Аутор: проф. др Борис Стојковски
Бечкерек и околина припадали су вакуфу Мехмед-паше Соколовића. Овом вакуфу су у граду припадали џамија, хамам, 22 радње, 4 куће, као и млинови, укупно њих 5. Место где су се налазили млинови припада некој цркви у рушевинама. Бечкерек је имао џамију са хатибом Абдијем, Мухџиедином Муслихедином мујезином, Јахја Деде кајимом и другим муслиманима, међу којима је и један Мустафа који је израђивао мачеве, кројач Меми и други. Бечкерек је такође био стециште људи који су били различитог порекла. Истина, не можемо свакако прецизно да утврдимо њихову етничку припадност, али је занимљиво анализирати њихова имена. Она упућују на српско, мађарско и романизовано становништво, односно претке данашњих Румуна. Издвајамо само нека имена која се спомињу у дефтеру из 1567. године: Петре Риле, Михал Данчу, Михал Васил, Имре Николић, Марко Ђурић, Ђура Ђуриновић, Мартин Пирош, Мартин Варга, Јован Богојевић, Вук Рајковић, Јанош Сабо, Анбруш Шајт, Лазар Рајачатић, Балинт Бикач, Иштван Мајж и његов син Балаж, Грегор Калмар, Јака Рајтар, Степан (Стефан) Барбир, Лазар Пантић, Мате Гал, Петар Ифлах (што потиче од турске речи за Влахе и Влашку), Јака Мика, Царић Јака, Јован Ибраланар, Јака Калуђер (за њега се наводи да је ожењен, тако да је у питању презиме), као и неколико попова. Видећемо у неким другим примерима места да се поп наводи и као презиме (у транскрипцијама се бележи зато Поп), али се овде ради о свештеницима у Бечкереку. Њихова имена у дефтеру из 1567. године су: поп Михајло, поп Марко, поп Аћим, поп Тодор, поп Лазар, још један поп Мирко и поп Вук.
У доста случајева, код мађарских имена, пише се прво презиме па име, сходно мађарском правопису. У наредном дефтеру, 1579. године састављеном, срећемо, примера ради, и оваква имена: Матијас Радул, Аврам Корин, Радосав Николић, Дакан Рашић, Миладин Степан, Никола Миладин, Ђура Лалић, Лазар Ботић, Михал Влах, Влах Милош, Лајош Јакаб, Јакоб Фазекаш и синови му Гашпар и Мате. Овде се наводе три попа Вук, Ђурађ и поп Мирко. Не знамо при ком храму су ови свештенослужитељи служили, а помен да су ожењени може да буде показатељ да су сви пописани свештеници били православни. Чињеница да постоји доста православних свештеника у граду може да указује и на доста раширену мрежу парохија у граду, а како су подаци из времена након обнове Пећке патријаршије, логично је помислити да се ради можда о изградњи црквене организације у османској Угарској. Мањак извора не дозвољава неке прецизне закључке. Исто тако, миграције су биле константне. Нека места која се јављају у првом дефтеру, у другом су означена као пустаре, а важи и обрнуто. И то није карактеристика чанадског санџака, односно Баната. Таквих случајева је било у целој Турској, као и на нашим просторима. Навешћемо само један пример, и то из Бачке, а то је Кисач, који је чак имао и попа Страхињу, али је свега неколико година након једног од турских пописа, место било пустара. Због тога је веома тешко установити да ли је било икакве црквене организације, парохија, чак и у случају Бечкерека који је био центар вакуфа Мехмед-паше Соколовића.
У мањим местима и селима је ситуација била другачија. У њима, на основу османских дефтера судећи, наилазимо на много мању етничку мешовитост, макар гледајући по именима њихових становника. Поменуто је већ, али свакако вреди истаћи да је ово премодерно доба, крај средњег и почетка новог века, када нема нације у модерном смислу, али етничко порекло људи је ипак релативно и могуће га је некада установити.
Тако у самом седишту санџака Чанаду 1567. године мађарско становништво било је предоминантно, док 1579. Чанад има и мађарску и српску четврт. Међу селима која припадају овој нахији, издвајамо Чоку, чије становништво има углавном словенска имена, претпоставимо српска, док рецимо у селу Зонбор, огромна већина становника носи мађарска имена. Оросланош је такође у апсолутно предоминантно насељен угарским, односно мађарским живљем. Гледано опет ономастички, село Башаид је са друге стране било у великој већини насељено Србима. Итебеј, који је крајем средњег и почетком новог века био прилично велико село са 107 кућа 1567, а 90 кућа према османском дефтеру из 1579. године, био је насељен, закључујући према именима, углавном мађарским живљем. Кумане су, пак, биле насељене скоро искључиво Србима, а ту је поменут и неожењени Поп Михаило, што би могло да сведочи да се ради о презимену Поп, а не о свештенику. Турци су по правилу у дефтерима свештенике обе конфесије просто називали поповима, а монаштво калуђерима. Извесно је да су ове изразе чули од људи на терену. У Куманама су забележена и двојица слуга.
Ово су само неки од бројних примера који сведоче о томе да је оно што називамо савременом терминологијом Банат. Закључак који можемо извести анализирајући османске дефтере јесте да је по градовима становништво било етнички измешано и да су присутна мађарска, словенска (пре свега српска) и романизована имена, од којих су нека данас типично румунска. У селима је етничка слика другачија, она су углавном у националном погледу монолитна, већином српска или нешто у мањој мери мађарска. Мађарска су се села најчешће налазила око града Чанада и у највећем броју села која су припадала чанадској нахији, Мађари заиста чине огромну већину. Скоро сва остала села чанадске ливе била су насељена, сходно дефтерима, словенским живљем. У многим именима препознају се типично српска имена и презимена. Међутим, нарочито у градовима, све су присутније и куће чији су домаћини имали и за данашње појмове чисто румунско име и презиме. У неким случајевима постоје и села где се може видети огромна већина припадника једног етничког порекла и понека кућа где би се, на основу имена, дало закључити да су то припадници другог порекла. У селу Борђаш је 1567. године забележено неколико људи влашког порекла, док се 1579. године наводи и као глава једне од кућа човек по имену Антал Брадковић. Ово није усамљен случај у османским пописима, што сведочи како о миграцијама, тако и о константној етничкој измешаности становништва на тлу модерног Баната. Дефтери наводе и попове. Већ смо истакли да су сви попови који се наводе у доступним изворима уписани као ожењени, што индицира да су припадници православне цркве и да њој и служе.
Занимљиво је да османски дефтери (макар ови који су нам стајали на располагању) не наводе сеоске кнезове. Постоји податак о кнезу Павлу, којег помиње сам султан Сулејман Величанствени у једној својој наредби од 15. јануара 1566. године где наређује темишварском беглербегу и дефтердару да населе рају у околини града да обрађује земљу под вођством реченога кнеза. Kнез Павле је са десеторо људи имао да се стара за безбедност тих напуштених имања, што би сведочило да је у питању био можда неки мањи заповедник. Међутим, у дефтеру који је настао свега годину дана касније, нисмо наишли на помен иједног сеоског кнеза, а исти је случај и са опширним пописом чанадскога санџака 1579. године. Ни ту ниједан сеоски кнез није поменут ни пописан. Отприлике у исто време, Суботица је имала свог кнеза, али ни то није правило. Многа места у сегединском санџаку и другим административним јединицама Османског царства, а где је било Срба или Влаха, нису имали своје кнезове. Тек ће столеће касније, један други документ, пећки катастиг, дати попис банатских кнезова под османском влашћу. Питање њихове улоге и положаја, међутим, остаје отворено. Кнезове су имали и Власи, још од средњег века, а у ово доба кнез може бити и војни или сеоски старешина. Ову титулу никако не треба посматрати као владарску, нити је поредити са средњовековном.
Пећки катастиг је значајан извор и за етничку слику Баната у XVII веку, и готово пре 80 година он је коришћен не само за утврђивање броја српских села у Банату, већ и за покушај свођења оптималног прегледа економске и финансијске слике Баната, нарочито из аспекта моћи сеоских кнезова. Постоје мишљења да је било чак 159 српских села у Банату у XVII веку. Од тога пећки катастиг за године 1660. и 1666. бележи свега 53 кнеза. Према неким научницима то је био показатељ да нису сви кнежеви били приложници манастира у Пећи и да зато нису уписани. Тешко је поуздано утврдити да ли и колико је овај систем био везан за сва села. Свега једна трећина кнезова је пописана (у случају Араче се помиње поред кнеза Петра и његова жена кнегиња Дафна). Ти кнезови су изгледа у ово позно османско доба били у истом положају као кметови, нису се истицали у селу и заједно са кметовима и сеоским свештенством су предавали новац монаху Пећке патријаршије који је долазио да скупља прилог.
Турски документи, како пописи, односно опширни пописни дефтери, тако и бројни други османски списи, дају још неке занимљиве податке о простору данашњег Баната под Турцима. Банат је ту нарочито занимљив јер се ради о простору који је све до 1718. године остао под турском управом, скоро па две деценије након Карловачког мира 1699. године када је највећи део старих угарских земаља дошао под власт Хабзбуршке монархије након Великог бечког рата.
Познато је да је 1593. године избио Дуги рат, а да је већ наредне године дошло и до устанка Срба у Банату. Мир у Житватороку довео је до стабилизације ситуације у Банату која је потрајала све до избијања Великог бечког рата 1683. године. После Дугог рата, Банат је 1605. године задесила и велика епидемија куге. Међутим, после свих тих турбулентних периода и догађаја, ситуација је почела да се делимично смирује. Владика Сава Бранковић је пренео седиште своје епархије из Јенова у Липово 1606. године, а након њега забележени су епископи Лонгин, Никанор, Јосиф и Јован. За ово доба карактеристично је и упадање угарских племића који су наметали и своје пореске обавезе сељацима који су живели у банатским пограничним селима.
Османски пописи дају значајне податке и за ово столеће у вези са становништвом банатских вароши и села. Срби су насељавали банатске градове у знатној мери, па су тзв. Рацке вароши постојале у Темишвару, Бечеју и другим градовима. У тим рацким варошима поред српских кућа било је и цркава. Срби су се највише бавили војним занатима, и то је на одређени начин нешто што је у новом веку постало карактеристично за њих. Војнички позив и дужности крајишника, граничара и војника уопште било је обележје Срба у раном новом веку на пограничним подручјима Турске са Хабзбуршком монархијом, као и у Млетачкој републици, односно венецијанским поседима у Далмацији.
Један од показатеља где су током овог периода живели Срби јесте и пећки катастиг, односно списак места одакле су давани прилози за Пећку патријаршију. Овај катастиг је сачињен 1660. и 1666. године, а од банатских места наводе се и Арад, Арача, Бечкерек, Баваниште, Елемир, Ечка, Итебеј, Темишвар (посебно су пописани варош, посебно град), и други. Свакако да ваља истаћи да то не значи да су у овим градовима живели само Срби, али пећки катастиг је добар показатељ места у Банату где су живели и поданици Пећке патријаршије, где је било свакако и Влаха, односно Румуна.
Хајдуци и ускоци су термини који се махом везују за борбу против Турака. Они први се најчешће доводе у везу са Србијом, док су потоњи најпре карактеристични за тло Далмације и Херцеговине. Међутим, хајдука је било и другде по османској Угарској и Балканском полуострву. Хајдучка опасност по банатско становништво постојала је све време османске управе у Банату. Већ на самом почетку турске владавине над данашњим Банатом постоје подаци о хајдуцима који нападају турско становништво. Таква је рецимо вест о отмици породице Турчина Хаџи Мустафе из Липове који су на крају чак 12 година били у заробљеништву, док сам Хаџи Мустафа није (1565) тражио помоћ од темишварског беглербега. Овакви случајеви наставили су се кроз читав период османске управе над Банатом, деценијама пре него што су избили и ратови са Османлијама. Овај пример је сликовит јер је Липова било важно место у Банату у коме је било и Срба, а одатле је потицао и Цар Јован Ненад.
Ердељски хајдуци су често упадали и у беглербеглук Ђуле и у ејалет Темишвар, па су два беглербега 1642. године са другим алајбеговима и осталим високим турским достојанственицима тражили од ердељског кнеза Ђорђа II Paкоција да спречи ове хајдучке упаде у Банат. Занимљиво је да је Ердељ, иако фактички независна кнежевина, била трибутарна Турској, односно били су вазали и плаћали су годишњи харач Османлијама већ дуго времена. Али, ето, било је хајдука (различитог порекла) који су упадали на османску територију, нападали и пљачкали Турке. И чанадски санџакбег Али је 1647. године тражио од ердељског кнеза да предузме мере против хајдука Требића, који је опљачкао Сулејман Челебију и његовог ћехају Ахмедбега. Апели ердељским владарима нису престајали ни 1670. године, када су хајдуци опљачкали три села око Фачета, на шта се жали тамошњи османски управитељ. Насиље је потицало и од сакупљача пореза, који су вршили разна злодела, непрописно сакупљајући харач, али и нападавши села. Забележено је доста насиља над сељацима од стране сакупљача пореза 70-их и 80-их година XVI столећа. Ови државни функционери су често упозоравани да не смеју да се хране на рачун сељака и да им отимају сено и траже подвоз без накнаде. Било је случајева и пљачки села од стране порезника. Такав је био случај 1660, када је неколико сакупљача пореза, напало село Балта и отело стоку. Харамбаша Аврам и један поп су 1676. напали двојицу муслимана и опљачкали их. Било је и трговаца који су варали и крали, све у свему крај турске власти представљало је једно турбулентно и немирно доба.
Банат је у новом веку, опет захваљујући великом таласу миграција променио своју слику, али већ у османско доба се ту срећу и народи који су му обликовали и даљу историју.
Остави коментар