Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар
У најранијој архитектури Новог Сада, разликујемо три основна типа кућа. У српским квартовима наилазимо на куће панонског типа, Грци и Цинцари су правили оријентални/ балкански тип куће по завичајном узору, а Немци су са собом донели колонистички, модификовани франачки и алзашки тип куће. Између панонских и колонистичких кућа разлике су биле незнатне и оне су се временом стилски и функционалношћу изједначиле. Сваки стамбени тип био је добро прилагођен климатским условима Јужне Угарске, расположивим грађевинским материјалима и имовинском стању власника. Балканских кућа је било највише у Дунавској, Ћурчијској, Лебарској, Бостанџијској улици и Ханском крају. По положају улица, начину зидања најстаријих кућа у чаршији и израженом оријенталном духу видело се да су новосадску варош основали трговци и занатлије пореклом из турских крајева на Балкану. Куће су биле типично оријенталног/балканског типа, са трговинама или занатским радионицама са уличне стране, на коју су гледали ћепенци, источњачки прозори са капцима. Спратне дворишне зграде протезале су се иза трговине дуж авлије и у њима се становало и држане су се магазе. На спрату су штрчали доксати на које се стизало шкрипавим басамцима. Улице су биле уске и кривудаве, наткривене стрехама кућа, које су се готово додиривале на средини улице. Дунавски сокак пре Буне личио је на турску варош и када је падала киша могло се ићи по сувом целом дужином Дунавске и Ћурчијске улице. Михајло Полит Десанчић, чувени политичар, новинар и књижевник у својим „Успоменама“, за Нови Сад каже: „Била је то полуоријентална варош и патријархална варош. Седело се на клупама пред кућом, књижевници су ту расправљали своја питања, трговци и занатлије седели су пред својим локалима у оријенталном оделу, са плитким ципелама на ногама и ћибуком у устима и разговарали грчки.“. Услед бројности Срба, Цинцара и Грка, у Новом Саду је доминирао православни дух Балкана. Грчки и цинцарски трговци су били концентрисани око Велике пијаце (данашње Змај Јовине улице), где су током летњих месеци волели да држе тезге са разном робом на отвореном испред својих дућана. Грчко-цинцарски трговци одржавали су источњачки изглед Дунавске улице, у којој су формирали прилично уску и кривудаву џаду, која се од половине улице настављала у Рибљу пијацу. Пијаца ће с ове локације неколико година пред Буну бити пресељена под Бару, на место на коме се и данас налази. Дунавски сокак је међу новосадским трговцима био сматран срећним трговачким местом, што је сујеверним Грцима и Цинцарима био пресудан детаљ. Без обзира на њену таличност или не, Дунавска улица је имала повољан положај јер је повезивала све централне улице са пијацом, а преко ње и са Дунавом и преко са Сремом. Овај сокак је био познат и по неколико јавних кућа, које су сметале моралнијим грађанима. Археолози су у дворишту једне куће у овој улици пронашли остатке турског купатила из XVIII века, што наводи на закључак да су се тадашњи становници овог краја, пре свега Грци и Цинцари, радо предавали оријенталним уживањима и навикама. Дунавска улица ће нешто касније постати центар новосадског штампарства. Обзиром да су оријенталне куће балканског типа грађене углавном од дрвета, све су страдале у Буни 1849. год. За разлику од њих, куће панонског типа грађене су од набоја, а богатији трговци и чланови градских власти, градили су своје куће од ћерпича (или черпића). Њихове куће су ушориле град, формирале су правилне и широке улице које ће временом постати урбанистички узор.
После рушења Новог Сада током бомбардовања 11. и 12. јуна 1849. год, када је од постојећих 2.812 зграда остало свега 808 сачуваних објеката, дошло је до обнове града, захваљујући зајму који је одобрен у Бечу. У Нови Сад су стигли баумајстери (зидарски мајстори) из читаве Хабзбуршке Монархије и по обављеном послу су напустили град. Најзапосленији баумајстери били су Андреас Ханер, Лауренцијус Фојхтнер, Антон Лесмајстер, Теодот Шифт, Јозеф Кимнах и други, већином немачког порекла. Они су подигли и обновили велики број грађанских кућа у самом центру града, које су замениле првобитне, обично скромне куће са доксатима и дрвеним степеништем у оријенталном стилу. Од некада скромног полуоријенталног места, Нови Сад је сада постао мања средњоевропска варош.
Територију данашње Војводине нарочито у другој половини 19. века, захватио је процес урбанизације и појаве нових стилских варијанти и разноликости у градитељству и архитектури. Главни поручиоци (инвеститори) нових грађевинских објеката у граду, а уједно и генератори потреба, укуса и стилова, били су економски ојачана грађанска класа, државне институције и црква. Грађевине, стамбене куће, јавне зграде и храмови разних конфесија подизани су углавном у еклектичкој мешавини неостилова до пред сам крај 19. века, када је нови стил мађарске сецесије постао најпопуларнији у архитектури градова Војводине. Крајем 19. века појавио се већи број домаћих мајстора и градитеља: Јозеф Цоцек, Мартин и Себастијан Сотић, Франц и Карл Лерер, Стеван Франк, Вилмош Линарић и др.
Јозеф Цоцек подигао је Евангелистичку цркву у Новом Саду 1884. год, као и читав низ спратних грађанских кућа у центру крајем 19. века. Његов отац Алојз Цоцек, који је стигао у Нови Сад после завршетка Буне, радио је на обнови Ченејске цркве и до данас је остала очувана кућа у Милетићевој 31, коју је он радио 1852. год. за породицу Шкоцијан.
Ђерђ Молнар стигао је у Нови Сад после Буне, као баумајстер и настанио се у овoм граду. Подигао је своју кућу на Трифковићевом тргу, која и данас постоји. Изградио је на десетине приземних и спратних кућа у самом центру града, Болницу (1867–1871), Српску основну школу (1871–1874), Грађанску дворану, прву зграду СНП-а (1871), Градску кланицу (1882). Последње деценије 19. века Молнар пројектује и гради највредније градске грађевине: Градску кућу (1893–1895) у неоренесансном и Католичку цркву (1892–1895) у неоготичком стилу.
Франц Воруда је мање познат чешки, бечки и загребачки архитекта, који је у новосадско градитељство унео елементе средњоевропских стилова академизма и сецесије. Он је аутор зграде Централног кредитног завода (1895) и још две спратне куће у Дунавској улици, пројектоване за породицу Шоман. Једна је данас Збирка стране уметности Музеја града Новог Сада – „Илићева збирка“ (1903).
Антон Тикмајер је један од најактивнијих градитеља у Новом Саду, на прелазу векова. Његово најзначајније дело је Учитељски конвикт у Николајевској улици (1897). Он је пројектовао и изградио зграду Стрељачког друштва, низ породичних грађанских кућа, а приписује му се и велика спратна кућа на Тргу младенаца, данас позната као Матичарско здање, мада то није потврђено. Тикмајер је 1901. год. потписао пројекат, познат као биоскоп „Корзо“, који је саграђен у дворишту великог здања „Својина“, у власништву Српске православне цркве, у Змај Јовиној улици 4.
Архитектуру 20. века можемо поделити на три велика раздобља: сецесија, у прве две деценије 20. века, модерна, између два рата и условно речено, савремена архитектура.
Сецесија (или Art Nouveau) је културни феномен који се развио у оквиру нових идеја и обухвата раздобље од 1890. до 1910. год. Иако је највидљива у архитектури града, сецесија је извршила велики утицај на примењену и ликовну уметност, штампарство и издавачку делатност, фотографију, производњу разгледница, а њен дух се осећао и у музици, моди, свакодневном животу појединца и заједнице. У Француској и Белгији је познат под термином Art Nouveau, у САД као Тифани стил, У Енглеској као модерни стил, у Аустрији као сецесијски стил, у мађарској као сецесио, у Италији као Либерти или цветни стил, у Шпанији као модернизам, у Немачкој као југендштил или арт ново, у Норвешкој као југендстил, у Пољској као сецесја… Сецесија покреће индустријски дизајн. За главне знакове сецесије сматра се орнаментика, даје се предност површини, примењују се необичне боје и естетски се користе различити материјали. Типичан пример сецесије је нпр. архитектура Антонија Гаудија. За репрезентативна дела сецесијанског стила у Новом Саду могу се сматрати Менратова палата, Винклова палата, палата „Гвоздени човек“, палата „Војвођанске банке“, комплекс Синагоге, зграда Електротехничке школе „Михајло Пупин“ (бивша Католичка гимназија), Јодна бања, Градска болница и др, и њих су по правилу потписивали мађарски архитекти. Сецесија се у Новом Саду појавила у време великих промена у овдашњем културном и и друштвеном животу и постала је први весник модерног времена.
Изразити представник стила сецесије у Новом Саду био је Пекло Бела. Најзначајнија дела направио је уочи Првог светског рата. Пројектовао је зграду данашње гимназије „Светозар Марковић“, тачније доградио је и проширио постојећу зграду Женске грађанске школе у ул. Његошевој 2. Учествовао је у пројектовању и градњи зграде Мађарске гимназије у ул. Футошкој 17 (која је уједно и последња грађевина у граду, подигнута у духу сецесије), Градске болнице у ул. Хајдук Вељкова 1, куће Штајниц у Сарајевској ул, као и великог броја породичних кућа, индустријских објеката и млинова.
Баумхорн Липот је најприсутнији будимпештански архитекта у Војводини и изразити представника стила мађарске сецесије у Новом Саду. Он је аутор доминантног комплекса Јеврејске заједнице са синагогом, школом и општином, пројектоване 1906, а изграђене 1909. год. Током 1907. год. изградио је палату Штедионице новосадског католичког становништва, данашњу палату Војвођанске банке, на Тргу слободе 7. Године 1908. изградио је Менратову палату у ул. краља Александра 14, а већ следеће године и палату Томин на тргу Марије Трандафил 12.
Модернизам је културни правац прве половине 20. века, који је одбацио историзам и сецесију и приклонио је начелима функционализма и конструктивизма. Архитектонски модернизам легализовао је нове политичке режиме, који су се у то време јавили, као напредне и реформске. Архитектуру Модерне у Новом Саду обележили су архитекте Драгиша Брашован, Ђорђе Табаковић, Лазар Дунђерски, Данило Каћански, Филип Шмит, Дака Поповић, Милан Секулић, Павле Цоцек, Оскар Паквор… Најбољи примери Модерне у граду су Танурџићева палата, Клајнова палата, Соколски дом, Палата трговачке омладине, „Кора хлеба“, зграда „Југословенског дневника“…
Филип Шмит потиче из новосадске градитељске породице. Пројектовао је зграду Галерија Рајка Мамузића 1923. год, већи број стамбених вишеспратница и приватних вила, од којих се истиче вила Ајкман, индустријске објекте у Беочину и Врбасу, мађарску реформаторску цркву (калвинистичку) на новосадском Телепу, а радио је и за војску. Као извођач радова градио је више објеката, као што је зграда Продуктивне берзе (данас Галерија Матице српске) и зграда Хабаг, која је била средиште предратне немачке заједнице у Новом Саду.
Давид Дака Поповић је успешан новосадски архитекта, инжењер, политички и друштвени радник, први бан Дунавске бановине, писац и као једна тако свестрана личност, обележио је културну историју и време у којем је живео. У почетку гради већи број стамбених кућа у новим предграђима. Током 1922/23. пројектује троспратну угаону зграду на Трифковићевом тргу, за трговца Косту Јовановића. Своја најзначајнија дела ствара почетком четврте деценије 20. века – зграда Команде Новосадског гарнизона у близини Дунавског парка и велика стамбено-пословна зграда „Ватикан“ у католичкој порти. Учествовао је у пројектовању и извођењу зграде Дома удружење трговаца (данас зграда Радио Новог Сада) и Трговачке и занатске коморе у улици Модене. У његове градитељске подухвате спадају и активности око доношења првог урбанистичког плана, градње насипа уз Дунав, насипање малог Лимана, отварање булевара и послови око постављања и монтирања челичног моста. После повлачења из грађевинарства, послове и фирму оставља рођаку Данилу Каћанском, а он се посветио политичкој каријери.
Данило Каћански се до почетка Другог светског рата успешно бавио пројектовањем и подизањем објеката стамбене и јавне намене, обновама и реконструкцијама и посебно индустријском и тзв. ниском архитектуром. Из његовог обимног градитељског опуса извајају се стамбене зграде, вила Гутман грађена у маниру безорнаменталне модерне естетике (1936), Дом учитељског удружења (1936), фабрика каблова (1937).
Самосталну пројектантску праксу Лазар Дунђерски обављао је у Новом Саду од 1922. до почетка Другог светског рата. Иза себе је оставио два велика градска објекта, три зграде Фабрике серума на Руменачком путу, зграду Продуктивне берзе (данас Галерија Матице српске), Ловачки дом и значајан број приватних вила (вила Штолц, вила породице Мирић, Поповић, Гутман…), летњиковаца и вишеспратних зграда.
Ђорђе Табаковић је најизразитији представник, не само новосадске, већ српске модерне архитектуре, настале између два светска рата. Читав радни век, почев од 1928. год, провео је у Новом Саду. За само десет година у овом граду ће пројектовати и извести преко педесет грађевина различитих намена, приватне куће и виле, вишеспратне стамбене зграде, јавне и културне установе, фабрике и многобројне мање градитељске подухвате. Истовремено ради и у читавој Војводини. Табаковић је у Новом Саду, између осталог, пројектовао и извео: хотел „Парк“ и зграду Црвеног крста (1930), кућу породице Вермеш у Футошкој ул. и Дом новосадске теговачке омладине (1931), Клајнову палате и зграду др. Јовновића у ул. И. Огњановића (1932), зграду дневног листа „Југословенски дневник“ у ул. Ј. Ђорђевића и зграду друштва „Кора хлеба“ у ул. С. Маринковић (1933), Танурџићеву палате (1934), кућу Деђанских у Радничкој ул. (1934), Соколски дом, данас Позориште младих (1935), Дечије склониште у Пионирској ул. (1936), стамбену зграду Трговачке обртне банке (1938), хотел „Реџ“, као доградњу Танурџићеве палате (1939), Шегртски дом (1940), доградња касарне на Футошком путу (1947) и многе друге.
Драгиша Брашован је највеће име српске међуратне архитектуре. У Новом Саду је присутан од 1929. год, када је победио на конкурсу за нову палате Радничке коморе, на булевару Михајла Пупина. Он је пројектант Бановинског комплекса, у то време једне од највећих грађевина у земљи. Градња овог комплекса у Новом Саду трајала је од 1935. до 1940. год. Последњи његов објекат у Новом Саду је зграда Поште, грађена између 1958. и 1962. год. Изабран је за почасног члана Краљевског института британских архитеката 1953. год.
Милан Секулић је у Новом Саду пројектовао и подигао стамбено-пословну палате „Цроатиа“ (1930-31), на булевару М. Пупина, а као извођач радова радио је на више објеката у граду – Радничка и Трговачка комора и Бановински комплекс.
Михајло Плавец је проктовао римокатоличку цркву на Телепу (1931), вилу Милана Влчека у ул. В. Стајића (1933) и зграду Мађарског дома.
Павле Цоцек је последњи у низу градитеља из познате новосадске породице неимара. Током 30-их година прошлог века подигао је преко двадесет стамбених зграда од две до три етаже. Аутор је зграде Мађарског певачког друштва (Партизан 2) у ул. Уроша Предића (1936), мањег насеља са приземним породичним кућама на крају Ћирпанове ул. (1936–37), зграде Католичке црквене општине, касније Културног центра у Католичкој порти (1939) и више индустријских објеката.
Оскар Паквор је у период од 1937. до 1940. год, заједно са партнером инжењером Халером, подигао велики број вишеспратних стамбених зграда на подручју Малог Лимана, у Железничкој и околним улицама, од чега су му најзначајнији пројекти стамбене зграде у Футошкој ул, управна зграда „Аграрије“ у ул. Ласла Гала и Немачка евангелистичка црквена општина, данас Новосадско позориште, у ул. Ј. Суботића (1939–1940).
Владимир Николић је један од највећих српских архитеката с краја 19. и почетка 20. века. Монументалне грађевине које је пројектовао и извео, углавном у неоренесансном стилу, у Новом Саду су: Позориште Дунђерског (1892–1895), реконструкција и доградња куће на углу улица Пашићеве и Грчкошколске (1897), Велика српска православна гимназија (1899), Владичански двор (1901), где је дошло до еклектичке копилације стилова, што је јединствено у каријери овог архитекте. У Сремским Карловцима пројектовао је неке од највеличанственијих грађевина: Патријаршијски двор (1892–1894), кућу породице Ћирић (1894), зграду Богословског семинара (1900–1902), зграду Народног фонда – Богословију (1900–1902), Стефанеум (1903), породичну капелу Николић св. Катарине на Чератском гробљу (1905), зграду основне школе (1913) и преправку фасаде Саборне цркве.
Почетком 20-их година 20. века у Новом Саду се деловали руски пројектанти Јурај Николајевич Шретер и Константин Петрович Паризо да ла Валет. Они су подигли Дом народног здравља (Диспанзер) на Булевару М. Пупина и Официрски дом на обали Дунава. Њихов рад стоји потпуно издвојен од осталих актуелних токова и настао је као резултат сентименталног сећања на владајући руски класицизам градова у којима су некада живели, али су они тиме обогатили архитектонско-стилске слојеве овог града. Париз је још подигао једну од првих стамбених вишеспратница у ул. Лазе Телечког, а заједно су градили две идентичне виле у Сарајевској улици.
Остави коментар