Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Кратак историјски преглед релација између Југославије и Европске економске заједнице од 1957. до 2000. године
Интерактивна комуникација и сарадња између Републике Србије и институционалне организације, на чијим фундаментима је установљена Европска унија, односно Европске економске заједнице[1], почела је још у време постојања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије[2]. Из разлога што је у периоду између 1957. године, када је основана Европска економска заједница и 1992. године, када је СФРЈ престала да постоји, Србија представљала једну од шест федералних јединица у оквиру суверене и независне државе Југославије, потребно је да односе између Србије и ЕЕЗ посматрамо у поменутом контексту. Дакле, комуникација и сарадња између европских држава организованих у специфичну политичко-економску заједницу, каква је била ЕЕЗ, са једне стране и државе Србије, са друге стране, одвијала се путем интеракције између надлежних државних органа у организацији савезног нивоа власти у СФРЈ и овлашћених правно-политичких тела у комплексној структури Европске економске заједнице.
У контексту веза са Европском унијом, посебно после 1993. године и трансформисања ЕЕЗ у Европску унију, поменути положај Републике Србије у оквиру савезне државе, можемо да посматрамо све до 2003. године, односно до времена успостављања Државне заједнице Србије и Црне Горе[3], када су наведене две последње чланице југословенске федерације одлучиле да одвојено једна од друге наставе политику сарадње са ЕУ и, тада већ покренути процес европских интеграција, који је требало да резултира остваривањем пуноправног чланства поменутих држава у структури ЕУ.
Крајем 1962. године Савет министара Европске економске заједнице прихватио је могућност да се почне са техничким разговорима о сарадњи са СФРЈ крајем 1962. године. Декларација о односима између СФР Југославије и ЕЕЗ, која је само оквирно утврђивала будућу економску сарадњу, потписана је 1967. године. Ово је представљало значајан напредак за Југославију, која је прва од социјалистичких држава потписала наведену врсту документа.
У току 1968. године успостављена је Стална мисија СФРЈ при ЕЕЗ, а уједно је почео и процес преговора између две стране у циљу закључења посебног трговинског споразума. Почетком наредне деценије, односно између 1970. године и 1973. године, Југославија је од ЕЕЗ добила најповлашћенији статус државе у економској сарадњи и то након потписивања трогодишњег трговинског споразума. Такође, у току 1971. године некадашња Југославија укључила се у Европски програм научне и техничке сарадње. Половином исте године, односно 1. јула 1971. године усвојена је и општа шема преференцијала у економској сарадњи између СФР Југославије и ЕЕЗ.
Након вишегодишњих припремних процедура, нови Споразум о сарадњи СФР Југославије и ЕЕЗ потписан је 2. априла 1980. године. Југославији је тада обезбеђен преференцијални положај, а била је предвиђена и значајна финансијска подршка у оквиру додатних протокола у споразуму. У току 1982. и 1983. године закључено је више економско-трговинских споразума између СФРЈ и ЕЕЗ, посебно у вези са придруживањем Грчке у чланство у Заједници.
Делегација Европске комисије у Београду је установљена у тадашњој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ) 1982. године након потписивања споразумâ о сарадњи између СФРЈ и тадашње Европске економске заједнице (ЕЕЗ). Назив Делегације је промењен у децембру 2009. и сада гласи Делегација Европске уније у Републици Србији, што је у складу са Лисабонским уговором који је у међувремену ступио на снагу.
Савет за сарадњу ЕЕЗ и СФР Југославије, који је постојао на министарском нивоу, састао се од 1975. године до 1990. године девет пута. Такође, у истом периоду било је одржано неколико састанака представника Скупштине СФР Југославије и Европског парламента у Стразбуру. Након окончања хладног рата, СФР Југославија је 1990. године потписала и PHARE програм, који је подразумевао значајну финансијску потпору у предстојећој транзицији и тешким социјалним и економским реформама. Међутим, због почетка оружаних сукоба у Словенији, а потом у Хрватској, 25. новембра 1991. године отказани су сви споразуми о сарадњи између ЕЕЗ и СФР Југославије.
После трансформације Европске заједнице у Европску унију, а након Уговора из Мастрихта 1993. године, државе настале на тлу бивше Југославије нису имале значајнију сарадњу са овом организацијом. Европска унија се током оружаних сукоба на постјугословенском подручју више пута прилично неуспешно ангажовала у решавању криза у Хрватској и Босни и Херцеговини, што је ипак превладано тек са значајном „балканском дипломатском иницијативом Сједињених Америчких Држава“. Такође, Европска унија је тек након окончања сукоба, у току 1996. године дефинисала регионални приступ према државама западног Балкана, а од 1999. године и Процес стабилизације и придруживања.
Почетком новог миленијума, након окончања југословенске кризе, уследили су процеси европских интеграција на постјугословенском простору који су детерминисали и специфичну констелацију политичких статуса и снага у односу на сарадњу и релације према ЕУ. Словенија је постала пуноправна чланица у Европској унији 2004. године, док је девет година касније наведени статус успела да оствари и Хрватска. Путем различите и условљене динамике преостале државе у региону налазе се у процесу европских интеграција, али са уочљивим првенством Црне Горе и Србије. Кад је реч о чланству у Савету Европе, Словенија је у чланство ове организације приступила 1993. године, а данашња Северна Македонија две године касније. Након испуњења низа услова, Хрватска је тек 1996. године приступила Савету Европе. Са друге стране, Босна и Херцеговина и некадашња ДЗ Србија и Црна Гора су у Савет Европе приступиле тек 2002, односно 2003. године.
Европске интеграције и Република Србија од 2000. до 2012. године
Чланство у ЕУ је први стратешки спољнополитички приоритет Републике Србије. Вредности око којих су се окупиле чланице ЕУ Србија препознаје као вредности које жели даље да негује, а приступни процес као прилику за реформе и јачање европских стандарда. Осим тога, Европска унија је најважнији трговински и инвестициони партнер Србије и тиме један од најзначајнијих фактора економске стабилности земље. Свака европска држава која поштује сет вредности наведених у члану 2. Уговора о Европској унији (људско достојанство, слободa, демократијa, једнакост, владавинa права и поштовање људских права, укључујући и права мањина) и која се обавезала да их промовише може, према члану 49. овог Уговора, да поднесе захтев за придруживање ЕУ.
Европски савет[4] у Копенхагену је 1993. године допунио ове критеријуме тзв. Копенхашким критеријумима (политички, економски и правни), који су 1995. г. употпуњени критеријумом из Мадрида о постојању одговарајућих административних капацитета за постепену и складну интеграцију у ЕУ. Сви критеријуми уврштени су у Лисабонски уговор ЕУ из 2009. и део су правне тековине ЕУ (тзв. acquis communautaire).
У временском погледу, процес приступања Србије у пуноправно чланство у Европској унији, у току је, безмало две деценије. Свакако, процес европских интеграција био је успорен, заправо онемогућен у току ратова из деведесетих година на постјугословенском простору Западног Балкана, али и због изразито негативног односа „политичког Запада“ према државним интересима Србије у датом временском интервалу.
Без обзира на политичко-економске санкције међународне заједнице (где убрајамо и Европску унију) према тадашњој Савезној Републици Југославији у извесном формату постојала је комуникација између државних органа Републике Србије и институција Европске уније. У периоду од 1994. године постојали су сусрети чланова Европског парламента и Народне скупштине Републике Србије, али поменута сарадња формализована је тек 2004. године путем састанака интерпарламентарног дијалога.
У октобру 2000. године Србија је направила одлучне кораке како би окончала политичку и економску изолацију земље и кренула путем европских интеграција, којим је пошла цела средња и источна Европа и суседи Србије на Западном Балкану.
Хронолошки преглед европских интеграција 1999–2007
У јуну 1999. године покренут је програм Европске уније, Процес стабилизације и придруживања за Западни Балкан[5] у који, због познатих историјских околности СРЈ није била укључена. Процес стабилизације и придруживања покренут је у време када је улогу председавајућег у ЕУ имала Савезна Република Немачка. У децембру исте године у оквиру европског самита у Санта Мариа Фиеира у време председавања Републике Португалије пружене су гаранције перспективи чланства земаља Западног Балкана у ЕУ.
Након петооктобарских промена у Савезној Републици Југославији 2000. године, два дана након повлачења Слободана Милошевића са места председника, дакле 8. октобра, нови председник СРЈ, Војислав Коштуница, позван је на самит ЕУ у Бијарицу, у време председавања Француске, када је СРЈ званично приступила Процесу стабилизације и придруживања за Западни Балкан. На самиту ЕУ у Загребу у новембру 2000. године званично учешће узела је и делегација СРЈ. У децембру исте године ЕУ регулише царинску политику за увоз добара и робе из СРЈ, где су, заправо проширене тзв. аутономне трговинске мере које су још раније важиле за све друге земље ЗБ, али које су сада обухватиле и СРЈ. На поменути начин, царине на увоз робе и добара из СРЈ практично су укинуте.
Први састанак консултативне радне групе која је требало да припреми студију изводљивости за СРЈ, као увод у преговоре за Споразум о стабилизацији и придруживању, одржан је у јулу 2001. године. У јулу 2003. године одржан је Самит ЕУ у Солуну на коме је потврђена приврженост ове организације процесу европских интеграција за државе Западног Балкана и то на основу индивидуалног напретка сваке од њих, те је у складу са поменутим начелом усвојен принцип регате. У октобру исте године одржан је први састанак унапређеног сталног дијалога, као својеврсне замене за консултативну радну групу. Извршене су припреме за реализацију студије изводљивости. Упркос одлуци која је исходила из самог Београдског споразума 2002. године и без обзира на одредбе из Уставне повеље Државне заједнице Србије и Црне Горе о потреби ревитализације, али и успостављања заједничког тржишта на територији Србије и Црне Горе, половином 2004. године постало је јасно да наведено јединствено тржиште неће бити успостављено, те да из датих разлога СЦГ, као јединствена страна, не може да учествује у преговорима у вези са економским питањима, као обавезном сегменту Споразума о стабилизацији и придруживању[6].
Европска унија усвојила је нову платформу у приступу преговорима са СЦГ у децембру 2004. године и то према принципу „двоструког колосека“ (twin-track), према коме ће Црна Гора и Србија засебно преговарати о делу ССП који се односи на трговинска питања, док ће у тзв. политичком делу споразума наступати као Државна заједница. Србији и Црној Гори уручена је позитивна оцена у Извештају о спремности СЦГ за преговоре о закључивању Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ („студија изводљивости“) у априлу 2005. године. Почетак преговора Европске уније и Србије и Црне Горе о закључењу Споразума о стабилизацији и придруживању који представља прву степеницу ка интеграцији у ЕУ почео је 10. октобра 2005. године.
Међутим, преговори са СЦГ отказани су 3. маја 2006. године, када је Европска унија саопштила да се на поменути корак одлучила због „недовољне сарадње са Међународним судом за ратне злочине почињене на простору бивше Југославије“[7]. На основу резултата Референдума о независности, Црна Гора у јуну 2006. године прогласила је независност своје државе, чиме је ДЗ СЦГ престала да постоји. У новембру 2006. године Савет Европске уније усвојио је мандат за преговоре о споразумима о визним олакшицама, као и о агенди за реадмисију са Србијом, што је представљало први корак ка укидању виза за грађане Србије, приликом путовања у земље тзв. Шенгенског спорзума. Споразум о слободној трговини у југоисточној Европи (ЦЕФТА) потписан је 19. децембра 2006. године. Све до јуна 2007. године преговори са ЕУ били су отказани (called-off).
Представници Владе Републике Србије и Европске комисије у Бриселу парафирали су Споразуме о визним олакшицама и о реадмисији 16. маја 2007. године. Поменути споразуми омогућили су бесплатно одобравање визе студентима, научницима, пословним људима и другим категоријама грађана Србије, приликом њихових путовања у земље ЕУ и Шенгенског споразума. Преговори о закључењу Споразума о стабилизацији и придруживању између Европске уније и Србије настављени су 13. јуна 2007. године. Споразум о визним олакшицама и Споразум о реадмисији између Европске уније и Републике Србије потписани су 18. септембра 2007. године. Коначно, Споразум о стабилизацији и придруживању између Европске уније и Србије парафиран је 7. новембра 2007. године.
ЛИТЕРАТУРА
Ben Rosamond, Theories of European Integration, Palgrave Macmillan, 2000, pp. 21–22.
Churchill, Winston (1946). Speech to the Academic Youth (Говор). Zürich, Switzerland. Архивирано из оригинала на датум 15. 05. 2016. Приступљено 06. 10. 2019.
Emm. Papadakis, Nikolaos (2006). Eleftherios K. Venizelos – A Biography. National Research Foundation „Eleftherios K. Venizelos“. Стр. 48—50.
- Weigall and P. Stirk, editors, The Origins and Development of the European Community, Leicester: Leicester University Press, 1992, pp. 11–15.
Jones, Erik; Kelemen, R. Daniel; Meunier, Sophie (2016). „Failing Forward? The Euro Crisis and the Incomplete Nature of European Integration”. Comparative Political Studies. 49 (7): 1010—1034. doi:10.1177/0010414015617966.
Ortega y Gasset, José (1998) [1929]. The Revolt of the Masses. Madrid: Editorial Castalia.
Policy making in the European Union. Wallace, Helen (Helen S.), Wallace, William, 1941, Pollack, Mark A., 1966 – (5th изд.). Oxford: Oxford University Press. 2005. стр. 16–19. ISBN 0199276129. OCLC 58828845.
„The political consequences”. Cvce.eu. Приступљено 16. 1. 2015.
[1] У даљем тексту ЕЕЗ.
[2] У даљем тексту СФР Југославија или СФРЈ.
[3] У даљем тексту ДЗ Србија и Црна Гора или Државна заједница СЦГ, тј. ДЗ СЦГ.
[4] Чине га представници држава чланица на нивоу шефова држава и влада.
[5] У даљем тексту ПСП ЗБ или ПСП.
[6] У даљем тексту ССП.
[7] У даљем тексту Хашки трибунал.
Остави коментар