Из средњовековне историје Новог Сада и околине

 ИЗ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ИСТОРИЈЕ НОВОГ САДА И ОКОЛИНЕ

Аутор: Доц. др Борис Стојковски

Микроисторија, односно локална историја, представља једну посебну област истраживања у историјској науци. Истраживање локалне историје је, по свом самом предмету истраживања, интердисциплинарно. Локална историја је, по правилу, богата подацима из различитих области, али се кроз призму њеног истраживања могу сагледати и различити аспекти макроисторијских кретања. Типични примери за то су привреда, култура, образовање, друштвена кретања, процеси. Стога низ микроисторија и чини макроисторију.

За средњи век на нашим просторима то је један врашки тежак посао. Оскудица извора је изузетно велика, нарочито када се ради о српској средњовековној историји. Нешто је лакше када је реч о угарској средњовековној историји, јер је остало обиље грађе. Али, и у том обиљу грађе, јужни крајеви Угарске, односно оно подручје које данас називамо Војводином, слабије су заступљени од неких других делова средњовековне Угарске. Задатак историчара је ту утолико тежи, да се на основу оскудних извора ипак реконструише низ микроисторија на овом тлу.

Подручје које данас обухвата територија која се административно назива Град Нови Сад током своје дуге и богате историје имало је изузетан значај. У средњем веку се истичу посебно Петроварадин, Каменица и Футог. Ово предавање нема за циљ да исцрпи све податке везане за средњовековну историју данашњег Новог Сада, односно територије коју обухвата у данашње време. То би било и немогуће. Али, у праскозорје прославе Новог Сада као европске престонице младих, као и посебно европске престонице културе вредело би дати један кратак преглед неких занимљивости из средњовековне прошлости Новог Сада и његове околине.

Вашарош Варад је било насеље на левој обали Дунава. Можда га спомиње још око 1154. године и арапски географ Идризи. До данас је у историографији нејасно на које се место односи Ибрандис, али постоји релативно доказива теза да је то заправо Варадин, односно Вашарош Варад. У њему је Петур (Петар) син Тереа имао своју палату. Овај посед, заједно са још низом поседа истог овог Петра угарски краљ Бела IV даровати петроварадинској цистерцитској опатији Белафонс. Вашарош Варад се изгледа спомиње и у попису папске десетине као део бачког архиђаконата (дакако Калочко-бачке надбискупије) као Varadinum Petri. Пред крај постојања средњовековне угарске краљевине Вашарош Варад се помиње још двапут. Први пут га помиње угарски писац и црквени прелат Антун Вранчић 1521. године, и то под називом Стари Петроварадин, да би годину дана доцније, Вашарош Варад био споменут у попису бачке жупаније из 1522. године. На левој обали Дунава, у новом веку, на темељима средњовековног Вашарош Варада развио се Нови Сад.

Terra que Futokg et a quibusdam Ratkay nominatur се помиње још 1250. године. И то је почетак историје Футога. Ово место је посебно важно јер је имало скелу, а portus односно нека врста луке, тј пристаништа се спомиње већ 1270. године. Био је трговиште и као таквог га наводе документи из анжујског доба, као и из времена владавине краља и цара Жигмунда Луксембуршког (1387-1437). Прво је припадао породици Футаки, да би га око 1400. године добила чувена породица Горјански, када је породица Футаки изумрла. Изумирањем породице Горјански, око 1487. године, Футог је у поседу Иваниша Корвина. Као oppidum односно трговиште Футог описује и Антонио Бонфини. У Футогу је октобра 1456. године одржан и државни сабор. Поред тада већ свепристуно одбране земље од надируће османске најезде и опасности која се надвила у то доба над читавом средњом Европом и Балканским полуострвом, санкционисано је и власништво над поседом Футога. Једна од веома важних одлука овог сабора, на коме је Улрих Цељски проглашен за губернатора Угарске.

Управо је код Футога 1467. године Себастиан Розгоњи, ердељски војвода и учесник битке за Београд 1456, победио Турке и наводно ослободио 17 000 заробљеника из османског ропства. Футог је имао изузетан и економски значај, као трговиште, а скелом се допремало и сремско вино које је било изузетно битан трговински артикал.

Футог је око 1517. био самостан фрањеваца,касније салваторијанаца. Још пре тога, после 1504. Иваниш Корвин је предао посед Футог Имреу Тереку и основан је и самостан. Управо 2. маја 1517. Футог је био место у коме је одржан фрањевачки каптол и ту је изабран Алберт Дережлењи као последњи средњовековни викар угарских фрањеваца салваторијанаца. Ђорђе Сремац (и сам изгледа футошки ђак у самостану) је записао да је 1528. године Јовану Запољи дошао један редовник који је желео да ступи у његову службу и да је споменуо да су Турци опустошили самостане у Футогу, Ковиљу, итд. У Јасеберењу је 1537. године Футог споменут на генералном каптолу као опустошени самостан чије је благо из самостана у Коложвару пренето у тврђаву Хуњадија.

У Футогу је спаљен као јеретик букински, односно младеновачки жупник. Највероватније се ово десило 1440-1450. године. Поред Футога, још већи значај у ширењу јереси, тј хуситизма, имала је Каменица.

Насеље на подручју данашње Сремске Каменице, помиње се и у пописима папске десетине 1332-1335. године. Имало је римокатоличку цркву, и постоји низ помена жупника и других црквених достојанственика у Каменици (попут декана, каноника, итд). Међутим, Каменица је далеко познатија по хуситима. Следбеници чешког реформатора Јана Хуса се испрва појављују на северу Угарске, у Нађсомбату, данашњој Трнави у Словачкој. Сукобљавају се са краљем Жигмундом Луксембуршким, а против хусита је ратовао и деспот Стефан Лазаревић. Краљ је позвао 1435. године делегацију хусита у Тату на састанак и преговоре. Ти преговори нису донели никакав резултат и устанак хусита је наставио да се развија и на територији јужних крајева Угарске. Према извештају Ладислава Тамашева, пожешког жупана, међу Србима између Дунава и Саве се ширио хуситизам. У региону Калоче, Печуја и Срема је било после 1430, и Жигмундове победе над хуситима, мало сакривених хусита. У свом извештају од 25. фебруара 1437. године поменути пожешки жупан пише како у већем делу Срема живе Срби, као и да Срби и бошњаци заједно измешано са хришћанима (мисли на римокатолике искључиво) живе по немалом броју градова и села у Срему. Становници аграрних насеља су доста брзо прихватили хуситизам, који је посебно корен пустио управо на подручју Срема. Устанак се ширио по трговима, насељима, градовима, чак и међу занатлијама и трговцима, али и свештенством. Од Сланкамена до Илока хусити су имали своје веома јако упориште на подручју Срема, али и Бачке.

Због овога је папа послао свог инквизитора Јакова Маркијског да истражи ширење хустизима. Како је текла та инквизиција? Већ 1436. Јаков Маркијски је по Бачкој јеретике вадио из земуница, воденица, пећина, а у Каменици је толико крваво водио истраге да је побунио народ против себе. Поједини римокатолички свештеници су устали против деловања Јакова Маркиског у својим жупама, пожаливши се чак и папи на деловање овог италијанског фрањевца. Инквизиторски је рад спроводио и над православним становницима Срема. Из Баноштора је послао сремски бискуп Јаков писмо у Рим где хвали велику ревност свог имењака како је открио многе јеретике припаднике изопачености проклетих хусита.

Јаков Маркијски је у Каменици забележио како је много хусита у Срему дигло буну. Жупник у Футогу је био мртав, као и многи у каменичком крају. Као одмазду, Јаков Маркијски је, током свог боравка током 1436-1437. у Угарској, па и у Срему, провео време као инквизитор, и према хуситима је био крајње непопустљив и наредио да се ови  хусити спале на ломачи као јеретици. Свештеник Валентин је предат са двојицом сарадника судији Јовану од стране фрањевца Јакова Маркијског. Јаков је наредио да се овај окује у гвожђе и затвори у тамницу. А за неке друге хусите је наредио да се вежу за кочеве. Валентин, један други истоимени Сремац, каменички кројач, са својим пријатељима и саборцима је, према фрањевачким наводима, напао мачем на реченог судију Јована који га је ослободио. Нешто пре тога ухапшен је и он због својих наводник верских заблуда. Беочински свештеник Валентин, затим његов сарадник Тома, са неким пријатељима су пребегли у Молдавију и превели Библију на мађарски. То је тзв. хуситска Библија која представља први целовит превод Светога Писма на мађарски језик.

На овај начин, средњовековна Каменица имала је огромну улогу и у ширењу културе, писмености, али је и за библистичке студије место од изузетног значаја.

Али, најбитније место на подручју Новог Сада, око којег се, као његово предграђе, заправо Нови сад и изградио, јесте Петроварадин, са својом тврђавом, а у средњем веку са својом цистерцитском опатијом и самостаном Влажене Девице Марије. Огроман је значај Петроварадина у средњем веку. Од римског доба ту се налазио Кузум, тврђава римског лимеса. Петроварадин је заиста током своје дуге и бурне историје био на разеђи цивилизација. Био је један од посета поменутог Петра, сина Тереовог, који је учествовао у завери против мајке угарског краља Беле IV, Гертруде. Краљ му је због тога одузео све поседе. Петар је из историје ишчезао, ушао у мађарску књижевност преко драме Банк бан Јожефа Катоне, али је остало име Петроварадин.

Цистерцити у Петроварадин долазе из Француске, из опатије Тrium Fontium (Troifontaine). На молбу принца Беле, сина угарског краља Андрије II, из Троафонтена долазе опати који оснивају цистерцитски самостан у Петроварадину. Краљ је још 1236. године, управо у Петроварадину, издао две повеље, једну у вези са неком црквом у Аустрији, а другу у вези са неком донацијом такође цистерцитском самостану. Тад је назван Белакут-Белин извор, а 24. јуна 1237, две године после доласка цистерцитских редовника, издата је и оснивачка повеља. У тој повељи је и први помен Руменке. На месту које се раније називало Укурд краљ Бела IV је основао цистерцитски самостан за редовнике који су из Шампање позвани у Угарску. Назван је према краљу Белакут око њега је било 25 села и пустара. Опатији су припадали Њарад, Петур-Варад и тамошња краљевска палата. Опатији је припадала и десетина, као и виноград са подручја опатије у Думбову. Опат је, према повељи, требало да живи у тврђави где му је био посед и место становања и где би требала да се сагради палата.Налазио се вероватно на самој обали Дунава, вероватно у околини данашњег Горњег града. Опатија је тек доцније пресељена на брдо, после татарске најезде. Изгледа да манастирска црква није била подељена на бродове, али нисмо сигурни у то. Постоје и мишљења да је била тробродна црква са главним олтаром и по два олтара са обе стране.

Опатија је имала поседе у Бачкој, као и сремска села са одличним условима за бављење виногардарством. Пољопривредни развој опатије одликовао се пре свега производњим одличног вина и то је, као и десетина прихода од вина из околине Будима осигуравало добре приходе. Сремско вино из Петроварадина је било својеврсни бренд средњега века. У Петроварадину међу Французима, уз добро вино, боравио је и испрва претендент, а потом и угарски краљ Карло Роберт. Подршка ове опатије је била изузетно битна када је овај анжујски владар покушавао да се докопа угарског трона, у чему је и успео. После 1344. године Петроварадин и самостан су утврђени каменом тврђавом, што је санкционисао и папа Климент VI допуштајући да се тврђава и самостанска црква ојачају.

Колико је значај Белафонса, односно Белакута и његове опатије, сведочи и чињеница да се за приходе ове опатије борио и чувени кардинал Родриго Борџија, потоњи папа Александар VI. Борџија је био заштитник ове угледне и богате опатије, иако никад није ни био у Петроварадину. Касније се, од 1494. године за приходе ове тврђаве борио надбискуп Калоче и Бача и велики угарски хумаиста Петар Варади.

Турска најезда, међутим, учинила је крај Петроварадину каквим га знамо у средњем веку. Уочи Мохачке бике, у јулу месецу 1526. године нестало је некоћ богате опатије. Сремско вино је пренето у Токај, а историја средњовековне околине града Новог Сада пренета је историчарима да се њом баве.