Ауторка: мср Милена Кулић
Попут Питера Брука, Андрић у свом делу, као магијом, зауставља време и покрет и све претвара у окамењену сценску слику. Иако је Андрић препознатљив и познат као приповедач чије дело почива на причи и причању, у његово дело несумњиво је уткана драмска нота, некада изразита и експлицитна, а некада само назначена. Сматра се да Андрић није писао драме, али то није спречило редитеље и драматурге да његова прозна дела драматизују и инсценирају. Сам писац је сумњао у могућности драматизације и позоришно-сценске инсценације његових дела, па током његовог живота није било много приказивања. Нешто више од четири деценије прошло je од смрти Ива Андрића до данас, током којих његово дело не престаје да инспирише редитеље, драматурге и драмске уметнике уопште.
Проучавајући Андрића као скривеног драматичара, Петар Зец у студији Андрићев театар сенки истиче да је у Андрићевом делу све „драмски сучељено, супротстављено и сукобљено: митско у историјском, прошло у садашњем, лично у општем, универзално у индивидуалном, рационално у ирационалном, ништавно у виталном“.[1] У „празном простору“ Питера Брука може да се створи театар сачињен управо од тих „драмски сучељених елемената“. Може да се створи уметност у коју ће да се укључи зла судбина, страх, несрећа, рат, „та сила коју ми скраћеним изразом називамо љубав“[2], жртве, убиства, лажи, мржње, нагони и смрт, вечна људска борба зарад опстанка – све оно што чини једну драму, и што, уосталом, чини живот. Тај „празан простор“ може да буде било шта. Може да буде – сцена, живот, песма, градски трг, двор. Може да буде прозно уметничко дело, уколико имамо некога „ко се креће у том празном простору, док га неко други проматра“. Несумњиво, тај „празан простор“ може да буде и литерарни опус Ива Андрића, у којем се дубоко прожимају лирско, епско и драмско, односно „драмски дух уткан је у епски основ, чинећи такође узлет у лирске висине“.[3] Истичући да је у Андрићевом делу лирика, епика и драма у складном сазвучју, Петар Зец, даље, наводи да многа његова дела ипак имају изразите „унутрашње структуралне одлике драмске књижевне технике“.[4] Упркос чињеници да Андрић-хроничар често Андрића-драматичара потискује у дубље приповедачке слојеве, у самој дубини прозног текста ти драмски елементи дају снагу површинском приповедачком току. Не смемо заборавити да цела наша прошлост несумњиво открива смисао „једне величанствене драматичности“ како наводи Момчило Настасијевић, тврдећи да у „духовном склопу нашег човека има нечег превасходно драматичног“[5] – а свакодневни живот се испољава, у стварности као и делу Ива Андрића, не толико у уједначеном току колико у динамичним сменама мировања и драматичног размаха.
Испреплетеност и узајамно дејство драме и романа код Ива Андрића, огледа се у приказивању објективног спољног света. Емил Штајгер у књизи Умеће тумачења истиче да „лирско постојање евоцира, епско оприсутњује, драмско пројектује“.[6] Подстакнути овом мишљу, основна нит овог текста би била да покажемо како се феномен позоришта, позорнице и драме пројектује у делу Ива Андрића, ослањајући се најпре на извођења Проклете авлије на српским језичким просторима, имајући свакако у виду да је тумачење Андрићевог дела из специфично позоришног угла ретко улазило у видно поље научне критике и теоријске анализе.
Преовлађује уверење да Андрић није написао ни једну драму. Међутим, сачувана је постхумно издата једночинка Конац комедије – драма која није објављена за живота писца, већ је пронашао и објавио Предраг Палавестра, сврставши је у период између 1914-1918. године.[7] Јован Ћирилов сврстао је ову драму у антологију Кратке, краће и најкраће драме на свету, истичући да Андрић очигледно није радио деценијама на овом драмолету као на другим делима, па га управо због тога није ни објавио.[8] Посебно занимљив податак јесте тај да је Ћирилов у овој антологији Андрићеву драму објавио уз веома кратку драму Бертолта Брехта Слуга, имајући у виду сличан културо-историјски, идеолошки контекст у којем су стварали ови писци. Но, о потенцијалној вези Бертолта Брехта и Ива Андрића нешто касније. Када је у питању једночинка Конац комедије, не бисмо смели да занемаримо податак који нам пружа Зоран Ђерић у књизи Драматуршки постскриптум. Ђерић у тексту Не/написана драма Иве Андрића, не наводећи наслов драме, наводи да је Андрић написавши неку драму исту прочитао Милошу Црњанском. У прилог томе наводи сећања која је Црњански забележио поводом Андрићевог доласка с краја 1918. и почетком 1919. године у Београд: „Од оних стихова, од оне прозе, па чак и драме (!) које ми је читао у оној малој кући улице Браће Недића, на жалост, није објавио ништа“.[9] Да ли се овај запис Милоша Црњанског односи на једночинку Конац комедије или не, ми то не можемо са сигурношћу тврдити. Међутим, покушај Палавестриног датирања ове драме и смештање у период до краја 1918. године, и запис Црњанског који се несумњиво односи на 1918. и 1919. годину, указује нам на одређене подударности, што нам даје за право да, без уверљивијих доказа, закључимо да је Иво Андрић заиста Црњанском читао ову једночинку, која је захваљујући Палавестри пронашла пут до читалаца. Због чињенице да та драма није објављена за време његовог живота Андрићеви биографи, пре свега Радован Поповић, често истичу да Андрић није писао драме, а са осећањем чуђења и сумње односе се према овом запису Милоша Црњанског који показује супротно. Иако је Андрић сумњао у могућност драматизације његових књижевних дела, он је, попут Достојевског (за којег се такође сматра да није написао ниједно драмско дело[10]) веома често предмет драматизација на позоришним сценама. Драматизације Андрићевих дела, као и пројекте који су проистекли из читања Андрића, настале „по Андрићу“ не можемо, наводи даље Зоран Ђерић, да прихватимо као ненаписане драме Ива Андрића, јер свака од њих, мање или више, нуди једно ново виђење и тумачење бурног и недокучивог дела.
Биографски подаци и архивски документи везани за рани Андрићев период показују да је Андрић, без сумње, волео позориште. По свему судећи, позориште му је од ране младости било једна од најинтимнијих уметничких пасија. На то указују пишчева заокупљеност, осим лириком, драматуршким позивом и писањем драме.[11] Када говоримо о Андрићевом драмском доживљају света, значајно је споменути пријатељство са Ивом Војновићем, односно заједнички боравак у Болници милосрдних сестара у Загребу у периоду од новембра 1917. до пролећа 1919. године. Дуге литерарне седаљке код Војновића изазивају носталгично сећање код Андрића који наводи: „Ја сам Војновића добро познавао. Барба Иво, тако сам га звао. Он је тада био у дубокој старости, а ја веома млад. Причао ми је узбудљиво о теми своје будуће драме Машкарате. Ја сам га пажљиво слушао. Рекао сам му: „Барба Иво, морате написати ту драму“. И заиста, када је прошао рат, видим ја да је изашла драма и да се почиње приказивати у позориштима“.[12] У овом кратком пишчевом исказу примећујемо заинтересованост за позоришно-драмски аспект уметничке сцене. Пажљивим читањем до сада наведеног, хронолошке подударности нам се саме нуде – у периоду од 1917. до 1919. године трајало је интензивно дружење „два Ива“, у том периоду је по Палавестрином закључку Андрић написао Конац комедије, а Милош Црњански баш сећајући се тог периода пише о Андрићу као драмском писцу. Не би требало да се залетимо, па да тврдимо да је пријатељство са Војновићем интензивирало Андрићев драмски флуид, али ова хронолошка подударност свакако заслужује дубље и интензивније проучавање, јер, чини се да може да пружи драгоцене податке о развоју осећаја за драмско код Ива Андрића као и сигурније податке о датирању једночинке Конац комедије. Окупљали су се често „Барба Иво“, Иво Андрић („преодбрани цвијет у блату наше баналности“), као и Иво Раић[13] у соби ове загребачке болнице. Подстакнут таквим друговањем, Иво Војновић упућује писмо Еми Крстељ 17. јануара 1919. године у којем се, сматрам, налази можда најубедљиви аргумент и доказ да је Андрић свет посматрао драматуршким очима, а позориште доживљавао као нешто неодвојиво од прозног дела. Војновић пише следеће: „У нашој болници сад смо два Ива (Ја и Андрић) који живимо старим животом успомена и обичаја. Често нам долази увечер у моју фамозну собицу наш Иво Раић, па се разговарамо до поноћи. Наговорили су ме обојица да Ти пишем са много поздрава пак да те замолимо сва три in corpore e да би говорила господи која имаду Сплитско казалиште у руци да га не дају никоме прије него се поразговоре са Ивом Раићем. Он и Иво Андрић хоће да створе у Сплиту оно идеално позориште које немамо нигдје на Југу. Раић је већ у договору с једном елитном првокласном трупом. Андрић би био драматург – а ја il poeta della compagnia! Хоћемо да у Сплиту створимо најбољу Југословенску драму. Зато молим Те да говориш in secreto само ономе који одлучује и да нико о томе не говори и не пише, јер би нам покварили рачуне“.[14] Ништа се није остварило од ових „смелих позоришних снова“, како целокупну идеју именује Петар Зец. Иво Андрић убрзо након ових идеја одлази у дипломатију, а „барба Иво Војновић“ на онај свет, у легенду.[15] Без обзира на то, истраживачи историјске театрологије с посебном пажњом се односе према овом пријатељству два Ива, која осим што показује интелектуални спој истомишљеника, неопозиво приказује чињеницу да је Андрић целог живота носио ту панораму света у себи, пуну узбудљивих, драматичних и позоришних призора и идеја. Сагледавши овај детаљ из његовог најранијег рада, закључујемо да је интензивиран његов драмски осећај света којим често у свом литерарном стваралачком поступку сенчи епско.
Када говоримо о позоришној инсценацији Андрићевих дела, велико је питање како сачувати писца, приповедача, а да не измени свој уметнички лик на сцени. По мишљењу Велибора Глигорића, „сцена може да изнесе рељефно, сликовито и посебном магијом вредности његовог уметничког дела, а може да их деформише и да их девалвира“.[16] Стога, проблем је изузетно деликатан – како флуид Андрићевог дела остварити на сцени, а да се не повреде уметничко ткиво и поетске вредности које оне садрже. Исидора Секулић је, упркос тим строгим захтевима, веровала у моћ сцене када је у питању Андрићево дело. Она је поводом приповетке У зиндану писала: „Госп. Андрић је том причом дао неколико класичних сцена и за театар. Писац ових редова усуђује се да постави питање – да ли и госп. Андрић сам не би тек на сцени угледао све рефлексе и пројекције свог турског ћатице“.[17] Исидора Секулић као најтеатралнијег у овој приповеци, истиче турског писара, који из угла собе застрашено прати сукоб фратра Марка и Турчина Фазла. Она је у том сукобу видела велику историјску симболику, истакла је „комичну и политичку вредност ове слике“ у којој препознајемо изражен и истанчан драмски импулс.[18] Међутим, Андрићеве приповетке постављају један проблем – како приповедачка уметничка дела, која садрже заметке погодне за сцену, развити у њој, да сценско остварење буде конгенијално уметничком свету писца. Свакако то је проблем који поставља не само приповетка Ива Андрића, већ и романескне форме, пре свега Проклета авлија.
Андрићева Проклета авлија доживела је свега пет драматизација, можда управо због пишчеве сумње у транспоновање овог дела у позоришни облик. Драгоцене податке о позоришним остварењима инспирисаним делом Ива Андрића подарила нам је Весна Крчмар, у књизи Драматизације у времену (Позоришне драматизације дела Иве Андрића) објављена 2008. године у издању Матице српске. Прву драматизацију, истиче Весна Крчмар, сачинио је Јован Ћирилов, а она је премијерно изведена у Југословенском позоришту 1962. године у режији Мате Милошевића.[19] Ћирилов је, како је сам записао, роман „преносио дословно на сцену“, али такође оставља податак да му је то било „не само најболније професионално искуство, већ и непријатно искуство за самог Андрића“.[20] „Кад сам гледао Проклету авлију у позоришту“, истакао је Андрић након премијере, „били су све мајстори, најпознатији мајстори, али као да су погрешно свирали“.
Друга драматизација је резултат рада Љубодрага Милошевића и Марислава Радисављевића за Народно позориште у Нишу. Премијерно је изведена 1979. године. Представа је проглашена за позоришни догађај сезоне и добро је примљена на домаћим позоришним фестивалима, иако није много писано о њој. Две године након тога, Народно позориште у Зеници изводи Проклету авлију коју је сачинио редитељ Љубиша Георгијевски. Весна Крчмар у књизи Драматизације у времену, а потом Зоран Ђерић у Драматуршком постскриптуму, истиче да је у овом извођењу присутно „напуштање“ Андрићеве реченице, које није било карактеристично за претходне драматуршке покушаје. Овде су „изненађујуће кратке реченице, упитне, елиптичне, тежиште је на ЈА, на објашњењу и значају „кобне речи ЈА“, што је посебан квалитет овог драматуршког рада“. Међутим, полазна тачка „преобликовања“ садржана је, по мишљењу Петра Марјановића, на „давнашњем сазнању да писац будуће драме“, без обзира што полази од епске творевине, „не би смео да буде дословно веран ни њеном садржају ни њеним композиционим начелима“[21], па бисмо по том принципу вредновања ово извођење истакли као веома успешно.
Најзапаженија је, а можда и најуспелија, четврта драматизација коју је начинио Небојша Брадић у Крушевачком позоришту 1999. године. Својеврсна опседнутност Проклетом авлијом Ива Андрића, кулминирала је у овој рационалној драматуршкој структури. Брадић је још једном, 2011. године, посегнуо за овим текстом и драматизовао га и режирао као регионалну копродукцију три независна позоришта.[22]
Након што смо укратко навели извођења Проклете авлије, ослањајући се, пре свега, на исцрпну студију Весне Крчмар, можемо поставити питање – због чега оволико мало извођења за више од четири деценије? Могуће је да се одговор налази у Андрићевом односу према сопственом делу и могућности драматизовања тог дела. Напоменули смо већ да је Андрић сумњао у могућност драматизације својих књижевних дела. Када је реч о делима савремених писаца, мора се указати на чињеницу да у драматуршким подухватима углавном учествују и сами аутори. Насупрот томе, познато је, Андрић никада није прихватио позив да сам драматизује неку од својих приповедака или романа. Драгоцен је, у том смислу, разговор који је Иво Андрић водио са Миленком Мисаиловићем, а који је објављен у Сцени 1975. под насловом Андрић – величина коју треба непрекидно одгонетати. Мисаиловић је покушао да убеди Андрића да уради драматизацију Екс Понта, међутим, Андрић му једноставно и кратко одговара: „Нисам ја писац за позорницу. Ја позориште много волим и волим да идем у позориште, али не знам како треба писати за позориште. А то је тешко знати. Треба се родити за то“.[23]
На основу ових података, доступне литературе и увидa у историју драматизација, сматрамо да је излишно да се трудимо да покажемо како се Андрић може драматизовати. Готово целовита пракса драматизација Андрићевих дела показује да је он изузетно „тврд орах“, што свакако не искључује могућност успешне драматизације. Андрић, закључујемо, није типични прозаист за претакање на позорницу, упркос тврдњи да у Андрићевом делу одјекује много тога драматичног, позоришног и сценичног.
[1] Петар Зец, Андрићев театар сенки, Београд, 1994, стр. 5. Ова књига је настала на основу докторске дисертације Драмско у делу Иве Андрића – Андрић скривени драматичар одбрањене на Филолошком факултету у Београду 1994. године.
[2] Иво Андрић, Травничка хроника, Сарајево, 1976, стр. 182.
[3] Петар Зец, наведено дело, стр. 9
[4] Види: Исто.
[5] Види: Момчило Настасијевић, „Драмско стваралаштво и позориште код нас“, у: Есеји, белешке, мисли, приредио: Новица Петковић, стр. 106.
[6] Емил Сштајгер, Умеће тумачења, Београд, 1978, стр. 194.
[7] У архиву Српске академије чува се рукопис љубавног драмолета у једном чину Иве Андрића, о чему сведочи разговор Авда Мујчиновића и Предрага Палавестре, објављено у: Политика експрес: вечерњи лист, главни и одговорни уредник: Слободан Јовановић, бр. 6057, 16. јануар, 1981, стр. 12.
[8] Јован Ћирилов, у облику носталгичног сећања, наводи Андрићеве речи које је често слушао: „Немојте журити, Ћирилов, са издавањем онога што сте написали. Ето, ја сам на једва нешто више од сто страница ‘Проклете авлије’ радио деценијама“. Насупрот томе, сматра Ћирилов, на наведеном драмолету очигледно није радио дуго, „ако је уопште на њој радио откако је ставио на хартију“. Ова једночинка, додајемо, у себи свакако садржи драмски интензивиране елементе и обликоване ликове (Станковић и Ванда), који су несумњиво погодни за краћа позоришна извођења. Види: Јован Ћирилов, Кратке, краће и најкраће драме на свету, Вршац, 2008, стр. 87.
[9] Зоран Ђерић, Драматуршки постскриптум, Нови Сад, 2014, стр. 184.
[10] За драмски аспект стваралаштва Фјодора Достојевског занимљив је податак који је оставио Константин Станиславски у свом биографском делу Мој живот у уметности. Станиславски је, након сарадње при извођењу дела Село Степанчиково и његови житељи Фјодора Достојевског, забележио да је ово дело настало као драма за сцену, али да је Достојевски напустио ту идеју због цензуре и бриге око спровођења драме до сцене, што је самом Станиславском испричала пишчева супруга. Овај податак такође сведочи о неугасивом драмском импулсу који је одувек постојао у делу прозних писаца. Види: Константин Станиславски, Мој живот у умјетности, Сарајево, 1955, стр. 142.
[11] У писму Милошу Видаковићу, из 1911. године, које је досад најстарији сачувани рукопис Иве Андрића, он свог пријатеља обавештава да марљиво чита Фауста, Шилера и Шекспира – „та ваљаће кашње писати драму“. О непосредном интересу за драмско, даље, сведочи и Конац комедије (почетничка драма Ива Андрића), Три слике из живота Вука Караџића (позоришни фрагменти налик драмолетима), Сценариј о Вуку Караџићу (филмски сценарио). Такође, Андрићев афинитет за сценску уметност потврђују и позоришна критика Као вихор и записи поводом позоришних представа Позориште изненађења у Риму, и Три сестре у МХАТ-у у Москви.
[12] Љубо Јандрић, Са Ивом Андрићем, Београд, 1977, 328.
[13] Иво Раић је знаменита појава у позоришном историјату Југославије. Као глумац је имао ангажмане на највећим европским сценама у Берлину, Прагу, Хамбургу, Будимпешти, глумећи на језицима тих земаља. Поред глуме, бавио се успешно и режијом, а био је неколико пута и интендант Хрватског народног казалишта.
[14] Љубо Јандрић, наведено дело, стр. 109.
[15] Занимљиво је још споменути чињеницу да су о делима Ива Војновића писали многи, и сви су истицали да је он један од најистакнутијих драмских писаца модерне. Поменимо само Милоша Црњанског, Исидору Секулић, Станислава Винавера, Бранка Гавелу, Слободана Селенића.
[16] Велибор Глилорић, „Драматизација приповедачке прозе“, у: Биће позоришта, Нови Сад, 1977, стр. 264.
[17] Исто, стр. 265.
[18] Када говоримо о приповеткама Ива Андрића, не само у приповеци У зиндану, већ и у многим другим приповеткама назиру се пројекцијске сцене. То су, пре свега, приповетке – Аникина времена, Жеђ, Олујаци, Код казана. Велибор Глигорић сматра да се приповетке Ива Андрића не могу прилагодити сцени илустрацијом њене садржине, и то још таквим сценским средствима која јој уметнички не погодују. Глигорић истиче да се „у интерпретацији лако склизне у натурализам који је противан и супротан Андрићевом уметничком свету“. Види: Велибор Глигорић, наведено дело, стр. 269. Свакако, потребне су велике припреме за овакве подухвате да се пронађу најприкладнији видови сценског уобличавања који би били иницирани из самих уметничких својстава приповедака. Тек тада, у тако прецизном остваривању, сами писци би могли, по наведеном веровању Исидоре Секулић, видети још боље оно што су у приповеткама створили, а и публика наћи још присније, интимније и распламсаније оно што је читањем приповетке доживела.
[19] Драгоцени су записи о овом извођењу које је сакупила и објавила Весна Крчмар. То су пре свега текстови Кобна заблуда/ Проклета авлија Иве Андрића у драматизацији Јована Ћирилова (Ели Финци), Премијера у ЈДП-у/Приредити или прерадити? (Слободан Селенић), Занимљива режија Мате Милошевића (Милосав Мирковић), Неуспела драматизација, промашена представа (Владимир Стаменковић). Адаптација, грех или шанса (Лука Павловић), Андрић на сцени (Миле Недељковић). Види: Весна Крчмар, наведено дело, стр. 184-190.
[20] Јован Ћирилов, Позориштарије/ Др Андрић по др Зецу, Политика, Београд, 10.септембар, 1994, 18.
[21] Петар Марјановић, Неостварив митски сан у драми савремене осећајности, Театрон, 121/122, стр. 23.
[22] Народно позориште из Ужица (Србија), Казалиште Вировитица (Хрватска) и Театар кабаре Тузла (БиХ). Премијере су одржане у сва три града.
[23] Миленко Мисаиловић, Андрић – величина коју треба непрекидно одгонетати, Сцена, бр. 2, Нови Сад, март-април, 1975, 53-55.
Фото: Приватна архива
Остави коментар