Аутор: проф. др Борис Стојковски, историчар
Период династије Немањића представља златно доба српске средњовековне државе. Током два века владавине ове династије Србија се учврстила као једна од најважнијих земаља Југоисточне Европе. У црквеном погледу, опредељење је било јасно и недвосмислено усмерено ка Византији, односно православљу. О томе какво је било стање у цркви, које је било место епископије у Расу у време када је Стефан Немања рођен, података нема. Рас, Призрен, Липљан и Браничево се истина спомињу у изворима, али искључиво као утврђења око којих су вођени стални ратови са Византијом. За прве три знамо да су биле епископије под Охридском архиепископијом и оне су сигурно имале неку битну улогу на српској територији. На приморју је Дубровник имао црквену превласт, али је било и других епископских центара, првенствено Котор. Питање архиепископије у Бару је отворено и у науци постоје различита мишљења, али несумњиво је да је у приморским српским земљама црквена ситуација била живља и комплекснија.
Србија је под великим жупанима Вукановићима била у бројним коалицијама против Византије, најчешће са Норманима и Угарском. Врхунац сарадње са овом потоњом је био у време угарског краља Беле Слепог (1131–1141), као и након његове смрти када је краљица Угарске била Белина супруга, а српска принцеза Јелена. Њен брат Белош био је угарски палатин, бан, а једно време је био и српски велики жупан. Из оваквих бурних времена изникла је династија Немањића и један сасвим нови период у српској историји.
Оснивач српске државе, утемељитељ и династије и цркве велики жупан Стефан Немања је рођен у Дукљи 1113. године, и како других свештеника у том, у то доба већ предоминантно латинском (доцније римокатоличком) региону није било, крштен је прво по латинском обреду. Управо је густа мрежа урбаних центара на Приморју и малопре поменута комплексна црквена ситуација била чинилац тога да Немања прими латинско крштење. Када се његова породица вратила у Србију, миропомазан је, како пише његов син Сава Немањић – Свети Сава у Немањиној биографији, по православном обреду у цркви Светих Петра и Павла у Расу. У ово време, миропомазање (конфирмација, кризма) на западу у латинској цркви је одвојени чин у односу на крштење. Тако је остало до данас, док је у православном свету то један јединствени чин.
Испрва је Стефан Немања био удеони кнез, који је, заједно са браћом Мирославом и Страцимиром, признавао власт свог најстаријег брата великог жупана Тихомира. И пре него што је постао једини владар, уз помоћ Византије, њеног цара Манојла I Koмнина (1143–1180), као и цркве понашао се као самосталан владар у својој удеоној кнежевини. Збацио је најпре брата са престола уз византијску помоћ, а владао је потом самостално Србијом од 1166. до 1196. године. Од почетка је био изузетно тесно везан за цркву. Вреди на овом месту поменути и то да је ово и период када историја цркве на тлу Србије полако постаје историја српске цркве. Немања је почео своју ктиторску делатност, а неколико српских цркава и веома вредних манастира подигнуто је пре 1219. године и пре аутокефалности српске цркве.
Као удеони кнез Стефан Немања изградио је две цркве. Први је манастир Светог Николе у Куршумлији – најстарија задужбина Стефана Немање, коју је, заједно са оближњим манастиром посвећеном Богородици, подигао између 1159. и 1166. године. Налази се на узвишењу које се уздиже над градом, изнад ушћа Бањске у Топлицу. Црква је једнобродна грађевина над којом се уздиже купола која је, по узору на цариградске цркве кришкасто подељена. Велики је утицај византијске архитектуре на манастирску цркву Светога Николаја. Олтарски простор јој је троделан, а у јужном делу је изграђен посебан део, предвиђен за гробницу. Цркву су дозидали и обнављали и Стефан Првовенчани и краљ Милутин.
Друга је Богородичина црква, звана и Петковача подигнута је у близини ушћа реке Косанице у Топлицу, недалеко од остатака византијске базилике, а подигнута је на темељима рановизантијског храма, датираног од стране стручњака у V или VI веку. Сама грађевина је једнобродна са основом триконхоса (слично црквама у Цариграду и Светој гори) и каменим иконостасом. И ова црква има пуно одлика византијске архитектуре тога времена. Још једна значајна црква јесу и прелепи Ђурђеви ступови посвећено Светом Георгију код Раса. Док је био у заточеништву, пошто се побунио против оца, Стефан Немања се заветовао Светоме Ђорђу да ће му подићи цркву ако се избави. Након Немање други ктитор ове велелепне немањићке светиње био је и краљ Драгутин.
И као самостални велики жупан наставио је да блиско сарађује са црквом показујући тиме јасно своју верску и културну оријентацију, дајући и правац којим је требало да се креће држава и највећи део народа. Најближи сарадник у томе постао је његов најмлађи син Растко. Првобитно намењен за владара Хума, Растко одлази на Свету Гору. У манастиру Светог Пантелејмона примио је монашки постриг и добио име Сава, по Светом сави Освећеном. Ово је и заметак српско-руских духовних и културних веза, које су биле присутне и у средњем веку, а кулминираће у време када је царска Русија постала заштитница православних народа на Балкану и у Централној Европи. Носећи ово име Сава је постао најважнија личност српске историје. Био је први српски просветитељ, основао и прву болницу, био угледни дипломата и личност највећег формата тога времена. Његова личност обележила је и први век независности српске цркве, али и читаву историју српског народа.
Био је и верни сарадник свога оца. Још док је био велики жупан, Стефан Немања је подигао манастир Студеницу, посвећену Успењу пресвете Богородице. Прва фаза радова је завршена у пролеће 1196. године, управо у време када је Стефан Немања препустио престо свом сину Стефану и повукао се у ову своју задужбину. Кад је касније отишао у манастир Хиландар на Свету Гору, велики жупан Стефан Немањић се бринуо о Студеници. Што се самог манастира тиче, Богородичина црква је једнобродна црква с куполом. На њеном источном крају је тространа апсида, а на западном је краљ Радослав (1228–1233) дозидао велику припрату. На северној и јужној страни су предворја. Фасаде су изграђене од блокова белог мермера. Изнутра је црква обложена туфом. Што се архитектонског стила тиче, на цркви се мешају романички и византијски стил. Пуно је типичних романичких елемената, а и мермер од којег је црква израђена чини да црква споља делује као романичка. Мешавина та два стила ће на крају произвести један веома посебан стил архитектуре познат у уметности као Рашка школа. Комплекс манастира обухвата и цркву Никољачу, једнобродну црквицу без куполе, која је изнутра осликана у XII или почетком XIII века. Између цркве Никољаче и цркве Светих Јоакима и Ане (тзв. Краљеве цркве) налазе се темељи цркве посвећене Светом Јовану Крститељу. Западно од Богоридичине цркве је трпезарија, саграђена од камена за време архиепископа Саве. На западној страни комплекса је звоник подигнут у XIII веку. Некада је у њему била капела, а сада се могу видети само фрагменти појединих фресака. Остаци фресака, који приказују родослов Немањића, могу се такође наћи на спољашњем делу припрате. Велике послове на обнови Студенице, као и зидање мање, Краљеве цркве, спровео је краљ Милутин.
На Светој Гори одлучили су да обнове запустели манастир Хиландар. Добивши дозволу византијског цара, као и пристанак светогорског монаштва, започели су процес изградње најважнијег српског духовног и културног центра. У периоду од 1198. до 1200. године Симеон и Сава су подигли Цркву Ваведења Богородице (која данас не постоји), затим кулу која носи назив Пирг Светог Саве, Камбански пирг звонара и келију Светог Симеона. Када су грађевине биле готове, средином 1199. године, Немања је као ктитор издао повељу. Ову оснивачку повељу је написао Сава, а за њу је Стефан Немања добио пристанак и од великог жупана Стефана, који је пружио и подршку у оснивању манастира. Ова светогорска светиња од тих времена, па све до данас, представља духовно средиште читавог српског православног народа, али и читавог хришћанског света јер се налази на Светој Гори, на Атосу, монашкој држави посвећеној Пресветој Богородици.
По завршетку изградње, тада монах Симеон преселио се у Хиландар са великим бројем монаха. Српској царској лаври манастиру Хиландару је додељено и неколико села у околини Призрена, односно Великохочки метох. Симеон је преминуо у Хиландару 13. фебруара 1199. године. Због небројених заслуга за цркву, државу и народ, Свети Симеон Мироточиви је канонизован, поставши на тај начин и духовни темељ светородне династије Немањића, али и предводник, уз Светога Саву, небеских заштитника и српске цркве и државе све до данашњих дана.
Период непосредно пред проглашење аутокефалности српске цркве карактерише и развој српске писмености и културе. Целокупна српска средњовековна култура расла је и развијала се под окриљем цркве. Српска православна црква, заједно са династијом Немањића има непролазне заслуге за то што је српски народ, као и његова држава, још од средњег века присутан на мапи народа високих културних и цивилизацијских достигнућа. Као одблесак византијске цивилизације, смештен и на граници са западном, латинском културом, православни српски народ постао је репрезент источно-православне културе и духовности.
Према неким најновијим научним истраживањима, најстарији српски језички и писани споменици јесу записи Димитрија Синаита, који је живео готово столеће пре Светога Саве. Његови записи, у првом реду псалтир, показују да је Димитрије писао глагољицом, али српском редакцијом словенског језика, а да се он сам књижевно и лингвистички формирао на подручју Дукље. На овај начин знамо и да је глагољица писмо српског језика, те да су српски књижевни, али и духовни ствараоци, писали и овим писмом, уз најбитнију ћирилицу.
Осим записа Димитрија Синаита, треба истаћи и један световни спис писан српским језиком. У питању је чувена Повеља бана Кулина из 1188. године, којом овај босански владар склапа споразум са Дубровником. У питању је први сачувани дипломатички документ писан на народном српском језику из Босне. Без сумње уз ове списе, најважнији споменик српске писмености и књижевности и један од темељних списа европске, па и светске културне баштине представља Мирослављево јеванђеље.
Мирослављево јеванђеље настало је у последњој четвртини XII века, највероватније између 1180. и 1187. године у манастиру, односно цркви Светог Петра и Павла, код данашњег Бијелог Поља, задужбини и гробној цркви хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање. По овом владару оно и носи своје добро познато име. А по Мирослављевој заповести и жељи исписао га је и илуминирао писар по имену дијак Григорије, са неколико својих помоћника. Мирослављево јеванђеље је најстарији (или један од најстаријих) српски ћирилични рукопис и споменик српског књижевног језика, али и без сумње највреднија српска реликвија и културно благо непроцењивог значаја. Мирослављево јеванђеље, коме је овај назив дао велики српски научник, али и политичар великог формата Стојан Новаковић, по форми је богослужбена књига која се назива јеванђелистар. По свом изгледу и садржини Мирослављево јеванђеље представља јединствен писани споменик у историји српске, али и светске културе. Писано је на танком белом пергаменту, димензија 415×285 милиметара, уставном ћирилицом у два ступца. Садржи укупно 181 лист, односно 362 стране. Украшено је са чак 296 иницијала и минијатура. Григорије дијак аутор је свих минијатура и иницијала, исписао је и алилујаре, натписе, као и текст на странама 358–360. Ова књига се по много чему разликује од других православних јеванђелистара свога времена, али и уопште. Формат јеванђелистара је четири пута већи од уобичајеног. Сви иницијали су међусобно различити, богато су украшени и великих димензија, слични оном типу илуминације који се среће на западу, а садржи и највише позлате. Људски ликови приказани у иницијалима природни су, животни и нису идеализовани. Мирослављево јеванђеље, сходно простору са којег је и потекао и где је и настало, сасвим природно одише укрштањем западног и источног књижног стила тог доба. То се огледа у једном од најпознатијих иницијала који приказује Светог Јована Крститеља потписаног ћирилицом као Жван Батиста. С друге стране, ова књига је по језику и писму несумњиво и аутентично српска, писана је ћириличним писмом и српском редакцијом словенског језика. Мирослављево јеванђеље је Унеско 2005. године уврстио у своју библиотеку Памћење света чиме је постало једно од 120 највреднијих културних добара које је створила људска цивилизација икада.
Ускоро, 1219. године, долази до тектонских промена у црквеној историји Србије, када настаје аутокефална (самостална ) црква на чије чело долази њен први архиепископ Сава Немањић.
Остави коментар