ИВАН ТАБАКОВИЋ

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Иван Табаковић је био један од највећих сликара српског модернизма. Био је утицајна стваралачка личност, чији je опус у различитим медијима (цртеж, колаж, керамика) незаобилазан део међуратне и послератне историје уметности Србије и Југославије. У његовом богатом и разуђеном опусу можемо пратити развој историје модернизма код нас, почев од интимизма, експресионизма, социјалне уметности и надреализма, до поп-арта и „Медиале“, која га сматра јединим духовним оцем.

Модернизам означава модерну уметност која oбухвата временски период од краја деветнаестог века све до седамдесетих година двадесетог века, а њене основне карактеристике су индивидуализам, субјективизам, модернизам и експеримент. Српско модернистичко сликарство је по својим одликама најближе европској традицији и моделу париске школе. Међутим, основни принципи модернистичког сликарства на почетку педесетих година двадесетог века у Србији, заснивају се на истим модернистичким идејама као и послератна америчка апстракција. Ове идеје потичу из Хофманових и Гренбергових дефиниција модернистичке слике, којe се темеље на превасходном одржавању дводимензионалности сликарске равнине, супростављајући се сваком виду илузионистичке имитације дубине простора.

Иван Табаковић рођен је у Араду (данашња Румунија) 10. децембра 1898. год. Потиче из угледне грађанске породице. Његов отац Милан био је познати архитекта, као и брат Ђорђе и сестрић Предраг. Његов стваралачки пут кретао се на релацији Арад– Будимпешта–Загреб –Минхен–Париз–Нови Сад–Београд.

Студије сликарства започео је на Академији ликовних уметности у Будимпешти 1917. год, а потом на Краљевској академији за умјетност и обрт у Загребу (1919–1924). Прво је био у класи професора Максимилијана Ванке, а касније код професора Љубе Бабића. Године 1922. привремено је прекинуо студије у Загребу и отишао у Минхен, где је два семестра похађао Академију лепих уметности, у класи професора Бекер Гундала, као и приватној школи Ханса Хофмана. Вратио се у Загреб и наредне 1924. год. дипломирао је у класи професора Љубе Бабића. Следеће године одлази у Париз, где борави краће време и учествује на Међународној изложби примењене уметности. По повратку у Загреб, заједно са Отоном Постружником 1925/26. год. оснива и води приватну Слободну сликарску школу. Наредне године постављен је за хонорарног цртача на Институту за анатомију Медицинског факултета Свеучилишта Краљевине СХС у Загребу, где је радио до 1930. год, а онда се преселио у Нови Сад. Један је од оснивача уметничке групе „Земља“, која је основана 1929. год. у Загребу, али ће је напустити 1932. год. Као стипендиста Владе републике Француске, Табаковић је боравио у Паризу од новембра 1934. до пролећа 1935. год, када се враћа у Нови Сад.

Прву самосталну изложбу Иван Табаковић имао је 1934. год. у салону Улрих у Загребу. Излагао је своје радове и у уметничком павиљону у Београду 1934. год, заједно са колегом Недељком Гвозденовићем. Табаковић се сели за Београд 1938. год, када је постављен за хонорарног наставника сликарства на Вишој школи за примењену уметност. Децембра 1939. год. постављен је за вођу одсека Декоративно сликарство на овој школи. Био је један од иницијатора оснивања школе за примењену уметност, из које ће се касније развити Академија примењених уметности у Београду, где ће радити као професор. Један је од оснивача одсека за керамику. Након Другог светског рата 1945. год. постављен је за ванредног професора на Академији ликовних уметности, а 1948. год. прешао је на Академију примењених уметности, где је водио одсек за керамику. Поред уметничке групе „Земља“, где је био један од оснивача, учествовао је у оснивању београдске групе „Дванаесторица“ (1937) и „Шесторица“ (1954).

После Другог светског рата културни развој земље био је једнако важан, као и остали сегменти друштвене и привредне изградње. Међутим, уметност је била потчињена политичкој идеологији и остваривању државно-политичких циљева, и организована по принципу партијске структуре. Уметници и њихово стваралаштво стављени су под строги надзор уметничких удружења и синдикалних организација. Њихов основни задатак био је образовање новог социјалистичког човека. Ту није било места за индивидуалне естетске дилеме и уметничка преиспитивања. Ликовна критика била је едукативно и политичко средство, која је имала задатак афирмације совјетског социјалистичког реализма и културног модела. До поступне либерализације културног живота долази оног тренутка када се мења спољнополитички курс Југославије у правцу Запада. Политичко допуштање слободнијег развоја културе, створило је одговарајућу климу за почетак развоја модернистичког језика у српској ликовној уметности. Српска и југословенска ликовна уметност постепено излази из једне врсте самоизолације и отвара се према свету. Међутим, либерализација културе и уметности није била нимало једноставна. Формирање југословенског модернизма требало је да омогући промену државног имиџа и да се представи као симбол либерализације културе. Шездесетих година двадесетог века створен је социјалистички естетизам, који је био довољно модеран да задовољи државне и партијске потpебе показивања отворености према свету, али и довољно традиционалан да задовољи друштвени конформизам грађанског укуса. Тако је модернизам престао да буде друштвено ангажован и постао је врста привилеговане уметности.

У борби за слободу индивидуалног уметничког стваралаштва, и то у време најжешће контроле и примене идеолошког догматизма, посебну пажњу привукла је Задарска група. Били су то млади студенти београдске Ликовне академије који су својевољно напустили Академију и отпутовали у Задар, где су провели четири месеца током 1947. год. Сви су били кажњени избацивањем са Академије. Куриозитет је да су сви чланови Задарске групе били студенти са Табаковићеве класе. Табаковић је, наводно, покушао да их задржи, знајући које ће бити последице, али безуспешно. Овај догађај је попримио размере друштвено-политичког инцидента. Задарска група представља први вид јавног отпора и негације социјалистичког реализма у послератној ликовној југословенској уметности. Ова група није имала никакав програм, сем тежње за уметничким и духовним усавршавањем, поновно увођење тема грађанске културе и потребе за формирањем независног стауса уметника и уметности од идеолошких и политичких стега. Под политичким притиском, већина студената је, ипак, била враћена на Академију. Многи од њих су касније наставили свој рад у Паризу.

Сликарство Ивана Табаковића почивало је на темељима модернистичког вокабулара слике, са наглашеном склоношћу ка сатиричној критици људских слабости и мана. Управо то ће уздићи његово стваралаштво на ниво параболе, персонификације или алегорије експресивног језика, а кулминираће у слици Гениус (1929). Ова слика настала је у Загребачком периоду стваралаштва и активности у групи „Земља“. Слика представља оштру критику распалог и изгубљеног друштва са изразитим моралним циљем да се исправи друштвено зло и општа људска глупост. Гениус је слика која обележава главни амбијент Табаковићевог духовног и социјалног ангажмана тог периода. Слика приказује десеторицу мушкараца и једанаестог који управо из ње искорачује, а сви се налазе у безличном простору, великој соби која личи на фискултурну салу или салу неког задружног дома. Ова дворана је у ствари поприште необичног пијанско-трубачко-дувачког баханалисања, у коме се сваки присутни мушкарац забавља сам за себе. Ниједна фигура не комуницира са било којом другом у огромној соби, без обележја, оскудног намештаја, једне хоклице на којој седи трубач и једног сточића у десном, исеченом кадру, на који је положена боца. Један од мушкараца, сасвим лево, крај врата у првом плану, лежи на поду. Други, као да покушава да на зид између врата окачи тромбон. Трећи, носећи барјак уместо грба има флашу, излази кроз друга врата. Тројица у првом плану, слева надесно: први седи на хоклици и дува у трубу, централни лик, ћелав, трбушаст, обучен у тамни сако и светле панталоне, зането дува у тромбон, трећи еквилибрира на левој нози, у пози трапавог, незграпног балетана, машући марамицом и боцом у левој руци. У задњем плану, двојица концентрисано дувају у некакве дувачке инструменте, трећи као да замахује великом трубом. Над њима у ваздуху лебди ениус, опружен као да плива, обучен попут арлекина, босоног лети над овим призором, отпоздрављујући веселој дружини, са боцом шампањца из које излећу осе у десној, и штапом, којим диригује призором, у левој руци. Чини се да он једини, у овој необичној, некомуникативној групи, зна шта ради. Овом сликом Табаковић се приближио немачком експресионизму, тј. идејама Нове стварности са Георгом Гросом и Ото Диксом. На сличан начин Табаковићева слика представља оштру критичку визију распалог, рулог и изгубљеног друштва. Својом сликама из тзв. земљашког периода, а нарочито сликом Гениус, Табаковић прави субверзију колективитета, алегоријом једног колектива који се распада и који, евентуално, предвиђа нови и бољи, који тек треба да буде створен.

Новосадски период (1930–1938) карактеришу дела социјалне тематике и префињена употреба боја – представе приватних и јавних простора, мртва природа, пејзажи. Београдски период (1938–1977) обухвата више различитих истраживачко-стваралачких фаза. У првој фази (1938–1955) аутор се суочава са политички мотивисаним критикама, због елемената гротеске, ироније и сарказма на његовим делима. Истинску преломну тачку целокупног Табаковићевог опуса чине целине „Порекло и облици ликовног изражавања“ и „Извори ликовног истраживања – Анализа и фото документација“, с тезама манифестног карактера. Другу београдску фазу (1955–1977) одликује наглашена истраживања темељних принципа модернистичке слике, али и скулптуре, колажа и фотомонтаже. Управо овај ексцентрични, стваралачко-експериментални период дуге половине двадесетог века Ивана Табаковића чини једним од најзначајнијих, оригиналних иноватора српске модерне уметности.

Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1965, а редовни члан 1972. год. Заједно са Недељком Гвозденовићем иницирао је оснивање Галерије Српске академије наука и уметности 1968. год. Данас је награда из Фонда „Иван Табаковић“, коју додељује САНУ, једна од најпрестижнијих у области визуелног стваралаштва.

Иван Табаковић је на неки начин песник и сатиричар, визионар и драматичар, моралиста и посматрач, који је у уметности користио различите начине истраживања, с циљем да каже оно што жели. Сматрао је да уметник мора бити присутан у свим животним токовима и да све треба да буде предмет његовог непрестаног интересовања. Његова интересовања никада нису ишла само једним правцем. Његов уметнички опус обухватају дела рађена техником цртежа, колажа, интервенције, керамике… на тај начин уметник комуницира са светом, износећи своје визије, размишљања и идеје. Надахнут социјалним, импресионистичким и интимистичким мотивима, сликао је у духу префињеног колористичког артизма. Иначе, артизам представља начин савршеног уметничког изражавања, које је последица вештине и знања уметника. Цртао је и акварелисао, радио у техници темпере, гваша, колажа и мајолике (врста керамике). На Међународној изложби уметности и технике у савременом животу, одржаној у Паризу 1937. год, Иван Табаковић је изложио четири керамичка паноа у почасном холу павиљона Краљевине Југославије. Мотив из средње Србије, Далматинка, Хрватско пролеће и Босански мотив, због својих великих димензија представљали су технолошки подухват, који је Табаковић остварио у сарадњи са новосадским вајаром и керамичаром Карољем Барањијем. У кратком временском року, од само три месеца, успео је да изради ове монументалне керамичке слике. Због својих уметничких вредности, панои су у Паризу одликовани почасном дипломом. Они данас представљају ремек дела керамике, настала у пионирским годинама ове уметничке дисциплине у нашој земљи.

Током шездесетих и седамдесетих година Иван Табаковић је стварао колаже. За колаж је рекао да има карактеристике и богате могућности изражавања. Сам начин и брзина извођења колажа онемогућавао је да идеја и замисао ишчезну у процесу рада. На тај начин уметник може да ухвати, тј забележи веома драгоцене идеје. „Радећи колаж ја сам често хватао своје представе, заробљавао их у распореду елемената и верујте да су нам та ропстванаших идеја најдрагоценија“ – говорио је уметник. Теме и садржаје ових колажа уметник изводи из својих рефлексија о чудима живота и природе, науке и филозофије, о свему ономе о чему уметник у исто време мисли и машта.

Табаковић је међу првима у српској уметности почео са увођењем медија, фотографија и новинских исечака у сврху уметничког истраживања. Историчар уметности Владимир Васић је за Табаковића рекао следеће: „У младости „земљаш“, потом сликар интимиста у духу традиције међуратне „београдске сликарске школе“, у зрелим годинама улази у нова изражајна подручја где извор тражи у области науке и филозофије. Табаковић у свим периодима свога рада остаје уметник који у уметности види пре свега начин задовољавања своје непресушне радозналости“.

Дела Ивана Табаковића имала су дугачак пут, од Лавова, Варшаве, Барселоне, Сарбрикена, Париза, Меца, Цириха, Рима, Филаделфије… Прву изложбу под називом „Скривени светови“ у Графичком колективу, одржао је априла 1964. год. Његови колажи, под именом „Живот, мисли, снови“, били су изложени у галерији Културног центра Београда 1966. год, након чега су заувек отишли у Њујорк, у галерију Дорски у Медисон авенији. Четири његова колажа ће после много година бити враћена из Њујорка за Србију, захваљујући једном колекционару. Још два Табаковићева колажа су купљена на аукцији у Паризу, када се продавала заоставштина познате историчарке уметности и глумице Олге Кешељевић Барбеза. Његова дела данас се налазе у колекцијама многих галерија и музеја.

Стваралачки пут Ивана Табаковића био је веома успешан. О томе сведоче многобројне награде: Гранд при за сликарство и керамику на Међународној изложби декоративне уметности у Паризу (1937), Сребрна медаља на Међународној изложби у Остендеу (1959), Златна медаља на 3. Међународној изложби у Прагу, Седмојулска награда (1966), Награда АВНОЈ-а СФРЈ (1975) за стваралаштво и рад од општег значаја, Награда Политике (1963), Орден заслуга за народ са златном звездом, признање за нарочите заслуге и допринос за успешни развитак Универзитета у Београду (1974).

Иван Табаковић умро је 27. јуна 1977. год, у 78 години живота, у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.