа и државе Србије. У наведеном смислу, научна и академска заједница српског народа понудиле су недвосмислене одговоре на постављена питања у вези са генезом и карактеристикама српског националног идентитета и односа великих сила према истим. Српски национални идентитет развијао се на основама синкретизма етничко-етнолошких историјских наслеђа аутохтоне, српско-словенске, као и ромејско-српске, источно-православне, али у свим сегментима детерминисања – европске културе и цивилизације, затим културолошке просветитељско-романтичарске и политичке грађанско-револуционарне баштине западноевропских друштава и утицаја руске духовно-верске, политичко-протекционе и књижевно-лингвистичке мисије на северним и средишњим деловима Југоистока Европе. Дакле, српски национални идентитет изграђен је на спецификумима синкретизма различитих културних наслеђа и у генеричком погледу имао је тријалистички карактер. Из датих разлога Свети Сава је и изрекао чувену мисао о „Србији, која је Исток Западу и Запад Истоку”. Да ли је ова фундаментална мисао о ондашњем дуалитету, а данашњем тријалитету материјалне и духовне културе, као и политичког профила Србије и српског народа у целини, предност или слабост – остаје нам да закључимо!? Међутим, закључак о европском карактеру српског духовног, културног и политичког бића, макар у историјском развоју, апсолутно је неспоран. Српски народ и Србија од своје обнове 1804. године, па све до стварања Југославије на рушевинама Првог светског рата, имали су готово неподељену подршку Русије у изградњи своје суверене и самосталне државе и модерног грађанског устројства друштва у њој. Без обзира на званичне политике појединих српских влада, нарочито под последњим владарима из династије Обреновић, и Србија је неговала посебне, блиске и свестране односе са Русијом, чији је утицај на ондашње, пре свих политичке прилике у младој и малој балканској држави био свеприсутан, осим у једном кратком периоду после Кримског рата у другој половини претпрошлог столећа. Управо тада, у западној публицистичкој, па и политикантско-научној литератури Србима је и наденут неформални, непримерени надимак „мали Руси”. На политике западних друштава није много утицала чињеница да је Србија своју државу градила по угледу на европске земље и грађанска друштва Запада, а не по угледу на руско. У западним политичким визурама, на Балкану, дакле на територијалној сфери њихових интересних аспирација, стварана је једна проруска регионална сила, попут Пијемонта у Италији, која би према тим фобијама могла, и која је на крају то, макар и привремено и делимично урадила, потиснути њихове геостратешке, привредне и друге интересе у уређењу балканских земаља, зарад стварања мапе слободних и самосвојних народа Југоисточне Европе, а европских националних држава, које би узгред можда биле и у једном блиском, стратешко-партнерском односу са Русијом.

Тежња за потискивањем Русије из геостратешких комбинаторика у југоисточном делу Европе, као и намера за утемељењем једног историјског оправдања, додуше лицемерног, за интересе у односу на територијалне аспирације западних сила према Балкану, европска католичко-протестантска друштва Аустрије, Велике Британије и Француске посегнула су за приземним методама својеврсног „специјалног или духовно-пропагандног рата” против православно-ромејског наслеђа Југоисточне Европе, али и православља у целини. Наиме, елитни кругови, посебно политички, западних друштава, поменуте чиниоце историјске културолошке баштине хришћанске Европе једноставно су огласилИ за неевропске, па и антихришћанске. Отуда потиче крилатица да се Европа на Истоку простире само до граница Русије, а на Југоистоку до речних басена Саве и Дунава. У наведеним визурама, једино је простор Грчке представљао извесни спецификум, јер су западна друштва грчку културу и етнички колективитет – због титанског хеленског и хеленистичког античког наслеђа и утицаја на развој великог дела светских цивилизација, посебно од епохе хуманизма и ренесансе – ипак признавала за део фундаменталног сегмента европске баштине. Без обзира на друштвенополитичке системе који су на Балкану или у Русији владали у протеклим вековима, нарочито после колапса османско-монголских освајачких тежњи, у колективну свест најширих социјалних слојева западних друштава усађивано је мишљење да ови простори и њихови културолошки обрасци имају фундаментално непријатељски, „неевропски карактер”, а до пре коју деценију и антихришћански. Није случајно и само наслеђе велике ромејске цивилизације и државе која је исто продуковала преко хиљаду година просто преименовано у византијско, док је само Источно римско царство прозвано профаним и искомпромитованим називом Византија. С једне стране, циљ тог покрштавања Ромеја управо се и састојао у намери Запада да се ромејском културолошком наслеђу одузме „право на Европу”, односно право на баштину достигнућа римско-грчке античке цивилизације, као и право на универзално Царство у свету. Сва поменута права, друштва западних култура одлучила су да резервишу и приграбе за своја историјска, духовна и материјална наслеђа. Идентична судбина намењена је свим наследницима духовно-православног и ромејско-историјског културолошког наслеђа. Злоупотребом преимућства својих напредних војних и привредних технологија и политичке надмоћи, свим народима Балкана, али и Русије, остављен је застрашујући избор: добровољно, покајничко одрицање од свог историјског идентитета и наслеђа или насилна изградња нове, глобалистичке свести о заосталости и излишности постојања националних друштава и суверених држава у Југоисточној Европи. Жеља и истинска потреба балканских народа, па и српског, да своје земље изграде по узору на западноевропске моделе, али да истовремено, слично поменутим матричним друштвима, у истим очувају сопствене идентитетске основе егзистенције, онемогућена је једном парадоксалном и гротескном формулом, према којој поједине државе и народи на Балкану морају претходно да буду „припремљени“ како би потом усвојили принципе и стандарде живота напредне и модерне светске цивилизације. Уистину, то заправо значи да су овдашња друштва обавезна да из свог идентитетског наслеђа искључе све трагове ромејско-православних и руско-словенских културолошких, а поготово политичких утицаја (код неких народа попут српског, поменута обавеза одрицања од идентитетског наслеђа односи се чак и на национални језик).

Парадигма ових тврдњи нигде боље није уочљива него у повесници и судбини југословенске државе и српског народа у њој. Заједница јужнословенских народа, држава генерисана из сегмената различитих културних наслеђа и Истока и Запада, у западним политичким и културолошким круговима толерисана је само у периодима када је представљала одступну границу зони руских, касније совјетских политичких и геостратешких интереса. На Југоистоку Европе, у геополитичком погледу, Југославији је „додељена” улога некадашње Аустроугарске. У ствари, Југославија је требало да замени тог „горостаса” великог „санитарног средњоевропског и балканског кордона” наспрам утицаја Русије. Устројство, управо такве Југославије, прижељкивао је и Винстон Черчил, који је приликом рада на њеној обнови после 1945. године сигурно на уму имао и речи из своје књиге „Други светски рат“ о карактеру Аустроугарске, земље коју је, према његовом мишљењу, „сигурно требало измислити, да којим случајем није постојала”. У поменутом контексту морамо посматрати и југословенску политику у Покрету несврстаних. Заправо, политичка синкреција културолошких наслеђа Истока и Запада отелотворена у југословенској држави била је прихватљива само у историјским епохама мултиполарне или биполарне доминације великих сила у свету. Када би наведена констелација најдоминантнијих држава на планети била нарушена или нестајала, онда би и потреба за таквом државом на Балкану престајала. У сузбијању потенцијалних интересних аспирација Русије на Балкану, западним политичким центрима моћи нису превише сметали ни монструозни погроми над српским народом, овековеченим у геноциду на подручју злогласне Независне Државе Хрватске средином XX века, у току Другог светског рата, нити етноцид у ратовима за југословенско наслеђе на крају претходног столећа. У сличним злочиначким акцијама, ти западни центри политичке моћи понекад су и активно учествовали, док би чешће преко њих прећутно прелазили. Експонирајући појединачне интересе политичких елита хрватског, бошњачког и албанског народа на Балкану у опште неоколонијалне аспирације Запада за потпуним маргинализовањем руских националних и геостратешких тежњи, тамошње западне заједнице поставиле су се у положај „квазичувара” наводно европских и свакако модерних схватања о природи и потребама човека у савременом друштву нове цивилизације, па самим тим и у међусобно супротстављеним политикама разједињених национа на Југоистоку Европе. Када је „руска доминација” на Балкану и у другим деловима Европе посустала, сломом биполарног политичког мозаика света на крају XX века, односно на почетку епохе „глобализма”, одмах су се „повампириле” и старе аспирације западних сила у Југоисточној Европи, али и у другим деловима планете. У циљу свеобухватније контроле друштава, једна за другом, разбијене су мултинационалне државне творевине, а балкански народи који би прихватили поменути глобалистички концепт сопственог опстанка, увођени су у ред западних партнерских земаља и нација, све док су интересима истих и служили. На тај начин, Бугарска и Румунија постале су чланице Европске уније и пре Србије и земаља насталих на рушевинама бивше Југославије, па и пре испуњења било којих разумних адаптивних предуслова за чланство у тој наднационалној европској институцији. Злурадим мислиоцима се чини да се једини предуслов у наведеним политичким акцијама састојао у географској близини које те земље имају у односу на међународне границе Руске Федерације. Дакле, и Румунија и Бугарска, па и Хрватска, пре Србије су примљене у Европу, исте су и пре Србије постале Запад. А Србија? Где се она данас налази? Да ли је Србија и даље „Исток Западу и Запад Истоку”?

Тек сада када смо добили ближи увид у фундаменталне детерминанте духовно-културолошког и етничко-етнолошког карактера идентитетског профила српског народа и његове генезе, као и снажних утицаја геополитичких интереса великих сила на природу наведених референтних одредница у структури ens националног идентитета, у прилици смо да сагледамо све подударности или, боље рећи, међусобне условљености мисли Светог Саве и Јована Цвијића. У поменутом сагледавању, моментално се поставља питање да ли је „изградња куће на путу” била услов генезе својеврсног анимозитета великих, а заправо евроатлантских сила према непорецивом праву једног старог и у свим референцама европског народа, попут српског, на сопствену егзистенцију и институционалну државотворну афирмацију свог колективитета, или је дати „уздржани став” поменутих сила према духовно-културолошким вредностима српског етноса представљао протопостулат њихове политике према српском етносу, због чега се и Јовану Цвијићу, али и каснијим српским и светским интелектуалцима, можда погрешно, учинило да се „камен спотицања” у релацијама између евроатлантске политике и егзистенцијалних интереса српског народа налази у чињеници да је „српство свој дом направило на нечијем путу”. Једноставан одговор истовремено би понудио банално, а самим тим и неприхватљиво решење, због чега исправне одговоре на поменуте дилеме морамо потражити у обе наведене тезе. Од периода грандиозних подухвата европске хришћанске цивилизације, предвођене хабзбуршком „династичком” политиком потискивања османских утицаја и власти из Средње и Југоисточне Европе, а захваљујући непревазиђеним војнополитичким вештинама и геостратешким потезима Еугена Савојског, показаним у ратовима из прве половине XVIII века, Београд и „моравско-вардарска долина” са својим „источним и западним крилима” у областима Подунавља, Посавља и Подриња, представљала је најважнији геополитички и војностратегијски „басен” отелотворења, у том времену, засноване политике „продора на Исток” (Drang nach Osten). У наредна два века, наведени „ратни поклич” академско-духовне и политичке интелигенције „немачког рисорђимента”, постао је један од најважнијих постулата великонемачке националне политике успостављања контроле над путевима који воде према Блиском истоку. Поменути путеви представљали су понекад и досањани сан освајачких политика различитих цивилизација још од античких времена, али развојем индустријских грађанских друштава на Западу, уз невероватни напредак техничко-технолошких капацитета дате цивилизације, политичко-интересни и војно-стратегијски притисци на Балкан и етнички простор српског национа, постали су изразито интензивни почетком XX столећа. У пројекцијама западноевропске империјалне политике места за аутохтоне, слободарске, суверене националне државе, попут Србије, једноставно није било. Наведену тезу најбоље можемо уочити у политикама европских сила према Србији у периоду после Мајског преврата 1903. године, када је са политичке позорнице ондашње српске државе уклоњена релативно аустрофилски опредељена династија Обреновић, чиме су и ондашњи постулати спољне политике поменуте династије, који су садржали један обазрив и благонаклон однос Србије према интересима западних сила, озбиљно доведени у питање. Успостављање парламентарне демократије према „европском моделу” у Србији под династијом Карађорђевића није био довољан услов за западне силе да толеришу њене намере да оствари своје националне интересе усмерене према политици ослобођења и уједињења српског, као и свих других јужнословенских држава. Очигледна и на принципијелним постулатима заснована политика отворених и снажних политичко-привредних релација Србије према Русији, као и данас, постала је „саборна тачка” размимоилажења, али и колизије у односима свих партикуларних интереса евроатлантских сила, с једне стране, и Србије, с друге стране, која се попут „црвене нити” у историјату датих релација провлачи већ више од века. Када је у два светска рата сузбијена идеја о „немачкој Европи”, политику немачких националистичких политичких и духовних елита садржану у пароли „Продор на Исток”, снажно је пригрлила нова, глобална, евроатлантска духовно-политичка агенда западних великих сила, која се, страхујући да балкански „мали Руси” случајно не доврше изградњу своје куће на ЊИХОВОМ путу, одлучила на перманентну акцију сузбијања готово свих националних тежњи српског народа. Све до данашњих дана, политика притисака на Србију имала је двојаки карактер и састојала се у комбинацији примене економске блокаде и отворених оружаних акција против српског етноса. Из датих разлога, можемо да повучемо паралеле између чувених санкција Аустроугарске из 1906. године, које је историографија упамтила под називом Царински рат и страховитог економског ембарга, примењеног против Србије и Црне Горе од 1992. до 2000. године.

У основи, узроци данашњих политичких притисака на Србију нису се много изменили у односу на све притиске које је наша држава доживела у протеклих стотину година. Притисак на Србију је заправо повећан због чињенице да земља покушава да остане неутрална у односу на политичке интересе Запада, али истовремено да одржи своје традиционално блиске релације са Русијом. Србија покушава да и даље задржи своју независност, која је одувек представљала гаранцију егзистенције целокупног српског етноса. У том смислу, можемо да уочимо јасан притисак на Србију да прекине сарадњу са Руском Федерацијом и да искључиво поштује вољу западних сила. Сличне ултиматуме САД су постављале и пред агресију 1999. године. Међународна ситуација вероватно никада неће постати стабилна, све док „Вашингтон и Брисел” прате курс спољне политике изграђен на сукобу, а не на сарадњи са Русијом. Слика данашњих односа Србије и евроатлантских сила на први поглед делује веома суморно, али није потребно очајавати. Можда наду можемо да пронађемо у идејама великог француског државника Шарла Дегола, који је шансу за „светским миром” и духовно-политичким и привредним развојем, у првом реду европске цивилизације, видео у стварању „нове Европе”, која би се простирала од „Атлантика до Пацифика”, где би се фундаменти стабилности налазили у савршеној синкрецији техничко-технолошких капацитета Запада и непресушних енергетских ресурса руских пространстава. Можда је у овој „формули” сакривен услов помирења Србије са евроатлантским силама данашњице? Можда је Србија место спајања Истока и Запада? Можда би на тај начин и наша „кућа на путу” остала Исток Западу и Запад Истоку, отворена за гостопримство према добронамерницима, ма са које стране света долазили? Алтернатива датим могућностима налази се у опстојавању политике притисака на Србију, а свима је јасно да српски народ никада није био познат по томе да благонаклоно одговара на било које притиске!