Аутор: др Милош Савин, историчар
После сто тринаест година, 27. септембра 2021. године, уз највеће војне почасти у манастиру Ваведења Пресвете Богородице сахрањени су посмртни остаци српског генерала и политичара Ђорђа Стратимировића (1822‒1908). Овај догађај је поново ставио у жижу јавности ову за српску историју значајну индивидуоу, чији живот и политичка делатност нису у потпуности познати широј јавности.
Према предању, породица Стратимировић је била пореклом из Херцеговине. За њу се сматра да је у два наврата добила племићко достојанство. Стратимировићи су наводно били племићи за време српске средњовековне државе, племићко достојанство им је по други пут даровано од стране Млетачке републике. Као што је то био чест случај у пограничним крајевима, породице су се морале селити у страху од турске освете. Тако је било и с породицом Стратимировић. По доласку на територију данашње Војводине ова породица је по трећи пут обдарена племићким достојанством, овог пута од стране царице Марије Терезије. Уз титулу су Стратимировићи добили место Кулпин, са значајним земљишним поседом. Корени моћи и утицаја ове породице вежу се за карловачког митрополита Стефана Стратимировића. Овај уважени јереј и политички радник био је деда-стриц Ђорђа Стратимировића. Његов утицај је био пресуда у оснивању најзначајнијих просветних и културних установа Срба на територији јужне Угарске, као што су Карловачка гимназија и богословија, Стефанеум, православна гимназија у Новом Саду. Митрополит Стратимировић је подржао Први српски устанак, али се истовремено противио антифеудалним покретима Срба у Срему, као што су биле Тицанова и Крушичка буна.
Сам положај и значај његове породице је определио Ђорђа Стратимировића за велика дела. Он је рођен 7. фебруара по старом (19. фебруара по новом) календару 1822. године. Његов отац Василије био је угледни адвокат и опуномоћеник фрушкогорских манастира. Мајка Јулијана је била ћерка новосадског сенатора Јована Петровића, чији је рођени брат био владика бачки Гедеон Петровић. Сходно свом пореклу Ђорђе је добио првокласно образовање. Његов први васпитач је био словачки лутерански пастор Рохоњи, да би ту улогу преузео водећи српски књижевник Милован Видаковић. Основну словачку протестантску школу похађа у Кулпину, да би школовање наставио у нижој немачкој лутеранској гимназији у Врбасу (1832‒1836). Као и значајном делу српског племства у Монархији, Ђорђу је био предодређен војни позив. Кадетску војну школу похађао је у Тителу, где су се свршени гимназијалци припремали за војну академију у Бечу. У царску престоницу Ђорђе Стратимировић је на војне студије дошао 1837. године, где је српски племић студирао на Војној инжењерској академији. По окончању студија произведен је у чин потпоручника и послат на службу у Ломбардију. После кратке војне службе Ђорђе Стратимировић се 1843. године враћа у Нови Сад, а потом одлази у Кулпин. У овом периоду се оженио чувеном аристократкињом Маријом, која је била ћерка Ђорђа племенитог Зако од Бајше. Овај брак није потрајао пошто је његова супруга преминула 1848. године. Ђорђе Стратимировић није дуго остао удовац. Већ 1854. године он се други пут жени, с аустријском племкињом Албином Бек, која је била ћерка Јосипа Бека, царског официра чешког порекла. Млади пар се венчао у Бечу, а колико је велик углед младог аристократе био сведочи и то да му је кумовао лично кнез Михаило Обреновић, а венчао их је владика Платон Атанацковић.
Повратак европске политике на предреволуционарне позиције формализован је одлукама Бечког конгреса 1815. године. Међутим, потпуна рестаурација старог режима више није била могућа. Тежња за укидањем феудалног поретка и ширењем грађанских слобода остала је присутна, да би свој врхунац доживела 1848. године. У Европи је спонтано дошло до више револуционарних покрета који су остали познати под називом Пролеће нација. Симболичан прекид с реакционом и конзервативном политиком у Хабзбуршкој монархији био је пад канцелара Метерника, који је био носилац ових политичких кретања током три деценије. Револуционарна дешавања су захватила северну Италију, Чешку, Аустрију, а изузетак није била ни Угарска. У првим револуционарним данима српски и мађарски политички захтеви су били готово истоветни. Револуционарна омладина Пеште је програмом од 15. марта 1848. године дала веома либералне захтеве који су обухватали грађанске слободе, равноправност свих народа, укидање феудалног поретка, опште право гласа. Све наведено је требало да буде део новог устава. С овим захтевима се сагласио угарски Сабор, а делимично и бечки двор. И међу Србима се јавио револуционарни покрет на чијем челу је био Ђорђе Стратимировић. Он је у прогласу од 21. марта навео следеће: Слобода кружи светом, она је и у нашој земљи подигла своје олтаре. Све запреке слободи су одстрањене, можемо се несметано борити за највиша добра човека и грађанина. У овој борби млади револуционар није занемарио национално питање. По преузимању власти мађарски револуционари мењају свој помирљиви став према Србима. То се најбоље могло видети приликом пријема српске делегације на челу с Ђорђем Стратимировићем пред угарским Сабором. Угарска страна је чврсто стајала на позицији да у Угарској постоји и може постојати само једна политичка нација, мађарска. Лајош Кошут, водећи угарски револуционар, сматрао је да су поједини српски захтеви већ задовољени, док ће други тек бити. Он је обећао верску једнакост, употребу српског језика у цркви и унутрашњим пословима, као и право на све државне положаје сходно личној способности, а не по етничком и другом пореклу. Што се тиче питања Војне крајине, Кошут је наговестио да ће оно бити сређено на бољи начин. Тврдњу угарске стране о постојању само једног политичког народа Стратимировић је одлучно одбацио. Затим је изјавио да, уколико мађарска страна неће гарантовати аутономију Србима, они ће признање својих права потражити на другом месту. На ову изјаву, која је за угарску страну имала призвук претње, Кошут је одговорио да су ове речи чин велеиздаје и да одсада само мач може решавати спор између Срба и Мађара. Поједини историчари сматрају да деловање Стратимировића није било спонтано, већ да је он и пре револуционарних дешавања био члан неке групације која је имала за циљ национално ослобођење Срба, што до данас није потврђено.
Када је постало евидентно да с угарском страном неће доћи до договора, револуционарна дешавања међу Србима су доживела своју пуноћу. Под притиском општенародног одушевљења и бројних петиција, митрополит Јосиф Рајачић је пристао да закаже Српску скупштину. Конзервативних видика и близак бечком двору, митрополит је скептично посматрао ток револуционарних дешавања. Лично Рајачић се противио, како се њему чинило ‒ радикалној акцији, сматрајући да се овакав вид авантуризма може негативно одразити на положај Срба. Да би спречили евентуално узмицање митрополита, између десет и петнаест хиљада људи се окупило у Сремским Карловцима, где је од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина. На овом окупљању одиграле су се изузетно значајне политичке одлуке за живот Срба у јужној Угарској. Скупштина је прогласила Српску Војводину, а сам митрополит је проглашен за патријарха. За војводу је проглашен искусни царски официр, пуковник Огулинске регименте Стеван Шупљикац. Дошло је до проглашења политичког савеза са Хрватском, што је потврдио и Хрватски сабор. Ово тело је истовремено и признало Срем као део Војводине. Формирана је влада Војводине, која је носила Главни одбор. На челу овог органа се нашао млади Ђорђе Стратимировић. Приликом избора за руководећу личност Главног одбора, сходно тадашњим нормама, сви присутни су одбили ову улогу. Сам чин је био куртоазан, али ситуацију је успешно искористио Стратимировић, који је прихватио вођство у Главном одбору. Ово је изазвало шок међу присутнима, јер било је старијих и еминентнијих личности, али овакав след догађаја је све ставио пред свршен чин. Утицај Стратимировића није био ограничен само на цивилна питања, он је све до појаве Шупљикца руководио и војском. Главни одбор је организовао живот на територији проглашене Српске Војводине. Супротстављени ставови угарске и српске стране су веома брзо ескалирали. Територију јужне Угарске захватио је грађански рат, који је започео нападом Мађара на Сремске Карловце 12. јуна 1848. године. Сукоб се огромном брзином ширио по територији Војводине. Након што су царске трупе угушиле револуционарна дешавања у северној Италији и Чешкој, на реду се нашла Мађарска. Гушење мађарске побуне поверено је истакнутом царском команданту, хрватском бану Јосифу Јелачићу. Између конзервативног патријарха Рајачића и либералног вожда Ђорђа Стратимировића владао је константан сукоб. Различити погледи на српску револуцију били су камен спотицања у односима двојице угледних националних радника. До тренутка отвореног сукоба с угарском страном бечки двор је такође био ненаклоњен идеји српске аутономије. Револуционарна дешавања у Угарској су приморала аустријску страну да макар привремено потврди тековине Мајске скупштине. Нови цар Франц Јозеф је 15. децембра 1848. године признао Србима право на патријарха и војводу, али не и територијалну аутономију. Смрт војводе Шупљикца је донела нови раздор у односе патријарха Рајачића и Стратимировића. Док је Главни одбор захтевао да патријарх сазове скупштину која би изабрала новог војводу, он је уз подршку бечког двора подвргао територију Војводине аустријском утицају. Команда над војском је прешла у руке царског генерала Фердинанда Мајерхофера, чиме су српске снаге изгубиле своју слободу деловања. Нови октроисани устав Хабзбуршке царевине из марта 1849. године није предвиђао постојање Војводине као српске аутономне јединице. Током лета 1849. године Аустрија је затражила подршку руског двора, који је послао трупе, након чега је угарска страна поражена.
Аустријски цар је 15. децембра 1849. године донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната, која се још назива Српска Војводина и Тамишки Банат. Иако је ово номинално требало да буде потврда српских хтења, Српска Војводина се показала формом без суштине. Територијално она је обухватала подручја с румунским становништвом, а сам њен центар је био у Темишвару. Тако су српске тежње за аутономијом поново изигране, овог пута од стране Беча. Још једанпут је дошао до изражаја лични сукоб на релацији Рајачић‒Стратимировић. Као личност блиска двору, патријарх је успео да издејствује да Стратимировић, и поред неоспорне улоге у борби с мађарском страном, не буде одликован и новчано награђен. Још у време Баховог апсолутизма млади српски племић је био денунциран као оснивач тајног српског друштва које је имало демократске и републиканске тенденције и блиску сарадњу с истомишљеницима на мађарској страни. Парадоксално, само годину дана касније Стратимировић од persone non grate постаје најближи поузданик Беча. Њему је министарство полиције, лично по налогу цара, исплатило новац за његово ратно ангажова, а чак су му покривени и неки лични дугови. Стратимировић је у име бечког двора упућен у низ дипломатских мисија које су се одвијале на територији Босне, Црне Горе, Епира, Далмације и Крфа. Као царски опуномоћеник одлази у Србију како би присуствовао раду Светоандрејске скупштине, где је заступао родољубиве ставове. У свом извештају цару Стратимировић се критички осврнуо на дотадашњу политику аустријског двора према Кнежевини Србији. Показало се да Стратимировић зна да уновчи свој политички утицај. Њега негативно портретише још један царски дипломата, Бењамин Калај, који га у својим дипломатским извештајима приказује као непоуздану политичку личност. Незадовољан његовим деловањем, у последњој години своје владавине од Стратимировића се дистанцирао чак и његов кум, српски кнез Михаило Обреновић. За бечки двор Српска Војводина се показала као ефемеран ентитет и већ 1860. године је укинута. Стратимировић је покушао да максимално искористи свој политички утицај и своје везе како би спречио укидање Војводине. У овом племенитом подухвату имао је и свој лични интерес, хтео је да управо он буде следећи српски војвода.
По укидању Српске Војводине аустријски цар је дозволио Србима одржавање Благовештанског сабора у Сремским Карловцима у априлу 1861. године. За разлику од претходних, он није био црквено-школског, већ расправно-политичког карактера. Око идеје аутономије Војводине унутар јужне Угарске постојао је консензус, али и различити ставови како до њеног остварења може доћи. Конзервативни и клерикални кругови, окупљено око патријарха Рајачића и дворског саветника Ђорђа Стојаковића, сматрали су да аутономија Српске Војводине може бити остварена искључиво уз помоћ бечког двора, заснована на историјским привилегијама српског народа. Група либерала окупљена око Светозара Милетића своју концепцију Српске Војводине је везивала за сарадњу с мађарским политичким круговима који би гарантовали њено постојање као аутономне жупаније унутар федерализоване или регионализоване Угарске. Вишеструко изневерена обећања Беча су утицала на либерале да се окрену угарском Сабору. Милетић је сматрао да Српска Војводина може бити одржива као последица политичког договора с угарском елитом. На Благовештанском сабору појавила се трећа, умерено конзервативна струја на челу са Ђорђем Стратимировићем и Јованом Суботићем, која је предлагала српско-хрватску коалицију. Ова групација је нудила компромисно решење. Наиме, Српска Војводина обновљена од стране Беча, ушла би у савез са Хрватском, чиме би настао нови државно-правни ентитет, који би затим отпочео преговоре с угарском страном. На сабору су доминантну улогу имали Рајачићеви конзервативци, тако да предлози Милетића и Стратимировића нису добили довољан број гласова.
У Стратимировићевој биографији један од неразјашњених момената је његово напуштање аустријске војне и дипломатске службе, које се догодило 1863. године. Српски аристократа је покушао да пређе у службу Русије. Због одуговлачења које је у руској дипломатској пракси било пословично, одлучује да се самостално ангажује у циљу подизања антитурског устанка на Балкану и оружане акције против Аустрије. У том циљу Стратимировић је остварио у ближе контакте с водећим личностима револуционарних кругова тадашње Европе, попут Гарибалдија и Наполеона III. Парадоксално, дојучерашњи противници, мађарски емигранти, постали су саговорници грофа Стратимировића. Напослетку, угледног дипломату је ангажовао Гарашанин, како би спроводио пропаганду у циљу позитивног приказивања Срба и осталих Јужних Словена у угледним европским интелектуалним круговима. Да би осујетила негативно политичко деловање Стратимировића, Аустрија је суспендовала његове путне исправе, као и плаћање апанажа. Ово је утицало на његов повратак у Монархију. Стратимировић поново постаје активан учесник српске политике у јужној Угарској. Тако је 1865. године изабран у Великом Бечкереку за посланика угарског Сабора.
Последица Баховог апсолутизма у Хабзбуршкој монархији било је поновно покретање теме промене концепције државног уређења. Тадашњи политички кругови су нудили три концепције на којима би Монархија могла да буде преуређења: централистичка, федералистичка и дуалистичка. Присталице идеје федерализма су сматрали да Монархију треба федерализовати при чему би све историјске земље имале статус федералних јединица. То су у првом реду Аустрија, Угарска, Чешка, Хрватска и др. Тиме би поједини народи попут Срба, Словака, Русина и Румуна остали без својих федералних јединица. На чело конзервативно-клерикалних кругова дошао је Ђорђе Стратимировић. Он је наставио с дотадашњим политичким курсом Срба у јужној Угарској, који су своје захтеве за федералном јединицом унутар Хабзбуршког царства темељили на историјском праву, а не само на оданости бечком двору током револуционарних дешавања 1848/49. године. За српске политичаре основе будуће српске аутономије су већ увелико биле засноване на правима и привилегијама које су аустријски владари доделили Србима у претходном периоду. Тиме је Српска Војводина била не само захтев Срба, већ историјска тековина. Политичко деловање Стратимировића је наишло на изузетно добар пријем у круговима чешких федералиста, који су у свом листу, прашкој Политици, која је излазила на немачком, објављивали текстове овог српског политичког првака. Његово деловање подржао је и аустријски канцелар Шмерлинг, и сам присталица федералистичког уређења, с којим су кругови српске деснице блиско сарађивали. Сва надања у остварење новог федералног концепта су пала у воду 1866. године када је дошло до аустроугарске Нагодбе. Уместо федералног, Хабзбуршка монархија је све до свог нестанка 1918. године била заснована на дуалистичком уређењу. У првим данима дуализма, Стратимировић је био изразити противник нове државне концепције. Међутим, веома брзо он је успео да се споразуме с мађарским политичарима Ференцем Деаком и председником владе Ђулом Андаршијем. Управо је Стратимировић био фигура која је угарске политичаре повезала с Намесништвом у Краљевини Србији. Исто тако је покушао да посредује између угарске владе и хрватских народњака.
Као нова политичка опција у јужној Угарској настала је Српска народна слободоумна странка, на чијем челу је био Светозар Милетић. Странка је формално настала на конференцији у Бечкереку 1869. године. Програм који је тада изгласан, уз извесне измене из 1872. године постао је основа српског опозиционог деловања у јужној Угарској у наредним деценијама. Милетић и његове присталице су у Бечкеречком програму инсистирали на равноправности свих народа Угарске у односу на мађарску нацију. Захтеване су веће грађанске и демократске слободе. Што се тиче питања аутономије, захтевана је парламентарна дебата на нивоу Благовештанског сабора. Наиме, Српска народна слободоумна странка је инсистирала на томе да Војводина буде аутономна са сопственим органима. Такође, у Бечкеречком програму су били прецизирани посебни односи с Кнежевином Србијом и панславистичке тенденције. Милетић и његове присталице су инсистирали на решењу Источног питања.
Конзервативна групација коју је предводио Стратимировић је имала знатно умереније захтеве, који су прокламовани програмом из 1872. године. И поред помирљивијег тона Стратимировић није напустио идеју Српске Војводине. Упркос блискости с угарском владом и бечким двором, конзервативци су се критички односили према закону о аустроугарској Нагодби и закону о народностима. Покушај лавирања између добрих односа с властима и борбе за постизање српске аутономије на простору јужне Угарске је практично неостварљив подухват. Ситуација за Стратимировића била је додатно отежана присуством Милетића на политичкој сцени. Радикални програм Српске народне слободоумне странке био је много прихватљивији Србима јужне Угарске, који су били уморни од неостварених обећања Беча и Будима. До 1877. године Стратимировић је био покретач неколико различитих часописа конзервативне провенијенције. Он је узео учешће у српско-турском рату где је с водећих командних позиција потиснут услед утицаја генерала Черњајева. По повратку у Аустроугарску Стратимировић бива ухапшен. Он, попут Милетића, бива од стране владе Калмана Тисе оптужен за издају. Захваљујући интервенцији утицајних бечких кругова Стратимировић је веома брзо пуштен на слободу. Он се 1877. године преселио у Беч у коме ће боравити све до своје смрти 1908. године. Међутим, ово није био крај његовог политичког ангажмана, који је активно трајао све до 1899. године када се уважени српски аристократа и политичар разболео.
Политички лик Ђорђа Стратимировића, нажалост, до данас није у потпуности реконструисан. Политички ангажман за време револуционарних дешавања 1848/49. године је познат и данашња перцепција овог српског националног радника је везана за овај период његовог живота. Много је мање транспарентан други део његовог политичког деловања. Током три наредне деценије Стратимировић је наставио своје политичко деловања у доста измењеним околностима. За то време овај српски политички радник је доживео неколико радикалних политичких промена. Од напуштања аустријске службе и активног рада на покретању револуционарних дешавања у ширем балканском контексту до поновног уласка у политичку арену јужне Угарске, Стратимировић је показао колико истовремено може да буде идеалиста и прагматик. Дојучерашњи вожд Српске Војводине, у покушају да се прилагоди актуелној ситуацији, нашао се на позицијама својих дојучерашњих политичких опонената. Од вође либерала за време револуције, Стратимировић ће током седме деценије постати главни носилац конзервативне политике међу Србима у јужној Угарској. Далеко најмање јасан је период његовог живота после 1877. године. Довољна разјашњења нам не пружа чак ни Стратимировићева мемоарска грађа, пошто постоје њене две верзије. Једна је намењена пре свега српској и југословенској јавности. За аустријске кругове била је намењена друга верзија мемоара. Додатну отежавајућу околност у реконструкцији биографије Стратимировића је представљао његов дипломатски ангажман. Деликатне мисије које је обављао за бечки двор нису увек испраћене адекватном количином извора. За употпуњавање слике овог значајног политичког радника друге половине XIX века биће потребно даље ангажовање историографије, пре свега у истраживању архивске грађе из западне Европе и Русије. Многе недоумице ће бити решене када се приступи изучавању фондова аустријских, чешких, француских, руских и других архива. Тек тада ћемо моћи дати комплетан суд о делатности српског вожда пречанских Срба.
Остави коментар